Kolumne

Tošu sam – i ne samo ja – videla kao opšteg čuvara nečega što nam je važno, što sami ne kontrolišemo uvek i najbolje, i što nam daje sigurnost, bar zato što znamo gde je: Toša je gledao svet očima koje su videle našu prošlost, svet koga više nema, sve strahote koje su ga zamenile. Toša je u svojim zlatnim očima nosio sećanje, onakvo kakvo mi, ni pojedinačno ni kao grupa prijatelja, nismo više mogli da sastavimo iz delića. Piše: Svetlana Slapšak

Ono što me je kod Matja-mu fasciniralo, bio je taj bogati unutarnji život koji se pokazivao u sistemu zapletenih znakova, u njenoj mogućnosti da izrazi naučeno i da upozori na stepen svoje iskrenosti. I bila je najlepša mačka koju sam ikad imala. Piše: Svetlana Slapšak

Uverena sam da ne bih uspela da pišem i objavljujem da nije bilo njih, onog žmirkanja pored kompjutera koje daje dozvolu da se još radi, uvlačenja u krilo kada počne da mi pada glava, glasnog predenja – Kasandar je predeo kao omanja lokomotiva – i sistematskog vraćanja misli u red. Mislim da bih mogla tačno odrediti kada je i koji mačak pomogao mom određenom rukopisu.
Piše: Svetlana Slapšak

Doživela sam već toliko puta da mačka oseti šta mi je potrebno, da me natera da se s njom ušuškam i zaboravim svet, čak i da legne tako da greje onaj deo tela koji boli, i u svakom slučaju da mi pogledom pošalje poruku o tome da se među nama ništa ne menja, dok se napolju ruši i propada sve. Piše: Svetlana Slapšak

Kad je tu bio Božidar, nikada nije spavala savijena kod mene, nego kod njega. Bila je u stanju da ga prati, da ga gleda sa obožavanjem po ceo dan. Kolonaki je odmah razumela gde je područje osvajanja vlasti. Piše: Svetlana Slapšak