Piše: Svetlana Slapšak
Kreten je dobio ime na demokratski izvedenom glasanju – tri glasa za, jedan (moj) protiv, ali smo ga najčešće zvali naprosto „mačak“ ili, docnije, „stari mačak“, a ime je služilo uglavnom kada napravi neku glupost. Premda, Kreten uopšte nije bio glup mačak – kada bismo samo umeli da odredimo koji jeste, a koji nije – samo je došao u dom mačke koju smo svi smatrali pametnom i dostojanstvenom, naše Kaliope-Kiklope, i u poređenju sa njom, mali dođoš zaista nije izgledao mnogo pametno.
Bilo je to oktobra 1992. Vratili smo se početkom septembra iz Grčke, uspeli smo čak i moju majku da nekako sa vizama sprovedemo do Trsta, a onda su ona i Božidar brodom došli po mene. Čak smo uspeli da provedemo i nedelju dana nečega što je ličilo na odmor – poslednji koji smo imali u narednih petnaestak godina. Majku smo vratili u Beograd autobusom, nas dvoje smo se vratili brodom. Po povratku moj ugovor za predavanja nije bio produžen, nije bilo osnove da dobijem produžen boravak, jer tada se povezivanje porodice jednostavno nije računalo. U stanu nas je bilo četvoro, sa stalnim prilivom ljudi koji su dolazili povremeno i ostajali kratko na putu za druge krajeve. Odlazili smo redovno u šume i nabirali polodove, pečurke, drva za podloživanje, a bogme bismo i ukrali poneki klip kukuruza ili voće. Stalno sam pravila zimnicu, koja nam je pomagala u preživljavanju. U to nesigurno doba smo se, zapravo, osećali sasvim sigurni u svoje ciljeve i u svoj rad. Sećam se jedne takoreći tipske scene, prikaza naših osećanja tada: sedelo je nas šestoro, svi izbeglice, privremene ili stalne, i gledali smo film Olivera Stona JFK. U sceni završnog govora advokata, koji govori o građanskim dužnostima i o istorijskoj istini, svi smo se rasplakali, kao da nas neko proziva.
No, u jedno kišno popodne, pred ulazom u kuću me je sačekalo tigrasto mače. Obratila sam mu se, on je naprosto skočio meni u ruke, i unela sam ga. Prijatelj iz Dubrovnika pio je kafu sa mlekom i ostavio je šolju na pod pored fotelje. Mače je bez zazora ispilo celu kafu, oblizalo se, i pogledalo nas zadovoljno: tad je prvi put nazvan svojim imenom… Kaliopa ga je prihvatila, a on je među svima nama izabrao svog čoveka, prijatelja iz Sarajeva. Desilo se da je istog dana saznao da je njegov mačak u Sarajevu nestao. Kako je to mačak osetio? Rekla bih, jednostavno. Doživela sam već toliko puta da mačka oseti šta mi je potrebno, da me natera da se s njom ušuškam i zaboravim svet, čak i da legne tako da greje onaj deo tela koji boli, i u svakom slučaju da mi pogledom pošalje poruku o tome da se među nama ništa ne menja, dok se napolju ruši i propada sve.
Novi mačak je živeo svaki trenutak sa svojim čovekom, nas ostale je mnogo štedljivije obasipao svojim ljubaznostima. A bio je ljubazan mačak, nije grebao, i imao je fantastičan apetit. Izrastao je brzo u ogromnu životinju sa debelom glavom. Zbog Kaliopinog stanja morali smo da ga sterilišemo. I onda, gle čuda, Kreten je izgubio na težini, postao je – usudila bih se da kažem – produhovljeniji, osećajniji, da o nežnosti prema Kaliopi i ne govorim. Njegova glavna zabava bilo je sedenje u prozoru i lovljenje publike: kada bi uhvatio nečiji pogled, počinjala je predstava: tu je bilo prevrtanja, skakanja, padanja na leđa, zavodljivih pogleda, predenja i mjaukanja – ceo mačiji repertoar. Smejali smo se mi sa ove strane prozora, smejala se publika: naši prozori u prizemlju postali su tačka na ulici gde su se ljudi zaustavljali. Tada je pao i predlog da mu se da ime Laura, po kurtizani iz dubrovačkih komedija… Kaliopa je dostojanstveno odbijala takvo komuniciranje sa spoljnim svetom. No moja majka ju je neku godinu docnije ulovila da se sporazumeva sa nekim, svakog dana u određeno vreme: uspela je da vidi čoveka… koji je bio jednook.
Mislim da je Kreten bio najsrećnija mačka sa kojom sam živela: imao je svoju ljudsku i svoju mačiju ljubav, svi smo ga voleli, svi koji bi ga videli su ga voleli. Tako sam mirno početkom 1994. otišla u Ameriku, a posle dva meseca mi se pridružio i Božidar, i ostavili smo kuću punu ljudi i mačaka. Nas dvoje smo se našli u skoro neverovatnom luksuzu, u stanu u kojem smo bili sami. I premda mi je nedostajala moja šira porodica, ljudska i mačija, ne mogu reći da nisam uživala. Bila sam u prizemlju, i prvog jutra, u ogromnom snegu zbog kojeg uopšte nisam mogla izaći na glavna vrata, videla sam sedam srna na svojoj terasi. Moj stan je bio na samoj ivici univerzitetske šume, i životinjski svet je podsećao na scenu iz Diznijeve Snežane: kada je otoplilo, mama mrmotkinja (groundhog) je ocenila da je moja dnevna soba idealna za dojenje njenih malih, i dovodila ih je svaki dan, tu su dremali i igrali se, i ništa im očito nisam smetala.
Bilo je zečeva, čipmank veverica, riđih, sivih i crnih veverica, srna, noću su dolazile podivljale mačke, rakuni i tvorovi koji su prelepi, ali se savetuje da se vrata i prozori ne otvaraju dok su blizu. U institutu gde sam radila upoznala sam američke ptice, posebno jarko crvenog kardnala i plavu svraku ca crnim prugama preko krila i tela u dva tona plave boje: dobar deo moje kupovine bila je životinjska hrana, semenke i zeleniš samo za moje životinje. To je uisitinu bio drugačiji svet: ugao jednospratne kuće sa nekoliko stanova, u kojoj sam živela, imao je veliku rupu… koju su napravili pacovi. Jedan dan u proleće došla su dva majstora, i popravila zid kuće – nekakim lepkom. I sve se to dešavalo na sat vožnje od Njujorka, u Nju Džersiju.
Priznajem, život na kampusu mi je veoma odgovarao. Sve je bilo namenjeno učenju i radu, za predavanja sam imala službu koja je donosila sve što mi je bilo potrebno, druga služba je uređivala moja gostovanja, u biblioteci sam mogla raditi bilo kada. Prve nedelje posetila su me dva policajca, jedan belac i drugi crnac, iz univerzitetske policije, i dali mi nekoliko knjižica o sigurnosti, sa telefonima i savetima, i sa priveskom za ključeve od drečeće žute plastike i pištaljkom, za slučaj napada: pištaljka je bila zapažena na mnogim demonstracijama, posebno u Evropi, od Pariza do Beograda. Još i danas nosim ključeve sa tim priveskom. Kada bi Božidar došao, plivali smo u bazenu našeg naselja, igrali tenis, trčali. Kupili smo polovna kola, Ford Thunderbird, i mnogo putovali. Obišli smo ceo istočni deo SAD. Moja ideja bila je da putujemo od mesta po imenu Ironija u Nju Džersiju do mesta po imenu Utopija u Teksasu, i uspeli smo.
Ništa nije lepše od vožnje po Americi, od opuštenosti, od uvek dobre muzike sa neke univerzitetske radio stanice koja emituje rok i džez, sa dovoljno usputnih restorana i motela po pristojnim cenama: zgodan način da se za neko vreme čovek izgubi i zaboravi na svet. Već u martu sam za prolećni raspust putovala u Ljubljanu i zatim u Beograd, da bih započela sa časopisom ProFemina. Autobusom se preko Mađarske putovalo dvadeset i dva sata od Ljubljane do Beograda, nazad je bilo potrebno svih dvadeset i četiri, sa sve menjanjem autobusa i strašnim scenama susreta na po pola sata porodica i ljudi koji su se tu mogli jedino naći, jedni iz Hrvatske a drugi iz Srbije, na nekoj benzinskoj stanici usred noći, i onda bi se razdvojili i otišli nazad u svoje autobuse…
Beograd je bio drugi grad sa istim imenom. Leto sam provela u Ljubljani, a onda najesen ponovo otišla u Ameriku. Božidar je u međuvremenu dobio semestar u Parizu, pa smo se viđali leteći preko okeana za vikend – malo ja, malo on. Te smo godine više putovali po severnom delu, i često odlazili u Njujork. Ni danas ne razumem kakvo je zadovoljstvo imao Božidar da vozi po tome gradu… Na aerodromima sam izoštrila svoju sposobnost da prepoznajem „naše“ ljude – nijedanput nisam pogrešila. No vrhunac sam dosegla upravo u jednoj vožnji po Njujorku. Izlazili smo iz tunela po velikoj vrućini, i u zastoju je neki prosjak sa kartonom i nekim duhovitim tekstom prolazio od kola do kola. Niko nije otvarao prozor. Ja jesam. Gledala sam kao se udaljuje, i onda primetila još jedna kola gde se prozor otvorio i gde su mu takođe nešto dali. Rekla sam da to mora da su neki „naši“, i imala da saslušam poduži Božidarov sarkastični komentar. U onim kolima je sedelo četvoro, i svi su pušili. Kada su se njihova kola približila, spustila sam prozor i upitala, na našem jeziku: „Odakle ste?“ „Iz Sarajeva!“ bio je odgovor. Siti smo se izrazgovarali dok je saobraćaj mileo…
I inače se nismo mogli osloboditi onoga što se kod nas događalo: ja sam stalno pisala, uglavnom za Vreme, povremeno za američke časopise. Jednog dana sam došla sa posla i upalila televiziju: na svih šezdesetak kanala bio je isti prenos, nekih belih terenskih kola koja prate mnoga policijska kola. Dok sam razmeštala stvari i ubacivala hranu u frižider, mislila sam samo jedno – evo, uhapsili su Karadžića! Na kraju sam sela i pustila ton, i dugo mi je bilo potrebno da razumem da progone nekog ubicu žene – O. Dž. Simpsona… Kako, kad je užas moga sveta bio najveći? Moje američke koleginice i sekretarice na odeljenju bile su dobro obaveštene. No kada je Njujork Tajms objavio preko pola strane sliku srećnog para na venčanju – Arkana i Cece, sve su ushićeno komentarisale haljinu, repliku one koju je Skarlet O’Hara nosila u prvoj sceni filma Prohujalo sa vihorom… Negde pred naš odlazak, pročitala sam neponošljivo glup članak Alekse Đilasa u Njujork Tajmsu o tome kako je Milošević predstavnik partizanske tradicije; telefonirala sam uredniku, koga sam poznavala, i on mi je, smejući se, rekao da je to politička priprema. Zaista, docnije te godine, potpisan je Dejtonski sporazum.
Jednog kišnog dana u Saratogi, dok smo čekali da nam poprave gumu, imala sam sudbinski razgovor sa Božidarom. Ja sam htela da ostanem u Americi, i da posle završetka posla u Nju Džersiju potražimo neko drugo mesto i posao. On je hteo da se vratimo, i da pomognemo prijateljima u osnivanju i uhodavanju postdiplomskog fakulteta za humanistiku. Ja sam branila „sebični“ plan, on nešto što sam nazivala „pionirskim“. Smatrao je da mora da pomogne prijatelju u toj grupi, čija je žena upravo doživela moždani udar. Njegov plan je podrazumevao saradnju sa našim francuskim prijateljima i kolegama, i izvesno je pravilno zaključivao da je to jedino mesto u Sloveniji gde bih ja bila prihvatljiva. Meni se upravo to nije dopadalo – radije bih ostala negde gde sam u principu svuda prihvatljiva. I danas mislim da smo napravili grešku što smo se vratili. Ali vratili smo se, pionirska logika i osećaji su prevladali – na kraju krajeva, trebalo se pobrinuti za moju majku i njegovog oca. Moj otac i njegova majka su umrli dok smo bili u Americi… Mene druga porodica mog oca uopšte nije obavestila, saznala sam naknadno, Božidar nije uspeo da nađe brzu vezu i da stigne na pogreb…
Američko iskustvo je za mene bilo dragoceno, ne samo zbog brzine i ritma rada, nego i zbog studenata koje sam imala, i koji su sve zadatke koje sam tražila ispunjavali odmah i bez pogovora. Hteli su da diskutuju, razgovor je bio slobodan, ali obaveze su shvatali veoma ozbiljno. Pomogli su mi da razumem kako treba predavati odgovorno i predano: bila sam spremna za profesorski posao.
Konačno smo se vratili iz Amerike uleto 1995. Počelo je doba koje je u velikoj meri bilo upravo „američko“, jedino što nisam imala nikakve institucionalne pomoći, nego sam sama radila sve, od pripremanja svojih predavanja, organizovanja predavanja gostujućih kolega, istraživanja pa do projekata, stalnog jurenja za novcem za preživljavanje škole i administracije. Uz to sam često putovala, na konferencije i kurseve, i kao ekspert UN za žene i rat. Bili smo sami, zimi sa mojom majkom i oboje toliko zauzeti da smo se sećali ratnih godina i američkog vremena sa nostalgijom. No uspevali smo da zajedno odlazimo u Pariz, jer je trebalo graditi i utvrditi veze i gostovanja – većinom o svome trošku. I nije išlo bez uzbuđenja: Božidaru su ukrali pasoš u Ljubljani, čim smo došli iz Amerike. Dobio ga je natrag, ali je kradljivac iz Bosne uhapšen u Nemačkoj sa njegovim pasošem, i on se bez ikakve krivice našao na spisku sumnjivih: o tome nismo imali pojma, sve dok ga nisu uhapsili na pariskom aerodromu i stavili u zatvor kada je otišao da održi neka predavanja. Kolege su ga izvukle, ali tri godine nismo smeli da uđemo u Francusku drugačije nego kolima preko Švajcarske, noću, jer švajcarski carinici i policija „zatvaraju radnju“ u osam uveče. Onda je Božidar na opšte veselje dobio nemački „Ausweiss“ – toliko je evropskoj birokratiji bilo potrebno da uredi vrlo jednostavan problem.
Fakultet u koji smo toliko ulagali potresla je prva katastrofa kada se jedan od prijatelja, inače udovac Biljane Jovanović, kniževnice koja je poslednje godine provela i umrla u Ljubljani, odlučio da se ponovo ženi, i da pri tome zaposli svoju bivšu i svoju buduću zajedno. Kako je bio moćan i raspolagao sa mnogo fondacijskog novca, uspeo je da liši fakultet većine sredstava: opet smo se dali u putovanja i spasavanje, i za godinu dana uspeli da povratimo nešto od fondova. No rezultat tog našeg rada bio je ipak taj da smo kao prva univerzitetska ustanova najvišeg nivoa ušli u evropske mreže i projekte još pre nego što je Slovenija ušla u EU – jedini iz celog postsocijalističkog bloka.
U tim ludim godinama iscrpljujućih putovanja i neprekidnog rada nas je kod kuće čekao nestvaran mir: posle puta, goveđa supa koju je spremao Božidarov otac, a svaki dan naš mačji par. Kaliopa se specijalizovala za čitanje, a Kreten za pisanje – uglavnom je ležao na papiru ili knjigama sa moje leve strane, i povremeno zavirivao u ekran ili ga prekrivao repom da bi pobudio moje zanimanje. Kada bih zastala, pogled u njegove oči vratio bi mi malo koncentracije. No kada smo odlazili na spavanje, Kreten i Kaliopa se nisu pridruživali – otišli bi na svoje omiljeno mesto, u kuhinju. I ostajem pouzdana da su nam – meni, nama i našim prijateljima mačke bile spoljašnji oslonac, neki aparat za ravnotežu koji nas je vraćao u pomirenost sa sobom kad je bilo najteže, i kad je bilo najlakše.
Kreten je u svome punom mačjem životu menjao karakter i običaje. U zrelosti je potpuno napustio šou-biznis na prozoru; po odlazku svog najdražeg čoveka posvetio se podjednako meni, Božidaru i mojoj majci. Bilo je zabavno gledati kako porcije svoje milosti deli na savršeno jednake delove svakog dana. Nimalo se nije uzbuđivao kada bismo odlazili, ni kada bismo se vraćali. Samo bi se i on i Kaliopa okrenuli prema vratima kada bi naslutili da dolazi Božidar, i čak kada bi naslutili da dolazi moja majka iz Beograda – a isto su mi rekli i za moje dolaske.
Posle Kaliopine smrti je razvio novu veštinu – postao je savršen lopov. Bio je tako dobar i delovao je posle svake nepodopštine tako nevino da smo se uglavnom zabavljali nad njegovim poduhvatima. Krao je i jeo sve, čak i čokoladu. Ja sam imala banalno psihološko objašnjenje – da mu nedostaje društvo. Mačke su još uvek dlazile u dvorište, i ja sam ih hranila na prozoru kuhinje ili ispod, ali Kreten nije pokazivao znake razumevanja za njih. Posle godinu i po dana, pojavila se jedna mačka sa mladima, i između njih jedan mali tigrasti mačak koji je bio sporiji od ostalih, sa mrljom na oku. Stari mačak je sa njim provodio vreme, gledali su se kroz prozor. Toliko me je pekla ta pojava da sam iz Pariza telefonirala i zahtevala od Božidara i majke da uzmu maloga unutra. I to je uisitnu bilo rešenje za Kretena, prihvatio ga je kao sina. No, sada su krali zajedno. Mali mačak bio je teško bolestan, bila mu je potrebna posebna nega. Na jedan od kontrolnih pregleda poneli smo i Kretena. Dobili smo slabu dijagnozu: Kreten je imao mnogo tumora u trbušnoj duplji, mogli su biti maligni, i nisu se mogli operisati. Veterinar je savetovao da pustimo mačka na miru, i da vidimo kako će se stvari odvijati.
I ja sam se menjala: od 1998. pojavio se problem sa kolenima. Sve do 2004. uspevala sam da hodam bez štapa, onda više nisam mogla drugačije. Kreten ne samo da nije pokazivao nikakav strah, nego se prilagodio mome novom ritmu i pokretljivosti. Čini mi se da je sa mnom postao najbliskiji, nežniji nego ikada i najčešće u mome krilu. Sve što bi poželeo da ukrade, ja sam mu unapred davala. Kad sam 2004. zbog slabosti kolena pala i slomila rame, Kreten je odmah shvatio koji me deo boli, i nikada se nije ni naslonio na moju povređenu ruku. Moja majka je zbog toga došla u Ljubljanu, i doživela srčani napad. Morala je ostati kod nas stalno.
I opet, Kreten je delovao pomirujuće na sve – to je, sasvim ozbiljno, rekao i kardiolog, komentarišući kako se moja majka brzo oporavlja kod kuće. Moja Klio bila je pomoć pre svega meni, povremeno prijateljima i mnogim mačićima: Kreten je dugo pomagao nekolicini ljudi – meni najdražima i prijateljima, bio je nežan prijatelj Kaliopi i još je prihvatio malog mačka sa dvorišta. No kada sam 2006. sa dvorišta uzela Primusa Augustusa, Kreten se ponašao kao da ga ne primećuje.
Primećujem da o Kretenu govorim kao o božanstvu: on to uistinu jeste bio. Više od šesnaest godina je živeo kod nas, ljudi oko njega su se menjali, dolazili, odlazili, selili, ali je on postepeno postajao sve prisniji, nežniji i – ozbiljniji. Neka prijateljica koja ga je prvi put videla u njegovim poznim godinama, bila je toliko fascinirana da je napravila nekoliko desetina slika iste večeri, i to nam dala kao CD. Stalno je govorila kako mačak deluje mudro, tajanstveno, smirujuće. Sećajući se Kretena u mladosti i kako je dobio ime, nismo mogli da se ne smejemo. Međutim, Kreten je zaista stario kao veličanstveno biće.
Nije imao nikakve posebne probleme sa zdravljem, pa smo malo zaboravili na onu dijagnozu o tumorima. No uleto 2008, kad smo se vratili iz Grčke i Božidar ponovo otišao tamo na teren, Kreten je jednog jutra pao i više se nije mogao dići. Nija bila u pitanju paraliza – nije mogao upravljati nijednim delom svog tela. Odnela sam ga veterinaru. Tumori su došli do mozga, sve funkcije su otkazale: za njega više nije bilo nikakvog izlaza sem da ga uspavaju. Veterinar je bio odlučan: čekaju ga samo užasni bolovi i muke. Dali su mu injekciju za uspavljivanje, pre one konačne: Kreten nije hteo da zaspi. Uzela sam ga u naručje i sela napolje. Sunce je grejalo, mačak me je gledao zahvalno, preo i konačno, posle dugog vremena, zaspao. Odnela sam ga unutra i prepustila ga lekaru. Nisam mogla ni plakati. Kod kuće su me čekala dva mala mačka, majka koja je nedavno opet bila u bolnici, leto rada i pisanja. Tek noću, kada sam novost javila Božidaru, rasplakala sam se u telefon.