Mačkoljubive priče: Kasandar
Mačkoljubive priče: Kasandar

Mačkoljubive priče: Kasandar

cora1
Kasandar

Piše: Svetlana Slapšak

Kasandar je pripadao mačjoj porodici koju smo hranili na prozoru u dvorište – naši „abonenti“, kako smo ih zvali. Bio je inače lepa tigrasta mačka srebrnih tonova, sa nešto više riđih nijansi oko ušiju i na stomaku. Od svih u porodici on je bio najslabiji i na jedno oko nije video – to se moglo opaziti kad ga obasja direktna svetlost – levo oko je nije odbijalo. Obično je duže sedeo na prozoru, i puštao se maziti. To je bilo u proleće 2003: ja sam dobila poziv za Paris i za Nemačku, i morala sam mnogo putovati. Putovala sam uglavnom vozom, da bismo smanjili troškove, a i zato što se tada još moglo stići vozom – danas je veliki broj tih linija ukinut.

Naš stari mačak, Kreten, stalno je kroz prozor komunicirao sa malim mačkom, kome smo dali ime Kasandar, još pre nego što smo ga uzeli unutra: ja sam želela da imam mačku sa imenom Kasandra. Uostalom, bio je i neki general Aleksandra Velikog koji se tako zvao, a ne samo ukleta trojanska proročica… Bilo mi je jasno da Kasandar nema moći kao ostali u njegovoj porodici, i da bi trebalo da o njemu neko brine, ali su moji u porodici smatrali da se on dobro snalazi. Početkom juna bila sam u Parizu kada je tamo nastala užasna vrućina: u samo nedelju dana, desetine hiljada starih ljudi je u Francuskoj, a naročito u Parizu, poumiralo u svojim stanovima. Atmosfera je bila teška, jedva se disalo, na dvorištu instituta gde sam radila, kamene ploče su se iznenada pokrile mahovinom. Kombinacija vlage i vrućine bila je jedva podnošljiva – promenili su se mirisi grada, izgledalo je kao preteći početak neke teške epidemije. Slična vrućina vladala je posvuda. Valjda sam zbog toga telefonirala u Ljubljanu i zahtevala da uzmu Kasandra unutra i da provere kod veterinara kako je sa njegovim zdravljem. Krajem meseca, Božidar je uspeo da dođe kolima po mene, i to u danu kada je u Francuskoj bio potpuni haos na putevima, sa mnogo lančanih nesreća. Otišli smo iz Pariza na dan kada sam konačno dobila dozvolu boravka – tako je radila evropska birokratija…

Sa Kasandrom su stvari bile daleko ozbiljnije nego samo ono ugašeno oko, koje mu nije zadavalo probleme: njegova jetra praktično nije funkcionisala i bio je u celini teško bolesno biće. Morao je stalno dobijati lekove, odnosili smo ga na transfuzije, i morao je slediti strogu dijetu. No sa druge strane, najzad je našao nekoga ko ga je obožavao, sem nas ljudi: Kreten ga je prihvatio kao svog mlađeg brata. Bili su savršeni par, posebno u disciplini krađe. Bili su najbolji mačji lopovi koje sam ikad videla. Uz to, obojica su umeli da deluju ljupko i naivno kada bi zatrebalo, a čim neko okrene leđa, krađa se drsko nastavljala.

Krali su sve, i začudo, mali Kasandar bi omirisao, liznuo i zatim ostavio hranu, kao da je znao šta sme a šta ne sme da jede. Kreten je radosno jeo sve. Sa njima zaista nikad nije bilo dosadno! Kreten je očito bio mačak kome je potrebno društvo, i tri godine bez Kaliope/Kiklope teško su mu pale. Imao je nas troje – moja majka je od te godine nastavila da živi stalno sa nama u Ljubljani. Svi smo ga voleli, mazio se svakome i niko nije bio ona savršena osoba kojoj bi se posvetio kao što se posvećivao našem prijatelju iz Sarajeva. Tako je Kasandar postao idealni predmet njegove ljubavi, neko koga je štitio, učio i voleo: to zaista nismo mogli biti mi.

Kasandar i Primus, dremka
Kasandar i Primus, dremka

Svaki dan kada bih došla sa posla, čekale su me priče o tome šta su dva mačka uradila. Izazivali su stalno veselje u kući, što mi je tih godina bilo više nego potrebno. Atmosfera se na fakultetu jako pogoršala, zbog pogrešno usmerenih ambicija i… no, ne znam kako to da nazovem. Onaj prijatelj zbog kojeg je Božidar tako insistirao da se vratimo iz Amerike napustio je svoju ženu, koja se nikad nije sasvim oporavila od moždanog udara, i dvoje odrasle dece, da bi započeo aferu sa studentkinjom koja je prethodno umetničku karijeru gradila na sličnoj vezi sa tridesetak godina starijim poznatim pesnikom. To nikako ne bi bio razlog ni za zgražavanje ni za paniku: par je, međutim, počeo sistematski da vodi prilično odvratnu politiku da bi ambicioznoj nadobudnici omogućio bolje položaje i moć. Taj sam tip ponašanja prvi put iskusila: svaki put kada je njoj trebalo nešto omogućiti, prizivana su ljudska prava i napadana je neka društvena nepravda, pri tome su svi znali o čemu je reč – i većinu je jednostavno bilo sramota da reaguju.

Jedanput je par došao kod nas, i od mene i Božidara tražio akciju – da izbacimo jednog kolegu iz uredničkog odbora fakultetske redakcije, da bi ona imala mesto koje će zauzeti. Meni je prekipelo, i rekla sam da sam život provela rizikujući i radeći upravo suprotno, tako da niko ne bude isteran, i time sam zapečatila i svoju i Božidarovu sudbinu. Narednih meseci i godina imala sam u medijima i na internetu prilike da čitam o tome kako sam toliko glupa da ne umem ni da izbacim đubre na ulicu, neka odem „svome jatu“, da sam jedna obična domaćica bez znanja i talenta, da su moje knjige koješta, i slično. Moj esej o borovima proglašen je „botaničkim rasizmom“. Priskuškivali su me u razgovorima – što sam odmah znala, nešto iskustva sa policijom sam ipak imala – pa falsifikovali snimke u objavljivanju. Bilo je neverovatno, ali istinito, kako su se inače i ranije liberalni ljudi pretvarali u čudovišta, i kakvom su brzinom postajali isto što i najzadrtiji nacionalisti; i još uvek su bili ubeđeni u svoju izuzetnost, u to da predstavljaju najbolje u eliti.

Vrhunac je bio kada je jedna iz grupe poslala pismo jednoj od vodećih jevrejskih organizacija u Parizu, optužujući me za… antisemitizam. Direktor organizacije je došao u Ljubljanu i ispitivao me tri dana u mojoj kancelariji. Pristala sam na to, jer mi se činilo da zaista nema drugog načina. Trećeg dana mi se direktor izvinio. Dobra upotreba novca organizacije, rekla bih… Ostale kolege su opet smatrale da ću ja najbolje podneti pritisak i blaćenje, i zamolile me da prihvatim kandidaturu za dekanku, što sam onda većinom glasova i dobila. To nije bilo loše već zbog toga što smo, zahvaljujući povoljnom razvoju politike stipendija mogli dobiti sjajne generacije novih studenata iz ostalih delova nekadašnje Jugoslavije. Uz to je Slovenija ušla u EU, i sve one strahote na lokalnoj ravni mogle su se delom zaboraviti u frenetičnom radu da bi se dobili projekti i sredstva i da bi se što bolje sarađivalo u novoj okolini. I duboko verujem da mi je kućna sreća, uz druženje sa studentkinjama i studentima, donela ne samo olakšanje, nego i spasenje u tim godinama. Moje se zdravlje brzo pogoršavalo, zbog nepredvidljive slabosti u kolenima sam padala, i slomila prvo nos a zatim i rame, morala sam početi upotrebljavati štap, ali bar nisam poludela…

Kasandar i Primus, masaža
Kasandar i Primus, masaža

I svo to vreme, dva srećna tigrasta mačora su za mene opredeljivala prostor pouzdanja i mira. Uverena sam da ne bih uspela da pišem i objavljujem da nije bilo njih, onog žmirkanja pored kompjutera koje daje dozvolu da se još radi, uvlačenja u krilo kada počne da mi pada glava, glasnog predenja – Kasandar je predeo kao omanja lokomotiva – i sistematskog vraćanja misli u red. Mislim da bih mogla tačno odrediti kada je i koji mačak pomogao mom određenom rukopisu. Obojica su se podjednako umiljavala, bili su ljubazni sa svim našim gostima, i nikada nisu grebali, što je stvarno bila retkost među mojim mačkama.

Božidar je od 2000. svake godine leti, a ponekad i ujesen i uproleće, išao na iskopavanja u Grčkoj sa svojim studentima, moja majka je tu bila svo vreme, jer posle infrakta više nije smela da putuje, a u Beogradu izvesno ne bi imala tako dobru negu. Navikla sam se na kratka putovanja kada je služba zahtevala – i dalje o svome trošku, jer smo finansijski stalno šepali, i zapravo na stalni boravak, posebno leti, u Ljubljani. Prošle su tri naporne ali plodne godine, i onda sam 1. avgusta 2006. unela sa dvorišta unela ostavljeno, tek rođeno mače, Primusa Augustusa. Sad smo imali tri mačka u kući.

Kasandar i Primus na vešu
Kasandar i Primus na vešu

Prvih meseci je pridošlica bio uglavnom u kutiji i posebno negovan. Kada je počeo da se kreće po kući, došlo je do neobično zanimljive promene u mačjem društvu: Kreten se ponašao kao da uopšte ne primećuje novu mačku, i Primus je postao prijatelj i zaštitnik Kasandru. To uopšte nije smetalo starom mačku, možda zato što se Kasandar pokazao kao vrhunski diplomata, koji je bez ikakvog znaka neprijateljstva ili ljubomore uspešno delio i primao milosti svoja dva zaštitnika. Sa Kretenom je Kasandar i dalje zajedno krao, sa Primusom se pre svega zajedno igrao, a obojica su ga mazila, umivala i obasipala ga pažnjom. Primus se, premda mlađi, ponašao kao stariji brat. Ukratko, Kasandar je bio negovan i obožavan kao retko koja mačka. Nažalost, njegovo zdravlje se pogoršavalo.

Najveća zabava Kasandra i Primusa bio je dan u nedelji kada se donosio veš sa pranja. Prostora nismo imali na pretek, još manje novca za kupovinu aparata, i tako smo shvatili da nam se najbolje isplati da nađemo zgodnu perionicu. Našli smo neobično simpatičnu porodicu sa malom radnjom, sin je dolazio, odnosio i zatim donosio čist i ispeglan veš. Kada veš stigne, dva mačka bi se dala na posao cepanja i razvlačenja papira i uživanja u valjanju po čistom vešu. Na kraju bi, izmoreni, zaspali na vešu. Nisam im htela braniti tu zabavu, jer inače ništa nisu uništavali. Strogo su poštovali svoja mesta za oštrenje kandži: tek kada je ostao sam, Primus je pravio poneku malu štetu. Niko u kući nikada nije primetio svađu ili tuču između tri mačka: harmonija uspostavljenih odnosa nije bila narušavana. I bilo je očigledno da je centralna ličnost u mačjem triu, dakle i u kući, bio Kasandar – diskretni, umiljati, nežni mačak oko koga su se svi vrteli i pazili na njega.

Kasandar i Primus, veš je stigao
Kasandar i Primus, veš je stigao

Nekoliko meseci pre naglog odlaska starog mačka, Kasandar je počeo da kopni, nije hteo da jede, delovao je tužno i uplašeno. Njegovo stanje bilo je tako loše da je veterinar zaključio da mu više nema pomoći: rezultati ispitivanja bili su katastrofalni, bilo je pravo čudo što je životinja uopšte živa. Ja nisam htela da osudim mačka na nestanak. Veterinar mi je dao savet da prosto pustim mačka da jede sve što dosad nije smeo, da uživa, i da vidimo koliko će izdržati. Tako sam i postupila. I gle čuda, Kasandar je počeo da jede šta god mu se dalo – a davala sam mu samo najbolje – pio je mleko, koje ranije nije smeo, počeo se gojiti, dlaka mu je postala gušća i sjajna. To je bilo pravo čudo. Mazio se više nego ikada, igrao, trčao po kući. Primus je dobio pravog živahnog partnera, čak se i dostojanstveni stari mačak počeo igrati sa Kasandrom – kao da se podmladio.

Kasandar je živeo još osam meseci posle smrti starog mačka: izdržao je više od godinu dana, a veterinar mu je predviđao jedva koji mesec života. Dobio je nove navike: sedeo bi sa mnom ujutro na fotelji, i čekao da završim sa čitanjem novina, da bi se namestio na njima. Popodne bi mi se smestio na ruku dok pišem, i pomicanje po tastaturi mu opšte nije smetalo. Bio je beskrajno umiljat, postigli smo ono duboko razumevanje koje je mogućno tek posle mačje mladosti…

Jednoga dana je odjednom prestao da se kreće i da jede. Bilo mi je jasno da je konačna kriza došla. Odnela sam ga veterinaru. Više nije bilo pomoći: njegovi organi su prestali da rade, srce je još kucalo, ali sve se polako zatvaralo, i sledile su još samo muke. Kasandar me je gledao pogledom koji mi je govorio da razume. Preo je sve vreme. Dali su mu injekciju za prvo uspavljivanje, zaspao je u sekundi. Izašla sam potpuno slomljena. Imao je godinu i više potpune sreće i zadovoljstva, nije moglo proći bolje u njegovom stanju, pa ipak…

Više nisam mogla podnositi smrt. Sela sam na klupu iza bolnice, gde sam sedela sa Kretenom pre nego što su ga uspavali i sa minijaturnim žgoljavim Primusom, na koga je tu prvi put pao zrak sunca. Na dvorištu ispred mene zaustavio se terenac. Iz njega je iskočio par mlađih ljudi, otvorili su zadnja vrata, spustili rampu i niz nju invalidska kolica sa devojčicom, svojom kćerkom. Devojčica je bila potpuno paralizovana. Doveli su je zajedno sa psom, velikim zlatnim retriverom, koji je još nosio zavoje posle operacije. Ta je slika bila tako strašna i tako prirodna istovremeno, da me je potpuno izbacila iz plačljivosti i očaja u koji sam pala.

Nisam sebe lagala o tome da je Kasandar poživeo mnogo duže i mnogo lepše nego što mu je sudbina namenila: znala sam samo da sam uradila sve što se moglo, i da sam ga nežno volela. Dobijem li nešto slično u svom ljudskom životu, smatraću da sam našla nešto smisla.