Mačkoljubive priče: Matja-mu, Žak
Mačkoljubive priče: Matja-mu, Žak

Mačkoljubive priče: Matja-mu, Žak

Piše: Svetlana Slapšak

macka
Matja-mu

Matja-mu i Žak bile su dve mačke sa kojima sam doživela čudo mačije ljubavi, ili tačnije, mačijeg izbora „svog“ ljudskog bića. Matja-mu me nije izabrala, premda sam joj bila draga – a ona meni i više, a Žak me je izabrao onoga trenutka kad me je video.

Matja-mu je bila kao mače nađena na đubretu između blokova u Ljubljani. Mlada žena koja ju je našla i uzela k sebi bila je moja studentkinja, jedna od najbriljantnijih. Dala joj je ime koje na grčkom znači „oči moje“. U nekome trenutku se odlučila da na nekoliko meseci ode u Kanadu i da ispita mogućnosti zajedničkog života sa mladim čovekom, Kanađaninom, koji je takođe bio moj student. Gledala sam kako se zaljubljuju. Na ideju da njena mačka boravi za to vreme kod mene došle smo zajedno. Primus je posle Kasandra ostao sam, društvo druge mačke moglo je da mu koristi.

I tako je jednog dana jedna prelepa mlada mačka došla kod nas. Bila je bela, sa riđim, sivim i crnim mrljama na vrhu glave, bila je savršeno vaspitana i čista, umiljata i nežna. Vrlo brzo je ispitala novi prostor, odmah mi je sela u krilo, nikakvih problema sa njom nije bilo. Dotada još nisam srela takvu mačku. Njeno ponašanje bilo je besprekorno, ali kad bi me pogledala u oči, u njima je bila neka senka tuge i distance koju ni danas ne zaboravljam. Morala je biti veoma inteligentna, jer je shvatila da od njenog ponašanja zavisi kako će preživeti, i izvesno je bila nesrećna što je morala da napusti vlasnicu koju je volela.

Matja-mu je imala sećanje i neki svoj unutarnji život. Prema Primusu se pokazala kao alfa-mačka: mučila ga je iz čiste zabave, pa onda zavodila, zvala ga da joj se pridruži na nekom udobnom mestu, pa ga onda šišteći oterala. Vrlo brzo je postalo jasno da je uloga našeg mačka da bude njena igračka, i on je to pokorno prihvatio.

Hranili smo je posebno, jer je Primus, zbog čitavog niza alergija, mogao da jede samo jednu hranu za osetljive mačke. To je bio poseban ritual, jer je, valjda svesna ekskluzivnosti, morala pred svaki obrok da izvede dugu seansu predenja, umiljavanja i kruženja oko hrane, da uputi mnogo zahvalnih pogleda, i tek bi se onda latila hrane, polako i elegantno. Moja majka, premda joj se dopadala ovakva mačja princeza – ili možda boginja, često je pitala kad će se moja studentkinja vratiti, i htela je nekako da budemo sigurni da je Matja-mu samo privremeno tu.

Matja-mu je zavodila sve oko sebe: kada bismo joj mi dosadili, otišla bi do prozora, i tamo privlačila pažnju prolaznika. I pri tome je sve izgledalo kao rutina. Kada bi mi sela u krilo i pogledala me svojim neodoljivim pogledom, sa dopola zatvorenim očima, činilo mi se da dobijam istu poruku: ti si u redu, ali nisi moja prava ljubav, ono ljudsko biće koje sam sama odabrala. Ono što me je kod Matja-mu fasciniralo, bio je taj bogati unutarnji život koji se pokazivao u sistemu zapletenih znakova, u njenoj mogućnosti da izrazi naučeno i da upozori na stepen svoje iskrenosti. I bila je najlepša mačka koju sam ikad imala.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Matja-mu

Moja studentkinja se vratila posle tri meseca i uzela Matja-mu sa sobom. Odlučili su se za zajednički život, ali nisu se odlučili gde, da li u Sloveniji ili u Kanadi. Nekoliko meseci su uzalud pokušavali da nađu posao, jer su imali stan, ali nije išlo. Na kraju su se odlučili da opet pokušaju u Kanadi, za godinu dana: Matja-mu nam se vratila za tu godinu. Tek kad je ponovo došla, svi smo postali svesni koliko nam je nedostajala, posebno Primus.

Ponekad sam imala utisak da uživa u tome što je njena krpa za igranje, i da je zahvalan za svaki trenutak njene pažnje. Obično bi Matja-mu započela prepodnevnu zabavu tako što bi ga oterala sa svakog mesta gde je sedeo, i konačno iz fotelje, u kojoj je bilo mesta za oboje. Tako sam ih i uspela slikati – Matja-mu na jastucima, Primus na prozoru. Popodne je bila plemenitija: posle seansi maženja sa Božidarom i mojom majkom, ustalila bi se kod mene u krilu, i mirno pratila šta radim. Nije spavala, nego gledala u ekran kompjutera zajedno sa mnom. I danas mi se priviđa ta ljupka glavica koja se pomera za mojim rukama i okreće uši ka zvukovima koje proizvodim udarajući u tipke. Kada bi Matja-mu nestala, znali smo gde da je tražimo: ležala je u lavabou u kupatilu. Belo na belom, izgledala je zaista kao božanstvo na oblaku, u luksuznoj kupelji, svakako u nekom svetu koji je od nas bio beskonačno udaljen.

Nedavno sam tražila neki tekst koji mi se izgubio, i na kraju sam u pošti ograničila jednu nedelju kada sam ga morala poslati. To je bilo početkom decembra 2009, u doba kad je Matja-mu bila kod nas. Iskreno sam se užasnula: u toj jednoj nedelji sam poslala dva priloga za časopise u inostranstvu, jedan nacrt za predavanje i jedan za konferenciju u Berlinu, kamo sam i otišla krajem te nedelje, imala sam svaki dan po četiri do šest časova predavanja, završavala sam evropski projekt – dobili smo još jednu godinu, imala redovno predavanje na drugom fakultetu, i napisala dve kolumne, jednu za Beograd i jednu za Maribor. A ono čega se ja sećam o tome dobu je uglavnom da smo uživali u planiranju praznika kod kuće, i da nam je Matja-mu svaki dan priređivala zabavne predstave…izgleda da je upravo ona delovala na mene tako smirujuće i pouzdano.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Matja-mu

Posle godinu dana, moja studentkinja se vratila sa mužem i bebom. Bilo je jasno da im preostaje samo Kanada, pa su morali da dođu i urede stvari sa njenim stanom. Matja-mu je ponovo otišla od nas. Moja studentkinja mi je ispričala šta se posle dešavalo: Matja-mu nije dobro podnosila bebu. Mislili su kako da me ponovo obaveste i zamole da ovoga puta preuzmem Matja-mu zauvek. No neka njena prijateljica je došla da vidi bebu. Između nje i Matja-mu kao da je udario grom – nisu mogle da se odvoje jedna od druge. Matja-mu je konačno našla, izabrala i uzela ljudsko biće koje joj je odgovaralo. Ko će znati šta je ta mlada žena imala a niko drugi nije, i šta je to Matja-mu tražila od ljudskog bića. Mogućni odgovor je da je Matja-mu tražila biće slično njoj samoj, zavodničko, elegantno, preciznih visokih zahteva, drugu boginju.

Nisam imala prilike da upoznam mladu ljudsku boginju, samo znam da je Matja-mu konačno našla ono što je tražila. Niko od nas nije odgovarao njenim kriterijumima, ali nas je ljubazno podnosila. A ja pre iskustva sa Matja-mu nisam verovala u mistične priče o mačkama i njihovom karakteru. Sada sam, što se mačaka tiče, mnogo praznovernija.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Matja-mu

Žak je bio jedna od najmanje sedam mačaka naših francuskih prijatelja, Alena i Ani. Oboje profesori, kao i mi, živeli su tridesetak kilometara od Pariza, u kući koju su podigli u gradiću, ali na kraju naselja: iza kuće se protezao komad polja i završavao se u drugim poljima. Zemlju su dobili od njene porodice. Kuća je savršeni primer dobrog dizajna 70′, sa ogromnom bibliotekom, stolićima od pleksiglasa i belim kožnim foteljama. Pored kuće su sazidali mali apartman, koji su, jedno za drugim, zauzimali njihovo troje dece, pre nego što bi otišli na studije u Pariz. Njihov najmlađi sin je upravo otišao, i ponudili su nam taj apartman za još nekoliko dana posle neke konferencije, da na miru obradimo materijal i odmorimo se.

Alen i Ani su par iz 68′ godine, tačnije od maja te godine, od pariske studentske pobune. Imali su sreću da nastave da rade sa svojim pobunjenim profesorima u ustanovi punoj istih takvih prijatelja, gradili su školu mišljenja koja je postala poznata u svetu. Alen i Ani su najčešće bili u farmerkama. Isti duh je vladao i kod kuće, koja je uvek, u ranijim godinama, bila puna dece i mačaka. Sada su ostale samo mačke. Nikad ih nisam uspela sve prebrojati, jer su se slobodno kretale po kući i polju. No zapazila sam jednog, riđeg mačka, pre svega zbog toga što se vrlo malo kretao. Gledao me je, žmirkao, i sedeo sa uredno savijenim repom preko prednjih šapa. Ani mi je rekla da se mačak zove Žak, da pripada vrsti filosofskih mačaka – onih koje vreme provode posmatrajući svet oko sebe – i da se još nije zbližio ni sa kim u domaćinstvu, u kojem je obično vladala uzbudljiva atmosfera isprepletanih ljudskih i mačjih odnosa.

Kada sam se prvo jutro probudila u kućici – apartmanu za odraslu decu, napolju je bila gusta magla. Jedino što se videlo bio je, na prozorskoj dasci, mačak Žak. Ovorila sam mu vrata i on je, uz kratak pozdravni mjauk, skočio bez oklevanja u moje naručje. Bio je hladan a krzno mu je bilo vlažno od kišice koja je sipila iz magle, pa sam ga dobro izbrisala peškirom i umotala u svoj šal. Preo je duboko i grleno, i gledao me sa punom pažnjom svojim lepim zelenim očima. Žak je očito odabrao svoje ljudsko biće.

Nije me za trenutak napustio celu nedelju dana, koliko smo ostali kod Alena i Ani. Pratio me je po kući kod njih, u apratmanu, dok sam čitala, zauzeo je svoje mesto u krevetu. Kada bismo izašli, pratio nas je do kola, pri povratku je obavezno sedeo ispred vrata apartmana. Dobila sam svoju mačju senku. Božidar je za njega bio nevidljiv.

Bilo je jasno da se moramo dogovoriti šta da se radi sa Žakom i sa mnom. Kako se to i pristoji starim šezdesetosmašima, obavili smo odgovornu raspravu, sa svim argumentima za i protiv. Zaključili smo da bi bilo istinski nehumano odvojiti Žaka od prostora slobode koji sada ima – premda ga ne koristi mnogo – i da je to što je konačno izabrao svoje ljudsko biće za njega dobro, i budi nadu da će i u budućnosti moći da ostvari nešto tako. Demokratija je lepa, ali sam bez sumnje osetila da se Ani ne bi mogla odvojiti od svog filosofskog mačka. Ostalo je da se ja odvojim od njega.

Žak je znao šta se dogodilo: na dan kada smo odlazili, sedeo je i gledao me kao i prvog dana. Postao je ponovno filosofska mačka, čak nije ni izašao da me isprati. A ja sam se rastala od njega zahvalna što mi je pokazao kako izgleda kada mačka odluči da prisvoji ljudsko biće. Ili, kako izgleda još jedan oblik ljubavi.