MENT, jedan od značajnijih međunarodnih festivala u regionu, ugostiće od 3. do 5. februara u Ljubljani više od 50 izvođača iz dvadeset zemalja na devet pozornica. Iz Srbije na MENT dolaze regionalne rokenrol zvezde Repetitor, koji će nastupiti prve večeri festivala, kao i Ana Ćurčin i Stray Dogg, najupečatljiviji predstavnici novog kantautorskog talasa i srpske amerikane, koji sviraju u četvrtak, 4. februara. O gostovanju na MENT-u, amerikana sceni, albumima i planovima razgovarali smo sa Dušanom Strajnićem – Dukatom, frotmenom beogradskog benda Stray Dogg.
Uskoro ćemo vas videti na festivalu MENT. Da li je to prvi put da nastupate u Ljubljani?
Da, to je prvi put da nastupamo u Ljubljani. Raduje me što ćemo napraviti našu prvu svirku baš na MENT-u. Što se tiče Slovenije, svirali smo dva puta u Mariboru i imali sjajne klupske svirke. Nadamo se sličnoj atmosferi i u Ljubljani.
Recite nam nešto o grupi Stray Dogg. Kada ste nastali, koju muziku svirate?
Stray Dogg je šestočlani sastav. Nastali smo 2011. godine, maja meseca objavljen je prvi album. Sviramo indie rock, ovde ga nazivaju amerikana. Uglavnom su to melanholične pesme koje se vrte oko ljubavnih tema. Do sada smo snimili tri albuma, poslednji je izdat 2015. godine, imamo pet, šest spotova, što je dobar tempo. Do sada smo već afirmisani kao bend nove scene koja je uhvatila zalet, kantautorski val koji se širi van granica. Paralelno je nastao u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, a i šire u regionu. Ovo je prvi talas muzičkog pravca koji povezuje sve zemlje i bendove. Zato i MENT postoji, on je najbolja prilika za tako nešto, šansa da se muzičari povežu.
Kako biste okarakterisali muzički pravac amerikane?
Amerikana kao pravac u muzici u svetskim razmerama znači nešto drugo. Malo bendova kod nas svira muziku koja bi mogla tako da se okarakteriše. Svi ti bendovi koji pevaju na engleskom i koji se baziraju na akustičnoj muzici, kao i bendovi različitih pravaca stavljeni su u isti koš. Reč amerikana u regionu je dobila neko drugo značenje. To je zvuk koji se bazira na kantautorstvu, u osnovama ima akustičnu muziku koja vuče korene iz bluza, američkog i engleskog folka. Robovanje svim tim žanrovskim odrednicama može samo da škodi, toga se treba osloboditi i svirati ono što nosiš u sebi i na taj način napravićeš sopstveni pravac, šta god to bilo.
Ko su vaši uzori?
Nameću se neki najočigledniji uticaji poput kantautora Neil Younga, Nick Drakea, Ryana Adamsa. Bez obzira u kakvoj je vrsti muzike, na jednog autora utiče sve što je slušao za života. Tako se kod mene osećaju uticaji Led Zeppelina, Oasisa, bendova koje sam slušao kao mlađi i koji su formirali moj muzički ukus i pravac kojim se krećem u muzici.
Pomenuli ste da su bendovi i kantautori u regionu prilično povezani i u tom smislu je zanimljiva vaša saradnja sa Anom Ćurčin.
Kada sam primetio da se u regionu pokrenuo talas kantautorske muzike, dobio sam poriv da svi mi pokušamo da od toga napravimo jednu pravu scenu. Scena je najbitnija za razvoj bilo kog pravca. Svaki bend ima svoju publiku i mislim da je jako bitno da se ta publika međusobno povezuje. Ljudi koji slušaju jedan bend, na taj način bi mogli da upoznaju druge sličnog senzibiliteta. Rokenrol je na margini medija, ljudi prosto ne znaju za bendove u okolini. To je i dalje alternativa, veoma lako može da se desi da dva benda koji sviraju sličnu muziku zapravo imaju različitu publiku. U Beogradu sam pokrenuo festival Americana Night na kome je za četiri godine dvanaest bendova sviralo zajedno. Cela poenta bila je u tome da publika mog benda koja postoji u Beogradu, čuje muzičare koji sviraju sličnu muziku iz Hrvatske, Bosne, Srbije. Tako sam upoznao Anu Ćurčin. Svirali smo zajedno, delili binu na prvom festivalu. Kada smo shvatili da radimo iste stvari, rešili smo da nastupimo kao eksperiment, kao neki odvojeni akt. Imali smo evropsku turneju, svirali smo u desetak gradova. Ovaj projekat je otišao dosta daleko i jako sam srećan zbog toga.
Scena je zaista fantastična i buja u svakom pogledu. Da li biste mogli još nekoga da izdvojite?
U Srbiji ima sjajnih bendova u našem fahu: Wooden Ambulance, On Tour, Ika sa svojim bendom, Rebel Star. Puno ih je i u Hrvatskoj, Denis Katanec, Dunja Ercegović, Irena Žilić. Postoje bendovi koji čine scenu naše generacije, a sviraju drugu vrstu muzike, Repetitor, Artan Lili, da ih ne nabrajam. To je cela scena Bigza gde se dešavaju probe i gde se nalaze studiji bendova različitih muzičkih pravaca. Jedino ako postoji scena bićemo u stanju da privučemo ozbiljnu publiku. Scena ima tu moć, bendovi pojedinačno mogu da okupe petsto, šesto ljudi. Tek kada se napravi scena, ona svima doprinosi. Publika se povezuje i oseća se energija, kao što je bilo krajem osamdesetih godina kod nas.
Vratimo se Stray Doggu. Šta biste izdvojili iz vašeg dosadašnjeg rada kao posebno važno?
Mislim da je najkorisnija stvar koju smo uspeli da uradimo turneja koju smo imali dve godine zaredom i pravili smo svirke na kojima se nije naplaćivao ulaz. Svirali smo u deset gradova u Srbiji. To je jedan od načina kako približiti muziku svog benda publici i kako naći publiku. Shvatio sam da je najbitnije plasirati muziku da dođe do što više ljudi i ušiju. Bendovi treba da budu spremni da se žrtvuju za tako nešto, a naročito u početku. Tvoj kvalitet treba da zavisi od toga koliko te je ljudi čulo, i ako oni odluče da je to dobro i da imaš publiku, onda si uspeo, a ako vidiš da to ne ide, onda nisi na dobrom putu. Tako da smatram da su te turneje po Srbiji i po regionu jako bitne i nadam se da ćemo i ove godine uspeti tako nešto da uradimo.
Zašto ime Stray Dogg i, neizostavno se nameće pitanje, da li biste mogli da funkcionišete i na srpskom jeziku?
Još na početku sa demo snimcima napravio sam Bandcamp stranu za koju mi je trebalo ime benda. Stefan Unković moj prvi gitarista povezao je to sa mojim prezimenom Strajnić. On me je inače zvao Stray, na to je dodao Dog. Na kraju je ostalo sa dva G, jer je naravno ime Stray Dog na Bandcampu već bilo zauzeto. Međutim, stvari su toliko brzo počele da se dešavaju, sedam dana posle toga smo imali svirku, novine su objavile. Ime je ostalo, sada je nekako sraslo sa nama, ima neki bluz prizvuk koji mi se dopada, tako da sam zadovoljan tim slučajnim naslovom. Što se jezika tiče, ne bežim od toga. Voleo bih da napravim neki drugi projekat gde bih pisao i pevao na srpskom jeziku, verovatno sa drugim muzičarima i drugačijim zvukom. Dok bude radio Stray Dogg, praviću pesme na engleskom jer to je taj tip projekta. Na početku su mi tekstovi i poezija bili na srpskom, ali kada sam krenuo da sviram gitaru automatski sam počeo da pišem na engleskom jeziku, jer sam odrastao sa takvom muzikom i to mi je bilo najprirodnije. Pre toga sam se bavio nekim drugim stvarima, sa dvadeset pet godina sam napravio bend što je prilično kasno. Najčešće je to neka tinejdžerska stvar. Kreneš sa sedamnaest godina, a ne sa dvadest pet kada završiš fakultet.
Da li ste pokušavali da plasirate muziku na stranim tržištima?
Mislim da je to tek od ove godine realno. Na prošlom albumu smo imali saradnju sa Devendrom Banhartom koji je jedno od najvećih imena svetske indie scene. Bilo je sudbinski, imali smo mnogo sreće i to nam je u neku ruku otvorilo vrata, ali više kao neka referenca upravo za ovaj album koji smo sada izdali. Stepenice ne mogu da se preskaču, čovek prvo mora da se afirmiše u sopstvenoj zemlji, u regionu. Tek je sada vreme da pređemo na druge stvari. U regionu i kod nas u Srbiji ne postoji prava industrija i bend koji prvi put radi ne zna kako stvari funkcionišu napolju. Tamo svako radi svoj deo posla, treba doći do tog iskustva i sve to spoznati. Sada smo i muzički i svirački na tom nivou, izdali smo tri albuma, tu su i saradnje koje bi mogle da otvore priču. Došao je trenutak da ove godine zvanično uđemo u to, da probijemo tržište van regiona.
Rekli bismo da je MENT dobar početak za tako nešto.
MENT je početak naše misije.
Šta ćemo imati prilike da čujemo na festivalu?
Sviraćemo naš repertoar, promotivno novi album, popularnije pesme. Imamo standardnu set listu koju smo svirali u Beogradu. Imamo privilegiju da nakon MENT-a sviramo u sali Lisinski u Zagrebu. Nastavljamo sa promocijom albuma, svirali smo u Podgorici, Sarajevu i Beogradu, sada sa Ljubljanom i Zagrebom zatvaramo krug glavnih gradova u regionu.
Razgovarala Biljana Žikić.
Intervju je emitovan v emisiji Kontrola leta na Radiju Študent.