Kosovski mit
Kosovski mit

Kosovski mit

Autorka: Svetlana Slapšak
Istorijska igra o ženskoj politici i kulturi u četiri čina

 

Lica:

Milica, kneginja, književnica, docnije monahinja Jefrosina, skraćeno Frosa

Jefimija, monahinja, nekada Jelena, književnica, skraćeno Femka

Stefan Lazarević, Miličin sin, turski pa zatim ugarski vazal, vitez i političar, književnik; prvo dečko, docnije mladi čovek

Jelena, Miličina kćerka, vojvotkinja Balšić i docnije Hranić, književnica

Olivera, najmlađa Miličina kćerka

Teodora, Miličina kćerka, poznata kao „Kosovka devojka“, neostvarena književnica

Vuk, Miličin sin, dete

Bajazit, turski sultan

Petar Špata, albanski plemić, Stefanov pratilac

Eleni Gateluzzi, Stefanova supruga

Guslar

Guslarka

Žene/vezilje/vlastelinke

Sebri, prerušeni u vlastelu (u pozadini, pet-šest ljudi)

Turci (u pozadini, pet-šest ljudi)

Momčilo, prevodilac

Monah

Srpski svirci

Turski orkestar

Napomene

Mesto događanja: različite sobe u plemićkim kućama u Kruševcu i u Beogradu. Naznačeni su prozori, poneka draperija u ljubičastoj i crvenoj boji, poneka dezenirana, uzori sa fresaka. Poneka stolica sa naslonima za ruke i sto, ne posebno elegantni. U Stefanovom beogradskom dvoru, police sa svitcima i pokojom knjigom, stalak za čitanje i pisanje. Klupe, poneka drvena škrinja. Mangal sa otvorenom vatrom. Dekor je u celini minimalistički, kostimi isto tako.

Milica je krupna starija žena, preko pedeset i nešto.

Jefimija je petnaestak godina mlađa, dobro držeća.

Stefan, Jelena i Teodora su visoki i elegantni.

Olivera je omanja, lepotica.

Bajazit je u tridesetim godinama, ne mnogo visok, vižljav.

Petar Špata je lepotan.

Eleni Gateluzzi je eterična plavokosa.

Guslar govori prozu, što suvlje to bolje.

Guslarka peva uz gusle, tradicionalno.

Vezilje recituju (samo dve), ojkaju na kraju pesme.

Za Axion estin uzeti ploču balkanske duhovne muzike koju je izdao Hor muzikološkog Instituta SANU 1979. Drugačije mogu sama snimiti ovu pesmu i dati je na raspolaganje, tako da je izvođačica nauči.

U predstavi se izgovara po nekoliko (važnih) reči na grčkom, turskom, albanskom, i đenovskom dijalektu italijanskog: predvideti projekciju prevoda.

Program za predstavu sa osnovnim podacima o istorijskim ličnostima trebalo bi da bude na svakom sedištu, tako da ga publika pročita u nekoliko minuta namernog kašnjenja početka predstave.

I čin, prva scena

Oružarnica u dvoru u Kruševcu

Oružarnica: oklopi sa kacigama sa peruškama i štitovima sa heraldičkim znakovima srpske vlastele, sve visi na konopcima koji se uz zveket premeću, utisak primitivne tekuće trake. Glasovi oružara, koji se ne vide.

Ulazi Teodora, u bogatoj odeći, kreće se naglašeno otmeno, uzneseno.

Teodora: I premda sam u purpuru rođena i odgajana, vidim okom bez strasti i naklonosti istoriju svog oca, njegovo junaštvo, mudrost i predanost Hristu. Od prvih koraka do daha uzimajućih podviga, pa sve do danas, kada se sprema za odlučni boj, napisaću kako se uzdigao, zavladao i darovima svoje duše obdario svoje kneževstvo, kako je najbolji muž među muževima i ženama postao, kako je blagošću i mudrošću vladao. Istorijski spis o mome ocu Lazaru, Lazarijada, napisaću onako kako je carica Ana Komnina napisala spis o svom ocu Aleksiju, Aleksijadu – u najmanje jedanaest knjiga. Teodora Hrevelianu, serviki pringipesa, i pjo morfomeni gineka tis epohis tis (prim. aut., na grčkom: Teodora Hrebeljanović, srpska princeza, najobrazovanija žena svoga doba).

Po konopcu klizi oklop sa izrazitim štitnikom za najosetljiviji deo, zaustavi se.

Glasovi u pozadini: Zaglavio se! Povuci!

Teodora: Milan od Toplice! Tebe bih uvek prepoznala! (Pevuši): …sablja mu se po kaldrmi vuče…

Vrati mi se iz bitke umoran ali uspravan, sokole vereniče! A kada te ja uzmem u ruke, učićeš u kuli grčki, jer inače ništa ni kruna ni sinovi. Kako bih te u Carigradu prikazala, ili u Mlecima, ako ne znaš grčki? A posebno ima da mi kažeš gde si sakrio Trištana i Ižotu što sam ti dala kao verenički zavet: tako brzo nisi mogao pročitati. A sad napred, vereniče, slava te čeka i pobeda nad Ismailićanima! (gurne oklop).

Glasovi u pozadini: U redu, krenuo, penji ga na konja!

Teodora (odlazi, pevajući Aksion estin…, živahnu molitvu Bogorodici, sa plesnim koracima).

Teodora (peva, samo glas):

Άξιον εστίν ως αληθώς

μακαρίζειν σε την Θεοτόκον,

την αειμακάριστον και παναμώμητον

και μητέρα του Θεού ημών.

Την τιμιωτέραν των Χερουβείμ

και ενδοξοτέραν

ασυγκρίτως των Σεραφείμ

την αδιαφθόρως Θεόν Λόγον τεκούσαν,

την όντως Θεοτόκον,

Σε μεγαλύνομεν.

(Aksion estin os alithos

makarizin se tin Theotokon

tin aimakariston ke panamomiton

ke mitera tu Theu imon.

Tin timioteran ton Heruvim

ke endoksoteran

asingritos ton Serafim

tin adiafthoros Theon Logon tekusan,

tin ondos Theotokon,

se megalinomen)

I čin, druga scena

Odaje kneginje Milice u dvoru u Kruševcu

Milica, u odeći kneginje, sedi u stolici sa naslonima za ruke, Jefimija u monaškoj odeći.

Stefan, visoki dečak od 12 godina, Olivera, mali dečko Vuk sede na klupi zajedno, Olivera sedi među njima i grli dva brata.

U pozadini se čuje Teodora, još uvek peva Aksion estin.

Jefimija (dolazi i nudi posudicu): Uzmi malo glogove vodice, za srce.

Milica: Ne mogu, mrzim.

Jefimija: Onda glogovo vino, dodala sam meda.

Milica: Daj.

Jefimija (dodajući drvenu čašu): Jesi li se povredila?

Milica (iskapi vino): Ništa mi nije, samo sam udarila prst na nozi, kad sam pala tamo na vratima. Jedanput u našoj odaji, kod kreveta, drugi put u gozbenoj odaji, pa onda u oružari, pred mnogo svedoka, pa još na vratima, pred svima, skoro pod konja. I ništa. Ni braća, ni on, o ocu da i ne govorim, odavno mu je pamet odletela – niko da se pomeri, opameti, zaustavi. Da se bar Boško probudio, mogli smo na porodični dinastički ugled da sprečimo ovog mog pribačkog pridošlicu. To se sve zajedno zalepilo u njihovim glavama, Dušan i Hrist i ubogi Lazar…

Jefimija (tiho): Pazi, deca mogu čuti.

Milica: Bolje da čuju od mene, nego kad počnu da donose tatu, ujake i stričeve u komadima.

Jefimija: Imaćemo mnogo posla.

Milica: Treba pripremiti zavoje, masti i obloge, daske za vezivanje, pokrove, ulje, sanduke, bože mi oprosti…i shimu za mene. Taj se neće vratiti, jer neće da se vrati.

Jefimija: Nisi valjda mislila da ga možeš okrenuti.

Milica: Od nebeskog carstva?

Jefimija: Nećemo mi tako brzo u Ljubostinju.

Milica: Sigurno ne. Prvo će navaliti sve udove vlastelinke, neće se moći disati. Ti i ja imamo mnogo ozbiljnih poslova pre toga. Kad im dosadi, ili nađu novoga muža, razmišljaćemo i o tome. Ja moram da brinem za ovu decu i narod – i državu.

Jefimija: Ja neću nikuda, ako dozvoliš – ostaću sa tobom.

Milica: Ne bih ni mogla bez tebe. Ti si ga volela više od mene.

Jefimija (sagne glavu bez reči)

Milica: Za tebe je bio dobrotvor; za mene je tvrdoglavi starac. Ništa ti ne zameram.

Jefimija: A još o živom govorimo.

Milica: Ne za dugo. Olivera, izvedi decu!

(Olivera izađe sa dva dečka)

Milica: Ne znamo šta očekivati. Može nas Ismailićanin sve pobiti, a može i da se dogovara. Da li da svima damo kukutu kada se pojave glasnici, ili da ih dočekamo i vidimo ima li nekog sporazuma?

Jefimija: Ja sam za dogovor. Imamo još nekih sedam dana: dok naši odu i sretnu se sa njima, dok se pripreme za bitku – to su već tri dana, bitka jedan dan, da stigne nazad ko već stigne, tri dana. Decu i Oliveru možemo poslati Jeleni.

Milica: Ti za svaki slučaj spremi kukutu. Olivera bolje da ostane: ona mi je jedina za udaju. Ako Murat hoće da pregovara o miru, neka Olivera bude tu. Osetljiv je na žensku lepotu, čekao je Kera Tamaru, Ivanovu sestru i čuvenu lepoticu, sedam godina: sve mi je to ispričala Dragana, kad smo je uspeli udati za Šišmana. A vidi sada kralja Ivana Šišmana, nije mogao poslati vojsku svome tastu! Teodora čeka svoga verenika, a i inače se sa njom ne mogu ništa dogovoriti. Sad ih je na vratima ispraćala sa bosiljkom i svetom vodicom. Ma ako sklonim Stefana, misliće da ga koristim da skupljam novu vojsku. Ne znam više!

Jefimija: Imamo li uopšte koju mušku glavu u kući?

Milica: Ostalo je nešto sluga.

Jefimija: Pošalji dvojicu-trojicu sa darovima u susret vojsci, neka pristupe jedan po jedan, sa razmakom, da vide kako izgleda: onaj treći, sakriveni, bar će videti šta se desilo sa prvim i drugim. Ako vidimo da nema nade, deca još uvek mogu da pobegnu, dok se oni bave nama. Nas dve možemo da priredimo veličanstven doček, da ih za neko vreme zbunimo.

Teodora (upada u sobu uzbuđeno): Mati! Kako ćemo okititi dvore za povratak naših junaka? Kao posle bitke kod Pločnika? Ne, ne, mora mnogo bolje. Ovo će biti najveća pobeda nad Ismailićanima!

Milica i Jefimija se pogledaju.

Milica: Zlato moje, najbolje da ti izabereš vence i zastave, kako samo ti umeš! Daj da se mesi hleb, proveri kako smo sa vinom, izračunaj koliko nam grla treba za gozbu. Ja ne mogu, suviše sam umorna i brižna.

Teodora: Svakako, mati!

Milica: A onda se povuci, pa se obuci i spremi kao za svadbu.

Teodora (cikne radosno, pa ode)

Milica: Greh mi na dušu za to dete, ako je ne udam!

Jefimija: Smiri se, tri si dobro udala.

Milica: A samo u jednu mogu da se pouzdam, u Jelenu. Sina odmah mogu da otpišem ako ga pošaljem Mari i njenom razmaženom Đurđu.

Jefimija: Nećeš ga slati: to ti ionako samo da mene jediš, što tako volim Maru.

Milica (osmehuje se): Ti i ja smo lepo podelile moju decu! Ti više voliš Maru, Vuka, Draganu, ja više Jelenu, Oliveru i Stefana. Teodoru, sirotu, samo otac voli…

Jefimija (zaplače): Moj je i Dobrivoje, pokoj mu duši!

Milica: I tvome sinu, dragice.

(Obe plaču, zagrljene)

Jefimija (ljubi Milicu nežno u čelo): Hajde još malo glogovog vina, bolje ćemo misliti.

Milica i Jefimija sipaju vino i piju.

 Zatamnjenje

I čin, treća scena

Prazna, tamna scena

Guslar izađe na scenu sa tronošcem, postavi ga, sedne, uzme gusle u ruke.

Guslar (pređe gudalom po struni, jedanput): Kosovska bitka po Petru Tomcu, iz Vojne enciklopedije, godina 1968, u izdanju Leksikografskog zavoda Jugoslavije, Zagreb.

Istorijski izvori o Kosovskoj bitki koja je vođena 15. VI. 1389. između Srba i Turaka su oskudni, nepouzdani i protivurečni. Domaći izvori sadrže više osećanja i raspoloženja nego činjenica, posebno oni, nastali u krajevima zahvaćenim bitkom i njenim posledicama; turski su bogatiji činjenicama, neki od njih su šire zasnovana istoriografska dela, a vizantijski i zapadni fragmenti osvetljavaju samo neke momente. U svemu izvorni materijal ne daje dovoljno elemenata za sigurniju neospornu taktičku rekonstrukciju bitke, ali ako se kritički prouči u skladu sa tadašnjim društvenim poretkom i stavi u okvire političkog i vojnog uređenja, a uz pomoć analogija istog razdoblja, pre svega nikopoljske i angorske bitke, može se ipak povezati u verodostojnu celinu.

(Guslar pređe gudalom po struni).

Tada je bio potpuno jasan turski operativni cilj. Lazar je morao samo razmotriti gde da ga dočeka, istočno ili zapadno od Skopske Crne gore. Izabrao je drugo rešenje, i postavio se u centralnom delu Kosovog polja, na ušću Laba u Sitnicu, što, operativno, nije moglo biti zgodnije s obzirom na pravac turskog nastupanja. Izabrano bojište kontroliše sve pravce koji se seku na Kosovu; ma kuda nameravali – uz Lab ka Toplici, dolinom Sitnice i Ibra ili ka Prizrenu – Turci su morali primiti bitku.

(Guslar pređe gudalom po struni).

Lazareva vojska, koja čini srpsku glavninu, prikupljena je u slivu Morave, a Vukova (Brankovića) s Kosova i Metohije. Za Bosance se ne može odrediti uže poreklo. U suštini, to su tri savezničke vojske; Vuk i Vlatko priznaju Lazara za šefa koalicije, ali se njihovi interesi ne identifkuju s njegovim. Uz to, svaka od tih vojski čini feudalni poziv čiji je glavni nedostatak bio upravo pomanjkanje kohezije.Vlatko je doveo samo deo bosanskih snaga, jer je njegov suveren Tvrtko bio angažovan u Dalmaciji zauzimanjem gradova. Lazar i Vuk su, svakako, izvršili krajnji napor, može se pretpostaviti da je odziv vlastele bio potpun; predstojeći sudar bio je sudbonosan za sve, a i vrlo opasan, pa je bilo i pitanje časti – tog velikog pokretača feudalne borbenosti – da se u njemu učestvuje. Krajnji napor je morao izvršiti i Murat. Moramo verovati turskim izvorima da je u redovima njegove vojske bilo i hrišćanske, pa i srpske vlastele. U to doba takvih primera ima mnogo.

(Guslar pređe gudalom po struni).

Na Kosovu su Turci tukli odbrambenu bitku koja se, kad je dobro vođena, uvek dovršava napadom. Bila je uobičajena taktika Osmanlija onog vremena da protivniku prepuste napad, što se logično izvodilo iz mogućnosti njihove vojske, a i iz borbenog rasporeda.

(Guslar pređe gudalom po struni).

Kad se na njih spustila kiša strela, srpski konjanici navalili su na turske strelce, odbacili ih, probili prednje redove turskog levog krila, prodrli u njegovu pozadinu i razbili komoru i njen zaštitni odred. Uspeh je postignut ne samo zaslugom srpskog desnog krila, već i centra, jer protivnički borbeni poreci, iako paralelni, nisu bili simetrični; jači srpski centar zalazio je prema turskim krilima. Taj početni srpski uspeh ne treba precenjivati. Laki konjanici Istoka umeli su vešto da manevruju prema oklopnicima Zapada; izmicali su pred njima da bi izbegli udar, pa se ponovno vraćali u borbu pod povoljnim uslovima.

(Guslar pređe gudalom po struni).

Bajazit – koji je u to vreme bio već zamenio svog smrtno ranjenog ili poginulog oca – krenuo je u protivnapad. Šta je dalje bilo, izvori su nejasni. Možemo pretpostaviti da su Bosanci odbačeni, posle čega je obuhvaćeni srpski centar podlegao u teškoj borbi protiv koncentričnog dejstva turskog desnog krila i centra. U toku gonjenja Lazar je zarobljen, doveden pred Bajazita i pogubljen.

(Guslar pređe gudalom po struni).

Savremeni srpski i strani izvori ne objašnjavaju srpski poraz. Srpsko narodno predanje, tražeći uzroke katastrofe čije su se posledice sve više osećale, našlo ga je u izdajstvu, u dramatičnom motivu koji se vrlo dobro usklađuje u epsku konstrukciju same tradicije – narodne pesme. U izvorima nema ni osnova za pretpostavku o izdajstvu, pa ni traga o grubom nehatu ili malodušnosti odlučujućih za ishod bitke. No, inače, narodna pesma objašnjava neke momente koje kritička studija bitke ne može odbaciti. Za objašnjenje srpskog poraza na Kosovu nije potrebno izdajstvo. Na pobedničkoj strani bila je jača državna organizacija, brojnija i homogenija vojska. Samo Lazar nije pošao svesno u beznadežnu borbu, a još manje njegovi saveznici. O takvoj rezignaciji koja se probija kroz narodnu pesmu, srpski izvori ne znaju ništa. U borbu za opstanak srpska vlastela pošla je na Kosovo s verom u uspeh, primila smelo borbu prsa u prsa u uređenoj bici na otvorenu polju. Alternativa je bila ropstvo bez borbe. Pobedom na   Kosovu 1389. Turci Osmanlije savladali su najjači otpor koji se na Balkanu isprečio njihovoj ekspanziji.

(Guslar ustane, pokloni se publici i ode, sa guslama i tronošcem).

II čin, prva scena

Ista soba u dvoru

Sa jedne strane prolaze užurbane žene sa belim platnom, neki komadi su krvavi.

Sa druge strane ulazi Teodora, sa kondirom i korpom sa hlebovima.

Teodora (uzbuđena): Gde, gde je bila bitka?

Jedna od prolazećih žena: Kosovo polje, ušće Laba i Sitnice.

(Ulaze Milica i Jefimija).

Teodora: Mati, ja moram na Kosovo!

Milica: Ne luduj, kćeri! To je dva-tri dana puta, a put nije siguran: nama otuda dolaze Ismailićani.

Teodora: Moram naći Milana. Nije došao, niti su ga doneli.

Milica: Sačekaj, smiri se. Ako kreneš, možeš se mimoići sa njim. Pomisli, morate oboje ići skrivenim putevima…

Teodora: Nije samo Milan – koliko vitezova umire tamo na polju!

Milica: Hleb i vino su zadnje stvari koje su im potrebne.

Teodora: Ne, moram, moram..

Milica (Jefimiji): Molim te, pazi na nju. Moram dalje.

(Teodora izlazi, Jefimija je grli i vodi).

Milica (udari dlanovima): Žene, pazite sada! Sakrijte ranjene u odaje iznad Lazarovog krila, tamo nema šta da se krade. Neka mrtve što su ih doneli, ili su ovde umrli, odmah pokopaju iza crkve. Operite krv, gde je još ima. Vence i zastave na sva okna, i da vise sa kula! Nađite u gradu svirce, neka svi dođu, podelite im bolju odeću. Neka čekaju tu. Tamjan u svim odajama: dodajte suvog bosiljka i majkine dušice, da ne miriši samo na smrt.

(Žene su užurbano raziđu).

Jefimija (ulazi sama).

Milica: Šta bi?

Jefimija: Zaključala sam je gore u kuli, nije išlo drugačije. Samo što sam sišla, kad pronesoše njenog Milana – ono što je od njega ostalo.

Milica: Ne dajte, zaboga, da to vidi. Jelena?

Jefimija: Na putu je. Poslali smo glasnike da je zaustave, dok ne vidimo šta će se ovde desiti.

Milica: Ima li vesti od Mare?

Jefimija: Ništa: ona i Vuk su odsečeni, jer se on povukao na jug.

Milica (uzdahne): Dobro, još ti i ja da se pripremimo, i deca. Svima najbolju odeću, i meni, i svoj zlatni venac hoću. Koliko vlastelinki još imamo na dvoru?

Jefimija: Desetak.

Milica: Pazi da ne pobegnu. Neka žene nađu isto toliko sebara, i urede ih – bar muške odeće imamo! Neka i oni budu tu, spremni da stoje oko vlastelinki. Možeš li mi naći nekog monaha ili monahinju?

Jefimija: Teško, svi su se povukli u manastire.

Milica: Ti ćeš biti dovoljna. Stavi preko purpurni ogrtač, i neki veliki krst. A onda, Olivera – ona je najvažnija. Ja ću da je pripremim.

Olivera (ulazi sa krvavim platnom u rukama).

Olivera: Ivan Kosančić mi je umro na rukama. A od Miloša Obilića, kažu, ništa nije ostalo.

Milica (zagrli je, nežno uzme platno iz njenih ruku): Sedi, dete moje. Nije to tvoj posao.

Olivera (seda rastreseno): Za obojicu si me mogla udati.

Jefimija (pruža drvenu čašu): Popij ovo.

(Olivera ispije nadušak).

Milica (seda do nje): Verice, stvari ne mogu biti gore. Otac je mrtav, većina muških glava je mrtva. Pa ipak, ja i Jefimija mislimo da možemo da se pogađamo sa novim vladarom Ismailićana, jer smo raširile vesti da iz Zete, Bosne i Bugarske naša rodbina šalje svežu vojsku, i da se Vuk s juga sprema da ponovo napadne. Ovde su u loncu, između planina, oslabljeni, umorni. Novome vladaru pobeda može začas da izmakne – bar neka misli tako. Miloš je ubio njegovog oca, on je ubio našeg oca, ničija čast nije na vatri. Više mu se isplati da ovde ima mir, još bolje da nema muškog vladara, nego da uz mene čeka da Stefan poraste do krune. Vreme mu je dragoceno.

Olivera (pognute glave): I šta ti imaš sada njemu da ponudiš za jamstvo?

(Milica i Jefimija se pogledaju Oliveri preko glave).

Jefimija (posle kraćeg ćutanja): Znaš za Draganinu priču o Kera Tamari.

Olivera: Koju je Murat tražio od našeg zeta Ivana Šišmana u zamenu za mir, čekao sedam godina, i onda oženio i poštovao. I sad je udovica. To sam, drage moje, shvatila čim su stigle prve vesti. Ja sam jamstvo. Pitanje je da li ću imati sedam godina.

Milica: Bojim se da nećeš. Ali pogledaj sa druge strane: Murat je bio starac, njegov sin je u punoj snazi. Kera Tamara će ti tamo pomoći, ona je naše vere, govori naš jezik.

Olivera: I biću najbolje udata od svih tvojih kćeri. Sve su udate za vladare, a ja ću otići najmoćnijem, i to baš onom od koga im se svima tresu hlače!

(Olivera se suvo smeje).

(Milica i Jefimija ustanu, krste se iza njenih leđa).

Olivera (ustane): Verica je spremna, mati. Molim te samo da Teodoru poštediš i sakriješ, mislim da ludi.

Jefimija: Ja pazim na nju.

Olivera (odlazi, onda se okrene Milici i Jefimiji): Da vam bude lakše: nisam se gledala sa Milošem. Bio je zabavan koliko i suvi panj. Hteo je da mi pokaže ranu od strele iz bitke kod Pločnika čim smo ostali sami. Ružan ožiljak na crvenom vratu. Nikad ništa od razgovora.

(Olivera izađe).

Milica i Jefimija se još uvek krste.

 Zatamnjenje

II čin, druga scena

Ista soba, bez stolica i klupa. Venci vise na prozorima, mirišu spaljene mirisave trave. Dim se širi prema publici.

Na scenu ulaze svirci, levo, sviraju vizantinsku (svetovnu) Slavujevu pesmu (http://www.youtube.com/watch?v=9_8aSrsTlCE)

Sa druge strane ulaze Turci muzičari. Sačekaju da se svirka završi, pa počnu svoj komad

Uskoro muzika prestaje. Svirci i turski orkestar izađu, svaki na svoju stranu.

Sa leve strane ulazi Miličina, sa desne Bajazitova svita. U Miličinoj sviti su vlastelinke, neke se drže za ruke. Za njima sebri, preobučeni. U Bajazitovoj sviti je nekoliko muškaraca u različitoj odeći.

Sa leve strane ulaze vojvotkinja Jelena, visoka, lepotica, drži za ruku dečaka Stefana, Jefimija, sa purpurnim šalom i ogromnim zlatnim krstom. Za njom ulazi Olivera, u sjajnoj i malo izazovnoj odeći. Najzad Milica, u svečanoj odeždi, sa zlatnim vencem na glavi.

Sa desne strane ulazi Bajazit, u vezenom kaftanu, bez turbana. Od ulaska, Bajazit i Olivera gledaju samo jedno drugo. Olivera ga bez zazora zavodi.

Bajazit šapuće nešto prevodiocu, ali ne skida pogleda sa Olivere.

Momčilo, prevodilac: Visoka kneginjo, pozdavljam te u časovima tuge.

Milica: Momčilo Damnjanov, jesi li to ti?

Momčilo (malo zbunjen): Ja sam, iz okoline Skopja. Služim već tri godine među njima.

Milica: Neću te zbunjivati. Reci mu da iz tuge želimo da izađemo zajedno sa mlađima.

(Momčilo šapuće Bajazitu, pa onda ovaj njemu).

Momčilo: Neka knežević raste sa božjom milošću, da bi služio sultanu, i caru.

Milica: Vojvotkinja zetska i ja brinućemo se o odgajanju kneževića. Gde mu je vojska?

(Momčilo šapuće Bajazitu, pa onda ovaj njemu).

Momčilo: Visoka kneginja je mudro odlučila. Naše savezništvo treba utvrditi. Još na Kosovu, boji se vaših saveznika, posebno Vuka i iz Zete.

Milica: Kneginjica Olivera je spremna za udaju, i da potvrdi dobre namere svoga brata. Pametan je.

(Momčilo šapuće Bajazitu, on se osmehne, pa mu odgovori).

Momčilo: Srpska kneginjica će biti najlepši ukras na našem dvoru. Majčino srce neka bude mirno.

Milica: Hleb, vino i meso za pratnju su na dvorištu. Žito će se deliti ispod, u ostavama.

(Momčilo šapuće Bajazitu, pa onda ovaj njemu).

Momčilo: Visoka kneginja sija plemenitošću. Neka se povuče i posveti svom žalovanju.

Milica: Sultanove plemenite reči su lek za moje srce.

(Momčilo šapuće Bajazitu, Bajazit se digne i ode sa svojom svitom).

Milica ode na drugu stranu sa svojima.

Zatamnjenje

II čin, treća scena

Soba sa krevetom i draperijama.

Olivera sedi na velikoj postelji. Ulazi orkestar, izvodi komad tipične turske dvorske muzike.

Posle minut-dva, prestaju po nevidljivoj komandi i izlaze, klanjajući se.

Bajazit ulazi, u crnome kaftanu od grla do tla. Pogleda Oliveru dugim ispitivačkim pogledom, načini nekoliko koraka prema njoj, i jednim potezom skine kaftan, ostane potpuno go, okrenut prema Oliveri.

Bajazit (na turskom): Bu bana ve başka bir şey değildir (To sam ja, i ništa više!)

Olivera (uz osmeh): To je dakle ona razlika!

Bajazit klekne pred nju na jedno koleno, drugim kolenom čini scenu pristojnom za gledaoce. Skida joj jednu cipelu, odloži, skine drugu, stavi ih uredno kraj kreveta.

Zatim joj polako svlači čarapu. Čarapa je kao dokolenica, debela vunena.

Bajazit (sa čarapom u ruci, na srpskom): Zima!

Bajazit skida drugu čarapu, gleda je u oči.

Olivera se nasmeje.

Olivera (dodiruje rukom njegovo lice): Hajde da te pogledam, moja carska – možda – ljubavi: imaš četiri duboke valovite bore na čelu, pa još jednu ukoso nad obrvom – mnogo dižeš desnu obrvu. Tom si obrvom verovatno osudio mog oca na smrt. I on bi tebe, da je mogao: samo bi mrdnuo onim svojim strašnim brkovima. Naš Miloš je tvog oca, pa smo na istom. Nos, malo razdeljen, udolica između nosa i usana, brada ti je isto razdeljena. Usne osetljive, drhte. Poljubac bi morao biti malo gorak. Tvoje je lice kao grčko slovo taf: tvrd si, težak, mogao bi me tešiti. Imaš malo sede zaliske. Pun si ožiljaka. Pogled ti je siv, oštar, ne lažeš ako baš ne treba. A, suzio si oko: svlačiš me, jel’da? I, kako ti je ime?

Bajazit (oduševljeno): Olivera!

Oliverin smeh.

Deo scene sa parom se zamrači ili okrene: tu je soba od ranije, sa stolicama i klupama, bez zastava.

Milica (u monaškoj haljini), Jefimija i Jelena sede, piju nešto iz drvenih čaša.

Jelena: Jesi li je dobro uputila?

Milica (nevoljno): Valjda jesam.

Jelena: Jel’ ti možda žao Miloša? Više je slinavio na Lazara nego na Oliveru…

Milica (pogleda je popreko): Žao mi je svakoga ko je uludo umro. Ali Olivera odlazi među stotinu ljutih i pakosnih žena, ne samo njemu u postelju…

Scena se zamrači ili okrene: Bajazit i Olivera su svaki put kada se pojave nepomični i u zagrljaju, koji je svaki put različit, više nežan nego strastan, ona je u dugoj beloj košulji, on nag.

Jelena: Samo da mu odmah nešto ne rodi, naročito ne sina.

Milica: Neko vreme će uspevati. Svašta sam joj dala.

Jelena: Važnije je da ga zaludi. Da si je u tome poučila…

Milica (malo ljutito): Koliko znam i koliko sam čula od Jefte Medvedice. Jefimijina se čaranja u tome pogledu nisu baš pokazala…

Jefimija: Opet sam ja nešto kriva?

Milica: Ne, dušo. To prosto ne znaš.

Scena se zamrači ili okrene, Bajazit i Olivera, isto.

Jelena: Treba nam dodatna potpora, sem Olivere.

Milica: Stefan, čim ojača. Treba mu još koja godina.

Jefimija: Treba nam još nešto, za ovdašnje ljude…

Milica: Misliš, žene – jedino su one ostale.

Jefimija: Mislim žene, i retke muškarce. Vlastelinke što se guraju po Ljubostinji da se ne može prići, i sebarke, i ono što je od sebara ostalo. Svima treba uteha, da u nešto veruju, malo nade, malo da nešto rade po propisanom. Da sade, beru, suše, krune, kuvaju, peru i veruju da im to pomaže.

Milica: Da svi postanu čarobnice i čarobnjaci?

Jefimija: Skoro, ali pod crkvom.

Milica: Ne znam kako bih ih naterala.

Jefimija: I ne treba ih terati. Nova svetica, to nam treba, i neko čudo koje ide sa njom.

Milica: Čudo je lakše – samo ga proglasimo.

Jefimija: Ni svetica nije teška. Petka Paraskevija, štiti žene i decu, zveri, biljke, plodove, malo čaranja, malo lečenja, i ima kćerku, Svetu Nedelju. Muža nema. Pa još kažnjava muškarce…poštujemo je mi, katolici, Misirci, čak i Ismailićani. Bolesne žene, žene koje ne mogu roditi, žene koje teško rađaju, žene koje suviše lako rađaju, žene koje muževi biju, mlade žene, stare žene – sve se one obraćaju njoj. Ženama treba svetica, sad kad nema muškaraca, da im pomogne, da krenu da rađaju sa kim stignu, da se popuni narod: sada su nam narod plačljive žene.

Milica: U čemu je onda novost?

Jefimija: Nova Petka, posebna. Imamo blizu jednu, ona druga je sirijska. Mošti su joj u Trnovu, koje drži tvoj novi zet, odakle je isterao tvog starijeg zeta. A tu su i Poljaci…

Milica: Tu nam Dragana i Ivan ne mogu više pomoći.

Jefimija: Ali može Bajazit. Sačekajmo malo, da vidimo kako Oliveri ide, pa da pokušamo da prenesmo trnovsku Petku.

Jelena: Ja na primorju nemam nijedne Petke. I ja bih je mogla iskoristiti.

Scena se okrene. Bajazit i Olivera, isto, zadnji put.

Milica: Ako nam uspe, moraćemo putovati u Trnovo. Naše putovanje i donošenje moštiju, to je čudo koje nam treba.

Jefimija: Važno je da se o tome piše, da se popovi zauzmu. I da se naslikaju ikone, i možda da se sagradi neka manja crkva…ako to krene među vlastelinkama, nadmetaće se u zadužbinama, oltarima, ikonama…

Milica: Pa imamo tebe, mene, Jelenu, Stefana, Teodoru…svi pišemo!

Ulazi Teodora, okićena cvetnim vencem.

Teodora (pevuši, tiho i žalosno):

Da se mlada za zelen bor uhvatim,

i on bi se zelen osušio.

Milica: Dorice, zlato, kako ti ide pisanje?

Teodora (odsutno): Lazarijada, istorija ili ep? Ne mogu da se odlučim (pevuši): … pa sa brega u Moravu hladnu…jeste li videli mog Trištana i Ižotu? Moram da ponovo prepišem kraj.

(Teodora ode, pevušeći i plešući).

Jelena: Greh nam svima na dušu ako je ne udamo.

Milica: Za koga?

Jelena: Imam ja jednoga, dužan nam je. Nikola II Gorjanski, Hrvat, sin junaka, častohlepan, brzo se bogati. Pravi vitez. Biće drugi do ugarskog kralja.

Jefimija: Katolik?

Milica i Jelena (u glas): A Bajazit?

Sve tri se smeju.

Milica: Jelice, ako uspeš da mi udaš Teodoru, dobijaš moj zlatni venac. Dovedi tog Nikolu u oklopu da je prosi.

Jelena (smejući se): Vi ste, visoka kneginjo, sve manje izbirljivi što se zetova tiče!

Milica (smejući se): Ima li nekog kraja gde nema moje udate kćerke?

 Zatamnjenje

II čin, četvrta scena

Ista soba, stolice

Milica i Jefimija ulaze i unose zajedno mali sanduk. Ostave sanduk u sredini sobe, sednu, umorne.

Milica: Pa, dobrodošla, Sveta Petka!

Jefimija: A stvarno je mirisala na ljubičice, celim putem.

Milica: Femka, sad preteruješ. U kakvim smo smrdljivim rupama prenoćivale, pa konji, pa sluge. Gde si ti to ljubičice mirisala!

Jefimija: Pazi, sluša nas.

Milica: Ako nas sluša, onda se slaže sa mnom: čudo da je nije istreslo iz sanduka dok smo putovale.

Jefimija (krsti se): Krajnje vreme da odemo u Ljubostinju. Da li si bar videla kako četiri sluge jedva dižu sanduk, a nas dve ga iznele ovde gore bez muke?

Milica: Ona je kod mene u srcu, gde joj je lepo, meko, udobno, toplo, i ne mora nikuda da putuje. Kćerku je imala – mora me razumeti.

Jefimija: Froso, da te podsetim: ti si već godinama shimnica Jefrosina; naš život u Ljubostinji mora biti samo služenje bogu i svecima!

Milica: Ne još. Savet nas je pustio da idemo u Ser i u Trnovo samo zato što su mislili da ćemo i ja i Stefan propasti. Sin mi mora preživeti. Mora uspeti u Bursi, pa onda i preko puta, u Carigradu. Jedino tako će se učvrstiti ovde.

Jefimija: Ti onda hoćeš da mi nastavljamo na vlasti.

Milica: Sve dok Stefan ne bude imao mogućnost da vlada.

Jefimija: Ti si mu savetovala da sad ne dolazi u Kruševac…

Milica: Da, dok ne bude imao još više od Bajazitove naklonosti. I neka je stekne. Mogli su ga ubiti u Bursi, da i ne znamo zašto. Olivera se dobro ispostavila i u Bursi i za Trnovo. Sad moj sin mora tamo da se dokaže. A mi ovde da držimo uzde sa Svetom Petkom.

Jefimija: Hoće li biti dovoljno?

Milica: Samo dok se ne povrate od Kosova. Bojim se da će brzo. To što su vlastelini sada retke ptice samo će im povećati želju.

Jefimija: A pohvalno pisanje?

Milica: To je za nas ovde, pa za druge monahe i monahinje, i za potomstvo. Što ne znači da ne moramo još. Moramo imati nešto što svi vide, ovde ili u crkvi, da čitaju ako znaju, možda da u crkvi pevaju, ne samo istoriju za čitanje u ćeliji. Ti, ja, Stefan – svi moramo nešto napisati. O Lazaru, jasno. Ako će Sveta Petka da pomogne ženama i deci, moramo imati još jednog muškog za zauzdava Lazarove naslednike. Ja mislim da svaki živi vlastelin koga znam to hoće da bude, premda ih je sada malo više od prstiju na jednoj ruci. Najviše se bojim Brankovića – imaju zasluge na Kosovu, sa Ismailićanima su u sukobu. Za nas, posebno za Stefana, oni su mnogo opasniji od Ismailićana. A od Mare nema pomoći, ona samo plače.

Jefimija: Ti bi Lazara proglasila svecem.

Milica: Naravno, premda ni to ne bi pomoglo zadugo. Nije bio kralj, ali sve je uradio što treba kraljevi i sveci da rade. Videćemo kako crkveni oci misle. Samo pojedinačno, molim te, nikako na okupu – i nikako na Savetu! Neka ide istiha i polako. A ja da u potaji, sa Stefanom i Jelenom, spremam vojsku. Možda nešto dobijemo i od Teodorinog muža.

Jefimija: Šta je to „da svi vide“? Natpis u kamenu za prolaznike i putnike na Kosovu polju, izvezeni pokrivač sa molitvom…pohvalom, bolje. Ti kao udovica možeš da napišeš molitvu, nekrolog, da se čita u crkvi.

Milica: Tako, Femka.

Jefimija: Vidiš li sada, Froso, šta radi Sveta Petka?

Milica (krsti se, približi se sanduku, poljubi ga): I miriši na ljubičice.

 Zatamnjenje

III čin, prva scena

Zatamnjena scena. Izlaze Stefan, sada mladi čovek, Milica-Jefrosina, Jefimija i Jelena. Jelena nosi tronožac, na koji sedne, ostali stoje. Poklone se publici.

Stefan: Čoveče koji na srpsku zemlju stupaš,

putniče, 
kada dođeš na ovo polje,

koje se zove Kosovo,

i vidiš kosti mrtvih,

i ovaj kamen u obliku krsta

i krstom označen,

nemoj da prođeš i da previdiš,

kao nešto odviše i sujetno,

no, molim te, priđi 
i približi se k meni,

o ljubimi,

i razmotri reči, koje prinosim ti,

i onda ćeš razumeti 
zašto stojim ovde,

jer istinu ti govorim,

ne manju od istine duše.

Jelena (zatapše rukama): Odlično! Počinje opominjanjem na Termopile i na

spartansku poruku!

Stefan: Ima još!

Jelena: Ne treba više, dokazao si! Uredi sa kamenorescima.

Milica (istupi, pokloni se): Ko je ovo? Govorite mi u uho. Da li je to onaj kojim su me oženili, moj ukras, zbirnik moje rasejane dece? Je li to onaj koga su neprijatelji hteli srušiti i moj vid zadržati u mraku tamnice, a nisu uspeli? Je li to muž moga udovištva? Dođi, mužu, dođi, i pomozi mi protiv onih koji mi čine zlo. Uzmi oružje, ustani, ne oklevaj! Ne podnosim da mi se izruguju. Na kakve su me žrtve naterali! Dođi, osveti me svojom krvlju! Saberi moje stado, što su ga vukovi napali, ne zaspi, napasi ih. Rasteraj vragove, varvare bez zakona, da nikada ne prestaneš da se boriš sa njima za mene i za naše stado. 
Raduj se, moje oko koje nikada ne spava, moj krinu među trnovima, moje oružje nepobedivo. 
Raduj se, utešitelju jadnih i branitelju bednima, hranitelju udovicama, odećo nagima, svima pristanište, svima učilište. Blagosloveni Lazare, blagoslovi me. Nema pohvale koje nisi dostojan. No moj um postaje iznemogao.

Jelena (zatapše rukama): Sjajno, mati! Zato te zovu „žena sa muškom glavom“!

Jefimija: U najlepšem svetu si se vaspitao, novi mučeniče, Lazare, što te je ruka gospodnja pokazala među zemaljskom gospodom. Gospodario si nasleđenom zemljom, usrećio si hrišćane koji su ti uručeni. Sa muškim srcem i željom da častiš boga krenuo si na zmaja i na mrzitelja crkve, rasudivši da ne možeš gledati kako tvojim hrišćanima vladaju Ismailićani. A ako ne postigneš, da ostaviš prolaznost zemaljskog carstva i sjediniš se sa vojnicima nebeskog cara. I tako si postigao obe želje – ubio si zmaja i primio mučenički venac od Boga. Zato sada ne zaboravi one koje si pustio kada si prešao. Dok si ti u blaženstvu u večnim nebeskim poljima, tvoja su ljubljena čeda ostala u nevoljama pod Ismailićanima, i svima nam ovde treba pomoć tvoja. Zato se molimo da se ti moliš Gospodu za nas, klekni pred njim, mučeništvom ovenčan, i moli da 
tvoja čeda dugo žive u dobru, da hrišćanska vera ostane u tvoje otečestvu, da zaštiti tvoja čeda Stefana i Vuka i da im da da pobede, i nevidime i vidime neprijatelje, 
jer ako pomoć primimo s Bogom, tebi pohvalu i blagodarenje daćemo. Saberi svoj zbor, svete ratnike, mučenike, neka pomognu Stefanu i Vuku na bojnome polju. Gdegod da si, dođi nam u pomoć. Malo ti nudim, male su mi i zasluge, i um. Ali ti nisi nikada prezreo propadljivo i malo. Mene si, telesno tuđu, među tuđima prehranio. A sada se dvostruko molim: da me ishraniš i da utišaš buru ljutu duše i tela mojega. Jefimija usrdno prinosi ovo tebi, sveti.

Jelena (zatapše rukama): Evo je, nova Korina! Pletem ti venac od lovora iz Dubrovnika! Izgledaće sjajno, zlatna slova na purpurnoj kadifi.

Svi odlaze, u ljubaznom razgovoru.

Sa strane ulazi monah, obazre se na njih, klekne.

Monah (poje, više nazalno): Danas sunce svoje zrake prostire i osijava svoga sveta krajeve. Danas zaduvaše vetrovi od zapada na istok prenoseći moć tvojih čuda. Jer evo izađe od zapada na istok reč tvoja, o novi mučeniče, Lazare! Danas smo blaženi više od svake vidljive i nevidljive stvari. Blaženi, uistinu, preblaženi. A ti si, blažen, nasledio zemlju blaženih. Danas blaženi, jer lik tvoj slavimo, blaženi glas vladici svih dižemo. Svi mučenici tebe slave i s tobom psalme pevaju. Prođosmo kroz oganj i vodu, i izveo si nas u pokoj.

 Zatamnjenje

III čin, druga scena

Miličine odaje, kao pre. Vezilje sede i vezu purpurni pokrov sa Pohvalom Lazaru. Govore među sobom, smejulje se. Nameštaju tkaninu tako da se vide vezena zlatna slova.

Sa strane ulaze Jefimija i Milica.

Jefimija (šapuće, vuče Milicu za rukav): Froso, ovo moraš da čuješ!

Milica: Da ih nismo preplatile?

Jefimija (ženama): Mati Jefrosina bi htela da čuje šta ste pevale.

Vezilja (snebivajući se): Ne smemo, kazniće nas!

Milica: Ne bojte se, neće biti nikakve kazne.

Vezilje (dve pevaju): Kad Milica u Kruševac dođe,

pred Milicu ide i staro i mlado,

kukaju majke kano kukavice,

a sestrice kano lastavice.

Neveste suze prolivaju,

a u skute gospu celivaju:

„Majko naša, gospođo carice,

Ima l’ koga na Kosovu živa?“

Suze roni, gospa odgovara:

„Udovice, žalosne sestrice,

na Kosovu živa nikog ne’ma,

već kukajte kano kukavice,

jer žalosne udovice, sve smo kukavice!“

Milica (Jefimiji): Šta je tu za kažnjavanje?

Jefimija (tiho): Čekaj. (veziljama): Onu drugu!

Vezilje: Teodora saslušala reči,

proli suze niz bijelo lice,

ona ode svom bijelu dvoru

kukajući iz bijela grla:

„Jao, jadna, ude sam ti sreće!

Da se, jadna, za zelen bor vatim,

i on bi se zelen osušio!“

Jefimija: I još onu drugu!

Vezilje: Pobratime moj,

više plači nego poj!

U mene je zla žena,

ime joj je Todora,

svaki dan je još gora –

tvoja lani umrije,

pa te sunce ogrije!

Milica (pogleda Jefimiju): I šta ima još?

Jefimija (veziljama): Onu sa šarenim pticama.

Vezilje: Letile su šarke ptice, perja šarene

Kud se kreće vjerna ljuba kneza Lazara.

Oj!

Besedi im vjerna ljuba kneza Lazara:

„Boga vama šarke ptice perja šarene,

Poletiste l’ lake mlade od tog Kosova,

I videste l’ na Kosovu kneza Lazara?“

Oj!

Njojzi vele šarke ptice perja šarene:

„Ako bi ga mi vidile, mi ga ne znamo!“

Al’ besedi vjerna ljuba kneza Lazara:

Oj!

„Na njemu je mor-dolama krojem do zemlje,

a na glavi bjeli kalpak od bijele svile,

za kalpakom paun-perje palo na pleći,

a na nogu žute čizme, zlatne natkove;

Oj!

ako mi ga vi vidite, vi ga pozdrav’te –

sinove sam iženila, svi su gospoda,

a kćeri sam razudala, sve su gospoje!“

Oj!

Milica: Lepo. Samo vi žene pevajte. Femka, svima po pola nadnice na današnju, i za danas ste završile!

Vezilje (u glas, izlaze, vez ostaje preko stolica): Hvala!

Jefimija (vadi dve drvene čaše, naliva nešto u njih, obe ispiju): Morala si to čuti!

Milica: Dokaz da su sve razumele, šta ću. A sirotu Doricu ionako niko nikad nije razumeo.

Jefimija: Kod njih se mučenik Lazar nije primio.

Milica: Nije za njih ni zamišljen. Njihova je Sveta Petka. Ništa nismo pogrešile. Da sam bar sa rodbinom bila tako pametna!

 Zatamnjenje

III čin, treća scena

Ista soba u dvoru

Sa obe strane prolaze užurbane žene sa belim platnom, neki komadi su krvavi.

Sa dve strane ulaze Milica i Jefimija, sednu.

Milica: Vesti su dobre. Pobedili smo na Kosovu! Ovoga puta…

Jefimija: Ima li mnogo mrtvih?

Milica: Mnogo manje nego pre trinaest godina. Pokupili smo ranjene, i naše i njihove, bolnica je u ostavama. Koji njihovi prežive, po hleb u ruke, pa na jug, u Vučitrn. Neka ih isplate Brankovići, koji su ih i poslali.

Jefimija (postavi dve drvene čaše, sipa nešto u njih, obe piju): Froso, ja te ne prepoznajem.

Milica: Zašto? Što sam spremila vojsku za svoga sina, jer sam predvidela šta Brankovići spremaju? Što je moja Jelena poslala svoje da prate moga sina i njenog brata, i još skrivenu vojsku? Što je Stefan sačekao Đurđa na Kosovu, skoro na istome mestu gde su im se očevi borili protiv Ismailićana? To je, Femka, posledica žurbe i strasti Brankovića, i nesposobnosti moje Mare da ih obuzda.

Jefimija: Ja ti ništa ne zameram, do bratoubilačke borbe je moralo doći, hteli su da ubiju Stefana…

Milica: I nije ni prvi, ni – bože mi oprosti – poslednji put. Tukli su se na raznim stranama i na Rovinama, i kod Nikopolja. Moga Stevicu poštuju ismailićanski sultan, i car, i ne znam sve još ko od vladara, a Đurađ Branković bi baš njega da skine! Pred ono Kosovo sam pokušala da oca i muža i braću ovde zaustavim; sada sam spremala prolaz sinu i branila ga od onih sa kojima nisam mogla ni da govorim!

Jefimija: Ne kažem, i ti i Jelena ste pisale Mari, i u Ljubostinju si je zvala. Ali ona je drugačija…

Milica (nestrpljivo): Zato što ženske pameti nema! Kako je Verica poduprla i spasla Stevicu, u sred sultanovog dvora? Da je Mara htela da sklapa savezništvo i mir sa mnom, ona bi to jednom rukom uradila, da bi se oni njeni sinovi samo zgledali. Ali ona ih se boji kao što se bojala Vuka – i svake muške glave. I Lazara se bojala! Šta Lazar kaže, sa majkom se ne raspravlja: tako se i udala za Vuka.

Jefimija: Froso, tvoja ljutnja me brine. Kad Stefan dođe i stvari se smire, nije li vreme da odemo u Ljubostinju?

Milica: Ne. Imamo još jedan posao. Nađi i dovedi sve slepice i pevačice koje znaš, da sa njima razgovaramo. Nagovesti da će biti plaćanja. I koja je još tu od onih vezilja.

Jefimija: Zašto?

Milica (zajedljivo): Zato što „nova Korina“ ne zna da napravi zaplet, peripetiju, loš glas, kao što one umeju.

Jefimija: O čemu sada? Lazar je u svim službama i molitvama, pesme su o njemu i o junacima, o carstvu nebeskom…

Milica: Upravo to: nedostaje vrag, neprijatelj, izdajnik, Efijalt. O tome nismo mislile. Narod mora nekog da mrzi. Pa neka mrzi proklete Brankoviće, od izdajnika Vuka na Kosovu pa dalje.

Jefimija: Froso, to ne ide! Ima još toliko onih koji se sećaju kakav je Vuk Branković bio junak na Kosovu, i kako se posle do kraja nije predao Ismailićanima!

Milica: Prepusti slepicama taj deo posla. Ko govori pesmu, drži sećanje za uzde.

Jefimija: Greh nam na dušu zbog Vuka, ako ne zbog njegovih sinova.

Milica: Greh nam na dušu i zbog Lazara, koji je umro zbog svoje gluposti, i još u smrt odveo ceo muški narod.

Jefimija: Kažem ti da te ne prepoznajem.

Milica (iskapi čašu): Ne prepoznaješ sebe, Femka. Kad odemo u praznu Ljubostinju, znaćemo da smo sve one silne žene mi vratile u svet: to je bio naš posao. Pohvale i utehe, pisanje, putovanja, muke sa Savetom, muke sa Svetom Petkom, muke sa Marom i Teodorom, pa i ovo malo Kosovo, sve smo uradile, završile. Još kletva na Brankoviće, pa ću moliti svaki dan da umrem u snu. Zar nisi ponosna na sebe?

Jefimija: Delom… a delom se kajem.

Milica: Dobro, uz kajanje ćeš bolje pisati. A meni oprosti što ću se do kraja života veseliti, kad god se setim!

 Zatamnjenje

 III čin, četvrta scena

Na scenu izlazi jedna od vezilja, koja vodi slepu guslarku i nosi tronožac; postavi tronožac, pomogne guslarki da sedne, stoji pored nje.

Guslarka (uz gusle): Mače vojsku srpski knez Lazare:

u Laze je silni Srbalj bio,

sedamdeset i sedam iljada,

pa razgone po Kosovu Turke,

ne dadu se ni gledati Turkom,

da kamoli bojak biti s Turci!

Tad bi Laza nadvladao Turke –

bog ubio Vuka Brankovića,

on izdade tasta na Kosovu!

Tada Lazu nadvladaše Turci,

i pogibe srpski knez Lazare,

i njegova sva izgibe vojska,

sedamdeset i sedam iljada!

Sve je sveto i čestito bilo,

i milome bogu pristupačno.

Slepa guslarka ustane, žena je odvede, noseći tronožac.

III čin, peta scena

Iste odaje. Stefan, očito umoran, sedi u košulji i hlačama zavaljen na stolici, bosih nogu, Jefimija mu prinosi čašu, Milica mu platnom čisti čelo i grudi.

Stefan (iskapi čašu): Nikada ne bih pobedio Đurđa da nije bilo tvoje vojske, mati. Jelenine nije bilo dovoljno, a i zamorili su se, kao i ja, u putovanju od Zete: oni su bili samo da mene brane. Vesti znate, ali nisu sve za svakog, za večerom ću ono što sledi Savetu i vlasteli. Vi morate imati u glavi ono što ja imam. Postao sam despot, to je za njih najvažnije. Car me je proglasio. Posle bitke kod Ankare smo svi, i ja, i Olivera, i Bajazit, postali Timur-Lenkovi zarobljenici. Mene je odmah pustio, bez otkupa, zbog junaštva u bitki i što sam održao sve svoje vojnike. To isto treba da znaju, da me tri vladara poštuju. Sad ono što mi znamo: platio sam za Oliveru, moj posrednik je otkupljuje, doći će istim putem. Timur mi je odobrio, ali žensku glavu ne pušta odmah, i ne besplatno. Za nas je bolje da Olivera bude neko vreme kod Jelene: moju sestru neće opanjkavati nekakvi Brankovići – ona je samo za najviše i najbolje. Što Timur nije znao je Oliverin sin. Zato sam i požurio.

(Milica tiho uzvikne)

Stefan: Uzeo sam dete, preneo ga u Carigrad, pa na lađu. Ostao je kod Jelene, nisam ga smeo nositi u bitku i u planine.

Milica (šmrca, briše oči): Kako mi se zove unuče?

Stefan: Ibrahim. Krstićemo ga kao Avrama. Car mi je ugovorio ženu na Lezvosu, pa sam se tamo zaustavio na putu. Snaha ti se zove Eleni Gateluzzi. Još jedna Jelena…Kad ja uredim stvari, ona kreće sa Lezvosa, istim putem preko Jeleninih zemalja.

Milica: Stevice, da zidamo kulu za vas?

Stefan: Ne, čekam kako će se pokazati ugarski kralj i šta mogu dobiti. Neka ne misli da ću se zadovoljiti kneževinom i Kruševcem. Ima napušten grad na ušću Save i Dunava, to bih hteo da dobijem: boljeg položaja nema – niko me ne može iznenaditi, ni iz ravnice, ni iz brda, ni sa reka. To je, mati, koliko god da dobijem za vazalstvo, deset puta veće od tvoje i moje kneževine. Odande do Kruševca – četiri dana puta, a sve je naše.

Milica (položi mu ruku na rame): Tvoje, sine, najzad.

Stefan: Ti si uspela da sačuvaš i mene i kneževinu – sa Jefimijom. Na svakoj mojoj kruni i na svečnoj odeći ću dati da se izveze EY i EY, epsilon-ipsilon, vaša imena: Jefrosina i Jefimija.

Milica (smeje se). Onda ćemo i kao velikoshimnice morati da izaberemo neke grčke Jejke za imena: Jevgenija za mene, recimo!

Stefan: Dok se ne reši moje dogovaranje sa ugarskim kraljem, čekamo Oliveru, Eleni i Avrama, najbolje ovde. Savet treba da misli kako ću se ustoličiti baš ovde, da im ne padne na pamet slizavanje sa Brankovićima.

Milica: Ali ti se sada moraš ponašati plemenito sa Marom, da ohladiš Đurđa, a veruj mi, i svoga brata: Vuk je vatra, i bože mi oprosti, nije mi najpametniji…

Stefan: Smislite poklone. Tu smo, kao da ostajemo doveka.

Milica: Dok čekaš, spremaj se za vladanje: pokaži se narodu, neka te zavole. Kad zatreba, samo idi u taj svoj novi grad. Nas dve ćemo ti pomoći, i dočekati žene, i sve – ali u Ljubostinji. Završile smo ovde.

Stefan: Vas dve bi u Ljubostinju? Ti si ju i izgradila. Ja ću graditi bliže velikim rekama, ako sve ovo uspe.

Jefimija: Sinu tvoje majke mora uspeti.

Stefan (ustaje, oblači svečanu dolamu koju mu dodaju, uređuje kosu): Šta smo mi to uradili? Od oca smo načinili ikonu, od bitke na Kosovu upotrebljivu priču, kako nam zatreba, doneli smo bugarsku sveticu za utehu; ja sam dobio vladarski položaj od turskog sultana, despotat od cara, sad ću možda dobiti i kraljevstvo od ugarskog kralja. Sestre su mi udate za sve okolne vladare. Upravo sam svog sestrića pobedio na istom Kosovu polju, mladi brat Vuk već nabira nos kad me vidi. Ko smo to mi, šta je ova naša država?

(Stefan pokrije lice rukama, padne natrag na stolicu, kao da plače).

Milica (pogleda se sa Jefimijom, nagne se prema njemu): Mi smo, Stevice, za razliku od tvog oca, još živi, i za razliku od isto tako živih Brankovića, trgujemo sa svima, putujemo kuda god hoćemo i moramo, čitamo i pišemo; ti znaš sve što se nadaleko dešava, govoriš jezike svih suseda, pa još i Mletaka, načitan si i učen, i na sve to dobar ratnik. Koliko ćeš još dvorova ti posetiti, šta ćeš sve videti! Jeste, izađi na reke i ravnicu, Stevice, i treba! Dosta više ovih zatvorenih dolina i brda, iza svakog brda po jedan zlobiv sestrić! Ova mala bitka na Kosovu za nas u ovoj odaji znači samo da tačno znamo šta su bitke i rat: krv, smrt, i ništa više. Ulazimo samo ako je nužno, ne ni zbog boga ni nebeske slave, nego da preživimo. Lazarovo Kosovo je moralo da bude smrt za ceo narod, pa nije bilo: mi smo pre-ži-ve-li. Tvoj je otac dobio vlast preko svog oca, sluge Dušanovog, ni od roda, ni od slave. Ti si bar dobio vlast od tri velika – najveća – vladara, svaki put svojom zaslugom.

Stefan (šmrca): Tvojom i Jefimijinom.

Milica: Svejedno, u tvoje dečije ime.

Stefan: I ne bojiš se šta će da ti kaže Lazar na drugome svetu?

Milica: Ako se opametio, a to bi morao ako hoće da postane svetac, onda ništa. Samo smo mu pomogli u tome – tako ga tamo i neću viđati, jer je već otišao u svetačko nebo. A ako dok ja ne umrem ne postane svetac, onda će on bežati po raju od mene, ne ja od njega.

Stefan (Jefimiji): Naša majka nije mnogo napredovala u teologiji…

(Jefimija se krsti).

Milica: Tebe, Stevice, još nešto muči. Možeš li meni reći? Od Femke ništa ne krijem, a pametnija je od tebe i mene zajedno.

Stefan (otire oči): A šta sam ja, ako muškosti nemam?

Jefimija: Za sve raste biljka!

Milica (prolazi mu rukom kroz kosu): To kralju i ne treba. Rodila sam osmoro Lazaru, pa znam. Svi ste njegovi, ali sa muškošću to nema mnogo veze. Ima lekova, ima – kako treba sa suprugom. Ima…Avram.

Svi se zgledaju, ćute za trenutak.

Stefan: Kako je Bajazit pogrešio! Trebalo je tebe da uzme, ne u harem nego za vezirku: danas bi bio ne zarobljen, nego još moćniji, a ja ne bih od svakog susednog vladara morao da tražim potvrdu za ono što već imam, nego samo od jednog.

Milica: To je zato što muškima pamet ne sedi stalno u glavi, nego se seli…

(Jefimija se krsti, svi se počnu smejati).

Stefan (ustaje): Mati vladarko, teto savetnice, hajde da im pokažemo ko smo.

Odlaze, zagrljeni. Tek kada napravi nekoliko koraka, vidi se da Stefan šepa.

IV čin, prva scena

Soba u beogradskome dvoru Stefana Lazarevića. Police sa svitcima i stalak za knjigu i pisanje sa perima i posudom za mastilo, više draperija, ležaj sa tkaninama i jastucima. Mali mangal sa vatrom. Na stolu bakreni kondir, čaše, korpa sa voćem, jabuke i grožđe. Dve stolice sa naslonom za ruke.

Olivera poluležeći na ležaju, naslonjena na lakat. Stefan stoji i piše guščijim perom na svitak na stalku. Petar Špata sedi u stolici.

Stefan (zakašlje se, pa čita sa lista, gledajući u Petra):

Čujte ovo: najslađem, najljubaznijem,

i nerazdvojnom srca mog,

sugubo željenom, i mnogo,

premudrošću obilnom,

carstva mog iskrenome

(ime rekavši),

ljubazan u Gospodu celov,

i neoskudno s njim

milosti naše darovanje.

(napravi pauzu, okrene se Oliveri)

Leto i vesnu Gospod sazda,

što i psalmopevac kaza,

krasote u njima mnoge,

pticama brzo, veselja puno preletanje,

i gorama vrhove,

i poljima širine;

vazduha tankog

divotnim nekim

glasima oglašenje;

i zemaljske daronosne

mirisnog cveta, i travonosne;

no i čovekove biti same

obnovu i razigranje

dostojno ko da iskaže?

Olivera (zatapše rukama): Pa ti si novi Omar Hajam, Nizami, i koliko ih je god najvećih pesnika!

Stefan (opet gleda Petra): Ali sve ovo

i čudodela Božja ina,

što ni oštrovidni um sagledati ne može,

ljubav sve prevashodi, –

jer ljubav je Bog,

kao što reče Jovan Gromovnik.

Olivera i Petar (pevuše): Junoše i deve,

ljubavi prikladni,

ljubav uzljubite….

Stefan (svečano, sa dignutim prstom): …al’ pravo i nezazorno,

mladićstvo da ne povredite i devstvo,

božanstvenome čim naše

prijanja biće,

božanstveno da ne uznedoguje.

Jer Apostol reče,

Božjega Svetoga Duha ne rastužujte,

znamenje što javno njime

dobiste u krštenju.

Petar (nastavlja): Zajedno bejasmo, drug drugu blizu,

Il’ telom ili duhom,

no da li gore razdvojiše nas,

da li reke,

David da reče: “ Gore Gelvujske,

dažd da vas ne siđe, ni rosa,

Saula jer ne sačuvaste,

ni Jonastana?“

O bezloblja Davidova,

čujte, carevi, čujte,

Saula li oplakuješ, nađeni?

Jer nađoh, reče Bog,

Čoveka po srcu mojemu.

Stefan: Vetri da sukobe se s rekama, i da isuše,

kao za Mojsija more,

sudije kao za Isusa,

ćivota radi Jordan.

I snova da sastavimo se,

i snova u Hristu da sjedinimo se,

samome tom,

kome slava sa Ocem

i sa Duhom Svetim

u beskraj na veke,

amin.

Olivera: „Ime rekavši“ dakle možeš da upotrebiš za razne kada se ukaže potreba – recimo za Vuka.

Petar: Olivera je odmah čula poeziju, premda je to proza, običan retorički podsticaj. Za mene svaka proza najbolje zvuči na latinskom.

Stefan: Spajao sam molitvu sa ljubavnim pozivom, u glavi sam prevodio sa grčkog, više nego što sam pisao.

Petar: Deo koji je Oliveru podsetio na persijske pesnike – da li podseća i na jezik?

Olivera: Da, premda ne razlikujem mnogo: učila sam napamet ljubavne pesme, to svaka supruga mora da zna. Bajazit ih je znao na stotine.

Stefan: A sada, nešto lakše. Preveo sam sa latinskog pesmu o mačku, koju je napisao neki hibernijski monah, davno, mnogo pre shizme. I latinski je prevod, sa njegovog jezika. Prijatelj mi je prepisao u manastiru preko Drave. Tamo je taj monah završio život i za sobom pustio rukopise, knjige, i sveščicu u kojoj je vežbao latinski i nemački. Da li je sa sobom doveo mačka iz Hibernije, ili je prihvatio nekog prekodravskog? Ovo drugo, čini mi se. A vi ćete prepoznati lik koji je ovde zaslužio prevod.

Petar i Olivera zatapšu rukama.

Stefan: Ja i Debeli Bora, moj beli mačak

Imamo sličan životni zadatak:

U lovljenju miševa on kazuje moć

U lovljenju reči ja sedim celu noć.

Bolje je s knjigom i s perom u ruci

Nego sa ljudima u svetskoj halabuci.

Bora me neće prezreti zbog toga,

Jer ništa milije od zanata svoga.

Kakva je radost videti nas dvoje,

Kad srećno radimo, i to svako svoje.

Sedimo kod kuće i samo gledamo

Kako da se umnom veselju predamo.

Često se desi da miš zaluta

Junaku Bori do krznenih skuta.

Često se desi da moj um dok plovi,

U mrežu značenja nešto ulovi.

On se ponekad u zid zagleda,

Okom divljim, oštrim i lukavim.

I moja se skromna mudrost zaleta

U zid znanja, pa se udarim.

Kad miš iz rupe proviri,

Kako se Bora srećno primiri!

I koju sreću ja doživljavam,

Kad razrešim sumnju, koju obožavam!

Tako u miru mi radimo posao svoj,

Ja i Debeli Bora, mačak moj.

Smisao nalazimo samo u radu,

Svako u svome, da nas dani ne ukradu.

Od vežbe je nastalo savršenstvo:

Bora je pravo mačje blaženstvo.

Danju i noću, mudrost mi stiče spretnost,

Da pretvara mračnjaštvo u svetlost.

(Petar i Olivera se glasno smeju, Olivera pada u smehu na postelju).

(Ulazi Eleni Gateluzzi).

Stefan: Hriso mu, thelis na su diavaso kati? (na grčkom: „Zlato moje, hoćeš da ti nešto pročitam?“)

Eleni: Eho fovero ponokefalo. Do’ de testa! (na grčkom: „Imam groznu glavobolju!“, i na đenovskom dijalektu).

Stefan (obgrli joj ramena): Amé („med“, na đenovskom dijalektu).

Eleni: Ta mæ lengua („na mom jeziku“): bon figgeu („dobar sinčić“ na đenovskom dijalektu).

Petar: A veitar e l’êuio vegnan de longo a galla („Istina i ulje su oduvek tekući“ na đenovskom dijalektu).

Eleni (sedne na ležaj do Olivere): Moze.

(Petar svima sipa vino u čaše).

Eleni (ispije vino, odahne zvučno): Idi kalitera ime (na grčkom: „Već sam bolje“). Kako knizvenost?

Stefan (smeje se): Halja! (na grčkom: „Propalo!“).

Eleni: Ne veruje. Uzme Olivera?

Olivera: Uvek, psihula mu (na grčkom: „Dušice moja“). Šta ti treba?

Eleni: Ruho popravi.

Olivera (ustane, povede Eleni). Odosmo nas dve za ruhom.

(Olivera i Eleni izlaze).

Stefan (seda u drugu stolicu i polako ispija čašu): Mislim da ti još jedini ne znaš priču o Eleninom ocu.

Petar (odmahne glavom): Mletačka politika? Lezvijski običaji?

Stefan: Ne, nego kako je umro.

Petar: Ne znam.

Stefan: Ujela ga je škorpija u gornjoj odaji. Čovek je povikao, svi dvorani hrupili kod njega: pod se slomio, i svi su pali u donju odaju. Od težine njihove, ne od škorpije, umre Gateluzzi na licu mesta.

(Stefan jedva završava reči od smeha, Petar se smeje, obojica na kraju urlaju od smeha).

Stefan (vraća dah): Priča je tako luda, da se posvuda raširila: pred kratkim sam čuo nešto slično, samo izmenjeno, jer ovde nema škorpija.

Petar (otire oči). U Bosni je još nema.

Stefan: Sirota moja Eleni. Nikada ne spominje oca, boji se da neko ne počne da se smeje.

Petar: Nije nikada zaželela da poseti svoj kraj?

Stefan: Nikada: ona je moja najvernija Beograđanka. Čim zaduva, Olivera se pokupi pa ide Jeleni i svome sinu u Dubrovnik ili na Skadar, i nema je sve dok jabuke ne procvetaju. A Eleni, što više duva i zavija po hodnicima, sve je srećnija u svojim vunenim ogrtačima. Kad padne sneg, sve gleda da nađe neku decu, pa da izađe i da se igra sa njima.

Petar: Smeta li joj što nema svojih?

Stefan: Ne pokazuje. Ima ona svoje prijateljice, većinom monahinje. A i Olivera je sa njom tako blaga i dobra…

Petar: Inače nije?

Stefan (osmehne se): Svakoga koga sam mislio da privežem preko nje je odbila.

Petar: Mudra je Olivera. Strah od carske udovice ti je korisniji od bilo kojeg njenog braka.

Stefan: Da pređemo na naše stvari…

Petar: Dashuria ime (na albanskom: „Ljubavi moja“).

Stefan: Gjuha e dashurisë (na albanskom: „Slovo ljubve – govor o ljubavi“).

(Izmene dugi pogled).

Petar: Naseljavanje Kosova je dug i težak posao. Ali ako uspe, uticaj Brankovića bio bi uništen. Samo to znači da bi moji doseljenici mogli u budućnosti preuzeti veru Ismailićana.

Stefan: Preuzeće je svakako. No vi i dalje možete da ih držite na novoj zemlji, posebno ako je budete pravedno razdeljivali.

Petar: Ako upotrebimo prave veze među plemenima, možda.

Stefan: Na te krajeve ja više ne računam, posebno otkako kraljevića Marka više nema u Prilepu. Kada budu dovoljno oslabljeni, Brankovići mogu postati najbolja potpora. Sa Ismailićanima sam se uvek dobro snalazio. A caru i Carigradu su izbrojani dani. Budućnost moga despotata je ovde, prema Severu i Zapadu.

Petar: Ne bojiš se da ćeš baš tu najviše zasmetati Ismailićanima, kada zažele da krenu u tome pravcu?

Stefan: Još dugo neće. Pobedili smo krstaše zajedno sa sultanom kod Nikopolja, ali je strah ostao: niko ne može da pokrene takvu silu, sa novim oružjem, sa toliko metala – sem sa Severa i Zapada.

Petar: Sve se to zna u Bursi. Nemoj podcenjivati Ismailićane.

Stefan: Nikada. Ali što im je udobnije između Soluna i Kosova, to sam ja bezbedniji.

Petar: Ti zapravo računaš da će albansku vlastelu Ismailićani pokoriti kao i srpsku.

Stefan: Za duže vremena, svakako, i bez velikih bitaka.

Petar: A šta ću ja?

Stefan (nežno): Ja bih te najradije imao ovde, pa da putuješ do Mletaka, do Beča, do Budima, do Bosne i Dubrovnika, i da mi uređuješ poslove. Mudrijeg i boljeg nemam do tebe.

Petar: Moraću prvo do Arte, pa da počnem da pripremam naseljavanje – a onda je svakako bolje da pobegnem k tebi.

(Petar ustane, sagne se prema Stefanu i poljubi ga u čelo).

Stefan (držeći ga za ruku): Sačekaj malo, pa putuj sa Oliverom do Skadra.

Petar: Dogovoreno. (gleda kroz okno) Nigde još nisam video tako lepu jesen kao ovde.

(Ulazi Olivera).

Petar: Idem na Petkinu kulu, da gledam zalazak sunca.

(Petar izlazi).

Olivera (gleda za njim, pa se okrene Stefanu): I?

Stefan (slegne ramenima): On je jedini koga volim sem vas, moje porodice.

Olivera (sedne na ležaj): Nisam novak, Stefane. Persijska ljubavna poezija – sve su pesme o mladićima.

Stefan: Petar nije mladić. Ravan je meni u svakom pogledu, i sam se odlučuje.

Olivera: Srećan si ti sa Eleni. Sem glavobolja, njoj je sve lepo.

Stefan (nasmeje se): A kako je sa Bajazitom i persijskom ljubavnom poezijom?

Olivera: Dvorsko vaspitanje, ništa više. Žene su mu bile draže.

Stefan: I to ti nije smetalo?

Olivera: Ja sam bila jedina sa ljubavlju – i vinom. Sa mnom je naučio da pije, uživa, i ostane trezan. Bili smo prijatelji koji se vole.

Stefan: Onda moraš razumeti mene i Petra.

Olivera: Sa mnom je jednostavno: Avramov obraz, Bajazitov meki potiljak, beli mačak koji mi prede u krilu, Elenina podlaktica, Petrov glas kada govori tiho…samo neka je toplo i prijatno.

Stefan (smeje se): Uvek si ti u porodici bila jedini pravi kinik, i skeptik, i epikurovac.

Olivera (smeje se): Isihast sigurno nisam!

Stefan: I nisi posle Bajazita nikoga poželela?

Olivera: Veruj mi, nisam.Trinaest godina bezbrižnog milovanja, jedan sin, šta žena drugo da traži? No ako stvarno zatreba, ja sam tu da ti pomognem – i novom udajom. Premda mi je ovde najlepše.

Stefan (nasmeje se): Pa ipak mi pobegneš svake zime!

Olivera: Moram biti sa Avramom: zimogrožljiv je na oca. Kad još malo poraste…I nije naravno samo Avram. Kod Jelene nije raskošno kao ovde, i kad im zaduva bura, najbolje se uvući u postelju sa sedam pokrivača. Ali ne traje dugo, a onda kao gušterice sedimo satima na suncu i gledamo more. Tamo miriši sasvim drugačije nego ovde: toliko, da mi se razum pomuti, i u stanju sam da satima slušam Jelenine teološke rasprave!

(Oboje se smeju).

Olivera: A onda, kad mirta odcveta i počnu vrućine, uzmem šta god mogu da ponesem od Jelene – trave, cveće, sušeno voće, med, ulje, vino za lek, i krenem nazad, brodom do Stona pa kroz bosanske magle i ponegde još sneg. Otkako je sa drugim mužem, sve je Jelenino i tvoje do Beograda. Skoro da je zadovoljstvo putovati. I nigde dvora kao u Beogradu! Uredio si mi odaje kao u Bursi.

Stefan: Ne muče te više noćne more?

Olivera: Skoro da ne. Bar ne sanjam talase oko Tenarona…

Stefan: Ni Timura?

Olivera: Šta ti je? Starac je bio, ništa nije mogao – sem da muči Bajazita do smrti.

Stefan: Mislim da smo se ti i ja spasli samo zato što sam već bio šepav. I on je šepao, još više od mene. Na rastanku mi je dao štap sa srebrnom lavljom glavom: bacio sam ga u more pred Lezvosom, da prevarim verenicu.Tamo su me sa konja spustili u nosiljku, nisam ni jedanput ustao. Tek kada je došla videla me je kako hodam – ali tada sam već bio vitez Zmajevog reda, i despot sa dosta zemalja, i Beograd je već bio grad.

Olivera: To sa štapom mi nisi nikad ispričao.

Stefan: Posle mi više nije izgledalo važno, Avrama sam imao, Ajdan je uspeo da te otkupi. A Eleni sam uspeo prevariti!

Olivera (smeje se): I nije jedina, moj mali braco!

Stefan: Kakva majka, takav sin!

(Oboje zaćute).

Olivera: Uskoro će biti peta godišnjica. Mogli bismo do Ljubostinje, pre nego što krenem. A i Jefimiji je skoro godina dana.

Stefan: Niko od vladara koje znam uživo ili iz istorije nije bio kao ona: izvući kneževinu kad izgleda da će biti pregažena, dati ženama utehu, držati vlasteline na uzdi, svoj svojoj deci dati cela kraljevstva… Prezirala je oca i njegovu vladavinu, i kako je gurnuo kneževinu u propast, pa je ipak od njega napravila mučenika i sveca, jer je to bilo korisno za vlast. I umela je da piše, i to kako, i još je vodila svoje zamisli pomoću slepica, i uopšte žena. Izmislila je mit o Kosovu, lažnu priču o Kosovu, što je Brankovićima više štetilo nego pravi poraz na Kosovu – onaj drugi…Naša majka je ostvarila ginekokratiju! Ona i Jefimija putuju, prvo da mene spasavaju u Seru i u Bursi, pa onda u Trnovo po Svetu Petku: ne znam vladarku, sem Kleopatre, možda Zenobije, koja bi tako nešto uradila. Čuda su pravile, a još dugo ih neće proglasiti sveticama!

Olivera: Dorica, Dragica, Jelica, Marica, Verica, Stevica: sve nas je „icala“, sem Dobrivoja, prvog, i Vuka, zadnjeg. Jefimija je pričala da je zadnju godinu još samo za Dobrivoja molila i sa njim se razgovarala.

Stefan: Duša mi je mirna, nikad je nismo izdali. Sama se povukla, kad je htela. Sve me je naučila: da je najlošiji mir bolji od izvrsnog rata, da su žene uvek važne, a najvažnije kada je gusto, da se od zlih pismenih možeš odbraniti jedino ako je mnogo pismenih…da sve što hoćeš da utvrdiš, moraš staviti u neku pesmu ili priču.

Olivera: Nikad nas nije udarila, sve je razumela, do kuhinje i do postelje. I nije dala da nas kao decu muče monasi: dok su nas učili, svaki čas bi pomolila glavu da vidi šta radimo. Kad sam bila mala, od tamjana mi se vrtelo u glavi: njena odluka, uz veliko očevo gunđanje, bila je da ne idem u crkvu.

Stefan: Moraću samo o njoj da napišem knjigu.

Olivera: I drugu, o tvojoj vladavini.

Stefan (smeje se): To neka rade drugi, platiću im – baš kao i naša mati.

Olivera: Šta bi ti, Stefane, još hteo da uradiš?

Stefan: Nepristojno pitanje.

Olivera: Ne, ne šalim se. I nije pitanje za Aleksandra Velikog, nego za tebe.

Stefan: Da budeš sa mnom, koliko hoćeš: jer ti si svetlost ovoga dvora.

Olivera: Obećavam, svako leto, dok Avram ne ojača, a onda stalno. Uštedećeš na svetiljkama. A sad, ozbiljno: šta još despot želi da uradi u zemnom životu?

Stefan: Jesi li to pitala i Bajazita?

Olivera: Naravno: želeo je da drži Afriku do izvora Nila, Evropu do poljskih zemalja – do Kijeva, i da Bursa bude centar sveta.

Stefan (smeje se): Ja sam mnogo skromniji od čoveka tvog života. Meni se, Olivera, dopada ravnica. Odavde se otvara na tri strane. Iza ostrva i močvara, sa druge strane reka, je najplodnija zemlja, bez šuma. Ja držim samo rubove. Želeo bih da se povežem u savezništvu ili da se orodim sa ugarskim i hrvatskim porodicama, pa i dalje, sve do Nemaca, sa Celjanima. I sa Poljacima, i sa Bugarima – pa nemamo kćeri, kao što ih je imala naša majka. Sin mi ne nedostaje. Sa kćerkama se jača država. Šta bih ja da nije bilo mojih sestara?

Olivera: Sada si baš preterao: sa tri zeta si vodio rat, a da ti sestre nisu ni glasa od sebe pustile!

Stefan: Ništa im ne zameram: uvek sam ih mogao iskoristiti, već samo kada bih ih pomenuo.

Olivera: I prepustio bi Jug?

Stefan: Već je izgubljen. Samo neka je što duže miran. Kruševac neka bude granična odbrana. Budućnost je u rudama, dakle i u Bosni – i u prolazu do mora. Da bog poživi Jelenu, nema bolje saveznice od nje. I Mlečani me zbog nje uzimaju ozbiljno.

Olivera: Ne bi se ni sa kim tukao?

Stefan: Zašto? Savezništvo treba održavati već zbog Ismailićana, a donelo bi i inače samo koristi. Zamisli trgovinu, sve što može da se iz tih krajeva prodaje, pa razmenu: novac, porezi, carina, propisi, to su temelji vladavine. Putovanja, po sigurnim putevima, stanice, glasnike: da se niko ne probudi ujutro misleći prvo u koju će bežaniju. I šta bi se još sve dobilo sa Zapada! Knjige, recimo! Pa slike i slikare, tkanine, šarena okna…barut, najbolji kovači, bolja vina…naši graditelji spolja, njihovi iznutra; pokrivač od guščijeg perja, stvar za kralja – probao sam u Budimu; pa turska kupatila, za moja bolna krsta. A sa druge strane bih privukao što više učenih iz Carigrada, iz Monemvasije, iz Smirne, da se nasele kod nas. Sada uglavnom odnose knjige i ikone preko Jadrana, Mlečanima i Firentincima. Između Petkine kule i tvoga dvora bih sagradio dugu zgradu, samo za knjige i učenje, i škole slikanja, a dole u prizemlju tkačnice, i sobe za vezilje, i radionice za tesare, i kamenoresce…

Olivera (smeje se): Pa kako će ti gore čitati i pisati ako dole lupaju o kamen i drvo?

Stefan: Eto vidiš zašto ne mogu bez tebe! Sazidaću sa druge strane padine sve te radionice, da gledaju na Dunav.

Olivera: A šta ćeš sa školom u Manasiji?

Stefan: To neka bude priprema za ovo što ću imati u Beogradu. Tamo prepisuju knjige, u Beogradu ih čitaju i tumače. Naći ću još nekog mudraca u Solunu, oko Ohrida, u Epiru, u Trnovu, koji još nije pobegao preko Jadrana, pa da samo misle i pišu. I pričaju: neka se iz vrtova čuje njihovo prepiranje.

Olivera: Kako ćeš sa crkvama? Ako niko drugi neće, one će ti stalno izazivati ratove.

Stefan: Teško pitanje, ali imam mogućno, još teže rešenje: zamisli da se svim crkvama da dozvola da šire veru po svim mojim krajevima! Kako je to stvar moje vlasti, nasilje je isključeno, i niko nema prednosti.

Olivera: Za to bi morao imati mnogo više moći.

Stefan: Ako pridobijem savezništva…

Olivera: I šta misliš, koja bi vera u tome slučaju imala najviše uspeha?

Stefan: Po onome što ja znam, ona koja u zemnom životu nudi boljitak i sreću, i bar malo jednakosti – bogumili, Ismailićani. I izvesno bih dugo, dugo čekao da postanem svetac…

Oboje se smeju, ustanu, zagrljeni ostaju gledajući kroz okno, okrenuti leđima publici, sa gestovima, kao da i dalje pričaju.

Svetlost koja dolazi sa okna se polako gasi.

 Zatamnjenje

IV čin, druga scena

Umesto scene je ekran, na kojem se projektuju snimci govora Slobodana Miloševića na Kosovu juna 1989, bez zvuka.

U prvi plan izlazi Guslar, isto kao pre, sa tronošcem i guslama.

Guslar (prevuče gudalom jedanput po struni): Mitski motivi u tradiciji o Despotu Stefanu, ispod pera Veselina Čajkanovića, Bogoslavlje, godina II, br. 3. iz 1927, Beograd.

Kada jednoga dana naša nauka bude raspolagala sa zbornikom srpskih skaski, videće se koliko je ugledno mesto imao despot Stefan u narodnoj tradiciji. Ima tri momenta koji se u tradiciji ističu: Stefanova putovanja; začeće Janka i Janje; neuspelo proterivanje Turaka. Sve ove teme obrađene su po šablonu i sa opštim mestima iz mitologije i pripovedaka. Najbolji primeri su u Vukovom Rječniku.

(Prevuče gudalom jedanput po struni).

Obuče se jednom, vele, Visoki Stefan u staru robu prosjačku, i pođe po svijetu da prosi. Gdje god je sreo bogataše, uzimao je od njih što su mu davali, a gdje god bi sretao siromašne, sve bi im davao, i više dvojinom davao bi siromašnim nego što bi uzimao od zgodnih.

Za ovaj motiv može se naći koliko se hoće paralela, jer je verovanje da božanstvo putuje, prerušeno kao prosjak, u cilju da ispita ljudsku pobožnost i moral, bilo opšte kod svih primitivnih naroda.

Guslar (prevuče gudalom jedanput po struni): Visoki Stefan, idući s vojskom iz Moskve u Srbiju, dođe u Budim na konak, i ondje madžarska gospoda, videći ga onako visoka i lijepa, zažele imati od njega poroda, i u razgovoru zapitaju ga da li bi se u vojsci njegovoj mogao naći dobar ždrijebac da opase njihovu kobilu da bi i oni zapatili tako lijepijeh i dobrijeh konja, a on im odgovorio: bi, zašto ne bi? Kad bude uveče, oni mu pošlju lijepu djevojku da noći s njim. Kad se on stane izgovarati, kaže mu se da je on to obrekao učiniti: tako on djevojku primi i prenoći s njome, i sutradan ujutru na rastanku dade joj prsten i reče joj: ako rodi muško, da mu nadjene ime Janko, ako li rodi žensko, Janja, i pošto dijete odraste da mu da onaj prsten. Odatle se on krene i otide u Srbiju, a djevojka poslije devet mjeseci rodi dvoje, i muško i žensko, i po njegovoj naredbi nadjenu muškome ime Janko, a ženskome Janja.

I motiv da detinji otac bude gost, i to sa pristankom, i na molbu, devojčinih roditelja, ima jasan mitološki karakter. Interesantnu paralelu imamo još u mitu o Tezejevom rođenju. Motiv je vrlo starinski, i ima svoju polaznu tačku u verovanju da božanstvo ili demon, dolazeći u ljudsku kuću kao gost, pristaje da stupi u vezu sa ženom iz te kuće, i na taj način pokloni ljudima svoj plod – otuda poznati običaj gostinskog prostituisanja…

Guslar (prevuče gudalom jedanput po struni): U narodu se našemu pripovijeda da je Visoki Stefan po smrti oca svojega pobjegao u Moskovsku, pa poslije nekoliko godina odonuda s vojskom preko Madžarske došao u Srbiju i s Turcima se bio i, nadvladavši ih i protjeravši preko mora, bacio za njima svoj buzdovan u more govoreći: kad buzdovan izašao na suho, onda se i Turci vratili amo! A buzdovan odmah sam iziđe na brijeg; u tom mu se anđeo javi govoreći: i ti možeš, i konj ti može, ali ti Bog ne da!

Bacanje topuza i drugih predmeta u more, praćeno kletvom, jeste akt „analogne“ magije: jedna nemogućnost izaziva i uslovljava drugu – buzdovan ne može sam da izađe iz mora, pa se prema tome ni Turci ne mogu vratiti u Stefanovu zemlju. U našoj epskoj poeziji ovaj magični motiv prilično je poznat. Slične magične „kletve“, uvek u vezi sa čudom i iznenađenjem, javljaju se često u pričama i legendama. Tu se naročito rado vezuju za dva momenta: za uskrsenje Hristovo, i za pad Carigrada.

Iz ovoga svega vidi se da je ličnost despota Stefana još vrlo rano dobila mitski karakter. U tom pogledu despot Stefan (kao i sveti Sava i Marko Kraljević) nasledio je mitove nekog starinskog putujućeg božansva; zamena je išla utoliko lakše što je despot Stefan, iz političkih razloga, doista bio viator indefessus, pa ga je kao takvog zapamtila i narodna tradicija. Važno je to da despot Stefan nije samo lokalni junak. Najviše mitova o njemu zabeleženo je daleko od njegove uže oblasti, u Hercegovini, Bosni, na Primorju.

(Prevuče gudalom jedanput po struni).

Guslar: Despot Stefan Lazarević proglašen je svecem pet stotina godina posle svoje smrti, 1927. Godine. Proslavlja se 1. avgusta po novom kalendaru, zajedno sa svojom majkom, Milicom, zamonašenom Jefrosinom/Jevgenijom.

Guslar ustane, pokloni se publici, i sa guslama i tronošcem ode sa scene.

Na ekranu za njim još uvek teče snimak govora na Kosovu polju, bez zvuka.

Zavesa.

.