Autor: Marcel Štefančič, Jr.
Postoje comeback kids. Ejmi Vajnhaus je bila comeback girl. Stalno se vraćala. Uvek iznova. Svaki njen koncert, svaki njen nastup, svaka njena pesma bila je comeback. Svoje pesme je zbog dobro poznatih kriza – zbog alkohola i droga, depresija i dehidracija, detoksikacija i rehabilitacija – stalno zaustavljala i prekidala. Zaustavljala je i prekidala svoje koncerte. Zaustavljala je i prekidala svoju karijeru. Stalno. I uvek iznova. Girl, Interrupted. Ljudi vole zvezde koje potonu, propadnu i nestanu – i koje se onda vrate. Ništa bolje od propale zvezde koja uskrsne. Dobro znate šta je uskrsnuće učinilo za Isusa Hrista. I od zvezda svi očekuju tačno to: da imaju karijeru Isusa Hrista. Smrt se isplati u šoubiznisu, ali ne više od uskrsnuća, comebacka. Ovim je sve rečeno o tome koliko je pop natopljen hrišćanskom mitologijom – i koliko je zapržen ovim »unikatnim američkim iskustvom«, ovim born again.
Izdavači, producenti i kapital oduvek vole comeback – za biznis je uvek dobro uskrsnuti. Uskrsnuća su periodi finansijske stabilnosti, utopijski trenuci večnosti. Zapravo su distopije. Amy Winehouse je svoju karijeru smrvila u takve trenutke, u mnoštvo utopijskih trenutaka večnosti, malih utopija koje su uvek brzo pokazivale svoje pravo, mračno, morbidno lice, svoju distopijsku suštinu. Svaki njen comeback bio je samo aspekt licemerja i perverznosti comebacka, samo potvrda poznate Ficdžeraldove teze da u našim životima nema »dugih činova«. Ejmi Vajnhaus je izgledala kao revolucija. Revolucije uvek propadaju, ali samo zato da bi sledeći put propale još bolje – i Amy Winehouse je uvek ponovo ustala zato da bi sledeći put što bolje pala. Da bi mogla da padne još bolje – i još više – nego prošli put. Publici i kapitalu je dala više nego što su oni želeli. Više nego što su očekivali. Više nego što su platili.
Zvezde koje žive hiljadu godina ne dožive toliko comebackova koliko ih je doživela Ejmi Vajnhaus. Stalno se palila i gasila. Stalno se vraćala – i zatim padala u mrak. Back to black. Njen glas je bio za uši ono što je bio dim za filmove noir. Kad je slušaš, samo se pitaš: koliko noći je morala da provede sama da bi postala Ejmi Vajnhaus? I koliko noći je morala da provede sama da bi dobila taj glas? Njene pesme su bili načini kako preživeti noć. I pronašla je više načina kako provesti noć nego što je bilo noći.
Njen glas je zvučao kao da dolazi iz one duboke urbane noći filmova noir – iz one noći koja drhti od usamljenosti i nostalgije, od ljubavi i razdvojenosti, od neutaljenosti i haosa, od čežnje i napuštenosti, od znakova života i zadihanosti, od senke koja krije ljubavnika i snova kojima nije potrebna, od postkoitalne melahnolije koju možeš da izraziš samo rečima, i suza koje teku same od sebe – iz one noći koju je prosejao i raspršio zvučnik starog gramofona – iz one egzotične, zasićene, zadimljene, hazarderske, ekstatične noći u kojoj bi joj ime bilo Šangaj Lili – iz one noći koja obećava ljubav na prvi pogled, cigaretu, malo reči i dobra stara vremena. Dovoljno stara da budu dobra. Kad slušaš njene pesme, imaš osećaj da dolaze iz noći i da odlaze u noć – i da ih negde između za trenutak ili dva presretne, preseče, prekine, uhvati dnevna svetlost. I to je sve što dobijaš. Glas koji te gleda. Priču o noći koja je tako kristalno pristrasna kao noć. Razlika je samo u tome što je Ejmi Vajnhaus priču o noći ispričala bolje nego noć. Verovatno zato što su njene noći bile bolje nego dani njenih fanova. I teško bih rekao da je u tim noćima mislila na svoje fanove. Fanovi su kao ruže – ne pokazuju poštovanje, već samo intenciju.
Podsećala je na prvu cigaretu. Izgleda je ilegalno. I u isto vreme renesansno. Kako je izgovorio Orson Vels u Trećem čoveku: »U Italiji su pod Bordžijama imali trideset godina rata, teror, ubistva i krvoproliće, ali stvorili su Mikelanđela, Leonarda Da Vinčija i renesansu. U Švajcarskoj su imali bratsku ljubav, petsto godina demokratije i mira – i šta su stvorili? Sat sa kukavicom!« Ejmi Vajnhaus nije bila kukavica. Ili kako je izgovorio Hemfri Bogart kada je u Dubokom snu ugledao Loren Bekol: »She was worth a stare, she vas trouble«.
Kako to da su je pustili na pozornicu?
24. novembra 2007. Ejmi Vajnhaus je trebalo da nastupi u Londonu – u prestižnoj dvorani Hamersmit Apolo. Nije se pojavila. Kasnila je. Petnaest minuta, pola sata. Publika je počela da negoduje, da zviždi i da vrišti. Neki su zahtevali da im vrate novac. Zatim – posle nekih četrdeset pet minuta – konačno je izašla na pozornicu, umorna i smorena, u međuvremenu, usred pesme je i otišla sa pozornice tako da je pesmu preuzeo i završio back vokalista. Na kraju, tokom bisa, ponovo je otišla sa pozornice, samo da se ovoga puta nije vratila. Pesmu i šou dovršio je back vokalista. Deo publike je besneo. Deo publike je otišao još tokom koncerta – užasnut. Reakcija publike je bila tipična i predvidiva. I nastup Ejmi Vajnhaus je na svoj način bio tipičan i predvidiv. Izgledalo je kao da je publika samo ispunila očekivanja Ejmi Vajnhaus – i kao da je Ejmi Vajnhaus ispunila očekivanja publike.
Na kraju krajeva, nešto tako se desilo malo ranije na njenom koncertu u Birmingmeu, koji se, kako su javljali, »završio u haosu«. Ejmi Vajnhaus je plakala, lutala po pozornici i psovala publiku, svoje fanove. Opet je zakasnila. Ovoga puta pola sata – sa čašom u ruci. Smetena, odsutna. Nekohorentna – da, »nekohorentna«: to je postao izraz za nju. Tokom pesme Wake Up Alone posvećene njenom mužu, počela je da plače. Tokom pesme Unholy War, takođe. »Izvinite«, prošaputala je. Ali ljudi su odlazili. Htela je da zapleše, ali samo se zasmejala. Publika je počela da zviždi. »Ko zviždi?« Napustila je pozornicu. I vratila se. Uplakana. Odbacila je stalak za mikrofon. Odbacila je suze. Odbacila je sebe. »Šta hoćete?«
I to se stalno ponavljalo. Napola ritualno. Na karipskom ostrvcetu Santa Lucija. I u Dubaiju. I juna u Beogradu. Kasnila je na koncerte, na nastupima se smejala u agoniji, klatila se i spoticala, padala, mumlala, samo napola pevala, nestajala, gubila ritam i mikrofon, zaboravljala stihove, imena muzičara koje bi trebalo da predstavi na koncertu i imena gradova u kojima je nastupala, a tokom pesama je dobacivala i da se dosađuje. I dodala: Jebite se! Grizla je nokte, govorila nejasno, gubila mikrofon, napuštala pozornicu usred pesama, skraćivala pesme, koncerte završavala posle nekoliko pesama, prekidala i zaustavljala turneje. Svaki put kad je zaustavila pesmu, zaustavila je turneju. I svaki put kad je zaustavila turneju, zaustavila je vek. I fanovi su stalno napola ritualno ponavljali svoju svirku: negodovali su i zviždali, besneli i odlazili, naglašavali da im je žao novca, da su bili svedoci jezivom fijasku, skandalu, katastrofi, da je bila Ejmi Vajnhaus previše drogirana za nastup i da uopšte ne bi smeli da je puste na pozornicu. Do Rumunije nije stigla.
Da uzmemo ozbiljno ovo refrensko pitanje: kako to da su je uopšte pustili na pozornicu? Stvarno: kako to da su je menadžeri, promoteri, producenti i organizatori pustili na pozornicu kad nije bila pri sebi, kad je bila smetena, kad je bila drogirana, kad nije bila rehabilitovana, kad je bila odsutna? Čudno, zar ne. Misterija! U stvari, to i nije tako čudno. Još manje je to misterija. Dovoljno je da pomislite koliko je njenih albuma prodato: Frank (2003), njen prvi album stigao je do dva miliona, Back to Black (2006), njen drugi album vinuo se do jedanaest miliona što je ogromno. Štaviše: u vreme kada prodaja albuma strmo pada, ovo je bilo natprirodno. Ejmi Vajnhaus nije bila samo hit, već superhit, ne samo bestseler, već superseler, ne samo senzacija, već fenomen. Pokupila je sve nagrade koje su postojale, zajedno sa pet Gremija za Back to Black i u isto vreme pokazala – sondirala, intonirala, markirala – put pevačicama koje su došle za njom (Lily Allen, Duffy, Adele, Lady Gaga, VV Brown, Florence, La Roux, Pixie Lott, Little Boots, Speech Debelle, Natasha Khan, Corinne Bailey Rae, Jessie J, Eliza Doolittle, Ellie Goulding, Rumer, itd.). Prodaja njenih albuma, pre svega, drugog, Back to Black, nikada se nije zaustavila. Stalno je išao. Prodaja njenih albuma bila je tako stabilna da je ona svojeručno održavala u životu korporaciju Vivendi, majku izdavačke kuće Universal Music kod koje su izašla njena dva albuma. Zato je sasvim logično da su želeli da imaju Ejmi Vajnhaus stalno na pozornici, stalno pod reflektorima, stalno u akciji. I sada, kad prodaja albuma opada, živi nastupi, koncerti i turneje su utoliko strateški ključniji i nužniji – koncerti i turneje prodaju albume i downladove. Presija začaranog kruga prodaje i turneja, gora je nego bilo kada – apokaliptični imperativ da se radi o životu i smrti (o opstanku muzičke industrije, o opstanku sadašnjeg produkcijskog načina) držao je Ejmi Vajnhaus na pozornici.
Reći ćete: zato je menadžerima, promoterima, izdavaču, kapitalu bilo sasvim svejedno u kakvom je bila stanju. Ne, nije istina: menadžerima, promoterima, izdavaču, kapitalu nije bilo svejedno kakva je bila – tamo, na pozornici, na turnejama, želeli su je tačno takvom kakva je bila. Tabloidna. Troubled. No good. Ako hoćete: nekoherentna. I naravno: eratična. »Eratična« je bio, naime, još jedan izraz koji je zvučao kao da je bio izmišljen za njene nastupe. Ako je sve te albume prodala tim imidžom, neka ih i dalje prodaje tim imidžom! Pa šta ako je bolesna? Nema bolovanja. Posao pevačice koja nam duguje treći album nikada nije završen! Kad padne, padne! Ako izgleda »bolesno«, utoliko bolje – publika će još više da joj veruje! Što joj publika više veruje, bolje će da se prodaje. Što se bolje prodaje, bolji je tromesečni bilans. Menadžeri, promoteri, izdavač, kapital imali su sto razloga da je ne puste na pozornicu i samo jedan razlog da od nje zahtevaju i očekuju da glumi samu sebe. A šta bi drugo očekivali od žene koja je osećala da je previše još uvek premalo?
Njenom baladičnom, liričnom, ekspresivnom contraltu – njenom soulu, njenom džezu, njenom bluzu, njenom spektralnom talentu, da ne govorim o pesmi Rehab i stihovima »They tried to make me go to rehab/I said no, no, no« bio je potreban tabloidni odjek njene tragedije, bola i ludosti, njenih hospitalizacija, rehabilitacija i detoksikacija, njenih droga i alkohola, njenog nadimka »Wino«, njenih zdravstvenih komplikacija, depresija i dehidracija, njenih presušujućih pluća, njenih iznenadnih gubitaka telesne težine, njenih pikaresknih emocionalnih labilnosti, njenih divljih ispada i impulsivnih obračuna sa reporterima, paparacima i fanovima, njenih »čeonih«, njenih ožiljaka, njenih hapšenja, njenog braka u agoniji sa Blejkom Filder-Sivilom, njene autodestruktivnosti, njene egzibicionističke heretičnosti, njenog gotsko-neoromantičarskog horor-kleopatrovskog retro-trashy looka, njenih tetovaža, njene biseksualnosti, njene sekularne apokaliptike, njenih samoubilačkih sklonosti, njenog pljuvanja Pipe Midlton, njene nesavladivosti, njenih pop mučeničkih stigmata, njenih okrvavljenih baletnih cipelica.
Nije nikakva tajna da su je njeni producenti, promoteri i izdavači pokušali upravo preko tabloida – i preko njenih afera, skandala, ličnih tragedija itd. – dovesti do publike do koje inače ne bi nikada došla. I nikakva tajna nije da je »korelacija« između prodaje ploča i medijske pokrivenosti prvi aksiom muzičke industrije. Da bi postala koncept, morala je da postane trač. Začarani krug? Svakako. Slepa ulica? Definitivno. Kao što je u Poslednjem valceru (1978) Skorsezeovom dokumentarcu o poslednjem koncertu benda The Band rekao Robbie Robertson: »Put je odneo mnoge velikane: Hanka Williamsa, Otisa, Jimija, Janis, Elvisa. To je jebeno nemoguć način života«. Velike rokere ne odnese overdose, ne odnesu ih droge ni alkohol, ne odnesu ih autodestruktivni impulsi ni depresije – odnese ih put po kome plešu. I Ejmi Vajnhaus je plesala do krvi – kao junakinja čuvenog filma Crvene cipelice (1948), balerina koja opsednuta baletnom perfekcijom i perfekcijom umetnosti, ekstatični, delirijumski i mazohistički pleše do krvi i smrti.
Možeš li istu pesmu otpevati dva puta?
Teška presija neprestanih nastupa i turneja nije bila rođena za teksturu njenih pesama – za to o čemu je pevala i za način na koji je to pevala. Ne, presija neprestanih nastupa i turneja bila je u potpunoj protivrečnosti sa njenim pesmama, malim egzistencijalnim dramama. Zar nije pevala tako kao da ono o čemu peva ne možeš da doživiš dva puta? Ili bolje rečeno: zar nije pevala tako kao da ono o čemu je pevala ne možeš otpevati dva puta? Da, to možeš da otpevaš dva puta, tri puta, pet puta, to možeš da otpevaš više puta, to možeš ponoviti, ali na sopstvenu odgovornost – svaka repriza te još više potre, slomi, uništi. Pevala je o stvarima o kojima ne možeš da pevaš dva puta, a da pritom ne rizikuješ zdravlje, prisebnost i život. To zdrav ne možeš da ponoviš. To možeš ponoviti, to možeš više puta otpevati, samo ako promeniš tekst, ako zaboraviš stihove, ako skratiš pesmu, ako pesmu prekineš, ako usred pesme odeš.
Bob Dilan je ovu agoniju rešavao stalnim reinterpretacijama svojih pesama – nijednu pesmu nije otpevao isto dva puta. Uvek drugačije, makar i jedva prepoznatljivo. Ponekad je čak i stihove izmenio. I Dilan je bio kao i Ejmi Vajnhaus: više je promenio svet svojim glasom nego svojim porukama. Jeste li morali da čujete stihove da biste znali o čemu peva Ejmi Vajnhaus? Zar nije uvek zvučala kao devojčica koja se boji da će se pesma završiti? Jer je znala da će se završiti. Jer se u nekom smislu već završila i pre nego što je počela. Jer je to o čemu je pevala već prošlo. Jer je muškarac otišao. Jer je pala nazad u mrak. Jer distancu prema vremenu više nije mogla da pronađe. Jer je vreme već sve pokvarilo. Njene pesme – njene autobiografije i istovremeno autobiografije vremena i biografije soula, bluza i džeza (zar pesma Back to Black ne zvuči kao Dilanova pesma Like a Rolling Stone, prevedena u Dilanovu pesmu Desolation Road) – zvučale su kao poslednje reči, kao deklaracije, kao male investicije u vreme i u smisao, u trenutke koji ne traju, i način kako nastaje bessmisao kao završene rečenice, kao rečenice koje su se završile u istoj noći, kao što su ipočeli. Je li to uopšte još bila muzika? Zar se nije uvek činilo da je te rečenice, te fraze, te male egzistencijalne drame pevala samo zato da ih ne bi zaboravila? Da bi ih memorisala? Da bi ih se lakše sećala?
Prva egzistencijalna ironija je, zapravo, u tome što je mogla da ih pamti samo tako da ih je zaboravila. Što se na pozornici stalno dešavalo. To o čemu je pevala te iscrpljuje, dehidrira, uništi. Bolje da zaboraviš. Možeš li da otpevaš Back to Black i da preživiš? Iznenađuje vas što je morala na rehabilitaciju kada je otpevala pesmu Back to Black u kojoj je svaki put sto puta umrla? Ili Love Is A Losing Game. Ili You Know That I’m No Good. Ili Tears Dry on Their Own? Ili Just Friends. Iznenađuje vas što je morala na rehabilitaciju takoreći posle svake pesme? Svaka pesma je bila stres. Svaka pesma je bila život. U celini – »kao na ploči« – ove pesme mogao bi da otpeva samo robot, samo mašina, samo ultimativni birokrata: impersonator. Ejmi Vajnhaus upravo to nije bila.
Setite se samo novinskih naslova: Možemo li još da spasimo Ejmi Vajnhaus? Ili: Ejmi treba spasiti! Setite se njenog svekra koji je njene fanove pozivao da njene koncerte i njene ploče bojkotuju toliko dugo dok se ne rehabilituje. Ejmi treba spasiti! Svi su probali da spasu Ejmi Vajnhause iako je bilo jasno da bi je spasilo samo to da bude impersonatorka svojih sopstvenih pesama – da bi ih, dakle, pevala sa bezličnošću, ravnodušnoću i nepristrasnošću birokrate, recimo kakve soul dive kojoj kičaste oktave piše njen napola podvodački muž. Ejmi Vajnhaus je svom mužu želela da peva svoje pesme – i da zaboravi da peva.
Umetnost obavezuje na fanatizam
Ne, fanovi njene koncerte nisu bojkotovali. Zašto bi ih? Hej, to su fanovi. I fan ima pravo da ide na koncerte svojih idola. Ali, fan misli da ima još jedno neotuđivo pravo: to, da uživa u autodestrukciji svojih idola. Fanovi su sve više samo refleks savremene tabloidne kulture, a tabloidi sa najvećim uživanjem rasturaju, miniraju i muče upravo zvezde koje su sami stvorili. Kad zvezdu podignu i instaliraju, žele samo jedno: da propadne. Priča o njegovoj propasti prodaje se bolje od priče o njegovom uspehu. Zvezde kompromituju, šikaniraju i uništavaju samo zato da bi potvrdili onu veliku tabloidnu mantru: uspeh je samo uvod u propast. Ko prebrzo uspe, katastrofalno propada! Zvezdu prvo izglasaju – a zatim žele da ga unište. Razapnu na krst. Slično je i kod političara. U trenutku kad političara izglasaju, već im ide na živce. Zapadna civilizacija beskrajno uživa u svojoj sopstvenoj destrukciji. Titanik je bio gigantski hit –v svi su išli da ga gledaju iako su znali šta će se dogoditi. Fanovi su išli na koncerte Ejmi Vajnhaus iako su znali šta će se desiti. I pomalo su priželjkivali da se baš to i desi. Šta ako umre na koncertu? Želeli su da budu na koncertu na kome će da umre? Hej, ništa bolje od prisustvovanja »istorijskom« koncertu na kome bi Ejmi Vajnhaus umrla! Fanovi žele da tuguju – i tugovanje za idolima je jedina mogućnost da uopšte nešto osećaju. Želja za autodestrukcijom, destrukcijom, slomom, propašću zvezda je sve što je ostalo ovoj umornoj, frigidnoj civilizaciji.
Ejmi Vajnhaus su predviđali ranu smrt. James Hannaham, kolumnista internet časopisa Salon još je 2007. godine napisao da Ejmi Vajnhaus »koketira sa katastrofom«. Njeno autodestruktivno ponašanje će je »ili pretvoriti u muzičku legendu ili će je jednostavno ubiti«. Radije ubiti. »Svi očekujemo da će Ejmi Vajnhaus da umre. S obzirom na njenu kombinaciju mladosti, talenta, zloupotrebe supstancija i lošeg izbora muškaraca, to je neizbežno«. Kad je pogledao Ejmi Vajnhaus video je Janis Joplin, Kurta Cobaina, Jimija Hendrixa, Jima Morrisona, Iana Curtisa. Godinu dana kasnije američki artist Marco Perego napravio je morbidnu skulpturu krvave, upucane, mrtve Ejmi Vajnhaus (sa metkom u glavi), nazvanu: Dobra rok zvezda je samo mrtva rok zvezda. Ništa, rok zvezda kao žrtveno jagnje društva. Da li se i vama činilo da mrtva izgleda življa nego živa?
Možda. Ali nikada nije izgledala kao Sindi Loper ili Madona koja želi što pre na MTV i želi što pre da postane trač – jednostavan karijerizam nije bio za nju. Ako je ljubav protest, onda je Ejmi Vajnhaus bila najveća protestna pevačica. Njene pesme su zvučale kao da ih je napisala prošlu noć. Pevala ih je tako kao da ih crta, ali kada su joj na pozornicu stavili markacije, na koje je trebalo da stane, nije pogodila. Nije bila tako dobra glumica iako je pevala tako kako je Marlon Brando glumio. Bila je previše moderna, da ne bi verovala svojim osećajima. Sa nama se nalazila samo u četiri oka – i mnogo prećutala. Njene pesme su bile dugo nabrajanje razloga zašto, zapravo, ne želi više da se vrati (»Zašto želim da nikada ne glumim«, kaže u pesmi Love Is a Losing Game), ali nismo ih čuli tek kad su ih pevali drugi. U njenom glasu su bili vekovi – i sva godišnja doba. Dolazio je iz tako dekadentne dubine noći da je redefinisao pop, a novim generacijama rekao gde su. Uvek je išla tamo gde je bio rat. I iskusila ono što je stalno ponavljao Laibach: »Umetnost je uzivšeno poslanstvo koje te obavezuje na fanatizam.«
Umrla je zato da konačno bude razumljiva svima, ako parafraziram švajcarskog pisca Maxa Frischa koji je u Montauku, svojoj noveliziranoj autobiografiji pisao o jednom francuskom plemiću koji veoma podseća na Ejmi Vajnhaus. Naime, plemića osude na smrt. Umreće ispod giljotine. Na putu ka giljotini zamoli za papir i pero da nešto zapiše. Udovolje mu. Ako bi napisao nešto što bi zasmetalo, recimo nešto sramotno, njegovu belešku ionako mogu uvek da unište. Ali kako je ispalo, zabeleška je bila posve i isljučivo za njega samog: pro memoria.
Izvor: Mladina, br. 30.
Tekst prevela: Biljana Žikić