“Pravi mali mentalni spektakl” sutra u Beogradu

LIRA VEGA 2

Na sceni postoje već više od 15 godina. Vremenom menjaju postavu i zvuk, a ono što ostaje njihova stalna karateristika jeste muzički perfekcionizam, izvanredan vokal Zoje Borovčanin i magični koncertni nastupi, kako ističu muzički kritičari koji ih označavaju i jednim od najfascinantnijih bendova na srpskoj rokenrol sceni. Stalnu postavu Lira Vega čine Vladimir Đorđević Vlaca na gitari i pevačica Zoja Borovčanin sa kojom smo razgovarali o njihovom sutrašnjem koncertu u Beogradu, novom albumu Duhovi i aktuelnoj domaćoj muzičkoj sceni.

Upravo pripremate veliki promotivni koncert u Kulturnom centru Grad u Beogradu, koji će se odigrati sutra, 16. januara.

Da, to će biti pravi mali mentalni spektakl! Smislili smo da napravimo jednu krajnje neoubičajenu stvar i da naš album ispromovišemo na koncertu tako što smo zvali druge muzičare sa kojima smo bliski, koji su fanovi i prijatelji da odaberu po jednu pesmu sa albuma i interpretiraju je u obliku u kom žele. I tako se rodila mala epopeja zvana Neobična promocija sa 22 gosta benda sve ukupno, na kojoj su Duhovi zvezde a Lira Vega predgrupa.

Nastupiće: Pavle Popov, Janja Lončar, Boško Mijušković, Artan Lili, Vladislava Đorđević, Vlada Pejković, Sana Garić, Dejan Stanisavljević, Una Gašić, Ivan Skopulovič, Vuča i Miki iz Darkvud Daba, Ah Ahilej, Manja Đorđević, Ilija Ludvig, Boris Mladenović, a muziku će puštati Kuršlus (Bojan Mitrović) i Ilija Milošević… Sve to uz pomoć ekipe KC Grada, naših domaćina.

Kako je nastao album Duhovi?

Album je izašao još u maju, 25. maja na Dan mladosti. Objavljen je samo internetski, nema ga u fizičkom obliku. Sve je na internetu i zapravo glavna stvar su spotovi i socijalne mreže preko kojih se sve saznaje. Naš izdavač je Lampshade Media. Oni su relativno nov izdavač iz Beograda, a eto konačno mogu da kažem da imamo pravog izdavača, pošto smo drugi album izdali u koaliciji sa knjižarom Beopolis. Album živi svoj život koji je prilično spor, možda zbog naše inertnosti i celokupne situacije. Ono što je dobro je to da imamo pet spotova sa ovog albuma što mislim da je jedinstvena stvar u istoriji grupe Lira Vega, da ima toliko spotova. Slušaoci album mogu da čuju na Deezeru, mogu da ga skinu sa platformi iTunes i Spotify, a nalazi se i na You Tubeu.

Šta karakteriše najnoviji album u odnosu na druge što se tiče zvuka, postave?

Karakteriše promena. Postojimo jako dugo, ali imamo tri albuma koji zvuče svaki potpuno drugačije. To je jednim delom posledica toga što se nama članstvo progresivno smanjuje, pa se mi prilagođavamo novim okolnostima i nekako nam dosadi da zvučimo isto. Mislim da ne bismo podneli da isto zvučimo dvadeset godina, da je to sve isti zvuk, dovoljno je što sviramo iste pesme. Ovaj album smo napravili kao duet, Vladimir Đorđević i ja. Ono što je specifično jeste to da mi više nemamo bubanj i bas u bendu, već radimo sa matricama, što će reći da smo zapravo nekako postali poluelektronika. Ali ono što je zajedničko sa prethodnim albumima jeste to da je Vlacina gitara tu, ja pevam kao i uvek, tako da su to neke spojke sa prethodnim stvarima. Pesme su potpuno nove, neki sentiment na albumu odslikava to kakvi smo mi sada. Kako prolazi vreme naravno da se čovek prilagođava novim okolnostima i menja i mislim da se to čuje na ovom albumu.

Kako su nastajale pesme? Ko je zadužen za tekst, a ko za muziku?

Sve zajedno radimo, zapravo tako može da se kaže, a nekakva inicijalna ideja, neka priča i neka melodija dođe uvek od mene i onda se na to dalje gradi pesma. One su nastajale od 2012. godine. Imamo nekakav kostur i kako tražimo taj zvuk koji će biti na albumu, tako se i pesme menjaju. Krenulo se od nekakve prilično jednostavne ideje, pa smo na kraju stigli do ovog oblika koji je čak i nas same iznenadio. Dobrim delom zbog toga što je produkciju u albumu radio Boris Mladenović. On je preneo svoju ideju kako to treba da zvuči. Album ima jedanaest pesama, sve su otpevane na srpskom, to je nešto što praktikujemo u toj poslednjoj reinkarnaciji benda. Sve te pesme su poprilično sentimentalne i možda malo depresivne, ali to je tako, to je neka faza u kojoj smo mi bili i nešto što nas je snašlo.

Za koje pesme ste snimili spot i zašto upravo za te pesme?

Prvo smo snimili spot za Novo Meksiko. To su snimci koje sam donela iz Kine. Bilo je to pretprošle godine negde u aprilu, tada smo napravili prvu ruku nekakvog miksa. Mislili smo da će zapravo mnogo ranije izaći album, još 2014. godine. To se nije desilo upravo zbog ovoga što sam rekla malopre, tog nekog traženja idealnog zvuka. Bile su tu dve pesme u kombinaciji i onda smo se konsultovali sa ljudima koji su nam bliski i koji sa nama rade već godinama i tako je bilo odlučeno da je Novo Meksiko ta pesma koja treba da predstavi novi album. Albuma nije bilo godinu dana, onda je sledeći spot bio druga pesma koja je bila u kombinaciji, Ja te znam. To je snimak sa koncerta koji je naš drug snimio, bukvalno se igrao sa iPhonom. Shvatili smo kako su ti snimci prilično dobri i kako možemo da ih iskoristimo i to je bio drugi spot koji je zapravo najavio album.

Treći spot nam je pravi sniman spot, to je Ničiji mesec, uvodna pesma na albumu koju smo opet potpuno neplanirano snimili. Bili smo na nekom snimanju za radio emisiju u Bigzu i tu se zatekao moj prijatelj koji živi u Japanu, Aleksandar Dragičević. Izašli smo na hodnik i “hajde da snimimo spot”. On je imao ideju da oda počast Rosin Murphy i Lepoj Breni i onda smo sve snimili bukvalno za dvadeset minuta. Ja sam igrala, snimili smo još par kadrova narednog dana i to je spot. Mi se stalno hvalimo kako je to naš HD spot.

I četvrti spot je on uradio, poslao je snimke. Inače živi u Tokiju i snimao je neke momke koji su Teddy Boys u Japanu. Oni dvadeset godina na istom mestu izvode svoje koreografije na muziku koju vole i to se dobro uklopilo sa pesmom Pamuk.

Nedavno smo snimili i spot za pesmu Ja sam svuda.

Zašto je toliko bitno snimati spotove?

To se i ja iskreno pitam, zašto je toliko bitno. Moram da priznam da ja ne volim spotove uopšte, naročito kada se mi pojavljujemo i kada se nešto smišlja za nas. Meni je to više mučenje nego uživanje iako je na kraju zabavno sve to gledati. U Srbiji je situacija takva da tebe neka mejnstrim publika ne vidi dok se ne pojaviš u udarnom terminu televizije koja je najgledanija. I dok se ne pojaviš u pauzi nekog sportskog događaja ili ispred neke popularne emisije Znanje imanje i tome slično, niko te neće videti.

Ne kažem ja da smo mi neki mejnstrim, ali postoji neka šansa da nas neko ko bi nas možda slušao u nekom drugom gradu, čuje, vidi preko televizije, preko tog spota. Drugo, čini mi se da je You Tube baš popularan i neki sadržaji bi trebalo tamo da se stave, pošto je danas to jedini način da se bendovi oglašavaju. Bendovi našeg profila su uglavnom na socijalnim mrežama. Čini mi se i da MTV koji je jedno vreme bio regionalan, nije više toliko gledan, a i spotovi koji se tamo pojavljuju moraju da zadovolje neke kriterijume koji su strašno visoki.

Osim spotova, kako još uspevate da dođete do publike, s obzirom da, kao što si rekla, u Srbiji kvalitetni bendovi teško dolaze do šire publike?

Neki bendovi našeg profila i malo popularniji se vrte u okviru dve, tri hiljade ljudi. To je mala grupa i nikako da se stvarno dopre do nekakvog mejnstrima. Bendova ima dosta, scena što se tiče kreativnosti, sviračkog umeća i raznovrsnosti nikad nije bila jača. Ono što je moj utisak jeste to da kada si u bendu pored toga što si svirač i pevač, moraš da se baviš marketingom i onda to zavisi od tvoje veštine, koliko dobro zapravo umeš i možeš da napraviš PR za sebe. Danas kada si muzičar moraš da znaš kako sebe da ispromovišeš, ali ti lično, jer tu ne postoji ekipa ljudi koji osmišljavaju neke strategije i tako dalje. Sve zavisi od sopstvene energije, vremena i sposobnosti, čini mi se da je sve poprilično stihijski i da se svako bori za sebe. Putem socijalnih mreža, nekih sajtova koji eventualno podržavaju ovu vrstu muzike i scenu dolazi se do publike. Festivali su sada regionalno vrlo zastupljeni, ali sada je pitanje za nas kako doći do tih festivala, kako se probiti iz Srbije malo dalje.

Vi ste puno nastupali izvan Srbije i u regionu, s obzirom da ste dugo na sceni. Kakva su iskustva i kakvi su planovi što se tiče koncerata?

Mi smo malo na repu događaja i uvek kasnimo. U nekim ranijim postavkama svirali smo dosta, bili smo u Nemačkoj, u Poljskoj i naravno širom Jugoslavije. Najdalje što smo otišli ovog leta je bila Priština. Tamo smo bili prvi put. Stvarno bismo voleli da više sviramo. Ja ne razumem tu situaciju u kojoj bend ima album, a ne nastupa, ali teško je zakazati svirku i teško je dogovoriti se. Ne postoji neki entuzijazam, vreme se promenilo. Međutim, planiramo da odemo gde god možemo da sviramo i da promovišemo album. Nadam se da ćemo doći i u Sloveniju.

Zanimljivo je da ste nastupili u Prištini, kakvi su utisci?

Moram da kažem da sam jako prijatno iznenađena atmosferom i opštom energijom u Prištini. Stvarno mi se svidelo kakav je duh ljudi koji su tamo. Svirali smo u okviru Dana Beograda u Prištini i tu je bilo dosta umetnika, filmadžija, strip crtača, grafitaša, drugih muzičara. Super organizacija i odlični uslovi. Jedini problem je bio taj što se i dalje zbog neverovatno glupih političkih stvari ljudi ne usuđuju da oglašavaju previše da dolaze beogradski performeri i umetnici. I onda, kako dovući publiku, kako da se širi sloj ljudi zainteresuje za to što se dešava. Mi smo baš bili u trenutku kada je potpisan neki sporazum, pa je onda bilo prilično napeto, da li može da se oglašava ili da se ne oglašava, što je meni potpuno suludo kao i ljudima iz tamošnje organizacije. Sve u svemu, jako dobri utisci. Nadam se da ćemo se vratiti. Koliko shvatam oni imaju nekoliko festivala koji se dešavaju leti, u Peći i u Prištini i to sve zvuči kao jedna dinamična scena i sredina.

Da se vratimo još malo na Beograd, kako je što se tiče same alternativne scene? Koliko je živa scena, ne samo što se tiče stvaranja, već i percepcije kod publike?

Imam utisak da se dešava sve i svašta, koliko vidim snimaju se i spotovi. Čini mi se da je sve to tako vibrantno, ali opet kažem to su događaji koji se vrte u jednom prilično uskom krugu. I nikako da se napravi taj veliki proboj. Mislim da su to samo preslikavanja stvari kakve su u svetu. Potpuno druga estetika i drugi pojmovi su sada u igri. Postoji par tih mesta u gradu koja su i dalje koncertni prostori, u kojima se svira sa ovakvim ili onakvim ozvučenjem.

Beogradu fali klub sa profilisanim programom, za, nešto između dvesta i hiljadu ljudi, klub srednjeg tipa. Ima malih mestašaca, ali to je krajnje nesigurno, da li će se nešto od opreme pokvariti, polomiti i da li će doći neko da razlupa mesto… Sve je gerilski, na nekom takvom nivou.

Sa kojim bendovima vi danas sarađujete? Na koje muzičare bi trebalo obratiti pažnju?

To je uvek užasno nezahvalno. Meni se čini da bilo ko, ko ima entuzijazam i radi nešto, a naročito neko ko se bavi sopstvenom muzikom, ko stvara autorsku muziku, mislim da tom nekom stvarno treba odati veliko priznanje, zato što je to posao koji je totalno donkihotovski. I ovde kao i u regionu, koveri i obrade su na vrlo visokom nivou i mnogo se cene, ljudi vole da znaju šta pevaju i šta im se nudi. Tako da su svi ti bendovi po meni vredni pažnje i vredni podrške, nekako mi je glupo da izdvajam bilo koga.

U krajnjem slučaju vrlo dobro znam sa kojim se sve izazovima i teškoćama svi oni suočavaju. Naročito kada neko uspe, u smislu da napravi hitove, probije se malo izvan tog kruga od dve, tri hiljade ljudi, onda mu stvarno treba odati priznanje.

Šta je to što tebe drži toliko dugo u tom poslu koji je kao što kažeš zaista dokihotovski? U čemu ti nalaziš zadovoljstvo i entuzijazam?

Pretpostavljam da je to muzika, stvaranje. Često razmišljam o tome, nije baš da smo ni Vlaca ni ja u cvetu mladosti, ali čini mi se da ako bih prestala da imam bilo kakav kontakt sa muzikom to više čak nema veze ni sa bendom, uopšte bilo kakav kontakt sa tim nekim osećajem stvaranja neke muzike, kao da ne bih ni ja bila skroz cela. Valjda nam to daje dodatni smisao postojanja.

Nadamo se da ćemo imati prilike da vas ponovo vidimo u Sloveniji.

Do 2006. godine smo u Sloveniji nastupali skoro svake godine. Posle toga smo i mi bili u nekim promenama, menjalo nam se članstvo, zvuk, pa se nekako i publika verovatno promenila kao i sve ostalo. Ali svaki dan je novi početak, tako da se radujemo i nadamo se dolasku u Sloveniju.

Razgovarala Biljana Žikić.

U nešto izmenjenom obliku, intervju je dostupan i u audio verziji.