Za izbeglice ne postoji mesto koje bi nazvali domom

Zócalo Public Square

Piše: Dragana Kaurin

Prevela na srpski: Tamara Mardešić

Kaurin-LEAD-1000 

Odmah sam prepoznala Basela kada se snimak zaustavio na grupi izbeglica koje su stajale na kiši, a on se okrenuo i kratko pogledao u kameru. Bila sam kod kuće pre nekoliko meseci i gledala izveštaj na kanalu Sky News, u kome su prikazane sirijske izbeglice kako gacaju kroz blatnjavu vodu i kako ih gura hrvatska granična policija, sramna slika evropske izbegličke politike. Bilo je zastrašujuće prepoznati nekoga u tako tragičnoj sceni.

Basel je bio vlasnik pekare u srcu Starog Damaska i retko mi je naplaćivao mammoul-e (libanske punjene kekse) koje sam kupovala svakog jutra u nekom drugom životu, kada sam studirala arapski u Siriji. Proćaskala bih sa njim, koristeći svoj veoma ograničeni vokabular, dok čekam sok od narandže na susednoj tezgi. A sada, eto njega na Sky News, kako stoji u blatu u mojoj nekadašnjoj zemlji.

Mi, u Bosni, ponovo proživljavamo sopstvenu noćnu moru gledajući kako se razvija rat u Siriji. Primetili smo mnogo sličnosti: masovno raseljavanje, gubitke, nesposobnost UN, odbijanje da se prihvate izbeglice, tiranina koga podržava Rusija, međunarodnu zajednicu koja ćuti. Za mene, je praćenje ove najskorije krize duboko lično. Ne samo zato što sam, živeći u Damasku, pronašla drugi dom, već i zato što je ovo što se dešava sirijskim izbeglicama tako uznemirujuće poznato.

Skoro smo obeležili dvadesetogodišnjicu Dejtonskog sporazuma. Taj sporazum je možda označio kraj rata u Bosni, ali nas je ostavio u političkom procepu. Bosna je nasledila nesređeni dogovor o deljenju vlasti koji je institucionalizovao etničke podele i zemlju u kojoj su na svakom koraku znakovi koji upozoravaju: „Opasnost! Mine!“. Sve to neumoljivo podseća na našu prošlost i predskazuje budućnost Sirije.

U rano proleće 1992. godine, rat se brzo uvukao u naše ugodno obične živote u Sarajevu. Prvo sam primetila da sve manje mojih drugova iz odeljenja dolazi u školu. Jednog dana, učiteljica je ono malo preostalih đaka podelila po etničkoj pripadnosti. Bošnjaci i Hrvati su pomereni da sede pozadi, a Srbi je trebalo da sede napred. Pošto sam iz mešovitog braka, nisam znala gde da sednem. To je bio poslednji put da sam otišla u školu. Pucnjava se sve više približavala našem komšiluku u predgrađu i počeli smo da spavamo u kupatilu, dalje od prozora. Čak se i u našoj zgradi desila pucnjava. Danima se prala krv sa zidova i stepeništa.

Sećam se da se, nekoliko meseci nakon početka nasilja, parada besprekorno belih vozila, čiji su putnici nosili plave šlemove, dovezla u Sarajevo. Trubili su, a mi smo im mahali, osetivši olakšanje. Moj otac je klekao kako bih mogla da mu gledam u oči i pokazao na njih. „Pogledaj, Dragana“, rekao mi je, „To su Ujedinjene nacije. Došli su da prekinu pucnjavu. Sada smo bezbedni“.

Jednog posebno toplog prolećnog dana, ubrzo nakon dolaska konvoja UN, iskrala sam se na terasu da se igram sa komšinicom Zrinkom. Ne znam šta je prvo čula, pucnje ili lom stakla iza nas, ali zavrištala je: „Snajper!“ i brzo pretrčala preko dugačke terase natrag u stan. Umesto da je pratim, sledila sam se. Čak i dok su svi unutra vikali da ustanem i utrčim u kuću, nisam mogla da se pokrenem. Bila sam skamenjena. Na kraju je moj otac istrčao i uneo me unutra.

Kada smo ušli unutra, protresao me je i vikao na mene zato što sam izlazila napolje. Ostali su pokušavali da mu objasne da sam bila u šoku, kao što je bio i on. Kada živite pod opsadom, lako je zaboraviti da je rat nenormalan. Ljudi koji umiru u napadima kasetnim bombama i mrtva deca koju je voda izbacila na obalu su nenormalne stvari. Pucanje na šestogodišnjake je nenormalno.

Kaurin-INTERIOR-1

Ubrzo nakon pucnjave na terasi, moja majka, brat i ja smo pobegli iz opsade. Moji roditelji su skupili sav novac koji smo imali kako bismo nas troje bili prošvercovani iz Sarajeva u teretnom avionu. Moj otac je ostao. Čvrsto sam se držala za njega na aerodromu i toliko jako jecala da mi je čitavo lice bilo mokro. Lagali su mene, a i jedno drugo, da ćemo otići samo na nekoliko sedmica, samo dok UN ne zaustavi borbe. Čvrsto smo se držali jedni za druge dok je teretni avion poletao. Otkotrljali smo se i vrisnuli, pošto se iza nas začula glasna eksplozija kad smo poleteli. Kada smo sleteli, videli smo da su srpske snage pogodile avion u rep tokom poletanja i shvatili smo koliko smo bili blizu smrti.

Teretni avion je sleteo u vojnu bazu van Beograda, što je moju majku užasnulo. Niko nije znao gde da ide. Oficir u uniformi je izašao i približio nam se odsečnim hodom, noseći nešto u ruci, a u njegovoj futroli se video pištolj. Moja majka je zadržala dah i čvrsto me stegla za ruku. Moja porodica je mešanog porekla- moj otac je bosanski Srbin, a majka bosanska Muslimanka. Moje ime je uobičajeno u Srbiji, ali bratovo nije. Bili smo premladi da shvatimo koliko je to važno.

„Upravo ste doleteli iz Sarajeva, zar ne? Obavestili su me da je jedan teretni avion preusmeren ovde“, rekao je tako da je zvučalo kao da smo krenuli na odmor. Izostavio je to da su umalo oborili naš avion.

Nema jednostavnog načina da slažete kada nosite dvoje male dece u pidžamama i plastičnu kesu punu dokumenata, pasoša, pelena i donjeg veša. Mogli su da pomisle da smo beskućnici, da mama nije imala manikir i Feragamo cipele. Najzad, život je bio sasvim normalan do tog popodneva, kada smo postali izbeglice.

„Da“, rekla je moja majka, oklevajući.

Srpski oficir je klekao pored mog brata i proučavao nas. Sa kojim će detetom razgovarati i pitati kako se zovemo? Ako bismo rekli previše, ako bi moj brat rekao kako se zove ili kako nam se mama zove, mogli bismo da budemo pritvoreni ili napadnuti na licu mesta.

„Ja sam Dragana“, sama sam rekla, pre nego što je i postavio pitanje. Moja majka je glasno uzdahnula i stegla mi ruku dva puta u znak zahvalnosti, znak koji nije bio dogovoren ali smo ga obe razumele. Oficir me je uštinuo za obraz i dao mi kutiju slatkiša koju je nosio, pre nego što se udaljio.

Kao i Basel iz Damaska, čak i kad smo pobegli od užasa rata, i dalje nismo bili bezbedni. Sećam se opasnosti sa kojom smo se suočili dok gledam scene izbeglica koje se očajnički probijaju kroz Evropu. Morali smo da se suočimo sa armijama onih koji su bili željni da iskoriste našu ranjivost- švercerima, kriminalcima, trgovcima ljudima i nasilnim ksenofobima. Zemlje kao što je Mađarska su i nama zatvorile granice, kao što to sada rade Sirijcima. Drugi su nas ponižavali kako bi sprečili da dođe još izbeglica. Jedna moja rođaka je pobegla u Dansku, gde joj je bila uskraćena sloboda kretanja i držana je u kasarni čitavu godinu. Drugo dvoje je bilo u dugom karantinu nakon što su stigli u Češku, kao da bi svojim osećajem gubitka zarazili stanovništvo. Čak i oni koji su nam pružali dobrodošlicu, činili su to samo donekle. Kada bi se broj izbeglica povećao, kada bismo predugo ostali, krivili su nas za sve od prepunih škola do inflacije.

U određenom trenutku, izbeglice moraju napraviti konačan izbor u vezi svog identiteta. Neki preuzimaju poengleženi nadimak, novu ličnost, novu istoriju kojom će se ponositi, novu zastavu kojoj će se zaklinjati na vernost, novi grad koji će voleti. Drugi, nalik meni, i dalje se identifikuju kao Sarajevci i izbeglice i drže se uspomena. Morala sam da se sećam gde sam sedela u učionici, imena dečaka koji mi se sviđao, gospođe iz kioska dole. Ako bih zaboravila, to bi značilo da prestajem da se nadam da ćemo se jednog dana vratiti. Dala bih sve na svetu da se probudim kod kuće u Sarajevu jednog dosadnog dana, da gledam roditelje kako žure da se spreme za posao i da otrčim dole da kupim novine i paklicu cigareta Valter Vulf za mamu. Samo još jednom.

Kada ste izbeglica, najvažnije je da budete dobar gubitnik; to je jedini način da ovo preživite. Učite da gubite svoju nacionalnost, svoj dom od stranaca sa većim pištoljima, da izgubite oca zbog mentalne bolesti, jednu tetku zbog genocida, a drugu zbog nacionalizma i neznanja. Učite da gubite svoju decu, prijatelje, snove, komšije, ljubavi, diplome, karijere, foto albume, kućne filmove, škole, muzeje, istorije, znamenitosti, udove, zube, vid, osećaj sigurnosti, zdrav razum, i osećaj pripadnosti svetu.

Basel i sve sirijske izbeglice moraju ovladati sposobnošču življenja sa onim što je ostalo od jedne osobe nakon što je potpuno ogoljena. Kada stigne tamo kuda je krenuo i spusti torbe, tada će Basel morati sve to da preradi i zbrojaće sve što je morao da ostavi za sobom. Razmišljaće o protekle četiri godine i pitaće se kako je svet sve to gledao, a ništa nije preduzeo.

Kaurin-INTERIOR-2-600x450

2014. godine sam se vratila u Damask kao deo misije UNICEF-a. Prelazeći libansku granicu ka Siriji, u svakoj od bezbroj žena koje su nosile svoju decu i torbe sa odećom, videla sam svoju majku. Bilo je duboko uznemirujuće staviti plavi šlem svakog dana pre izlaska i bilo mi je teško da uskladim svoje identitete člana UN, izbeglice i preživele.

Jednog jutra u aprilu 2014. godine, stavila sam taj plavi šlem kako bih sa kolegom obišla škole u Damasku. Bili smo udaljeni oko 30 metara od ulaza u školu kada je minobacač pogodio ispred nas i ja sam pala na zemlju. Čuvar je vikao na mene da ustanem i utrčim unutra pre nego što sledeći pogodi, ali ja sam se previše plašila da se pokrenem. Tada sam se setila Zrinke i pucnjave na terasi. Čuje se dubok, tih zvižduk pre nego što minobacač pogodi veoma blizu. To se dešava samo delić sekunde pre nego što pogodi, i negde duboko u sebi, ja sam zakopala taj zvuk i tu uspomenu.

Najteži deo mog izbegličkog putovanja je suočavanje sa činjenicom da ne mogu sprečiti da se to dogodi još nekom. U Damasku, često sam govorila raseljenoj deci sa kojom sam radila „da se škole i kuće mogu ponovo izgraditi kada se rat završi“. Možda je trebalo da im kažem nešto pragmatičnije, da se nikad neće vratiti kući, bar ne tamo gde su ostavili igračke i prijatelje, gde su se osećali sigurno i voljeno. Umesto toga, govorila sam im nešto kao: „Vratićete se kući kada se rat završi.“ Sada je očigledno da sam lagala i njih, ali i sebe. Prestala sam da se osećam kao izbeglica tek kada sam prestala da se borim i kada sam priznala sebi da ništa neće vratiti moju porodicu i moj život u pređašnje stanje.

Uprkos ovim mračnim prisećanjima, izbeglice uglavnom biraju da se ne sećaju rata, već ljudi koji nam pomažu. Kolege moje majke koji nas je tajno izveo iz Srbije, francuskih volontera koji su vodili decu izbeglice na kampovanje i onih koji su nas dočekali kada smo se preselili u Ohajo; to su ljudi na koje mislim svakog dana. Nadam se da će i Basel na svom putu pronaći takve ljude.

Dragana Kaurin je istraživačica na polju ljudskih prava i etnografkinja. Piše o istorijskom sećanju, prisilnom raseljavanju i pravima izbeglica. Diplomirala je na Univerzitetu Kolumbija, a sada živi u Nju Jorku.

 

Zócalo Public Square, 4.1.2016.