Mačkoljubive priče: Klitemnestra

Piše: Svetlana Slapšak

klitemnestra počiva

Klitemnestra počiva

Nijedna od mojih mačaka nije me toliko navodila da razmišljam o mačjoj psihologiji, o ponašanju, o volji, sećanju – o svemu što mačkama pripisujemo u svojoj mašti, ali za to nemamo mnogo dokaza. A kome su od ljubitelja mačaka pa potrebni dokazi?

Klitemnestru sam dobila od svoje imenjakinje, omiljene i briljantne profesorke sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, kao dar koji nisam mogla odbiti. „Raspoređivanje“ mačaka koje bi se rodile u prijateljskim kućama, ili koje bih našla pa ih vraćala u život mi je bilo dobro poznato. Mnoge od tih, uglavnom mladih mačaka, Božidar i ja smo uspešno udomili u Sloveniji, gde je to bilo lakše – ljudi su ih radije primali i bilo je mnogo manje uličnih mačaka nego u Beogradu. Ukratko, našla sam se sa ljupkom malom mačkom od jedva mesec dana, smušenih šara ali iz generacije mačaka koje su se rađale i odrastale u istoj kući: pravi domaći, kućni primerak. Klio ju je prihvatila i dozvolila joj da sisa, premda tada nije imala svojih mačića. To nisam prvi put videla kod mačaka: Geza je dopuštao da ga njegovo potomstvo koristi kao zamenu za majku kada je odlazila da se protegne… Nije izvesno reč o dojenju, već o psihološkoj pomoći koju mačke oba pola daju malima. Njima su ljubav, blizina i toplota, sigurnost i zaštita isto toliko potrebni koliko i hrana.

Nova mačka Slapšakovih dobila je očekivano glomazno grčko ime sa početkom na K (kapa), Klitemnestra. Ona se brzo navikla na novi dom, odlično je napredovala, rasla i postala neobično ljupko mačje biće. Nešto je bilo posebno sa Klitemnestrom: bila je u stanju da me sluša kad joj nešto govorim, i da me bez prestanka gleda u oči. Ponekad bi mrdnula glavicom, ali me nije ispuštala iz očiju dok joj govorim. Za razliku od Klio, koja bi, ako već sama nema šta da mi saopšti, tražila kako da se sklupča kod mene ili bi ponosno otišla, Klitemnestra je sve vreme pokazivala živo zanimanje za sporazumevanje sa mnom, premda sama nije puštala zvuke. Sve je izgledalo savršeno, dok se nije desilo da smo oboje morali u Ljubljanu, i to Božidar dva dana pre mene. Kako smo nameravali da ostanemo duže, odlučili smo se da povedemo obe mačke, svako po jednu. Božidar je krenuo poslovnim vozom u tri sata, sa Klitemnestrom. No posle dva sata, pojavio se kod kuće: mala mačka je tako odlučno pokazala da neće da putuje s njim, da je morao napustiti voz i vratiti se. Iste večeri otputovao je večernjim vozom sa Klio, a ja sam ostala da obavim svoje poslove i da pokušam da prevezem Klitemnestru. Poduhvat je potekao bez ikakvog problema: sedela je mirno u svom novom putnom kavezu, pri dolasku kratko ispitivala ljubljanski stan, i zaspala sa Klio. Ali su stvari postale jasnije: dobili smo mačku koja ima svoju volju, i spremna je da je pokaže.

Klitemnestra je, rastući, postajala sve življa i sve odlučnija. Između nje i Klio nikada nije bilo borbe za premoć, ali je mlada mačka za sebe uzela prostor koji Klio, prava mačja lenjivica, nikad nije posebno ispitivala: Klitemnestra je po stanu hodala skoro isključivo po „visokoj stazi“, po biblioteci i po ormanima, peći, čak i po ramovima za slike i po istaknutoj ivici vrata i prozora. Takve mačje akrobatike ja još nisam videla. Uvek je dolazila odozgo, skoro nikad je nismo mogli videti na podu. Njeni skokovi bili su neverovatni, i uz to je bila spretna – nije rušila stvari. Dešavalo joj se da sa polica za knjige skoči na luster, pa na drugu stranu sobe, pa onda natrag – dok se luster još ljuljao. Silazila je naravno na hranu, a najniža tačka na kojoj se zadržavala bio je moj radni sto. Ti su trenuci bili posvećeni samo meni: inače bi skočila na viši deo prozora i „kreketala“ na golubove na ulici ili na dvorištu. I dalje je vrlo retko puštala zvuke, i dalje je sa mnom delila dugo izmenjivanje pogleda. No bilo je jasno da mačka polako postaje nešto sasvim drugo od kućne mace, suprotno svom poreklu i našim očekivanjima. Da li je Klitemnestra imala skrivenu narav divlje mačke, koja je mirovala nekoliko generacija? Ili se naprosto odlučila da vodi život koji želi i koji joj je potreban?

Bila je već lepa odrasla mačka, kad su nas posetili prijatelji, par koji se odlučio da u zapuštenom zaseoku u Kočevskom rogu obnovi bivanje i da eksperimentiše sa eko-projektima. Imali su ogroman komad zemlje sa šumama, podivljalim voćnjacima i poljima, i dosta pravih divljih životinja koje su noću ostavljale pustoš – naročito divlji veprovi. U tome kraju ima i medveda i vukova. Jedanput smo u šetnji na šumskoj stazi našli kopita srne – sve ostalo su razneli razni grabljivci… Naši prijatelji su nas u sezoni zvali da oberemo voće koje je neprskano, gljive, a docnije su nam davali drva: to nam je za vreme rata odlično došlo za grejanje. Imali su ovce i krave, neophodnu mašineriju, danske doge… Kod njih je završio životni put i naš Landrover. Između njih i Klitemnestre pojavila se iskra, i premda sam se ja još izvesno vreme protivila, odneli smo mačku na probni boravak narednog meseca.

Prve vesti bile su katastrofalne: mačka je odmah nestala i nije se vratila u kuću. Kad je počela zima, javili su nam da dolazi po hranu – tačnije da krade od pasa, i da spava u toru sa ovcama, gde je toplo. No nije se često približavala ljudima. U proleće su je viđali povremeno u šumi, izgledala je dobro. Očito je sama određivala svoj prostor. Konačno su uspeli da odrede šta Klitemnestra radi i kako živi: hranila se svojim ulovom, povremeno je dolazila na mleko. Postepeno je razvila naviku da predveče dođe i pomazi se sa gazdaricom, i onda bi opet nestala u noći. Ja sam imala pravu krizu krivice i odgovornosti – Klitemenstra se udaljila od ljudi zbog moje izdaje. Gorko sam prebacivala sebi odluku da pokušamo da joj omogućimo više prostora i slobode.

klitemnestra na kamenu

Klitemnestra na kamenu

Na kraju leta smo se odlučili da posetimo ponovo prijatelje. Bojala sam se loših vesti o Klitemnestri. Kada smo stigli pred kuću i kad sam otvorila vrata od automobila, tog trenutka je nešto veliko, toplo i čupavo skočilo u moje krilo, i počelo presti: to je bila Klitemnestra. Prijatelji su mi rekli da je nedeljama nisu videli…

Klitemnestra je postala veličanstvena zver, sjajnog krzna, ogromnog repa, velikih šapa. Prošlo je skoro godinu dana otkako smo je doneli u novi svet, u kojem je ona sama odlučila kako će živeti – i izgledalo je da je to bio pravi život za nju. Dugo nisam mogla ustati, jer je morala otpresti sve što je želela. Kako je prepoznala ko je u kolima, gde je bila kad je shvatila ko dolazi, da li je mogućno da me nije zaboravila?

Božidar je ušao u kuću i zabavljao se sa prijateljima, ali ja sam bila potpuno pod kontrolom Klitemnestre. Iz kuće su mi, smejući se, doviknuli da i ne pokušavam da se svojevoljno udaljavam. Klitemnestra je odjednom ustala, i nesumnjivo zahtevala da joj sledim. Odvela me je do tora, da vidim ovce i krave; zatim me je vodila po stazi prema šumi; onda je okrenula smer i pokazala mi pašnjak, gde je verovatno lovila poljske miševe. Vratila se prema kući, ali me je povela putem nizbrdo, prema potoku i visokoj travi. Tu je zastala i okrenula se prema meni. Razumela sam da treba da zastanem. Klitemnestra je nestala u travi, ja sam sela na kamen da je sačekam. Ispred mene, na nekoliko koraka, visoka trava je počela da se talasa, začulo se njeno šištanje. Posle nekoliko trenutaka, pojavila se mačka sa omanjom vodenom zmijom u zubima. Zmija je već bila mrtva. Klitemnestra je sa plenom skočila na drugi veliki kamen, pogledala me, i na miru smazala zmiju. Srećom sam tada imala sa sobom fotografski aparat, i slikala sam je. Odupirala sam se tumačenju da mi je Klitemnestra pokazala svet u kojem živi, da me je naterala da obiđem njeno carstvo, i da me je na kraju odvela do jednog od mesta gde lovi, da mi zorno prikaže kako to ona uspešno radi. Vešti izvidnik, koji me je spasao mogućnog susreta sa zmijom?

klitemnestra sa zmijom

Klitemnestra sa zmijom

Koliko god sam pokušavala da sebe razuverim, nekoliko stvari je ostalo nedvosmisleno: Klitemnestra me se sećala; tačno je razumela ko dolazi u posetu; vodila me je do omiljenih ili važnih tačaka u njenom prostoru. I na kraju, pokazala mi je svoju veštinu preživljavanja. Konačno, dovela me je do kuće, i legla na stepenice. Gledala me je u oči, kao kada je bila mala. Tako smo provele vreme sve do mraka. Prijatelji i Božidar su izašli, i poveo se razgovor o njoj: ja sam htela da je odnesem kući, ali je glas razuma prevladao, i ubedili su me da je ona savršeno adaptirana na novi način života. Dokaz je ležao preda mnom: zadovoljna, sita, samosvesna mačka. Onda se, kad je pao mrak, protegla, očešala nežno o moje noge, i nestala u tami.

Videli smo je još nekoliko puta, kad bismo posetili prijatelje: uvek je dolazila kad se ja pojavim. Posle nekoliko godina, više je nisu viđali. Da li je možda našla partnera i novu teritoriju? Dok je bila kod naših prijatelja, nije nikada imala mačiće i u širem susedstvu zaista nije bilo mačora. Da li je stradala u nekom lovačkom okršaju, ili postala plen većih i opasnijih lovaca?

Sećam se Klitemnestre kao što bih se sećala nekog zadovoljavajućeg mita, koji poučava o slobodi, sopstvenoj volji, samostalnom izboru. Sve to uopšte ne mora da ima vezu sa poreklom, položajem, predviđenim ponašanjem, ličnom istorijom. Klitemnestra za mene ostaje nejnepredvidljivija od svih mojih mačaka. I danas sam uverena da se ona nije vratila nekoj svojoj divljoj prirodi, nego da je našla najbolji način života za sebe i svoje sposobnosti. Zamišljam je često u nekom sazvežđu, kako obično završavaju polubožanska bića, kad ih neko milostivo božanstvo digne u zvezde da ih spase, ili zbog zasluga. Da li je Klitemnestru u zvezde digla lovkinja Artemida, ili lovac Orion, ko zna? Kada sam mirna i bez bolova, desi mi se da sanjam njen pogled bez treptanja.