Antikolonijalna i antiblokovska politika mira

Rafikun Nabi: Pesnik, 1980, grafika, 96,5 x 110 cm Uz dozvolu Centar savremene umetnosti Crne Gore

U okviru izložbe Južna ozvezdja: poetike neuvrščenih/ Južna sazvežđa: poetike nesvrstanih/, kustoskinje Bojane Piškur, danas i sutra, 22. i 23. maja, biće organizovano vođstvo po izložbi, a radovi više autora i autorki iz zemalja Pokreta nesvrstanih biće izloženi u Muzeju savremene umetnosti Metelkova u Ljubljani sve do 10. septembra. Na otvaranju izložbe razgovarali smo o zbirci fotografija, Pokretu nesvrstanih i Muzeju Jugoslavije sa istoričarkom i kustoskinjom Jovanom Nedeljković koja već godinama radi na fotografskoj kolekciji i projektu digitalizacije u Muzeju Jugoslavije.

Muzej Jugoslavije iz Beograda, jedan od partnera u projektu i izlagač na izložbi, predstavlja se zbirkom fotografija koju ste vi pripremili. Šta se može videti na fotografijama i kako ste se odlučili za takav koncept?

Učešće Muzeja Jugoslavije na izložbi Južna sazvežđa: poetike nesvrstanih je studija slučaja gde sam odlučila da izdvojim jedan ključni momenat za same Nesvrstane i da dam jednu vrstu istorijske pozadine za razumevanje Pokreta nesvrstanih. Fotografije, koje su na izložbi, deo su predsedničke arhive Josipa Broza Tita. Ta arhiva pokriva njegove privatne i javne aktivnosti u periodu od 1948. zaključno sa njegovom sahranom 1980. godine.

Sama arhiva ima oko 135.000 fotografija. To su pozitivi koji su izrađivani svojevremeno za njega, tako da je to bio jedan njegov privatni, porodični foto album, ako bi se to tako moglo nazvati. To jeste predsednička arhiva, ali s obzirom na diplomatske aktivnosti Broza, na ulogu u globalnoj politici koju je Jugoslavija imala u to vreme, zaista ova arhiva prevazilazi te okvire svođenja na jedan predsednički arhiv i zaista nam dozvoljava da istražujemo različite fenomene 20. veka. Naročito je značajna za Pokret nesvrstanih zato što je sama Jugoslavija bila jedna od osnivača pokreta, takođe jedan od motora pokreta i jedna od najznačajnijih članica pokreta. Kada se gleda uopšte kroz ovu arhivu, više od jedne trećine materijala je vezano za države Pokreta nesvrstanih.

Ono što je predstavljeno ovde na izložbi je jedan mali zum samo na Prvu konferenciju, koja se odigrala u Beogradu 1961. godine. Zanimljivo je šta se sve dešava te godine. Naravno da nesvrstanost nije došla tek tako. Već od sredine pedesetih godina mi pratimo okretanja Jugoslavije, Brozova putovanja, značajno putovanje u Indiju i slično. Ali da se vratim na 1961. godinu koja počinje ubistvom Patrisa Lumumbe, zatim imamo Jurija Gagarina, prvog čoveka u svemiru; Kenedi je te godine inaugurisan za predsednika i najavljuje program Apolo, kao i to da će do kraja decenije i SAD poslati čoveka na Mesec, dakle, ne samo u svemir nego i na Mesec. Tako da imamo tu situaciju da se trka u naoružanju, koja traje od Drugog svetskog rata, prenosi u svemir i poprima nove dimenzije. Pritom Kenedi i Hruščov pokušavaju da se susretnu u Beču i da govore o nekim od gorućih pitanja. Tu su sad već konfllikti u Laosu, u Vijetnamu, ali svakako najveći problem je bila Berlinska kriza i podela Berlina. Na ovoj konferenciji ništa nije razrešeno i nekoliko nedelja kasnije u Berlinu kreće izgradnja zida, koji je uostalom i bio simbol Hladnog rata.

Svega nekoliko nedelja nakon izgradnje Berlinskog zida, u Beogradu se održava Prva konferencija nesvrstanih, koja je tada okupila 25 lidera iz zemalja, prevashodno Azije i Afrike. Jedine države koje nisu bile azijsko-afričke bile su Jugoslavija, Kipar i Kuba. Konferencija je trajala od 1. do 6. septembra 1961. godine, a značajni momenti konferencije su, recimo, dolazak konguanske delegacije. To se može videti na izloženim fotografijama. Konguanska delegacija dolazi poslednjeg dana konferencije, jer njihov dolazak je bio pod velikom tenzijom zbog same situacije i krize u Kongu. Tu je onda, recimo, susret Broza sa Osvaldom Dortikusom, kubanskim predsednikom, a Kuba je opet jedina latinoamerička zemlja koja je mogla da učestvuje kao članica, s obzirom na to da su SAD opstruisale dolazak drugih zemalja.

Na drugoj fotografiji se može videti susret Tita sa arhiepiskopom Makariosom, koji je bio predsednik Kipra. Kada pogledate sastav delegacije, zanimljivo je da imate etiopskog cara, zatim arhiepiskopa, imate Nasera koji dolazi iz Egipta, koji je bio vrlo antikomunistički raspoložen, a pored toga on i Tito su jako dobro sarađivali i vremenom su, može se čak reći, postali i prijatelji. Sva ta različitost i raznolikost delegacija zaista pokazuje da je u tom trenutku kada je svet podeljen, ovo zaista jedna poruka svetu, jedan jak statement. Male zemlje, koje su potpuno različitog i uređenja i različitog nivoa ekonomskog razvoja mogu da sarađuju. Mogu zajedno da naprave jedan svet gde će biti proklamovani principi miroljubive koegzistencije. Svet u kome postoji ravnopravna ekonomska saradnja, odnosno borba za uspostavljanje ravnopravnih ekonomskih odnosa. Tako da sam se ja trudila da se to vidi iz fotografija.

I fotografije su segmentisane u nekoliko delova. To je jedan mizanscen gde imamo fotografije Beograda kako je izgledao u vreme konferencije. To su bile zaista pripreme, ceo Beograd je bio ukrašen zastavama zemalja učesnica, napravljeno je nekoliko privremenih skulptura. Tu je i jedna velika fotografija na kojoj su svi šefovi delegacija na beogradskoj konferenciji, i onda segmenti fotografija sa nezvaničnih susreta i sa zvaničnih zasedanja, susreta i slično. Tako da se ja nadam da će posetioci imati prilike da vide iz ovog zaista malog delića naše arhive, koliki je bio značaj beogradske konferencije u tom trenutku, 1961. godine i da će moći da prođu kroz jednu istorijsku podlogu za razumevanje Nesvrstanih.

Šta je predstavljao Pokret nestvrstanih?

U trenutku posle Drugog svetskog rata, sa uspostavljanjem dva bloka i blokovske podvojenosti, kao i razvijanjem antikolonijalnih pokreta kada šezdesetih godina sve više zemalja Azije i Afrike stiče nezavisnost, bilo je pitanje kome će se te zemlje prikloniti: Moskvi ili Vašingtonu, odnosno kakvu vrstu uređenja će te zemlje imati.  Međutim, ono za šta su se zalagale Jugoslavija, kao i Indija, kolevka nesvrstanosti, je da se ne moramo prikloniti nijednom od tih blokova. Nestvrstani su protiv blokovske podele sveta i za alternativu tvoj podeli. Možemo poštovati jedni druge i sarađivati uprkos činjenici da imamo potpuno drugačija uređenja, da finkcionišemo po različitim ideologijama. U Nesvrstanim imate i monarhije, i republike i to je bila aktivno miroljubiva koegzistencija. Taj segment da je koegzistencija aktivna je vrlo važan – ne da pasivno stojimo i držimo se dalje od sukoba, već najjednostavnije rečeno, radimo za mir u svetu i za uspostavljanje ravnopravnih ekonomskih odnosa.

Dešavalo se da je većina zemalja koje su se tek oslobodile kolonijalnih imperija, steklo političku nezavisnost, ali nisu imale ekonomsku nezavisnost. Tako da je jako bitno bilo omogućiti uslove u kojima će se te zemlje razvijati i zaista imati punu nezavisnost. Jugoslavija je i puno sarađivala sa zemljama trećeg sveta i išlo se ruku pod ruku sa uverenjem i idejom stvaranja jednog boljeg sveta gde se uspostavljaju ravnopravni ekonomski odnosi, je samo tako može da se bori protiv kolonijalizma. A to je bi deo borbe protiv kolonijalizma.

Apstraktna figura na beogradskom Dedinju, koja predstavlja tri načela nesvrstanosti: mir, jednakost i međunarodnu saradnju, septembar 1961. Foto uz dozvolu Muzeja Jugoslavije, Beograd

Kakav značaj danas ima Pokret nesvrstanih?

Kada gledamo na Nesvrstane sa današnje perspektive, zanimljivo je da se poslednja hladnoratovska konferencija održala u Beogradu. Deveti samit se dešava u Beogradu 1989. godine, i baš kao što je nekoliko nedelja pre Prvog samita u Beogradu podignut Berlinski zid, sada se nekoliko nedelja i malo više, možda par meseci, dva meseca posle Devetog samita ruši taj isti zid. Tako da mi možemo da pratimo tu liniju od Beograda do Beograda, oivičenu Berlinskim zidom. Vrlo brzo posle toga kreću sukobi u Jugoslaviji.

Deveti samit je zapravo poslednji samit na kome je SFRJ učestvovala. Kasnija država Savezna Republika Jugoslavija je bila pozvana da učestvuje na sledećem samitu u Indoneziji 1992. godine. Međutim nije učestvovala i samo mesto Jugoslavije u pokretu je tada suspendovano, s obzirom na to da se sama država nije pridržavala principa koje je proklamovala, a to je miroljubiva koegzistencija i poštovanje različitosti. Nešto što je proklamovala u spoljnoj politici Jugoslavija nije ispoštovala u svojoj unutrašnjoj politici. Posle toga, tokom devedesetih, Nesvrstani su, kao i sa mnogim drugim stvarima vezanim za jugoslovensko nasleđe, tako zaboravljeni, gurnuti na neki junkyard of history. Zanimljivo je da posle 2000. godine, Srbija postaje članica posmatrač, a Hrvatska je takođe članica posmatrač. Ono što se može videti danas, a ja mogu pričati konkretno u kontekstu Srbije, je to da Nesvrstani predstavljaju jako značajan politički kapital za Srbiju. Zemlje trećeg sveta u tom kontekstu predstavljaju vrlo značajan kapital za interese srpske diplomatije danas, kao i Hrvatske diplomatije.

Kakva je aktuelna situacija u Pokretu nestvrstanih? Organizacija postoji i danas?

Nesvrstani i dan danas postoje. Naravno u jednom potpuno drugačijem kontekstu, čak je i negde i vrlo cinično da je Samit 2012. godine održan u Iranu za vreme predsedništva Ahmadinedžada. Kako nesvrstani funkcionišu danas, to je već drugo pitanje, ali kakav je odnos država naslednica prema Nesvrstanima danas, to je nešto o čemu malo više znam.

Da li je moguće danas biti nesvrstan?

Ideje i principi koje su Nesvrstani proklamovali je nešto što svakako zahteva reafirmaciju. Mislim da Nesvrstane, takođe ne treba gledati sa nekom vrstom romantiziranja, u smislu „eto oni su se okupili da naprave svet boljim mestom“ jer tu je svakako bilo interesa. Jugoslavija je, s jedne strane, itekako učestvovala u izgradnji trećeg sveta. Na primer, jedna od učesnica na ovoj izložbi Dubravka Sekulić prikazuje slučaj Energoprojekta koji je itekako gradio u trećem svetu. Studenti iz Azije i Afrike, Latinske Amerike su dolazili da se školuju u Beograd, tako da su te veze postojale i te veze mogu da se vide i danas. Mnoge beogradske ulice se zovu po liderima Nesvrstanih. Naravno, kada danas pitate ljude, oni nemaju pojma ko su oni.

Ne treba to posmatrati preterano romantičarski, jer tu su svakako postojali i vrlo jasni ekonomski interesi, tako da treba gledati to i sa jedne i sa druge strane. Ali činjenica je da su to principi i vrednosti koje su nam potrebne danas, u svetu u kakvom živimo, i nije loše da se toga ponekad prisetimo i da probamo da ih reafirmišemo i revaloriziramo.

Koliko se u školi uči o Pokretu nestvrstanih? Izgleda kao da je taj deo istorije izbačen iz programa?

Izbačen je generalno zato što je to istorija 20. veka, koja se uglavnom radi pred kraj školske godine, to su osmaci i tu se uvek nešto ubrza na kraju. Na fakultetu, vi naravno možete time da se bavite, postoji mnogo više mogućnosti, ali poprilično sam sigurna da se o tome danas jako malo uči u srednjoj školi, a u osnovnoj školi pogotovo.

I zato je dobro da postoji Muzej Jugoslavije i da tamo možemo saznati sve o tom delu naše istorije?

Da, Muzej Jugoslavije, a takođe i Muzej afričke umetnosti, koji je predstavljen i na ovoj izložbi. Tu su koleginice Ana Sladojević i Emilija Epštajn, a značajan je takođe za razumevanje ideja nesvrstanosti i uopšte ideju solidarnosti. Sama nesvrstanost jeste vrlo važan deo jugoslovenskog nasleđa koje Muzej Jugoslavije prikazuje i koje baštini.

Šta sve možemo videti u Muzeju Jugoslavije? Imate li stalnu postavku?

Stalnu postavku, na žalost, nemamo, jer je u izradi. Stalna postavka je nešto na čemu se radi u okviru samog Muzeja Jugoslavije. U okviru kompleksa se nalazi zgrada Muzeja 25. maj gde su privremene izložbe, a tu je naravno i Kuća cveća gde je sahranjen Josip Broz Tito. Često se dešava da ljudi u Beogradu, kada kažete Muzej Jugoslavije, kažu Titov muzej. Da, ali to je Muzej Jugoslavije već više od dvadeset godina. Još jedan deo kompleksa je takozvani, kako ga mi zovemo, Stari muzej i tu je predstavljen uzorak kolekcije gde se mogu videti mnogobrojni pokloni koje je Tito dobio. Da ne ulazim previše u problematiku samog Muzeja, jer je nastao spajanjem dve ustanove Muzeja revolucije i Memorijalnog centra Josip Broz Tito.

Memorijalni centar Josip Broz Tito je čuvao sve poklone koje je Tito primio za života, ali ovde je predstavljen uzorak kolekcije i ovde se mogu videti mnogobrojni pokloni koje je Tito dobio. Kroz ove poklone se može videti s jedne strane i značajna uloga koju je Jugoslavija imala, kao i veze koje postoje između zemalja, kao što i sama izložba nosi ime Južna sazvežđa.

Neki od poklona iz zemalja Nesvrstanih koji se mogu izdvojiti i neki moji lični favoriti, su Venci dobrodošlice koje je Tito dobio 1954. god. kada dolazi u Indiju prvi put. Nešto što je već postalo opšte prihvaćeno među istoričarima i onima koji se bave Nesvrstanima jeste da se Tito iz Indije vraća kao jedan potpuno promenjeni čovek, jer on je u Indiji otkrio nesvrstanost i u Indiji je Jugoslavija otkrila i prepoznala mnoge ideje koje su se do tada razvijale i u samoj Jugoslaviji. Tako da su Venci dobodošlice meni vrlo značajni.

Takođe, jedan jako značajan predmet je Medalja gerile koju je Broz dobio od Sukarna. Ova medalja je jako značajna zato što ona nije izrađena, za razliku od drugog ordenja koje je Broz dobio i ordenja uopšte, od vrednih materijala, dragog kamenja i slično. Ova medalja je izrađena od delova neeksplodiranih granata za vreme Indonežanskog rata za nezavisnost. Po meni ova medalja sažima suštinu antikolonijalne borbe. Tito je njome odlikovan 1958. godine kada je posetio Indoneziju. Ovo su moja dva favorita vezano za Nesvrstane, a o kolekciji se može ispričati još mnogo toga. Ja bih pozvala ljude da posete Muzej Jugoslavije i da sami vide i otkriju šta sve imamo.

Razgovarala Biljana Žikić
Intervju je objavljen u emisiji Kontrola leta na Radiju Študent.

22. maj 2019.