Ognjen Glavonić: Ćutnja i neznanje najnasilniji su elementi jednog društva

Ognjen Glavonić, foto: Anne Colliard

Film Teret je premijeru doživeo na festivalu u Kanu u sekciji Četrnaest dana reditelja. Emitovan je na više od pedeset svetskih filmskih festivala, dobitnik je mnogih nagrada, između ostalih, na festivalima u Trstu, Sarajevu, Marakešu, Košicama… Na ljubljanskom Liffe-u mu je prošle jeseni pripalo „posebno pominjanje žirija“, a danas, 21. marta, počinje svoj bioskopski život, na redovnom repertoaru Kinodvora. Teret je prvi igrani film mladog reditelja Ognjena Glavonića, koji je pre toga režirao višestruko nagrađeni dokumentarni film Dubina dva, a oba filma se bave zločinima srpske vlasti nad kosovskim Albancima tokom NATO bombardovanja Srbije, 1999. godine. Ognjen Glavonić i glavni glumac Leon Kučev biće večeras na premijeri filma u Ljubljani, a reditelj je nedavno gostovao i u našoj emisiji Kontrola leta na Radiju Študent.

Film Teret će imati premijeru 21. marta u Kinodvoru u Ljubljani i to je povod za razgovor, a inače smo u našoj emisiji pre nekoliko godina pričali o jednom tvom drugom filmu koji nosi naslov “ Živan pravi pank festival“. Tada smo razgovarali sa glavnim protagonistom Živanom. Kako si sa jedne takve tematike o zanesenjaku koji organizuje pank festival u jednom selu u Srbiji, došao do tako teške teme kojom se bavi Teret?

Meni su oba filma i obe teme povezane. Mislim da su i u jednom i u drugom slučaju u pitanju filmovi koji se bave onim u čemu ja živim, bez obzira da li je to grad, sistem, država. Iako se Teret bavi nečim što se desilo pre dvadeset godina mislim da je ipak film o ovome u čemu ja danas živim. Moram reći da su dokumentarci Živan pravi pank festival i Dubina 2, koji je mnogo bliži Teretu, nastali dok sam pokušavao da isproduciram, da isfinansiram Teret, tako da i tu postoji veza.

Posle Živana je, dakle, usledio dokumentarac Dubina dva koji se bavi tematikom kojom se bavi i tvoj prvi igrani film Teret. Da li je film Dubina dva bio uvod ?

Zanimljivo je da sam i sa Živanom snimio dva filma. Njegov portret sam snimio dok sam bio na fakultetu kao portret osobe po izboru i nakon što sam završio fakultet ja sam zapravo odmah krenuo da se bavim Teretom. To je bio prvi dugometražni film koji sam želeo da napravim. Osnovali smo producentsku kuću Non-Aligned Films i krenuli smo polako 2011. da se time bavimo. Međutim, znao sam da će to biti dug i težak put, tako da je taj drugi dugometražni dokumentarac Živan pravi pank festival nastao usput, bez ikakvog budžeta, bez nekog plana, a Dubina dva je isto nastala iz istraživanja za Teret, tako da je Dubina dva isto neplaniran film. On je nastao nakon četiri ili pet godina istraživanja, pokušaja da se budžet za Teret sklopi.

I kada sam već imao toliko materijala i kada sam shvatio da ne mogu sav taj materijal da ubacim u igrani film i da ne želim da ga ubacim u tu priču, i kada sam shvatio da taj materijal dobija neki svoj novi glas i da od toga treba da bude novi film i da taj film mogu da napravim bez produciranja, bez finansiranja, bez tih gluposti kojima sam se mnogo više bavio nego samim pravljenjem filma kada je u pitanju Teret, onda sam napravio Dubinu dva. Tako da je Dubina dva nastala kao neki beg od aktivnosti koje su neophodne da bi se igrani film stvorio, a to su ta pičevanja, marketi, beskrajna apliciranja na fondove, čekanje rezultata… Tako da su mi ta oba filma, i Živan i Dubina pomogli da se bavim filmom, a ne samo finansiranjem filma.

Imao si velikih problema da obezbediš finansije za Teret. Da li je za to kriva tema?

Sigurno. Ali toga sam bio svestan od 2011. godine. Kada smo krenuli, znali smo da će biti teško,  jer te koprodukcije na evropskom nivou uglavnom funkcionišu tako što se očekuje da prvi novac za film dobijete u svojoj zemlji. To je ono gde sam ja imao problema, jer taj novac nikako nije stizao. Mi smo šest godina odbijani na konkursima za Teret, ali negde smo i bili spremni na to, tako da smo krenuli okolnim putevima, ka manjim fondovima, grantovima, nagradama. Zato je to toliko i trajalo. Naravno da je razlog tome i tema, ali nije samo tema. Teret je sada na kraju drugačiji film, ali na početku je, pre nego što sam snimio Dubinu dva, mnogo više bilo fokusiran na toj priči o zločinu.

Na kraju, kad sam snimio Dubinu dva, to je promenjeno, ali to je i dalje priča o tome šta se krije iza masovne grobnice u Batajnici. Sigurno je to zasmetalo ljudima koji su sedeli u tim komisijama, koji su odlučivali o tome ko dobija novac. Međutim u tim komisijama su sedeli i neki ljudi koje ja znam i za koje znam da su me podržavali, tako da mislim da koliko je problem bila tema, bio je i stil, forma filma. Filmovi koje sam pravio do tad, a koje želim da pravim i ubuduće nešto su što možda nije mnogo čitljivo i razumljivo većem delu mojih kolega u Srbiji. Mislim da je i to jednak razlog nerazumevanja i odbijanja filma.

O čemu, zapravo, govori film Teret ?

Govori o mnogo toga, ali nažalost danas je sveden na tu jednu temu i na jednu stvar, a mislim da je razlog za pravljenje filma baš ta mogućnost da se istraži mnogo stvari i mnogo tema i da se stvari stave u određene kontekste u kojima se možda ne priča toliko kada se spominju te teme i ti događaji. Ja sam zapravo na ideju za film došao još 2009. kada sam prvi put čuo za postojanje masovne grobnice u bazi Protivterorističke specijalne jedinice, koja se nalazi između Zemuna i Batajnice, znači u predgrađu Beograda. Ja sam tek 2009. godine prvi put čuo za to. Pročitao sam svedočenje jednog vozača kamiona hladnjače koji je prevozio leševe i pročitao sam jedan dokument od nekoliko desetina strana na kojima su bili pobrojani predmeti koji su iskopani iz jama sa lokaliteta iz masovne grobnice. Tako da sam spojio te dve priče.

Prvo sam imao ideju za kratki film jer tada sam još studirao. To bi bio film o vozaču koji ne zna šta prevozi, ali na osnovu predmeta koje nađe, suočava se sa istinom, ne samo o tome šta prevozi, ne samo o svom poslu, nego i o politici tog režima za koji on radi. Tako da je to bila inicijalna ideja i to je bio taj prvi sinopsis koji sam napisao i to je u suštini negde ostalo i do kraja. Ali da je to ostala samo ta priča koja sa mnom ili sa mojim životom nema puno veze, ne verujem da bih izdržao osam godina čekajući da je snimim. Tako da se ona menjala kako sam se ja menjao i kako sam pravio druge filmove, a naročito kad sam napravio Dubinu dva, koja je zapravo dokumentarac o samom tom slučaju, organizaciji i zavetu ćutnje. Kada sam se vratio scenariju za Teret, on je postao nešto drugo.

Za mene je to sada mnogo više film o tome šta je jedna generacija ostavila drugoj,  o odnosu očeva i sinova u tom nekom periodu i o tome šta je izraslo iz tog leša jedne zemlje. Mislim da je taj događaj kojim se ja bavim jedan od poslednjih većih zločina i poslednjih eksera u kovčeg leša te jedne zemlje. Zapravo me zanimalo šta to znači za moju generaciju, ne samo leš te zemlje, već leš vrednosti na kojima je ta zemlja nastala i postojala i u kojima su ti ljudi živeli.

Teret, Tatjana Krstevski, Non-Aligned Films

Pošto si ti rođen 1985. godine, dakle govoriš o generaciji osamdesetih. Šta su ostavili očevi toj generaciji?

Ideja je bila da to bude film o generaciji naših očeva koji su u to doba, znači 1999, imali negde 40-45 godina, a u filmu se pojavljuje mnogo likova koji su moje godište ili koji su u vreme bombardovanja imali godina koliko ja imam. Kao što sam rekao, nije mi bila želja samo da ispričam priču o jednom liku i jednom događaju. Prvo je bila ideja da napravim film o tim stvarima, tim pričama i tim slikama koje su bile zabranjene meni imojoj generaciji te 1999. U Beogradu i u Srbiji, i to je nešto što se i dalje skriva i o čemu se i dalje ne govori. Tako da je ideja bila da napravim film o odsustvu radoznalosti i o toj ćutnji o tom događaju. Međutim, na kraju sam shvatio da tu mora da bude više mene i mojih priča i onda je to postalo nešto drugo. Film je nastao iz sudara tih priča i slika koje su bile zabranjene i tih slika kojih se ja sećam, mojih sećanja i iskustava iz te 1999. godine.

I shvatio sam da jednako koliko je taj rat bio bitan događaj u mom odrastanju, toliko su bile bitne i neke druge stvari. Zaljubljivanje u muziku, na primer. Neki, možda, jalovi pokušaji pobune, ne samo protiv tog bombardovanja, nego protiv svega što te okružuje. Tako da je na kraju za mene film postao odnos između tog vozača i njegovog sina i svih tih klinaca koji se vide u filmu. A da bi kontekst bio jasniji, sad se vraćam na tvoje pitanje, tu postoji i otac glavnog lika koji je bio partizan, koji je bio borac na Sutjesci. Generacija kojoj pripada taj vozač u mom filmu je neko ko je sin borca na Sutjesci, sin čoveka čija je porodica, čija su braća izginula u borbi protiv fašizma, a težina trenutka u kojem ga mi pratimo u filmu nije samo u tome što je on deo zločina, nego da on u tom trenutku shvata da je deo zločina koji je fašističke prirode.

U filmu želim da naglasim šta to govori o odnosu njega i njegovog oca, šta to njemu na ličnom planu znači i šta to znači kada sa tom istinom dođe kući pred svog sina. I to je ono što želim da dotaknem, da naglasim, da osenčim. Možda su to samo pitanja koja želim da ljudi postavljaju sebi, nemam gotove odgovore niti mislim da film treba to da bude. Mislim da problematizujem neke stvari o kojima se, možda, ne govori u tom kontekstu. A ako se i govori, uvek se to spusti na neki kafanski, sportski, huliganski nivo, na neka prepucavanja. Tako da sam to želeo da izbegnem. Ali mislim da je najbolje da se pogleda film, sad sam već dosta i prepričao.

Ipak je teško prepričati tu posebnu atmosferu koja vlada u filmu. U kritikama čitamo da u filmu nema nekog događanja, nema scena nasilja i hronologije događaja. Kao i Dubini 2 dva i u Teretu, akcenat je na pejzažu, a ovde i na glavnom liku. Za tu ulogu je Leon Lučev dobio nagradu Srce Sarajeva za najboljeg glumca. On nosi ceo film, tako da mi zajedno sa njim putujemo i proživljavamo ono što on proživljava. Kako si se odlučio za takav pristup?

Nema eksplicitnih scena nasilja, ali mislim da je to nasilje negde veoma prisutno u filmu. To je ono u čemu se živi. U stvari, ta ćutnja i to neznanje najnasilniji su elementi jednog društva. I to je svet u kojem se dešava film, svet tog događaja i svet u kojem ja živim i danas. Tako da sa te strane, mislim da je to nasilje prisutno u prirodi, u pejzažima gde se taj nemar vidi. Mene ne zanimaju mnogo filmovi koji su samo priče ili filmovi koji su samo samo opis, istorijska ili moralna lekcija. Znao sam da pravim i ratni film i roud movie, i film epohe i triler. Svega toga ima u filmu, ali ja ne koristim sve to da bih tek ispričao jednu priču ili da bih ponudio vožnju gledaocu, da bi posle toga izašao ispunjeniji ili da bi proveo sat i po vremena da se zabavi.

Ne koristim film za distribuciju informacija i ne tretiram gledaoca kao nekoga kome ja sad sa neke visine treba da kažem neke istine ili da ispričam neke događaje. Ne, nego mi je ideja baš bila da time što sam očistio film od konteksta i od informacija otvorim veći prostor za aktivnije učešće gledaoca, da on na tom putu zajedno sa tim vozačem, sa Leonom, sam otkriva neke stvari, da ugrađuje sebe, svoju maštu, svoja osećanja i da sam nekako dovršava taj put. Uvek računam na radoznalost osobe koja film gleda da, ako ga zanima više, uvek može da istraži više. Ne pravim filmove koji se završavaju potpunom scenom, krajem filma. Uvek mislim da taj film treba da proklija ili da se desi kasnije i ako se to desi – super! Naravno to neće uvek tako delovati kod svih, ali moj je cilj da se neke stvari povežu i dovrše u glavi tek kasnije, a ne čim se film završi.

Teret, Tatajana Krstevski, Non-Aligned Films

Teret je na slovenački preveden kao Tovor i lišen dvoznačnosti koju ima u srpskom jeziku, a to je i psihički, psihološki, mentalni teret, a ne samo fizički. Možda bi slovenačka reč breme bio adekvatniji prevod, mada to onda ne bi bio teret koji nosi kamion. Da li si se ti, pošto si napravio ovaj fim, malo oslobodio tereta koji nosiš?

Ja sam već deset godina sa tim pričama i sa tom temom. Nikada nisam imao problem da pričam o tome. Ja se ne identifikujem sa ljudima koji su za to odgovorni, sa politikom i sa režimom koji je odgovoran za to i nemam problem da pričam o tome, niti imam osećaj da je to neki moj teret. Više imam utisak da je to nešto što je teret ljudima koji ne umeju da progovore o tome. Ne umeti da se nosiš sa nečim o čemu ne možeš čak ni da progovoriš ili nemaš dovoljno hrabrosti ili… Opet se vraćam na tu ćutnju, znaš, mislim da je to ono što se ni ne primećuje kao težina ili kao neki teret koji nosiš, ali imam utisak da ona kad tad smrvi.

Problem je što postjugoslovenska društva, ni sad posle dvadeset i više godina ne govore o svojim greškama i žive sa tim teretom ćutnje. Kao što kažeš, radi se o individualnoj odgovornosti, a ipak je tako teško da se to osvesti i da se sprovede.

To je zato što je jasno da su sva ta društva nastala na identifikovanju sa tim politikama. Na kraju to identifikovanje se završi identifikovanjem sa zločincima, sa sopstvenim fašistima i to je ono što je problem, da non-stop pod nekim izgovorima opravdavaš svoje ubice i svoje fašiste i štitiš ih. Na kraju to dovede do toga da ceo narod, kolektiv stane iza njih misleći da ako progovori o tome, on govori o sopstvenoj krivici, a nije tako. To je ta zamena teza i u tome su oni pobedili.

Misliš li da ovakvi filmovi mogu da menjaju stvari na bolje i da utiču na promenu te dominantne crte naših društava da ćutimo o svojim zločincima?

Ne bih se bavio filmovima da mislim da ne može, ali ne mislim da je to neki recept ili nešto što će sad odmah da ima veliki uticaj na društvo. Mislim da je dovoljno da otrežnjuje od nacionalističkih zabluda, makar osobu po osobu i da budi sumnju. Da li u susretu sa ovim filmom ili nekim drugim ili bilo kojim drugim delom, bitno je da se gaji ta sumnja i ta neka vrsta pobune koliko god delovala jalovo. Mislim da je bitno da se to prenosi. Nisu svi slepi. Kroz celu istoriju uvek imaš paralelno postojanje više tradicija, a pitanje je na koju se ti nasloniš. U ovom trenutku, i u trenutku tih ratova, uvek si imao glas protiv, uvek si imao glas pobune, uvek si imao one koji su u tom trenutku bili veoma ućutkani, koji su bili veoma skrajnuti, ali je postojao, nisu svi bili isti.

Možda će za trideset, četrtdeset godina neke priče i neke teme koje sad mi ovde otvaramo i za koje se borimo sa pozicije margine ili nekih luzera, postati mainstream. Nikad ne znaš. Tako da je to u stvari jedan dug put. Nije to trka na sto metara, to je ultra maraton. I zato je bitno praviti neke korake. Kao što Kafka kaže: „Staze nastaju hodanjem“. Tako da će možda kroz ovo što živimo nastati te neke staze, korak po korak. A ovaj film možda je samo jedan od njih.

Razgovarala Biljana Žikić