Andrea Popov Miletić srpska je književnica, esejistkinja, književna kritičarka i kulturna novinarka iz Novog Sada. Autorka je zbirke kratkih priča Bezazlene crtice i romana Pioniri maleni, mi smo morska trava, koji je uvršten u uži izbor za NIN-ovu nagradu, najznačajnije književno priznanje za roman na srpskom jeziku. Njena dela prevođena su na više jezika, među kojima su engleski, nemački, mađarski, makedonski i albanski, a objavljivana su u brojnim domaćim i međunarodnim književnim časopisima i antologijama.
Pored proze i poezije, aktivno se bavi književnom kritikom i pisanjem eseja, a za svoj rad dobila je više književnih priznanja i nagrada. Njena književnost prepoznata je po savremenom izrazu, društvenoj senzibilnosti i autentičnom glasu koji povezuje lično iskustvo sa širim kulturnim i društvenim temama.
Maja roni kroz svoju podsvest
Maja je od onih što su položili vozački ispit sa 18 godina i više nikada nisu seli za volan. Trpi sve nelagodnosti gradskog prevoza, pre nego da vozi tatinog renoa i preznojava se na parkingu ili raskrsnici.
Dan je bio loš. Da je to bio poslednji dan, to nikako ne bi valjalo. Svi su u gradskom autobusu bili ružni, svi na ulici besprizorni. Vreme utučeno ni u šta. Posle se samo sklupčala na kauču kao fetus.
Prolazna NaMa nije pothodnik, nego dugačka nadzemna prodavnica koja izlazi na dve različite ulice u samom centru grada. Mama tamo kupuje suknje, prolazna mama. Tete se šetaju u tamnoplavim mantilima, mere materijale metrom, seku ih i potom uvijaju u smeđi papir s naštampanim crvenim slovima.
„Pssst”, obraća mi se pegavi dečak, povuče me sa sobom u kabinu i navuče zavesu. Dok stignem da viknem: „Treba li ti neka pomoć? Šta to radiš? Pusti me! Heej!”, ugura me u lift koji se zaustavio u kabini. Spustimo se nekoliko spratova niže, u betonsku prostoriju nalik na garažu.
„Na kraju krajeva, uvek mogu ući u lift i vratiti se gore, u prolaznu NaMu odakle sam i došla”, pomislim i to me umiri. S lakoćom prihvatim da je dečak sada moj vodič i samo se prepustim. U susret nam naiđe devojčica zaokrugljenog, naduvenog trbuha. „Da li je trudna?”, pitam bojažljivo. „Ne, ona je sasvim izvesno progutala semenku od lubenice”, odvrati pegavi dečak. Devojčica se očeše o nas kao da ne postojimo. Prođe i dečak s čupavom izraslinom straga. Pravi pravcati majmunski rep izviruje mu pozadi, kroz rupu na farmericama. „Šta je s njim bilo?”, upitam što tiše kako se dečak ne bi uvredio. „Pio je kafu i pored toga što su mu zabranili zato jer je još uvek dete”, objašnjava mi Pegavi. Okolo luta i neki čupavi devojčurak izgubljenog pogleda. Devojka se sudara o zidove i lunja naokolo kao utvara. „Zaprašili su je metlom, pa je ostala sama”, mali vodič me podučava. Zaputimo se ka zagasitonarandžastim pokretnim stepenicama sa crnom gumenom trakom i otisnemo se gore, stajući na srebrni stepenik. Iznad nas, žena pod mišku vodi muškarca koji urla i mlati rukama. „Pevala je za stolom”, mune me laktom Pegavi. Iza nas se vozi devojka mokre kose, u pokisloj venčanici. „Da pogodim: lizala je kašike, šerpe i lonce?” „Upravo tako. Svaki put kad je njena majka pravila kolače.” Stižemo do vrha stepeništa. U jednoj raketi koja se njiše napred-nazad, sedi crnokosi dečak u prugastoj majici i gorko plače. „Previše se smejao, a lepo su ga upozorili”, odmahivao je glavom Pegavi. Pored rakete: beli konj u kog se ubacuju žetoni, klacka se tamo-amo, a na njemu sedi devojčica sa šiškama i rupicama na obrazima. Drži se za stomak jašući i praveći bolne grimase. „A njoj? Šta se njoj desilo?”, pokušavam da zvučim zabrinuto, ali istina je da sam već oguglala na njihove patnje i kazne koje proživljavaju. „Šta misliš? Progutala je žvaku. Svi znaju da ti se od toga zalepe creva.”
„Izvinite! Možete li mi spakovati dva metra ovog sna?”, zamolim za pultom, nakon što se liftom vratim natrag u prolaznu NaMu. „Naravno! Odmah”, nasmeši se ljubazna teta u radnom mantilu i borosanama, pa zamota u smeđi papir šoljicu crne kafe, semenku od lubenice, kašiku umazanu čokoladnim kremom, beli veo i jednu dugačku dlaku. Zatim ispod pulta povuče žvaku, razvuče je, odmeri dva metra, otfikari je makazama i pogleda me urokljivim očima.
„Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je zvanično proglasila usamljenost bolešću, upozoravajući na globalnu epidemiju koja zahvata sve veći broj ljudi širom sveta. U saopštenju se navodi da je usamljenost postala ozbiljan zdravstveni problem koji zahteva hitnu pažnju i akciju. Usamljenost može doprineti skraćenju životnog veka, a globalna studija u kojoj je ispitano više od 2,2 miliona ljudi iz celog sveta pokazuje da danas postoji epidemija samoće i izolacije. Nemački zvaničnici, inspirisani modelom Velike Britanije, izneli su jedan od predloga a to je formiranje posebne komisije pri ministarstvu zdravlja koja bi se bavila problemom usamljenosti i negativnim uticajem koje ova pojava ima na društvo. Komisija bi imala zadatak da razvije strategije i programe za prevenciju i suzbijanje usamljenosti, kao i pružanje podrške onima koji su pogođeni ovim stanjem”, deklamovao je glas spikerke sa TV-a. „Političarka Zelenih, Marija Klajn Šmajnk, traži da se izradi studija troškova uvođenja dodatnih mera za borbu protiv štete koju uzrokuje usamljenost…”
„Jesam li ja to Dnevnik ukomponovala u san?”, još bunovna, Maja nije znala da li ova vest pripada snu ili javi. „Koliko sam dugo spavala?”
„U suštini, mogu da te bocnem, pa da vidiš da ne sanjaš. Odvalila si dobra dva sata”, oglasio se Roko.
„Hej, druže, ti si još tu?”
„Ne mrdam nigde. Pravim ti društvo i kad si budna i kad spavaš.”
„Znači, da ne brinem za epidemiju?”
„Da sam na tvom mestu više bih se brinuo zbog nekih drugih stvari. Mnogo mi se ti često anesteziraš. Nego, ‘ajde, daj kokice, gledaćemo seriju zajedno, ti biraš.”
Ilustracija: Sonja Bajić