Mladi beogradski indie dream pop bend Bitipatibi nastupa prvi put u Ljubljani danas, 3. marta, u Gala Hali na Metelkovoj. „Ovo je melodična muzika sa ljubavnim tekstovima i odličnom ekipom“, najavljuje koncert Una Gašić, pevačica i klavijaturistkinja, čiji zasanjani glas i autentični ljubavni tekstovi, zajedno sa glasnim gitarama i shoegaze momentom, stvaraju jedinstvenu muzičku poslasticu koju vredi doživeti uživo.
Kako je nastao bend Bitipatibi?
Bend Bitipatibi postoji od 2011. godine. Sa Draganom Jovanovićem počela sam da pravim muziku kod kuće na kompjuteru. Sasvim slučajno, prvi program koji smo otvorili bio je Garage Band i tako smo vrlo brzo napravili par pesama. Onda je bilo doba My Space-a, drugari i rođaci nisu mogli odmah da ih vide i čuju kao danas na Facebooku. My Space je bio svemir gde smo mogli lako da okačimo dve, tri pesme i da ih pronađu ljudi, uglavnom muzičari. Da bismo se uopšte registrovali na My Space-u trebalo je da smislimo neko ime. Onda je moja mama jednog dana rekla: “Šta ti bi? Ma pusti to, dete, nemoj da razmišljaš i da se sekiraš. Bi ti, pa ti bi“. I meni se dopalo kako to egzotično zvuči, “bitipatibi”. Sve se desilo bez nekog plana da to bude nešto ozbiljno.
Kada su drugari čuli pesme, predložili su nam da oni sviraju bubnjeve i gitaru. U jednom trenutku imali smo dve gitare. To je bio naš shoegaze momenat. U početku su pesme bile za bas gitaru, sintisajzere i ritam mašinu. Mi smo jako voleli Spacemen 3 ekipu, The Darkside, Alpha Stone u to vreme. To nam je bila neka vrsta muzike koju smo slušali. Tada nam tekst nije bio bitan. Sada jeste. Sada vidim da pravim pesme i u trenucima kada nema benda, kada ne radimo. Ono što me najviše motiviše i pokreće, to su emocije. I tako nastaju tekstovi. Osim tekstova, moj zadatak su i klavijature i pevanje.
Da li se prvo rade tekstovi, pa muzika ili obrnuto?
U početku sam više pažnje posvećivala muzici i imala u glavi sliku kako te pesme treba da izgledaju. Bilo nas je dvoje i naša vizija je lakše mogla da se ostvari. Od starih članova tu smo najduže Ivan Skopulović gitarista i ja, od 2011. godine. Bend se ustalio u smislu da radimo bez prekida već godinu i po dana. I ako imate bend, onda sa njim pravite muziku, nema smisla drugačije.
Imate karakterističan izraz i glas. Kako ste došli do toga, kako se to razvijalo?
Jako kasno sam počela da uopšte razmišljam o tome da mogu da pevam. Stidljiva sam, ne pevam glasno i mislila sam da zato ne mogu da pevam. Bilo mi je teško da pevam toliko glasno i izražajno. Jedan od bendova koje volim, Mazzy Star, me je ohrabrio i pokazao mi da na drugačiji način mogu da radim i pevam.
Pročitala sam da imate zato problema sa ozvučenjem?
Nismo tih bend, stalno stišavamo gitaristu, bubnjar takođe ne svira tiho, tu su bas gitara i dva, tri sintisajzera. Rešićemo i taj problem, nabavili smo In-Ear monitoring koji ne pravi mikrofoniju sa mikrofonom, kao kutije koje stoje ispred mene. Tiho pevam i kutije moraju da se pojačaju, sve je na maksimumu i zato se pojavljuje škripanje.
Kako biste opisali vašu muziku?
Mi smo shoegaze bend sa razmrljanim gitarama. Dosta efekata daju sintisajzeri, a i na glasu ima dosta reverba. Pomalo smo i dream pop, on se uglavnom vezuje za bendove koji imaju dosta synthova i lepih melodijskih linija na sintisajzerima. Ovo je melodična muzika sa ljubavnim tekstovima i odličnom ekipom.
Ko su vaši uzori i koga vi slušate?
Kako vreme odmiče pravimo svoju muziku i sve je manje uzora. Najveći uzor su mi moji članovi benda. Slušamo različitu muziku, ali stvaramo nešto što nije ukalupljeno i ne može da se stavi u određeni žanr. I reakcije na to su dobre. Inače volim shoegaze bendove poput Slowdive, Mazzy Star i Morphine. Bas linija me i dalje najviše inspiriše da napravim neki tekst. Od novijih volim King Krula, oduševljena sam njegovim albumom.
Prilično ste aktivni u saradnji sa domaćim muzičarima. Koju saradnju biste izdvojili?
Jako volim Autopark. Oni su nas pozvali da gostujemo kao predgrupa kada smo bili jako mlad bend, na njihovom koncertu u velikoj sali Amerikana u Domu omladine. Više puta smo zajedno svirali. Saradnja je logična. Oni jako vole Bitipatibi, a ja Autopark. Zatim, smo Olja i ja postale drugarice i iz tog druženja je nastao duet za pesmu Autoparka, Tvoj TV.
Sarađujete i sa Denisom Katancom?
Jako volim domaću muziku i pratim muziku iz regiona. Ispostavilo se da sam ja Denisov fan, a on moj. Otvorio je naš koncert u Zagrebu, taj set ćemo ponoviti i u Novom Sadu. On je pravi pesnik, jako je talentovan i divno piše.
Puno nastupate. Kakvi su vaši utisci sa koncerata?
Dugo nas nije bilo i sada probijamo led. Ove godine prvi put sviramo van Srbije. Oduševljena sam i iznenađena time što je u Zagrebu klub Mali pogon bio pun. Kritike su sjajne. Oni ozbiljno rade koncerte, pišu mnogo recenzija, ima puno fotografija. Kod nas toga nema, koncerti nisu tako medijski ispraćeni. Posle beogradskog koncerta na Miksalištu, nijedna recenzija nije bila objavljena.
Kakav je osećaj na koncertima, kako na vas utiče publika, različite dvorane?
Još uvek se borim sa velikom tremom na sceni. I posle petnaestak koncerata želim samo da izdržim i da ne padnem u nesvest. Baš sam stidljivko i nadam se da ću posle više sviranja početi da uživam. Lakše mi je kada publika peva pesme, onda sam i ja deo nje i to me zabavlja. Od treme još uvek ne mogu da se opustim. Hiljadu puta sam razmišljala da li je ovo za mene . Mislim da je to samo zbog toga što malo sviramo i velike su nam pauze između koncerata. Muči me i mikrofonija, uslovi na bini. Ponekad uopšte ne čujem sebe. Kao da sam ogluvela, a moram da pevam. Ali to ćemo sve rešiti i biće super.
Da li je za vas bolje da svirate u salama gde se sedi ili stoji? Vaša muzika nije baš za đuskanje?
Muzika je prilično glasna, nije ni za đuskanje ni za sedenje. Na žalost, ne znam kako izgledaju koncerti stranih shoegaze bendova. Ne znam kako bi to meni prijalo u publici. Ali, naš gitarista stalno đuska. Možda bi bilo čudno kada bi ljudi sedeli, mada možemo lako i tome da se prilagodimo.
Kakva je situacija sa albumima i spotovima?
Prvi i jedini album do sada izdali smo 2013. godine. U planu je snimanje drugog albuma. Što se spotova tiče, više sam za to da se u nekom lepom prostoru uživo odsvira par pesama. Tako slušam i muziku. Sve manje slušam albume, sve više gledam žive nastupe novih bendova. Za sada imamo spot za pesmu Mi smo od šećera. Uradio ga je naš prijatelj i umetnik Miodrag Ilić. Nije bilo mnogo ulaganja, a uz lepe slike, talenat i trud, ispalo je odlično. Zbog marketinga i zato što je to važno za bend, sigurno ćemo uraditi još neki spot. U planu je nastup uživo u jednom prostoru. Razmišljali smo o interesantnom enterijeru u dvorcu u Vojvodini.
U četvrtak, 3. marta nastupate prvi put u Ljubljani. Šta će publika moći da čuje?
Na koncertu u Gala hali 3. marta u Ljubljani sviraćemo ceo album “Lešnici divlji“, i skoro ceo drugi album. Imamo oko sat i po “materijala”, a sviraćemo onoliko koliko publika bude želela.
Razgovor sa Unom Gašić emitovan je i u Kontroli leta na Radiju Študent. Razgovor vodila Biljana Žikić.