Razgovor sa prof. dr Svetlanom Slapšak, antroploškinjom i književnicom o izbeglicama u Grčkoj, slovenačkoj noveli Zakona o strancima i Donaldu Trampu. Audio verzija intervjua emitovana je u emisiji Kontrola leta, Radija Študent.
Hiljade izbeglica sa Bliskog istoka zaglavljeno je na “balkanskoj ruti” na zimi i snegu. Kakva je situacija u Grčkoj?
Evropska zajednica je napustila Grčku i najstrašnije je što ona sama sada treba da se nosi sa problemom. Govori se o sumama koje je Evropa dala za izbeglice, a grčke vlasti se dobrim delom ponašaju neodgovorno. Ministar za izbeglice je izjavljivao kako niko nije u lošem položaju, ne smrzava se, a onda smo videli snimke iz bar pet centara u Grčkoj gde se ljudi doslovce smrzavaju. Većina njih su žene i deca i oni su glavne žrtve nepokretljivosti, najmanje su uspešni u ilegalnom prelaženju granica. Na kraju krajeva, u ovom trenutku svi su ilegalni. Situacija je zastrašujuća, ljudi žive u šatorima u kojima se ništa ne može ugrejati, vatra mora da se pali napolju, nedovoljna je. Deci treba topla hrana, topla obuća i odeća, nemaju je. To je zaista humanitarna katastrofa najstrašnijih razmera, u pitanju je nekoliko desetina hiljada, možda i stotinu hiljada u Grčkoj, kao i nekoliko desetina hiljada ljudi koji su na raznim nezabeleženim mestima u Srbiji.
Pozivanje na Evropsku zajednicu nema nikakvog smisla jer ona ne zna šta da uradi. Nema centre brzog delovanja, neće da obavlja stvari za druge države, kao što ni one ne žele da obavljaju stvari za izbeglice. Ponavlja se situacija od pre dve godine. Okupljaju se ljudi u Sloveniji koji osećaju odgovornost i već je organizovana ista ekipa koja je delovala na Lezbosu. To su Jure Poglajen, zubar iz Brežica i organizacija ADRA u koju mnogo ljudi ima poverenja. Za vreme rata u Bosni kada niko drugi nije mogao, jedini su uspešno dopirali do Sarajeva, bili su prvi i najbolji u prenosu stvari. ADRA ima agente na Lezbosu, potrebno je samo pogledati sajt, koji su brojevi računa i uplatiti sa šifrom predviđenom za begunce.
To se može uraditi i na Facebook stranici koju je organizovao Jure Poglajen sa svojim aktivistima. Dobrovoljni prilozi mogu se davati preko mobilnih telefona na broj 1919 sa šifrom LJUDJE5. To je mali iznos od pet evra i svi mogu da pomognu oko kupovine stvari koje su ljudima na Lezbosu neophodne. Što se Lezbosa tiče, ADRA je već u akciji sa slovenačkim aktivistima.
U ovakvim situacijima, čoveka kao malj udara u glavu činjenica da su najbrži zapravo volonteri, kao i to da evropske institucije nisu u stanju da organizuju centre koji odmah mogu da deluju. Države ne organizuju centre i efikasnu pomoć.
Slovenija je na listi onih koji su se lepo istakli nehumanim odnosom prema izbeglicama sa najnovijim Zakonom o strancima protiv koga se već izjasnio Evropski savet i mnogi ugledni pravnici širom sveta. Zakon donosi promene koje znače ukidanje manje-više svih ljudskih prava izbeglicama. Za situaciju Slovenije mnogo gore je drsko protivljenje deklaracijama i propisima koji su etičkog značaja, pre svega onim deklaracijama koje su završile Drugi svetski rat. To su Deklaracija o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, zatim Ženevske konvencije koje se odnose na konkretne probleme ratnih i posleratnih situacija od 1954-1956. i još mnogi drugi propisi koji ne mogu imati zakonske sankcije ako se ne poštuju.
Oni pre svega uništavaju naše osećanje ljudskosti i osećanje nezavisnih građana. Bespomoćni smo pred jednim neobično bezobzirnim birokratskim aparatom koji sada vidimo kao glavnu prepreku. Ne govorimo više o demokratiji, ona je stvar teorijske rasprave, u praksi i to više ne postoji, ali vladavina kojoj smo izloženi i perverznost tih odnosa, poništavanje humanosti čemu smo stalno izloženi, to je zaista neki jako niski cilj i morali bismo da pokušamo da uništimo te prepreke.
Šta donosi novi slovenački Zakon o strancima?
Zakon pre svega donosi realno smanjivanje prava izbeglica na azil, odugovlačenje postupka i ono što je posebno opasno, uvođenje nejasnih merila o tome ko šta ocenjuje kada su u pitanju izbeglice. Isto tako krajnju relativizaciju ocenjivanja u kakvom je stanju država, koja naravno ima prava da se brani, ali to nema veze sa realnom situacijom danas. Gde su te izbeglice od kojih se mi branimo? Ispred nas i izbeglica je nekoliko tampona uništavanja ljudskih prava, od sirijsko-turske granice pa sve dovde ako govorimo samo o Sirijcima. Drugo, status onih koji imaju i onih koji nemaju pravo na traženje azila jako je sužen i određen nekim potpuno nejasnim političkim kriterijumima. Pogranična policija je dobila prerogative za koje nema nikakve kvalifikacije. Ona određuje psihičko i zdravstveno stanje izbeglica, njihov uzrast, da li su u njihovim državama izloženi torturi ili ne.
Kako to pogranična policija može da proceni? To je posao drugih stručnjaka, multidisciplinarnih ekipa koje bi utvrdile da li se ta pravila mogu primeniti i na koga. Nejasnoće u tome potpuno jasno pokazuju zlonamernost tog zakona, tih mera i dopuna zakona. Očigledno je u pitanju namerno smanjivanje, zamagljivanje kompetencija, namerno raspršivanje prerogativa na ljude koji to ne mogu imati. Reč je o zlobi i odbijanju ljudi.
Sve je u vezi sa političkom situacijom i pridobijanjem političkih poena, kao i u vezi sa izborima. Na kraju će se sve svesti na to da li ćemo glasati za ovoga ili onoga, a znamo ih suviše dobro dugo vremena. To je suština: nikakav interes za ljude, nikakva samilost, nikakvo osećanje solidarnosti i to je ono što građanina može potpuno da okrene od bilo kakve političke zainteresovanosti.
Izbori su za godinu i po dana i problem je upravo u tome što će se građani očigledno usmeravati da razmišljaju o tome da li će Tina Maze da se kandiduje ili ne. Neće razmišljati o tome šta se dešava sa slovenačkim Ustavom i sa deklaracijama kojima smo se zavetovali kada smo se oslobodili 1945. i 1991. godine.
Čini se da su ipak mlake reakcije javnosti na novelu Zakona o strancima?
Reakcije su mlake zato što se tačno zna da će se u malim, bogatim mestima odmah probuditi desni aktivisti i naci-fašisti i da će krenuti protesti. Čak iako je opštinska vlast razumna, pokušaće da je ucenjuju. Potpuno je jasno kojim će putem ići reakcija na izbeglice u Sloveniji. Povrh svega toga ljudi su očigledno skrenuti sa nekih linija razumskog odlučivanja. Ako se odlučuje o tome koja je najpopularnija reč u slovenačkom ove godine, ako je to reč „begunci“, onda je to jednostavno skandalozno. Određivati šta je popularna reč!? Jesmo li mi gori “trampisti“ od Trampa?
Ne govorim o populizmu, on ima i svoje pozitivno značenje, bar je imao u istoriji američke politike. Govorim o neverovatnom stepenu svođenja na najsebičnije, najgluplje i najzlobnije, kao osnovni konglomerat oko kojeg treba da se vrti pojam građanske svesti.
Kako smo dospeli u takvu situaciju?
Vrlo jednostavno. Država se ponašala servilno prema velikim članicama Evropske zajednice. U prvoj fazi, nije mogla biti servilnija, a onda se opredelila da imitira one manje članice Evropske zajednice koje su se oslobodile i počele da vode svoju nacionalističku, šovinističku i rasističku politiku. Evidentno je da je Slovenija u toj grupi sa Mađarskom i nekim drugim zemljama. To je nacionalna sramota prema onome što je mogao biti ideal 1991. godine. Zbog te svoje servilnosti od Slovenije se više ništa ne očekuje, niti je bilo ko u stanju da proizvede neko stanovište koje bi Sloveniju izdvojilo po humanosti, solidarnosti, etičkom statusu.
Slovenija nije u stanju da rasporedi ni sopstvene, a ni evropske pare da bi pomogla onima kojima je to najpotrebnije. Tu su njeni najsiromašniji građani kojih je mnogo, a tu su i izbeglice. One izbegavaju Sloveniju, retki ostaju ovde. Tih nekoliko stotina Slovenija ne prihvata. Da li je moguće da se dva miliona ljudi boji nekoliko stotina raštrkanih izbeglica, koji su se uglavnom veoma dobro adaptirali na ne mnogo prijatne uslove u kojima se nalaze i traže samo to da im se dopusti da žive, ništa drugo. To je situacija u kojoj se čovek pita, šta se desilo sa nekom osnovom javnog razuma koji bi trebalo svi da imamo?
Kada pogledamo ono što se događa danas u Americi ili Engleskoj, ono što će se možda još događati u nekim istaknutim, moćnim članicama Evropske zajednice, to ćemo još videti. Ne bojim se ni francuskih, ni nemačkih izbora, nego se upravo bojim ovoga što se dešava na ivicama. Ovo što se dešava na periferiji veoma je zabrinjavajuće. Naročito se bojim tih veoma mešanih, neprilagođenih i nejasnih odnosa između Male Azije i Balkana. Ne smemo da zaboravimo da na Kipru i u Grčkoj i danas postoji latentno ratno stanje koje u svakom trenutku može da eksplodira, kao što je eksplodiralo 1974. godine. Između Grčke i Turske godišnje bude nekoliko stotina incidenata, kršenje vazdušnog prostora, okršaji između ribarskih i vojnih lađa…
Evropa treba da se postidi toga što je cela Evropska zajednica nekako uspela i to jedva, sa mnogo kritike i potpuno sumanutim reakcijama, da prihvati onoliko izbeglica koliko je prihvatio Liban koji je jedva dva puta veći od Slovenije. Sramotno je to što Evropa nije u stanju da vodi svoju politku prema arapskom svetu, zato što je suviše privezana za američku. Njena politika morala bi da bude radikalno drugačija.
Pomenula si SAD. Kakvo je tvoje viđenje Trumpovog uspona?
Trumpov dolazak na vlast može imati onaj efekat koji su utvrdili američki sociolozi, koji je nastajao u državama u kojima još postoji smrtna kazna. Kada se izvrši neka smrtna kazna, upravo u toj državi dođe do izrazito velikog porasta kriminalnog nasilja. Oni to nazivaju brutalizacija. To je sociološka pojava u kojoj suočeni sa vešću o smrtnoj kazni, neki ljudi reaguju tako što ispoljavaju još više nasilja i još više kriminalnih akcija, poriva, želje da škode drugima, da nasiljem rešavaju svoje probleme. Mislim da se sa pojavom Trumpa neka vrsta sličnog efekta dešava u celoj Americi, a i u svetu. Standard zlobe i rasističkog lupetanja (nema drugog termina za ono što on govori) sada se pojavljuje na globalnom nivou.
On je navodno pobedio na izborima, a naravno da nije jer je dobio tri miliona manje glasova od Hilari Klinton, ali to je sada detalj američke izborne politike. Sećam se svih onih umerenih izjava da će se Trump ponašati drugačije kada postane predsednik. Posle konferencije za štampu, gde je ta različitost? Čovek je još gori u svojim izjavama. Najgore od svega je to što je on potpuno neuračunljiv, ne može se računati ni na kakvu racionalnu reakciju tog čoveka. On jednostavno lupi ono što mu padne na pamet i to je uglavnom izazvano njegovom mentalnom strukturom koja je rasistička, šovinistička.
To nije patrijarhalnost, nije ni kapitalizam, to je raptizam. Otimačina na svim stranama, gde god i kako god se može, sa vređanjem koliko god se može, koliko god on misli da mu je dozvoljeno. Mislim da je to nešto najgore što se moglo desiti svetu u ovoj godini. Kakve će biti posledice toga ne znamo, ali prva konferencija za štampu pokazuje da se taj čovek nimalo ne obazire na svoj novi položaj i to ga nimalo nije promenilo. Bojim se da će psihološki efekat tog njegovog pojavljivanja i iživljavanja na sceni biti jako loš.
Šta misliš o reakcijama američkih intelektualaca i Holivuda na Trampa?
Holivud može raditi šta god hoće. Već jednom smo bili istorijski svedoci makartizma koji je zagorčao istragom o tome da li su komunisti ili ne, dobar procenat holivudskih umetnika, ne samo glumaca, već i režisera, scenarista, čak i nekih istaknutih tehničara. Ti snimci i ispitivanja su sačuvani. Još uvek su u nekim okvirima američkog legalnog sistema pitanja i odgovora, premda niko nije mogao da odgovara onako kako je hteo. Oni koji su odgovarali kako su hteli, stradali su i otišli u zatvor na po nekoliko godina. Ta situacija, u histeriji straha od atomskog napada, u vreme početnog, najstrašnijeg hladnog rata je još uvek u okvirima nekakvog koliko-toliko razumnog dogovaranja u poređenju sa Trumpovim ispadima.
Kako će Trump urediti administraciju, da li će je u potpunosti pretvoriti u represivni aparat najgoreg tipa, to ćemo videti. Njegovo potpuno odsustvo bilo kakvog sistema, političke misli, logike, zaista je nešto što ne može da se predvidi, a i ne vidim zašto bi se predviđali postupci jednog očigledno neuravnoteženog čoveka. U nekom drugom kontekstu možda bi bilo zabavno dok je u ovom strašno.
Imali smo posetu Borisa Johnsona, nekadašnjeg londonskog gradonačelnika i čoveka koji menja političke položaje kako mu padne na pamet. Posetio je Ljubljanu i primenio tu neku zlokobnu familijarnost koja je postala opšta odlika ponašanja nekih političara. Novinar Brane Kastelic je u dnevniku komentarisao tu posetu i vrlo duhovito i ironično nas podsetio na jedan izraz iz engleskog jezika koji se elegantno primenjuje na ljude koji lažu, a to je primena dosledne ekonomije istine u onome što govore.
Ekonomija istine nas opominje da možda još neko kraće vreme možemo da se spasavamo humorom, ali bojim se ne dugo. Nalazimo se zaista u situaciji, u kojoj ljudi potpuno otvoreno lažu. U Trumpovom slučaju jasno je da čovek više ne primećuje da laže. On nema pojam o tome šta je laž, a šta istina, on u tim kategorijama ne živi i to je potpuno jasno.
I to da se jedan političar pre svega služi tvitovima – to smo već doživeli u Sloveniji. Čini se da nam taj egzotični Trump na drugom kontinentu nije tako blizu. Međutim, mi to uveliko imamo: relativno malo uravnotežene političare koji se služe tvitovima, vređaju ljude, destabilizuju situaciju, prave haos. Mnogo toga što je daleko hiljadama kilometara od Slovenije već imamo ovde. Imamo taj politički pristup, taj diskurs, te ambicije i tu ekonomiju istine.
Da se vratimo izbeglicama koje u Srbiji čekaju pod otvorenim nebom da nastave put. Odakle takvo ignorisanje srpskih vlasti situacije u centru Beograda, prošle godine je ipak bilo malo drugačije?
Bilo je drugačije, ali ne mislim da su Srbi mnogo bolji. Reč je o tome da je tada bilo leto, lakše je bilo pomagati ljudima. Sada je zima, jako mnogo siromašnog sveta u Srbiji nema za ogrev, u užasnom je položaju. To je situacija u kojoj zvanična politika mora da pokaže kako uopšte ne brine o izbeglicama, da ne bi morala da brine i o svojima. Na tom primeru veoma jasno vidimo kako sve politike koje poznajemo i na Balkanu, a dobrim delom u Evropi koriste sve što se sa izbeglicama dešava da iz toga izvuku svoju političku korist. Ovo je još jedan posebno zastrašujući primer: pošto naši pate, neka pate i ovi, baš nas briga.
Ta vlast je već napravila skandal u Savamali rušeći alternativne institucije, a to sistematski radi i dalje. Bilo je pokušaja da se formira specijalna policija sličnog ponašanja kao u rubnim evropskim zemljama, Sloveniji, Mađarskoj, Austriji, pa ipak odjek javnosti i građana je bio takav da su morali da odustanu. Svaka situacija se koristi da se pojača represija, da se pojača neodgovornost prema sopstvenim građanima i svaki put izbeglice služe kao objekat koji se „rasfrca“ pred javnošću da bi se nešto pokazalo i izvukla neka korist iz toga. Rekla bih da Srbija nema novca za bodljikavu žicu, inače bi verovatno i ona pohitala da svoju veoma dugu granicu oplemeni na taj način.
Pitamo se šta se dešava u Makedoniji, nemamo nikakvih vesti. U Makedoniji ljudi umiru od zime, umiru u Srbiji, umiru i u Sloveniji, kao i u Poljskoj. Ne znamo šta se dešava sa izbeglicama, tamo je zatvoren ulaz, zatvorena svaka komunikacija. Izgleda da sve te države mnogo lakše podnose sada sasvim jasno ilegalno delovanje raznih trafikanata ljudima. To im ne smeta. Smeta im organizovan prolaz ljudi koji neće da ostanu ni u jednoj od tih zemalja. Najstrašnije od svega je da izbeglice neće da ostanu u Grčkoj, Makedoniji, Srbiji, Bugarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj, Sloveniji. Oni hoće negde dalje gde im je koliko toliko verbalno i materijalno pružena neka druga mogućnost.
Da li je politika Evropske unije odgovorna za ovo što se dešava sa izbeglicama, a ove male zemlje samo prate njenu politiku i trude se da ne skrenu s puta?
Male zemlje su slučaj za sebe, to je samo jedan od simptoma raspada Evropske zajednice, evropskog duha koji nije uspeo da se utemelji. Evropska zajednica je kriva na nekoliko nivoa. Prvo, kriva je zbog podupiranja američke politike na Bliskom istoku. To je najosnovnija, politička, kobna krivica. Drugi problem je evropska birokratija. Na tom primeru se vidi da nema dovoljno brzine i dovoljno dinamike da se odgovori na humanitarne probleme i to je ozbiljna stvar. U narednoj tački moguće su neke prirodne katastrofe na koje Evropa neće stići da odgovori dovoljno brzo. Stvari su kasnile u Italiji kada su bili zemljotresi. Evropa bi morala da organizuje centre za hitnu, radikalnu i profesionalnu pomoć i to na rubovima, tamo gde se stvari događaju.
Sa druge strane, veliki je problem to što Evropa nije u stanju da svoje članice privoli i prisili na ponašanje koje bi bilo jednoobrazno, evropsko. Toga nema. Evropa to ponašanje i evropski duh nije uvela pre dvanaest, trinaest godina zato što nije bila spremna da sa podjednakim pravima i ingerencijama primi nove članice. Nije ih iskreno prihvatila, nije znala kako da se ponaša prema tom velikom paketu. Nije umela da komunicira ni sa Poljskom koja je najveći paket, niti sa ostalim članicama takozvanog postsocijalističkog bloka. Istovremeno nije uspela da se sprijatelji sa Rusijom, svojom najvećom susedom, koja bi možda bila najveća podrška Evropske zajednice u nekom, ne samo kulturnom, nego i ekonomskom pogledu. To Evropi nije uspelo i to je skandalozno, jer to je ipak najveća granica Evrope.
Kako očekuješ da će se dalje razvijati situacija sa izbeglicama?
Ne očekujem mnogo, ali me je strah za mlade. Ukoliko se mladi ne opredele i ne organizuju, bojim se da možemo doživeti strahote kakve su se desile prethodnih stoleća.
Šta bi moglo po tvom mišljenju da se uradi da se to spreči?
Jedan od dobrih postupaka bio bi oblikovanje nekog antifašističkog, opšteevropskog fronta. U njemu bi levice, koje nisu u prijateljskim odnosima i stalno se svađaju na teorijskim osnovama, morale da izglade probleme i da vide širu sliku, da organizuju frontove na mnogo minimalnijim, mnogo manjim programima. To bi bio uspešan politički gest.
Smanjiti programe što je moguće više, potražiti zajedničke osnove, propagirati minimalističke programe koji su u ovom trenutku neophodni jer nam je samobivanje ugroženo. Politički minimalizam levice bio bi verovatno jedan od mogućih odgovora na to šta nam se priprema, a jasno je šta nam se priprema.
Razgovarala Biljana Žikić