Piše: Muanis Sinanović
„I’ve been to a minor place
and I can say I like its face
if I am gone and with no trace
I will be in a minor place“
Iz jezika na kome sada pišem bio sam prognan jer u njega nikada nisam bio primljen. Kada sam pokazao da ga poznajem, kada sam uranjao u njegove zvukove, u mnoga neobična značenja i kada su se iz njega u mojim unutrašnjim očima bujale slike koje su za mene imale najintimniji i veličanstveni karakter, moj govor je na tom jeziku prihvaćen ili kao rezultat marljivog učenja, kao nešto trivijalno ili kao jezički diletantizam. Zadnji prigovor dolazio je od ljudi koji su i sami bili očigledni diletanti – dugo sam se zbog toga uzrujavao, ali prestao sam. Jer naučio sam da je osoba sa višim znanjem koja sebi dopusti ljutnju ili ogorčenost ili polemiku sa osobom sa nižim znanjem, izgubljena. Neumorno će tragati za razumevanjem u protivniku, a time će ga samo produbljivati i puniti sadržajem koji mu ne pripada. Na taj način će ga u svojim očima naduvati i od njega napraviti idola kome neprestano treba odgovarati i o njemu razmišljati; a time će sebe poniziti, staviti u stanje nekoga ko ima nižu vrednost. Protivnika treba razumeti, a razumevanje znači prihvatanje; međutim, prihvatanje ne znači pomirenje. Radi se o transformaciji odnosa sa protivnikom, a ne njegovo iščeznuće ili suzbijanje suprotnosti.
Ako je moje vladanje jezikom shvaćeno kao nešto prirodno, i sam to prihvatam kao nešto prirodno. Ali tako nije bilo, jer to nije bio moj prvi jezik na kome sam počeo da mislim neke daleke dečije misli koje bi neki nazvali jednostavnim, a ja ne bih – jer me je moje kasnije razmišljanje o jeziku naučilo da razmišljanja izvan jezika nema, da je jezik veći od nas i da je, dakle, misao koja se na njemu odvija takođe veća od nas, gipkija, jeste u nama ali nam je tuđa, kao uspelo bacanje na koš; nešto što je na neki način očigledno stvar spretnosti, ali čije zakonitosti koje se pojavljuju u deliću sekunde, u pogledu na obruč sa malim prečnikom, nikada ne mogu da nam postanu sasvim jasne. Jezik na kome pišem naučio sam upravo zato što je moj drugi jezik, zato što je strani jezik; moje vladanje jezikom posledica je silne želje da ga pripitomim, dakle nije nešto posve uobičajeno. Ali oni koji su moje vladanje jezikom shvatili kao dobrodošlo iznenađenje, pokazali su time da me smatraju strancem.
Odnos prema jeziku tako je uvek obeležen nekom traumom otuđenja koja se pojavljuje jednom u jednom, drugi put u drugom obliku; to je najunutrašnjije, a istovremeno neuhvatljivo; možda kao oni snovi u kojima moraš da se pokreneš, ali ti to nekako ne uspeva, u kojima te izdaju tvoji sopstveni udovi koji u toj situaciji postaju strano telo. Jezik koji najbolje znam je jezik stranca. Jedna pesma koju sam napisao na maternjem jeziku: ukradena zemlja, ukradeno brdo, ukradeno nebo, drvo, njiva, oblaci, zakoni fizike, pejzaž, gradovi – sve to je ukradeno strancu. Napisao sam je u vozu. Bezbroj puta odrekao sam se tog jezika, obećao sebi da na njemu neću pisati, osim za novac i u člancima – kada se svi oblici krađe jezika, slovenačkog koji je moj, spoje u osudi diletanta, u pokroviteljskom odobravanju patriota i u nepogrešivom toku svakodnevnice, čini se da više neću moći da nastavim, da u tome ne smem da nastavim. I toga se uglavnom držim. Ali ipak, nešto me kopka, nešto što objašnjenje ovog uzdržavanja prikazuje kao racionalizaciju ili makar kao nešto ne-celo. Želim da radim na tom jeziku, želim nešto da kažem kroz njega, da kažem to da sam stranac, želim da kažem šta znači biti stranac na jeziku koji mi je otuđen, želim da uspostavim nekakav dijalog, bez obzira na to koliko sam u podređenom položaju unutar njega uvek iznova. To ne mogu da učinim u umetničkoj reči, jer u tom jeziku sam kroz njegove zvuke, slike koje su mi zvukovi omogućili, kao stranac otišao predaleko, iz svog polazišta sam ga previše potuđio da bi me razumeli oni koji i sami nisu stranci, ne nužno u etničkom smislu; u njega sam utisnuo svoju stranost i time se ogradio tamo gde se domaći i posle vekova trude da se osećaju kao domaći, zato nemaju vremena da slušaju strance. Teorijski jezik je objektivistički i ne može da posreduje iskustva, jezik članaka je banalan. Ostaje mi samo hibridni žanr eseja, žanr koji se u reči moga jezika nalazi u polusvetu, u nekakvim vicevima između objektivnog znanja i književnosti, u nekakvoj mucavosti, neuglednosti, zafrkantnosti, tamo kuda zalazimo kada je sve drugo zatvoreno. I zapravo tu volim da budem, u toj buci glasova koji idu na papir bez pretenzije, posle kraja nadanja, kada ostaje još samo igra i u poznom noćnom času iskreno ispovedanje koje sebi možemo da priuštimo samo tu i tada. Ispovedanje na jeziku koji ima upravo takva svojstva kao forma u kojoj se odvija. Zapravo, ako na njemu nastavim, moram da priznam sebi da tu jezičnost podmećem i u članke; osećam se kao neko ko igra košarku i pošto su propale sve nade da će jednom igrati za reprezentaciju ili vrhunski klub; zapravo igram košarku i s upola mlađim klincima, višim, a jako mladim članovima reprezentacije, fudbalerima, zalutalima na košarkarsko igralište, znojim se, pogađam, grešim, borim se za loptu, radujem se i ljutim. Kao da je stvarno. A možda je baš ovde i najviše stvarno.
Kada slušam anti-imigrantske razgovore u kafićima tokom gledanja utakmica svetskog prvenstva, kažem brbljivcima da ućute ili ako se ne radi o pravim fašistima, već umerenim desničarima koji pokazuju znakove civilizovanosti, ćutim i zamišljam kako ću im na odlasku reći: „Proždraćemo vas mi, migranti.” Kako ću to da kažem sa svojim belim tenom i zelenim očima, kako ću ih šokiram, kako neće znati odakle je to došlo i odakle sam došao ja. Okanivši se nadanja da ću ikada biti kod kuće u jeziku u kome sam najviše kod kuće, da ću ikada pobediti protivrečnost, otkrio sam užitak. I pišem. Ne žuri mi se previše, ne gledam broj reči, ne računam na to da ću dobiti nagradu, da ću objavljivati u čitanom časopisu, radi se o entertainementu – ali ne o entertainementu kulturne, zabavne ili sportske industrije, već o čistoj zabavi koja unutar pomenutih industrija, iste uvek iznova prevazilazi, koja je duboko ozbiljna i važna, a da nikada do kraja ne znamo zašto, zbog koje gledam utakmice u lokalima sa anti-imigrantskim govorom. Možda se radi o igri – možda je igra poruka izvan svake poruke i možda je najlepše igrati se u najvećoj usamljenosti, bilo pred milionima gledalaca ili pred nekoliko stotina ili manje čitalaca. Možda tamo neko ko čita – kada prihvatiš samoću, možda shvatiš da je tamo neko, ko sluša, posmatra i želi da se igra sa tobom.
Tako je sa jezikom. Ne ulažem više napor u to da bih ga kroz pripitomljenje načinio jezikom kojim bih mogao ravnopravno kao domaći da govorim sa domaćima. Igram se i na neki način veselo inatim, inatim bez inata i samlji sam nego što sam ikada bio, jer sada je nada da će boj protiv samoće biti uspešan, prestala. U igri i u tom pisanju, nešto je izvan jezika. Martin Buber je na jednom mestu pisao o dijalogu koji se dešava u kupeu voza između dva potpuna stranca, bez izrečene reči. Jedan od njih doživljava potresno spoznanje – i drugi to primeti. Uspostavlja se dijalog. Kažem ti, obojica putujemo u vozu, iako ti toga možda nisi svestan. Ja znam da prolazim i da nas istorija guta, možda i ti to znaš, ali ne želiš da priznaš. Predriblao sam te, napisao sam pesmu na svom jeziku koji možda ne razumeš. Ali, onda, kad bude kraj svemu, svojim dlanom udariću o tvoj, na tren ću ga dodirnuti.
Prevela sa slovenačkog: Biljana Žikić