Nacionalna država ne sanja lepe snove

Kitch: PRISEGA, performans (Lana Zdravković, Nenad Jelesijević – gostitelja / Teja Drobnjak, Evin Hadžialjević, Sara Janašković, Eva Lah, Tanja Sabol – plesalke / Gal Oblak, Žan Mrhar – natakarja), Stara mestna elektrarna, jan.2016

Kitch: PRISEGA, performans (Lana Zdravković, Nenad Jelesijević – gostitelja / Teja Drobnjak, Evin Hadžialjević, Sara Janašković, Eva Lah, Tanja Sabol – plesalke / Gal Oblak, Žan Mrhar – natakarja), Stara mestna elektrarna, jan.2016. FOTO: Nada Žgank

Večeras su snovi dozvoljeni. Sutra je novi dan. Šta se dešava kada balkanski došljaci ovu epsku mudrost shvate smrtno ozbiljno? Dobro došli u našu kafanu, neka zabava počne!“ Tako KITCH najavljuje performans Prisega/Zakletva, koji je svoju premijeru imao pre godinu dana, a videćemo ga ponovo 1. i 3. aprila u Staroj mestnoj elektrarni. Biće to već dvanaesta i trinaesta repriza performansa, koji je odigran i na Borštnikovom srečanju u Mariboru i svaki put pred punom „kafanom“.

KITCH, Zavod za umetničku produkciju i istraživanje čine Lana Zdravković i Nenad Jelisijević. Od 1999. godine interdisciplinarno eksperimentišu sa performansom i kritikom. Krećući se između performansa, teorije i estetike treša problematiziju različite fenomene savremenog društva. O Prisegi/Zakletvi razgovarali smo sa Lanom Zdravković, filozofkinjom, aktivistkinjom, performerkom.

 

Prisega/Zakletva je kafanski kabare. Koje su osobine tog žanra?

Zakletva je performans u žanrovskom i diskurzivnom smislu, a ima elemente kabarea, mjuzikla i nekog šou-a. Sa njima smo se igrali, dekonstruisali ih i rekonstruisali u kontekstu nove forme koju smo nazvali strategija kafanskog performiranja. Klasičnu poziciju gledaoca i izvođača smo transformisali u topos kafane gde su gledaoci naši gosti. I kao u svakoj kafani tu se pije i rade sve ostale stvari.

Dvorana zaista izgleda kao prava kafana sa stolovima, u njoj se pije, a izvođači su u stalnoj interakciji sa publikom.

U formi savremenog performansa dva momenta su veoma bitna. Prvi je naš odnos kao izvođača, performera prema samom sebi, a drugi je odnos prema publici za koju radimo. Mi se u performansu predstavljamo, izlazimo iz sebe samih, ali pokušavamo da ispričamo neku univerzalnu priču. Sa druge strane, brišemo granice između gledaoca i nastupajućeg. Mi smo u konstantnoj interakciji i publika nije samo posmatrač već aktivni učesnik performansa.

Iz prespektive gledateljke, ne znam da li se radi o šali, parodiji ili je sve autentično ozbiljno. Sve vreme je pristutna provokacija prožeta uživanjem, koja je na granici. Kakvi su bili vaši ciljevi – šta izazvati kod publike?

Drago mi je da smo u tome uspeli. Na početku performansa sa svakim ponaosob uspostavljamo odnos koji ostaje za budućnost, bez obzira da li smo se pre toga poznavali ili ne. Topos kafane izabran je zato što podržava priču nacionalnih, etničkih, kulturnih stereotipa. To je ultimativno mesto uživanja gde je simbolično sve dozvoljeno. Dolazimo da se opustimo, zaboravimo na sve brige. Medjutim, uživanje nam je uvek nedostižno, njemu celog života stremimo, a onda sa svakim malim uspehom shvatimo da to nije to, jer želimo uvek više.

Na ovom ambivalentnom području probali smo da se igramo sa tom ekonomijom uživanja. Sledi regresija da to nije to, a onda dolazi momenat nelagodnosti gde se ljudi zbog estetike, profila, muzike performansa, turbo-folka osećaju stalno na granici. Da li smeju da uživaju ili im mora biti nelagodno? Mi jesmo sve vreme izloženi publici, ali i ona nama i zanimljive su nam reakcije ljudi. Na početku gledaju levo-desno, ne znaju kako da reaguju, da li smeju da se opuste. Ali tu su supstance koje vremenom pomognu ljudima da se opuste i možda ih onda iznenade sopstveni nagoni.

Ono što malo smeta da se prepustimo uživanju je i čuvena rečenica Milana Kučana, prvog slovenačkog predsednika, koja je napisana na stolnjacima »Nocoj so dovoljene sanje. Jutri je nov dan“. Kako ste ovu rečenicu povezali sa balkanskom kafanom?

Razmišljali smo o nacionalnoj državi kao savremenoj formi postojanja svake političke zajednice. To je forma koja nam se prodaje kao jedina moguća, kao kraj istorije, najveći uspeh koji neko društvo u svojoj politizaciji može da dostigne. Razmišljajući o slovenačkoj državi došli smo do toga da ta izjava simbolično najbolje odražava nastanak te nove države. Priča se vrti oko Slovenije, ali želimo da univerzalno govorimo o svakoj nacionalnoj državi koja nastaje isključivanjem, ne samo o Sloveniji. Procesi gradnje sopstvene suverenosti, identiteta, državljanstva, granica i svega što ide uz to, nisu mogući bez stvaranja simbolične granice i simboličnog Drugog koji mora biti supstancijalno drugačiji od nas, zato da bi pojam “nas” uopšte imao neki smisao, esenciju, sadržinu.

Probali smo da se igramo sa većinskim i manjinskim identitetom: domaćini, pridošlice, stranci. Ako smo celu priču slovenačkog osamostaljenja sveli na tu rečenicu, koja uprkos svemu i dalje predstavlja najprepoznatljiviji moment, onda smo sa druge strane suprotstavili manjinski identitet na taj stereotipan način kafane. Glavna ideja je bila da se pokaže kako svaka nacionalna država proizvodi instancu Drugog i kako je to veštački proces koji je štetan i proizvodi negativne momente.

Mi smo karikiranjem te drugosti do neke banalnosti želeli da pokažemo da ta drugost nema nikakve esencije. Na kraju, kada nas postupci koje preformans proizvodi rasture, pokušavamo da pokažemo da ta drugost nema sadržinu i da bi trebalo da se radi na izgradnji političke zajednice bez Drugog koja proizvodi Istost, a ne razlike, granice, drugačije identitete. Zato smo povezali momenat osamostaljenja sa momentom kafane kao neka dva stereotipna banalizovana momenta koja zajedno proizvode učinak.

Kafana je oličenje stereotipa kako su “južnjaci” viđeni u Sloveniji. Da li je i to razlog da ste se odličili upravo za kafanski performans?

Nije tajna, proces slovenačkog osamostaljivanja u zvaničnom diskursu išao je kroz proces debalkanizacije. U to vreme, puno političara je izjavljivalo da je krajnje vreme da se Slovenija vrati u Evropu, jer Balkanu nikada nije ni pripadala. Sa jedne strane, imamo proces civilizacije, evropeizacije, kulturalizacije, poštovanja pravila, sa druge strane su procesi neograničenog uživanja, balkanizacije kao varvarizma, krvi i meda. Suprotstavljaju se dve različite ideologije, dva režima razumevanja, doživljavanja stvari. Kafana je u tom smislu ultimativni prostor Balkana koja ulazi u prostor koji zvanično želi da bude očišćen balkanskosti, nečistoće, varvarizma, nekulture, nekontrolisanih nagona, uživanja u tom smislu.

Ali u kome i sam uživa i rado se izlaže izazovima tog tipa?

Da, ali samo na nivou multikulturalizma, to jest fascinacije kulturnim razlikama gde kratkoročno uživamo, a onda se vraćamo u našu kulturnu sferu, dakle na nivou ekscesa. Što se tiče strategije predstavljanja, mi nismo išli na to da napadamo publiku i da im ne damo mogućnost izlaza. Svi ti receptori su opterećeni događajima, ali ako neko želi, uvek može da se makne iz toga.

U Zakletvi se peva i igra i to uz turbo-folk. Kako ste se odlučili za ovu vrstu muzike?

Turbo-folk je logična odluka i jedina stvar koja nam je na početku bila jasna. To je jedan od najprepoznatljivijih  stereotipa Balkana koji takodje izaziva zgražavanje određenog dela kulturne scene. Tako da smo to uradili namerno. Ako pogledamo radikalni performans u današnje vreme, on šokira, ali postupcima koji su unutar scene, prihvaćeni, kanonizovani, i na neki način hvaljeni. Turbo-folkom se niko nije bavio, što je de facto izazvalo talas čuđenja i zgražavanja, ali i ignorancije.

Kada smo počeli da istražujemo i slušamo te pesme, shvatili smo da je u njima sve već rečeno. To je ogromno područje u kojem su sve bitne stvari: ljubav, život, alkohol, novac, smrt. Postavljalo se je jedino pitanje izbora pravih pesama koje podržavaju dramaturgiju onoga što želimo da kažemo. Turbo-folk je velika riznica ljudskih mudrosti i ne bih ga tako lako zanemarila. Mala je tajna da svi komadi u performansu govore o alkoholu, on je crvena nit svih tih pesama. A to i zato jer je alkohol bitan segment i našeg preživljavanja, pomaže nam da se suočimo sa realnošću. Poigravali smo se sopstvenom ulogom, sopstvenim postojanjem, ne samo kritikovanjem sistema i ljudi, nego i postavljanjem sebe u taj položaj, proživljavanjem uloge, onoga što se i nama dešava.

Jedna od zanimljivih reakcija iz publike posle performansa bila je: “Da ih ne znam, pomislila bih da su stvarno turbo folk pevači, zabavljači u kafani“. Izvođenje je bilo vrlo autentično, ni u jednom trenutku nema odmaka, sarkazma, ironije, teatralnog predstavljanja, kritike. Vi ste jednostavno zabavljači, domaćini i vi u tome uživate.

Bojan Jablanovec nam je puno pomogao da osvestimo tu situaciju. Kada smo razgovarali o toj temi, o poigravanju stereotipima, u jednom momentu je rekao: “Da, ali to ste vi“. Sve vreme sam to znala, ali trebalo je da me neko ohrabri i kaže: da, smo to mi, ko bi drugi to mogao da bude. Shvatili smo da tu poruku treba komunicirati autentično, bez moraliziranja, predavanja, intelektualiziranja, već da treba performirati tako da uživamo u ulogama domaćina, turbo-folk pevača. Mi zaista ne glumimo.

Uprkos visokom obrazovanju i mnogostrukom angažmanu, činila nam se super ironija sopstvenih uloga doktora nauka koji su kafanski pevači. Sebe vidimo kao zabavljače, klovnove koji se trude da pobegnu od uloga koje im društvo dodeljuje. Ali, ujedno je i teško napustiti tu ulogu jer u njoj se zapravo i najbolje snalaziš. Probali smo i sa tim da se igramo. Sa jedne strane želiš da budeš nešto više od kafanskog pevača u tom svetu, a sa druge strane se dobro snalaziš u toj ulozi. I zar nije šteta ne iskoristiti to da zapravo uživaš u tome?

Kako shvataš pitanje identiteta kao umetnica, teoretičarka, a i kao neko ko je došao u Sloveniju pre skoro dvadeset godina?

Pitanje identiteta je ključno u celoj toj priči. Svaka nacionalna država temelji se na procesu veštačkog  stvaranja  dominantnog nacionalnog identiteta, koji je iznad svih drugih i time stvara veštačku homogenizaciju nacije što je štetan proces za sve. Prema francuskom političkom filozofu Étiennu Balibaru, identitet kao takav ne postoji, nema esenciju, sadržinu. Postoje samo mnogostruki postupci identifikacije, koji su fluidni, uvek zavise od društvene situacije i ličnog afiniteta. U tom smislu je identitet veštačka tvorevina koja radi na tome da se razlike između ljudi proizvode i održavaju.

Ako razmišljamo o identitetu kao fluidnoj formi koja se temelji na procesima identifikacije koja je uvek različito uslovljavana, onda smo na istinskom političkom području gde možemo razumeti, ne to da smo isti, nego da razlike između nas nisu bitne da bi na osnovu njih zaključili bilo šta o nama samima. U tom smislu nam je ideja razgradnje nacionalnog identiteta bila bitan moment. U tu dekonstrukciju smo ulazili kroz stereotipe. Želeli smo da banalizujemo te razlike do te mere da bi se shvatilo da su zapravo nebitne. Igrali smo se ekonomijom želje i nelagodnosti do te mere da smo probali da relativizujemo identitete koji generišu određeni tip ljudi, ponašanja, i reakcije kroz te momente želje i užitka.

Možemo li da kažemo da kroz uživanje pokušavate da budete subverzivni?

Pokušavamo da spojimo naše političko i performativno razmišljanje. Od kafane smo želeli da napravimo i simboličan politički prostor. Žak Ransijer govori o tome da je istinski prostor politike onaj gde dolazi do procesa dezidentifikacije. Ne u smislu da zaboravimo ko smo i šta smo, da zaboravimo naše identitete, već da razumemo da nijedan identitet ne važi više ili manje od bilo kog drugog. Za njega, ultimativni proces političke subjektivizacije je proces dezidentifikacije.

Ransijer govori da je jedini istinski prostor politike onaj koji omogućava da se ta dezidentifikacija desi, znači da smo sposobni da se prepoznamo kao Drugi: izbrisani, Romi, žene, manjine, studenti, nezaposleni … da smo sposobni da razmišljamo na istom nivou, da se prepozna da i mi delom spadamo u jednu od tih grupa. Istinski prostor politike zapravo stvara zajednicu bez Drugog odnosno zajednicu koja potencijalno uključuje svakog. Želeli smo da pretvorimo našu kafanu u takav prostor politike. Kada jednom prodješ kroz takvo iskustvo, već si drugačiji. Na osnovu njega zamišljaš sebe u nekom drugom kontekstu i razmišljaš o svim tim identitetima u koje možeš da uđeš, pa i o identitetima turbo-folk pevača i pevačice.

U pauzama pevačkih nastupa, Nenad i ti govorite iskreno o sebi kao o intelektualcima i o tome šta doživljavate kao imigranti u Sloveniji. Komentarišete znanje i upotrebu jezika, karijeru, razloge zašto ste došli i o tome govorite sa prostodušnom zahvalnošću. Posebno kada kažeš, npr. “eto, ni domaći nemaju platu, a kamoli stranci, zato sam ovde srećna i zahvalna Sloveniji koja me je primila” prepoznaju se tipične rečenice koje često izgovaraju imigranti sa Balkana koji ovde započinju život. Oni pristaju na taj diskurs, stalno su nekom zahvalni i ne postavljaju pitanje zašto su oni uopšte drugačiji od građana/građanki Slovenije koji su etnički Slovenci?

To je tipičan momenat nacionalne države, homogenizacija domaćeg stanovništva. Svako uključivanje tih drugih doživljava se kao uključivanje manjina sa tendencijom da se oni što pre integrišu u društvo do te mere da njihova manjina nestane, da je nema više, da se raspline i postane jednaka većini, da i dalje reprodukuje tu većinsku ideologiju. To je ideologija koja funkcioniše u svakoj državi nacija, to nema veze isključivo sa Slovenijom i sa Balkanom.

A čak i same manjine smatraju da stvari tako funkcionišu i na taj način reprodukuju tu ideologiju. Zato postoje sva ta manjinska društva koja se zauzimaju za utvrđivanje njihove manjinske identitete, a ne za razgradnju. Na neki način svi to reprodukujemo jer živimo u sistemu gde se stvari teško menjaju. Zato u performansu stereotipno izgovaramo te tipične rečenice. Mada, činjenica je i to, da smo došli u neku državu zato što nam je negde drugde bilo loše. Ovde smo zato što nam je bolje. Ja sam čak prvih nekoliko godina mislila sam da je Slovenija raj na zemlji. Ne možeš da kritikuješ određenu sredinu ako nemaš zagarantovane osnovne uslove, materijalnu i ekonomsku sigurnost, krug ljudi oko sebe. To je ambivalentan proces.

Performans se završava vašim ulaskom u većinski identitet.

Ulazak u većinski identitet nosi sa sobom odredjene posledice, utiče na ceo spektar biopolitike od početka do kraja, redefiniše naše živote. Naša želja je bila da to istražimo. Sa druge strane, hteli smo da napravimo rez. Vratimo se na rečenicu sa početka “Nocoj so dovoljene sanje. Jutri je nov dan”. Imali smo san o procesu nacionalne države, ali onda smo shvatili šta to znači i sada novi dan donosi poraz snova. Nalazimo se na nekom drugom nivou gde prestaje zabava i počinje provera stvarnosti, stvaran život. U tom smislu smo napravili rez između ideala, snova i tvrde realnosti koja je teška i nije sastavljena iz snova. Nijedni snovi nijedne nacionalne države nisu lepi, radi se više o košmarima, i onda sledi otrežnjenje.

Razgovarala Biljana Žikić

Audio verzija intervjua je dostupna na Kontrola leta Radija Študent.