Apatridi u rođenoj zemlji

Marko Cvejic_01

Marko Cvejić. Autor fotografije: Rado Jaušovec

Dokumentarni film Radnička klasa odlazi u raj, reditelja Marka Cvejića, premijerno se prikazuje danas, 28. marta, u Kinoteci u Ljubljani. Film je nastao u srpsko- slovenačkoj koprodukciji Mandragora filma iz Zrenjanina i Luksuz produkcije iz Krškog i prati život petoro bivših radnika propalih fabričkih giganata u Zrenjaninu koji je nekada bio jedan od najvažnijih industrijskih centara Jugoslavije. O filmu i okolnostima u kojima je nastajao razgovarali smo sa rediteljem Markom Cvejićem. Audio verzija intervjua može se poslušati u Kontroli leta Radija Študent.

Odakle ideja za film?

Rođen sam u Zrenjaninu i tu proveo polovinu života. Bio sam svedok propadanja celokupne privrede u gradu koji je, pored Maribora, bio jedan od najvećih industrijskih centara Jugoslavije. Pošto više nisam živeo u tom gradu, počeo sam da istražujem situaciju. Pokušao sam sa jedne distance da analiziram šta se tu zapravo dogodilo. Počeo sam da pravim probne snimke sa ljudima koji su radili u svim tim fabrikama i firmama i koji su bili deo celokupne privrede koja je propala. Želeo sam da vidim koje su to njihove priče i problemi. Prvo sa čim sam se susreo je da sam ih skoro sve pronašao u narodnoj kuhinji. Odatle je počela cela drama filma.

Radi se o ljudima koji danas imaju oko šezdeset godina. Kada je počeo sunovrat privrede bili su relativno sposobni da nastave da rade i sebi stvore egzistenciju. Kako se u Zrenjaninu ništa nije pokretalo, već i dalje samo propadalo, velika većina je čekala da se nešto reši. Ne može ni svako da uzme kofere i ode trbuhom za kruhom u inostranstvo ili neki drugi grad. Danas su ti ljudi prestari da bi se ponovo zaposlili, a premladi za penziju. Tako su oni praktično apatridi u rođenoj zemlji: nemaju ni socijalno, ni zdravstveno osiguranje, ni staž im naravno ne ide.  I oni koji dožive zakonski rok za starosnu penziju – kakva će im to penzija biti ako su radili dvadesetak godina. Ni u tom smislu neće moći da ostvare svoja elementarna prava, kao ni osnovno ljudsko pravo na dostojanstvenu starost.

Pošto niko od njih ne radi, većina prima socijalnu pomoć koja u Srbiji iznosi oko pedeset evra mesečno. Hrane se u narodnoj kuhinji. Država omogućava besplatnu hranu, ali samo pet dana nedeljno, devet meseci u godini. Od te socijalne pomoći većina njih ne može da izmiri osnovne svakodnevne obaveze: plaćanje računa, struje, vode. Tako većina njih nema ni struju ni vodu jer im je isključena zbog nagomilanih dugova. Ne samo da su oni nezaposleni, bez novca,  socijalnog i zdravstvenog osiguranja, bez mogućnosti da se zaposle, u lošem zdravstvenom stanju, već oni nemaju ni osnovne ljudske uslove za život, a to su struja i voda u 21. veku. E, tako izgleda Zrenjanin u 2017. godini.

Pre jugoslovenskih ratova Zrenjanin je imao oko 110.000 stanovnika, privreda je cvetala i svi su radili. Danas ima malo više od 80.000 stanovnika, a 20.000 je zvanično nezaposleno što čini četvrtinu populacije. Lično procenjujem da je još jedna četvrtina nezaposlena, ali nije prijavljena, snalazi se i preživljava na crno. Ostalu polovinu čine penzioneri, učenici i neka treća marginalizovana grupa ljudi. Zrenjanin je danas srpski Detroit.

Proletariat na poti v raj_04

Radnička klasa odlazi u raj/Proletariat na poti v raj

Koliko se Zrenjanin razlikuje od drugih gradova u Srbiji i regionu gde je takođe privreda potpuno uništena?

Veličina propasti Zrenjanina je monumentalnija jer je nekada bio najveći privredni grad u zemlji. Sistem i način na koji je uništena privreda ne razlikuje se mnogo od drugih gradova. Svuda je tako. U Sloveniji se to možda malo manje osetilo jer je sistem na bezbolniji način uspeo da se izbori sa problematikom. U Srbiji su prioriteti bili bogaćenje pojedinaca, prodaja državne imovine od koje su korist imali političari i politički sistem. Za običnog malog čoveka niko nije brinuo i ne brine ni danas. Sada je to već problem. Pre dvadeset godina sistem je mogao da pronađe jednostavniji način da prebrodi tranziciju. Danas je to breme sistema. Verujem da država ne zna kako da se sa tim izbori.

Koliko je bilo teško snimati film o potresnoj svakodnevnici ljudi kojima ne možeš da pomogneš? Može li filmom nešto da se promeni?

Snimajući film morao sam da ostvarim blizak kontakt sa protagonistima. Za razliku od ostalih filmova koje sam simao, ovde sam protagoniste mogao da biram. Ne da nisam tragao za njima, već su se oni nudili kao na dlanu. Na žalost. Pokušao sam da im se približim i steknem njihovo poverenje. Svi oni su izgubili poverenje i veru u sistem i u ljude. Pogotovo kada im se pojavi neko sa kamerom, prvo što pomisle je da neko hoće da izvuče neku korist od njih.

Provodeći vreme sa njima, ušao sam u intimni prostor i sagledao svu dubinu propasti koju su doživeli i drame sa kojom se bore. Nije bilo jednostavno. Nisam imao iluziju da mogu da rešim njihove probleme. Mnogo puta susreli smo se sa problemom da dolazi zima, a oni nemaju zimsku odeću i obuću. Organizovali smo akcije kako bi im pomogli da prebrode taj hladan period. Bilo je situacija kada su bolesni, a nemaju zdravstveno osiguranje. Trebalo je ljudima pomoći da se leče. U jednom trenutku desilo se i da je protagonista preminuo.

Susrećući se sa svim tim dramama samo sam potvrdio ono što sam očekivao na početku istraživanja priče. Državni sistem je neuspešno izveo tranziciju na štetu običnog čoveka, a u korist pojedinaca iz političkih partija i onih koji su se snašli u tim mutnim vremenima. Briga o običnom čoveku bila je na kraju svih interesovanja. Zrenjanin se naravno ne razlikuje od ostalih gradova u državama koje su se borile sa tranzicijom. Međutim, ta neuspešna tranzicija je najviše pogodila običnog, radnog čoveka jer su upravo oni bili ti koji su izgradili taj sistem, koji su kasnije pojedinci zarad svoje koristi uništili i srušili. Drama je utoliko veća jer su malom, običnom, radnom čoveku ne samo oduzeta sva prava, već mu je i pravo na egzistenciju izbrisano.

Proletariat na poti v raj_002

Radnička klasa odlazi u raj/Proletariat na poti v raj

Koje konkretne priče prati film i koliko ste ga dugo snimali?

Film je sniman dve godine. Dramaturški priča prati petoro protagonista i njihovu životnu svakodnevnicu, četiri muškarca i jednu ženu. Namera mi je bila da uključim ženu zbog rodnog balansa, a i zbog toga što sam želeo da pokažem kako se žene jednostavnije snalaze u teškim vremenima od muškaraca. Naša protagonistkinja je iznedrila pozitivnu notu filma. Bez nje bi film bio potpuna propast, potpuna psihodrama i horordrama.

Ona je osoba koja se ne predaje i kaže: „Ne, neću da se predam. Svaki dan je novi dan. Naći ću način. Još uvek imam snage da se borim. Idemo dalje“. I njen suprug je jedan od radnika propalih fabrika. Bezbroj je primera je gde su oboje radili i gde im je zajedno sa fabrikom propalo sve. Cele porodice su propale. U tim pričama ne postoji hepiend. Ne postoji ništa što je pozitivno u tim pričama. To su potpune propasti.

Nisam želeo da snimim takav film posle koga će ljudi da seku vene i kažu, pa dobro preterao si, nije sve baš tako crno. U realnosti jeste tako, ali kroz film ipak pokušavam da pokažem neke plemenitije ljudske vrednosti i osobine. U filmu, petoro protagonista pokazuje i proživljava celokupnu dramatiku sa kojom se bore, ne samo u poslednje dve godine koliko smo se mi družili, već mnogo duže, jer sve je počelo devedesetih i traje skoro trideset godina.

Proletariat na poti v raj_003

Radnička klasa odlazi u raj/Proletariat na poti v raj

Film ima danas slovenačku premijeru. Kada planirate da ga prikažete publici u Srbiji?

Ovo je slovenačka premijera, jer je film nastao u srpsko-slovenačkoj koprodukciji Mandragora filma iz Zrenjanina i Luksuz produkcije iz Krškog. U januaru smo u Zrenjaninu imali pretpremijeru. Želeo sam da organizujem događaj zbog tih ljudi jer posle dve godine skoro da nisu ni verovali da će film da bude napravljen. Kako je jedan od protagonista preminuo, nisam želeo da rizikujem da još neko od njih ode jer bi mi bilo još teže da predstavim taj film. Tako da je film svež i videćemo sada kako će da reaguje publika na ono što smo napravili.

Da li bi sličan film mogao da nastane u Sloveniji?

Sličan film ovde ne bi mogao da nastane jer ne postoji takva vrsta drame. Model uništavanja privrede je apsolutno isti u svim jugoslovenskim republikama, s tim što je Slovenija na vreme počela da se bori sa problemom i pronašla određenu vrstu modusa kako da preboli i prođe kroz tranzicioni period. Sa druge strane, slovenački sistem nije tako kabast kao srpski. Srpski je preuzeo celokupnu jugoslovensku birokratiju. Slovenački sistem se jednostavnije suočava sa problemom i rešava ga. Naravno tu je i brojčani faktor. U celoj Sloveniji ima manje ljudi nego u Beogradu, a da ne govorimo o jugu Srbije i ostalim pasivnim krajevima gde sistem nije ni kročio. To su zaboravljeni ljudi, priče, drame. Današnja situacija nije ista, ali je model uništavanja privrede apsolutno isti.

Proletariat na poti v raj_005

Radnička klasa odlazi u raj/Proletariat na poti v raj

Kojim temama se trenutno baviš?

Privlače me marginalizovane teme, one kojima se drugi ne bave. Zanimaju me priče obespravljenih i onih čiji se glas ne čuje, sve što je na ivici i sa one druge strane ivice, margine. Širok je spektar tema kojima se bavim, ali imam relativno isti pristup raznim socijalnim, istorijskim, političkim temama.

Paralelno sa ovim celovečernjim filmom, napravio sam još jedan kratki film na istu temu, a zove se “Kako je Panta dospeo na kazan“. Biće prikazan danas, 28. marta u ranijem terminu u 19h u Kinoteci u okviru programa “Otvoreno platno“. Film je snimljen kao neka vrsta kompromisa u odnosu na megalomanske razmere drame sa kojom sam se susreo. Pronašao sam čoveka kojeg znam odavno.

Panta Šiklja Nafta je lokalna legenda, stari avangardista, muzičar, pesnik. Sreo sam ga u narodnoj kuhinji, počeo da snimam i imao potajnu želju da on bude glavni lik filma. Ispostavilo se da je Panta lik za sebe i onda smo sa njim napravili kratak film od 24 minuta. I on je radnik propale firme, propala mu je muzička, pesnička, egzistencijalna karijera. Kako kaže, danas je na kazanu – tako on naziva narodnu kuhinju.

Pored ova dva filma, uporedo sam snimao materijal za treći film koji se zove Devet življenj Toneta Mlakarja. To je slovenačka tema i priča o Tonetu Mlakaru, fascinantnom čoveku, svedoku 20. veka. Star je 96 godina, svedok je vremena Kraljevine Jugoslavije, preko partizanskih dana u Drugom svetskom ratu do početka izgradnje jugoslovenske, odnosno, slovenačke kinematografije gde je kao scenograf radio na prvim slovenačkim filmovima, kao što su oba Kekeca, Na svoji zemlji, Na valovih Mure itd. Po profesiji je arhitekta i fotograf, jedna ispunjena ličnost sa obiljem ličnih priča i drama. Film je u fazi montaže, očekujemo da će i on biti prikazan ove godine.

Razgovarala Biljana Žikić