M. Esher_Relativnost (izvor Vikipedija)

Piše: Sašo Puljarević

  1. ako vam je dobro, onda ništa, dobro vam je ništa, dobro je ništa, dobro, ništa…

Kasno je. Ležim skučen na kauču dok preda mnom treperi beloplavo svetlo ekrana televizora. Kasno je, trebalo bi da ugasim televizor ili da barem promenim kanal. Oči mi se sklapaju i do vidnog korteksa stiže mi samo još poneka sličica, kao da je neko usporio snimak pa sad jasno mogu da vidim sve pojedinačne slike iz kojih je sastavljen. Odjednom shvatim da su sve te sličice u stvari jedne te iste, kao da je došlo do neke tehničke greške pa se sad snimak stalno vraća na početak i zatim ponovo počinje. Stvarno bi trebalo da promenim kanal ili možda da javim kablovskom operateru da nešto nije uredu. Mrzi me da tražim broj, a ionako verovatno samo buncam, pa bi zato bilo bolje da samo promenim kanal. Ali me mrzi. Daljinski stoji na stolu i da bih ga dohvatio trebalo bi da se podignem, da se ispružim, napustim ušuškanu ljusku od kauča i ćebeta, da izložim telo hladnoći zimske večeri i da ustanovim kako su mi noge utrnule i da mi je bešika prepuna.

Ne ustajem, izgleda da mi je ipak dobro. Još ako sklopim oči ionako neću ništa da vidim. Mrzi me da se dignem, i tako nastavljam da gledam preskakujuće sličice, dozvoljavam im da me hipnotišu, da mi zbog njih misli lelujaju kao Njutnovo klatno u mračnom i beskonačnom ništavilu. Lepo je meni majka govorila, lenj si, sine, ko pas.

  1. kratka senka prošlosti

Od završetka drugog svetskog rata prošlo je sedamdeset pet godina. Toliko koliko više-manje traje jedan prosečan ljudski vek. Pitam se da li će se ljudski život napretkom medicine produžavati proporcionalno, odmicanjem od četrdeset pete. Trenutno bi to značilo da sam negde na trećini. Ako budem imao sreće, čeka me još pedeset nekakvih vremenskih jedinica. Pedeset novih godina, pedeset letnjih odmora (daćebog!), pedeset rođendana, pedeset slava (ako kum poživi), pedeset godina svakojakih cimanja, dernjave, gužve, jurnjave, huke, buke, obaveza, propuštenih prilika, možda i nekih lepih trenutaka. Valjda. Od te vrste neizvesnog ponavljanja hvata me panika i tonem u kič – koji je to ritam, ritam…

I? Šta sam dosad naučio? Što više razmišljam sve više mi se čini da nema tu dosta toga da se nauči. Znate ono, život piše romane, a mi nikako da pogodimo u kojoj smo to priči. Mada, trenutno mi sve ovo liči na neki jeftini pornohoror sa mirisom poli salame. Znaj ga…

Hteo sam da kažem nešto sasvim drugo. Od drugog svetskog rata prošlo je tek sedamdeset pet godina, a sve se čini da sve to što se dešavalo za vreme te četiri godine i nešto malo pre toga polako iščezava iz pamćenja. Peći samo što su se ohladile, a zaboravlja se ko i zašto je uopšte ložio vatru. Da ne govorimo o prošlom ratu koji se verovatno slučio negde na prelomu jure u kredu. Što bi rekla moja baba, ju, pored mene žive!

Pamćenje je čudna zverka i da bi preživela treba je stalno hraniti, a kao i kod mačića i kučića, a pogotovo kod ljudi, svakako je važno ko je i čime hrani. U poslednje vreme dave je bakrom, bronzom, gvožđem, mermerom i kamenom. Verovatno misle da će tako stasati, da će je napokon uobličiti po svom baroknom i, izvinite na prozaičnosti, revizionističkom liku. A meni je u svemu tome najsmešnije što su me, da prosti veliki župan, kad sam bio mali, zezali da imam u gaćama žir.

Dok je to bilo još nešto najuobičajenije, dok mrak još nije padao tako rano, jedne večeri šetao sam gradom. Vazduh je brujao. Nisam hteo da ulazim u to zašto, ali onda sam ih video, šačicu ljudi u svetlucavim prslučićima kako se kočopere nekakvim transparentima i ispruženim desnicama. Sve je to izgledalo kao neki ludi letnji ples ili ono kad mužjaci nasrnu kako bi svim svojim šarenim perjem i svakojakim pištanjem osvojili ženku. Naravno, zna se, ženku kroz čiju prozirnu kožu isijavaju plave vene, ženku koju ju je iznedrilo duboko panonsko more ili brdovito etrursko zaleđe, ženku koja, blago majci, ljubi skute a pritom ne ispušta varjaču iz ruke, o, Santa Maria della Salute!

Mora da me je sva ta koncentracija feromona u vazduhu udarila u glavu i dok je urlik postajao sve jači, ja sam se, onako skamenjen, sve više gubio u prostoru i vremenu, a telo jedva da sam još osećao. Na tren učinilo mi se da sam u toj grupi prepoznao nekog lika, ali prebrzo je uronio ispod maske i skučio se ispod kačketa da bih mogao da budem siguran. Znam samo da je bio mlad, baš kao i ja.

  1. terca na tišinu

Istina je pukla. Da li je ikad bila cela ostaje nerazrešivo pitanje, ali ona se danas deli na paramparčad pa tako neki od nas vole da se diče svojom česticom, sinegdohom kojom se kite kao ordenjem. Sve zavisi od konteksta, zar ne? Čisto sumnjam da smo svi toliko dobro shvatili i protumačili konstruktivističku tezu (ili pak beše postmodernistička?) da je svaki narativ, posledično i istina, ljudski konstrukt pa samim tim podleže svakojakoj relativizaciji. Teorijska prepucavanja zabavna su dok ostaju samo to – teorijska.

Jeste, za sve su krivi postmodernisti. Zbog njih mi, jadnici, danas ni u šta ne možemo da poverujemo, pa tako olako poverujemo u svašta. Njihovo bogohuljenje svima nam je izmaklo tlo pod nogama pa u bezglavoj jurnjavi za tvrdim osloncem pribegavamo i najmanjem tragu čvrstine. U tome se zapravo krije legitimacija laži i apsolutna destrukcija jednog od osnovih postulata tobožnjeg prirodnog poretka, sumnje.

Ponekad, doduše sve češće, pomislim da je moje mišljenje i mišljenje ljudi koje cenim, onih koji su mi bliski, zapravo mišljenje neke opskurne manjine, i samim tim nemamo pravo da se bunimo. Ko sam ja da vam namećem (svoja?) pravila? Nešto o diktatu većine vamo-tamo, ali zatim se zapitam šta je to u stvari tzv. većina. Veći broj od nekog drugog broja, dobro, veći broj nekih koji se ne slažu sa nekim drugima, dobro, ali samim tim mi delovanje većine ne postaje ništa jasnije. Velikić je jednom, ili verovatno više puta, rekao da većina nikad ne zatalasa sama po sebi. Talasaju male grupe pojedinaca sve dok njihovo talasanje ne skrene pažnju većine. (U glavi mi iskače animirani Venov dijagram sa bezbroj kružića, svaki trese svojim okicama i glupavim osmehom.) Dakle, taj trenutak kada zatalasa jedan od malih kružića je, kako se to danas moderno kaže, presudan. Naime, većina svojom pravedničkom pesnicom može to talasanje jednostavno da satre ili da mu se pridruži pa da svi kružići zatalasaju u istom ritmu. A može i, viđi vraga, jednostavno da se ne obazire na to minorno talasanje i ostavi kružić da skakuće svoj ludi ples negde na društvenoj margini pa tako sve dok joj krv i čast ne kucnu na prozor, ali tada je već kasno.

Čini mi se da sam malo zapetljalo, a u pozadini mi stalno kljuca Valjarević sa svojim, ko meni daje do znanja da sam u pravu kad pričam o nekim stvarima… Ne znam, Srki brate, ali ja bih ipak radije da verujem tebi.

  1. bajka o promaji

U poslednje vreme niko više ne piše enciklopedije. Danas ti Didro dođe kao neki biblijski Gugl. Znači, kucam i pitam čiku, ali, gle čuda velikoga, ne dobijam pametan odgovor. Da je neko u ovo vreme napisao enciklopediju, siguran sam da bi morao u nju da uključi i članak s naslovom „zašto su ljudi đubrad“. Tabula rasa, koji moj… Jeste, ali samo ako je rasa ona prava.

Zašto su, dakle, ljudi đubrad? Iz jednog sasvim jednostavnog razloga, zato što to mogu biti. Kasnije u to se meša i priglupost pa sve završava nekim jezivim sadističkim ćeifom. Ili je pak bila priglupost prva? Ili strah prouzrokovan običnim neznanjem, nepoznavanjem? Šta uopšte znači da si đubre? Lepo rekoh, šteta što niko više ne piše enciklopedije.

Od pamtiveka smišljanje je bilo popularna ljudska rabota, samo što je danas došlo do izmene uslova poslovanja. Hoću da kažem, zajebite Erato, Kaliopu, Taliju i njihove sestrice, danas vam je strah najveći izvor inspiracije. Strah mi, boginjo, pevaj, čoveka, Fobosu sina. Um koji se boji sposoban je da smisli najčudnovatije razloge i objašnjenja za svoje postupke, sposoban je u potpunosti da uguši razum i da krene na najfantastičnije putešestvije mržnje i netrpeljivosti. I što je najgore, da bude pritom sadistički zadovoljan sam sobom. Nema tu logike, uzročno-posledične veze, ma kakva koherencija, šta ima tu da se razmišlja, beži bre… Pred oči opet mi iskače onaj mladić u svetlucavom prsluku: „Ma, ko da beži? Pa meni je pritisak toliko porastao da mi se upalila prostata pa su mi se od viška testosterona ukočile noge, nema nazad, zna se, ubij ili budi ubijen. Koga strah, ko ne sme? Ja sam majčin sin, meni osim svete ikone i braće koljača ne treba ništa i nikoga se ne bojim!“

Dobro, možda preterujem, ali suština ipak nije toliko daleko, jer jedino što je još veće od straha i jedino što može da ga prevaziđe jeste priznanje da taj strah postoji. Kolika se zapravo nesigurnost krije u tome da čovek temelje svog identiteta gradi na ubicama, odakle ta silna potreba da se oprašta klanje, silovanje, ubijanje, nasilje… Institut kolektivne krivice opasan je instrument koji dopušta da se uplašeni dželati u bekstvu istope i sakriju u kolektiv. A šta ćemo sa onima što ćute?

Dečko (da, ti šljaštavi), narod je veštački konstrukt, bajka za laku noć koju je smislio uplašeni um, jer nije mogao da shvati zašto ja imam plave, a ti crne oči, zato što je bio svet tako velik, a on tako mali i sam, pa je morao da smisli drugare, nema to nikakve veze s nama. Ostavi to, a šta su oni, nema to nikakve veze s nama, to je do njih. Dođi da te zagrlim, nije to ništa strašno, svi se mi pomalo bojimo tame, samo, molim te, nemoj da budeš đubre.

  1. opet to

Još uvek je kasno, prošlo je dva,  još uvek ležim i blejim u sličice. Jedna od stvari, koja me nervira u tom bunilu, u toj epileptičkoj igri veštačkog plavetnila je nedostatak hrpe faktografskih argumenata. Moj jedini argument je sistem vrednosti – sistem koji ne ugrožava, ne laže, ne potcenjuje, ne ubija, ne deli, sistem koji je ničiji i istovremeno svačiji, sistem u kome svako može aktivno da učestvuje, gde svako ima podjednake mogućnosti, sistem u kome je normalno da se bojiš ali da to istovremeno i priznaš i pokušaš da prevaziđeš taj strah, sistem kome nisu potrebne himne, barjaci i ikonografija, sistem u kojem je svet jedino čovek.

Ali upravo u tome zjapi i moj glavni problem, ne samo da je ovakav stav pomalo patetičan (u fazonu vjeruj u ljubav…), već i na sve prigovore mogu da odgovorim samo jednoznačnim to nije uredu, to se tako ne sme. Možda je problem u meni, ali nikako da shvatim zašto je toliko lakše pozivati se na bajke, basne i priče, mitove i legende, a pri tom posve zanemariti sistem vrednosti koji počiva na onome što je nama svima zajedničko, onom ljudskom…

Prošlo je dva i od monotonog treperenja postaje mi muka. Dižem se, hladno mi je, noge mi trnu, vrat mi je ukočen, kiselina iz želuca pršti, bešika hoće da mi eksplodira. Stojim i na tren sklopim oči, hajde sad lepo da odem do vecea pa ću onda da zovem. Zivkaću sve do jutra, možda čak zamenim i kablovskog operatera.

Related Posts