Odgovornost za prošlost, individualna i kolektivna odgovornost

U okviru projekta REKOM u Sloveniji „Odazivam se na zaboravljene glasove“, u junu, septembru i oktobru, prof. dr Svetlana Slapšak je održala niz predavanja o kolektivnoj i individualnoj odgovornosti za prošlost. Prenosimo deo predavanja koje je emitovano u radijskoj emisiji na srpskom jeziku „Kontrola leta“ na Radio Študent.

Kolektivna odgovornost

Osnovna promena se dogodila posle 18. veka kada su prvi put postavljana etička pitanja koja se ne odnose samo na pojedinca, nego na grupe. Najbolji primer kako su francuski enciklopedisti iz druge polovine 18. veka o tome razmišljali je Volterov „Esej o toleranciji“. Radi se o sudskoj raspravi sa suđenja koje se završilo smrtnom kaznom i desilo se odprilike vek i po pre njega. U jednom malom francuskom mestu sudili su protestantu koga su optužili za razne zločine koje nije počinio. Nije vredelo njegovo svedočanstvo, ni svedočanstvo njegove porodice, čoveka su ubili. Volter dokazuje da su ga ubili samo zbog netolerancije prema grupi protestanata a ne prema njemu lično. To je sjajna rasprava koja prvi put u središte stavlja odgovornost kolektiva- jednog kolektiva prema drugom kolektivu: kolektiv zločinaca prema kolektivu nevinih. Volter razbija tu binarnu poziciju i pokazuje šta su to stereotipi o drugome, o nekome ko je drugačiji, nekome na koga mogu da se svale svi zločini. To je deo njegove kritike crkve, kritike hrišćanstva i završava se na jednoj zanimljivoj tezi: on se oseća odgovornim jer živi u istoj državi, u istoj tradiciji… Govori o svojoj odgovornosti za ono što se desilo vek i po ranije. To stanovište je vrlo važno i njegova teza o toleranciji je još uvek osnova razmišljanja o kolektivnoj odgovornosti.

Pravni pojam kolektivne odgovornosti

Pravni pojam kolektivne odgovornosti u filozofiji i sociologiji se razvio u 20. veku, iako je i u drugoj polovini 19. veka bilo teoretičara koji su o tome raspravljali, npr. Dirkem i Maks Veber. Iako nisu bili marksisti, niti su se slagali sa Marksom, ali dobrim delom na osnovu Marksovih studija o klasama, počeli su da razmišljaju o odgovornosti određene klase, klase radnika- eksploatisanih, klase eksploatatora, klase kolonizatora, klase birokratije i tome slično. Dakle, funkcionisanje društva su povezali sa određenim društvenim grupama koje u njemu imaju različite uloge. Svaka od tih grupa ima neku simboličnu kolektivnu odgovornost koja se moža odnositi na funkcionisanje unutar države, izvan države u slučaju rata ili jednostavno na funkcionisanje među različitim grupama, među kojima jedne imaju vlast a druge nemaju vlast. I te su se rasprave najbolje iskristalisale u Marksovim učenjima, gde se potpuno jasno postavlja, sa jedne strane, odgovornost kapitala i njegovih nosilaca i sa druge strane, odgovornost proleterijata i za sopstvenu sudbinu i za odnos prema kapitalistima i zapravo je odgovornost proletera samih za sebe jedna od onih ključnih ideja koje treba da dovedu do revolucije. On posebno dokazuje da proleterijat treba da dođe do stepena kolektivne svesti koja dovodi do revolucije. Predviđao je da će se takva revolucija desiti u nekoj od razvijenih industrijskih zemalja ali se desilo nešto sasvim drugačije. Kolektivna svest proleterijata je proradila na drugačijem mestu i u drugačijim uslovima.

Kako god da to tumačimo, to bi sve bili koncepti kolektivne odgovornosti koji se odnose na položaj klase i u društvima koja priznaju delimičnu jednakost. Dakle, ne potpunu jednakost, nego delimično u parlamentarnim sistemima ili u Evropi u parlamentarnim monarhijama. U takvom mešanom sistemu se kolektivna odgovornost posebno jasno pojavljuje u parlamentarnom životu, životu društva, raspadanju vlasti, idejama jednakosti, birokratiji, zakonima itd. Nakon 1. i 2. svetskog rata, pitanje kolektivne odgovornosti je doživelo potpuno drugačije tumačenje, oblike i kontekst. Kolektivna odgovornost u modernom smislu javlja se tek definisanjem ljudskih prava u prvoj polovini 20. veka a naročito u rezolucijama, odlukama i poveljama UN posle 2. svetskog rata. Tako danas govorimo o različitim nivoima i konotacijama kolektivne odgovornosti koji važe manje- više u svim postojećim velikim razmišljanjima u društvu a sa druge strane, u feminizmu, u teorijama o drugome, u višestrukim identitetima i posebno, u slučajevima ratnih zločina. To je ono područje gde se kolektivna odgovornost posebno jasno pokazuje. Zapravo se jasno pokazuje, ne kao neki važeći kriterijum već naprotiv, kao područje kritike.

Što se prava tiče, kolektivna odgovornost je povezana sa statusom subjekta u pravu: višestrukog subjekta, grupnog subjekta i kolektivnog subjekta. Te su konotacije međusobno povezane ali se nikako ne mogu svesti jedna na drugu. I zapravo, ostaje nam dosta slab rezultat pravnih razmišljanja o kolektivnoj odgovornosti a to je da je kolektivna odgovornost samo simbolička vrednost koja pravno nema težine, nema sankcije koje bi se na nju odnosile i koja sa kolektivom mora da ima krajnje obazriv odnos i da posebno pazi na to da se svaki subjekt prava potpuno izdvoji iz kolektiva. To proizvodi psihičku situaciju koju svi prepoznajemo: svi smo nezadovoljni kada se sudi ratnim zločincima. I ne može drugačije! Od prvih suđenja posle 2. svetskog rata, ni na koji način suđenje pojedincu, ne može da zadovolji osećanje kolektivne krivice i kolektivne odgovornosti. Nikako! Na žalost, simbolički status kolektivne odgovornosti uvek priziva nešto što moderno pravo ne sme da uzme u obzir, a to je osveta. Kada gledamo kako se ratnom zločincu koji je izdao naređenje da se pobije 8000 Muslimana u Srebrnici, kad slušamo njihova opravdanja, toleranciju koju sud ima prema njihovim motivima, kad dobijete konačnu presudu da Karadžić nije kriv za istočnu Bosnu, za Višegrad, gde se tačno zna da je on davao naredbe da se ljudi ubijaju na najstrašnije načine, imamo osećaj, ne samo nelagodnosti, nego osećaj nepravičnosti. Smisao suda za ratne zločine je da potpuno odvoji kolektivnu odgovornost koja je simbolična i uvek vuče ka osvetoljubivosti i da se sudi samo subjektu prava. I to je, ponekad, nedokazivo. Koliko je proverenih ratnih zločinaca otpušteno u zadnjoj fazi Haškog suda a tačno se zna šta su radili. Neka od objašnjenja Haškog suda su za uši onih koji su obavešteni, da ne govorimo o žrtvama, nepodnošljiva. Ali pokazuju da sud i sudsko ponašanje hoće da se temeljno odvoji od svakog razmišljanja o kolektivnoj odgovornosti.

Odgovornost za reč

Kolektivna odgovornost na sudu ima samo narativnu prisutnost ali nema vrednost. Ne može se nikako izreći nijedna presuda koja bi bila kolektivna. I to je prva velika pouka koju su imali na suđenjima u Nemačkoj posle 2. svetskog rata. Standard ustanovljen tek u Ninberškim suđenjima sa važnim elementom, koji postavlja kolektivnu odgovornost na određen, manje- više zatvoren ugao, i to je: odgovornost za reč. Ključno pitanje je da li reč proizvodi akciju. Kada sam se bavila pitanjem slobode govora, za mene je bilo bez ikakve sumnje, da reči ne izazivaju akcije. To je bila osnova svih naših odbrana raznih umetnika koje je država proganjala zbog nečega što su napisali, izveli, naslikali… I vrlo često smo upotrebljavali novu teoriju autorstva, koju je uveo Umerto Eko krajem 60-tih godina. To je osnova moderne književne poetike. Autor nema potpunu kontrolu nad svojim književnim delom, odnosno, nije vlasnik interpretacije, već inerpretaciju određuju čitanja. U teoriji recepcije koju su Nemci uveli, književno delo se proučava na osnovu čitanja, čitalaca. To je treći komponent književnog dela: tekst- autor- čitalac. Čitaoci postaju važni, oni određuju recepciju književnog dela. To je u uslovima totalitarnog socijalizma imalo smisla, pa su i neke sudije počele da ponavljaju da autor nije kriv za svoj tekst. To stajalište je izlazilo iz ruskog formalizma, iz francuskog strukturalizma i uopšte iz svih teorija koje su počele da sumnjaju u autorstvo. Umberto Eko je napisao knjigu Opera aperta (Otvoreno delo), u koje se čitalac upisuje, učitava svoje stvari. To je pomerilo interpretaciju književnog dela i postavilo novo pitanje šta zapravo tekst znači, ko ga ja napisao. Naročito je negirana veza između reči i akcije. Ta faza je bila uspešna u određenom pravnom sistemu. Sistem suđenja verbalnom deliktu raspao sam od sebe u Jugoslaviji, negde u trećoj godini posle Titove smrti. Ta odbrana u totalitarizmu je bila sasvim neočekivani rezultat a na Zapadu nisu razumeli šta mi to radimo sa njihovim teorijama. Ali su zato potlačeni sovjetski autori dobro razumeli. To razumevanje na interpretaciji teksta i književnosti je bilo jako važno za pravne koncepte i koncepte ljudskih prava.

Marakeška dekleracija o ljudskim pravima jasno ponavlja ono što piše u povelji UN: međuljudska prava koja se ne diskutuju, koja se smatraju danim, jeste pravo na migriranje i da razlika između ekonomskih i drugih migranta uopšte ne postoji. Svaki čovek ima pravo da ide kuda hoće i da živi gde god hoće. Apsolutno je nevažno da li je to zbog razloga izazvanih ratom ili ekonomskih. Paradkosalno, kapitalistički sistem koji se zasniva na interesu, na neograničavanju želje za bogaćenjem, zamera najsiromašnijima što dolaze iz ekonomskih razloga. Kada se to vidi, potpuno je jasno da je osnovni razlog rasizam a ne ekonomska uplašenost. I postavi se u sasvim novom obliku pitanje kolektiva i kolektivne odgovornosti.

U Nimberškim suđenjima a i pre, smatralo se da je registrovana i potvrđena izgovorena reč mržnje- zločin i da se kažnjava zato što posredno izaziva zločine. Nije bilo nikakvog dvoumljena da reči mržnje proizvode fizičke efekte mržnje.

Smisao pomirenja

Smisao pomirenja je da se simbolička vrednost kolektivne odgovornosti upotrebi u pozitivne ciljeve, da se ljudi međusobno pomire. Rekom je dosada sakupio skoro milion potpisa da se ljudi međusobno mire na području Jugoslavije, koji su se obavezali i pravno su odgovorni ukoliko obavezu prekrše. Njlakše i najbrže se mire bivši vojnici, oni nemaju problema kao ostali. Mediji ne govore o čitavoj serija lokalnih boračkih udruženja Albanaca i Srba koji su individualno i kolektivno sklopili mir i zovu jedan drugog „brate“. Oni tačno znaju šta su preživeli i kalkulacija da će, ako dođe do suđenja, dobiti manju kaznu, sigurno stoji. Ali su se oni obavezali. Pomirenje se zasniva na tekstovima koji su delom simbolički a delom moraju da se zasnivaju na konkretnim podacima, na istini.

I te kako treba da razmišljamo o metodama sprečavanja zločina na osnovu uzgajanja kolektivne odgovornosti. Kolektivna odgovornost ne mora da bude posledica nečega, nego osnova nečega što će se primenjivati da bi se u društvu proizveli određeni rezultati. I to proizvođenje pozitivnih rezultata, pomirenja i sl., u tome je kolektivna odgovornost imaginarna, narativno vešto izvedena bez ikakvog oslanjanja na ovaj ili onaj slučaj, čak ni na istinu. Potrebno je samo da bude dobar tekst koji će ljude ubediti da nema razloga da jedan drugog optužuju, napadaju i sl. Paradkosalno, baš fluidnost, nepreciznost kolektivne odgovornosti u pravu, ima jasnu i korisnu funkciju u društvenom ponašanju. Kad znamo stereotipe i činjenice, imamo dva osnovna oruđa da se kolektivna odgovornost iskoristi kao moćno oruđe. Kolektivna odgovornost se onda praktično svodi na ono što je na Balkanu uvek bilo najviše prezirano, na političku korektnost, na poštovanje činjenica, na poštovanje (bar) nedavne istorije i na socijalno korisnu upotrebu sterotipa. Politička korektnost je proizvod politike koja se zvala pozitivna segregacija ili afirmativna akcija i počela je u Americi i u Engleskoj krajem 70-tih godina i bila je zasnovana na tome da one grupe koje su u nedavnoj prošlosti pretrpele nepravdu od strane većine, imaju veća prava od drugih. Opet smo došli do tačke da se sloboda reči u velikoj meri povezuje sa društvenom akcijom u vezi sa kolektivnom odgovornošću. Sloboda reči u društvu koje je zasnovano na slobodi reči mora da bude strogo kontrolisana. Tako dolazimo do suštine izučavanja propagande u Americi posle 2. svetskog rata kada su objavili Gebelsova privatna pisma. Propaganda, odnosno govor mržnje, izaziva materijalne posledice, psihičke poremećaje, efekat brutalizacije društva, fizičke napade na pojedince ili na celu grupu- celu seriju fenomena koji direktno vode u rat. Kod građana pre toga izazivaju teške psihičke poremećaje, aberacije u socijalnom ponašanju, proizvode nepravičnost, uništavaju sposobnost mišljenja i najgore od svega, uništavaju kritičku misao. Propaganda samo služi da zaslepi građane, da im uzme vreme, da ih uplaši da ne mogu kritički da misle. Kolektivna odgovornost je ključno povezana sa NVO akcijom u anglo-američkim zemljama koja je imala fantastične socijalne rezultate (npr. Anđela Dejvis je ponovo dobila svoje mesto na univerzitetu). Politička korektnost i pristajanje na ispunjavanje pravičnosti je ključno za razumevanje kolektivne odgovornosti i kao nekog stalnog izvora dobrih priča koje se mogu iskoristiti da pomoću njih građani postanu otporni na govor mržnje. To je, naravno, utopijska pretpostavka ukoliko država ne izvede administrativne, zakonske, birokratske postupke koji moraju da znače zatvaranje izvora govora mržnje.