Ništa biznis, samo lično

Bitjeca Nina Pernat

Foto: Nina Pernat

Piše: Nadežda Milenković

Za razliku od prepoznatljive replike iz mnogih holivudskih filmova: Ništa lično, ovo je samo biznis, na javnoj sceni u Srbiji važi deviza: Nije u pitanju biznis, ovo je sasvim lično. Jer, kako drugačije objasniti istupe javnih poslenika u kojima opanjkavaju ljude koji im nisu poslovna konkurencija?

Da rade na urušavanju ugleda tržišne konkurencije, to bi se još i moglo razumeti. Ne bi to bio baš regularan način borbe za tržište, a ni mnogo elegantan, ali bi bar bio jasno motivisan. Svaki čitalac ili gledalac kojeg pridobiješ za sebe je poslovni uspeh, a uspehu se u zube ne gleda. Naravno, na razvijenom i zakonima regulisanom tržištu, i te kako se zaviruje uspehu u zube, pa se tako nedozvoljenim smatra i direktno poređenje na štetu konkurencije (otud u reklamama ona neodređena formulacija ”u poređenju sa običnim deterdžentima”), a kamoli iznošenje negativnih ocena o konkurentima. Zato se u istoriji reklame jednim od domišljatijih rešenja smatra ono kada je Majkl Džekson, tada zaštitno lice za ”Pepsi”, kolabirao na turneji usled dehidriranosti, a ”Koka-kola” sutradan objavila oglas u kojem prenosi tu vest, uz komentar da – ne čudi što je dehidrirao kad mora da pije ”Pepsi”.

Naravno, na našem nerazvijenom i zakonima neregulisanom medijskom tržištu, nema ni razloga za elegantnim i domišljatim načinima borbe protiv konkurencije, tako da bi komotno mogli da vode rat do istrebljenja. Pa ipak, rat izostaje. Osim kratkotrajnog direktnog obračuna dva tabloida (koji ni nije bio borba za tiraž), direktni konkurenti se međusobno gotovo i ne pominju. Televizije povremeno objavljuju rezultate gledanosti kojima pokažu da bolje stoje od ostalih i retko kad odu dalje od toga, a otkad dve televizije sa nacionalnim frekvencijama imaju istog vlasnika, čak gledamo i kako jedna drugoj reklamiraju pojedine emisije.

No, zato besni rat protiv nekonkurencije. U svakom slučaju – protiv nekonkurencije u tržišnom smislu. Ali u moralnom – e, to je sasvim druga priča.

Na tom svojevrsnom tržištu duša, dobit se ne ostvaruje kvalitetom sopstvenog proizvoda nego ponajpre – unižavanjem konkurentnih. Drugim rečima, ja valjam zato što drugi ništa ne valjaju. Taj neortodoksni metod su političari, pre svih oni na vlasti, razvili do savršenstva, ali ne zaostaju ni nepolitičari, odnosno oni koji to bar formalno nisu.

Za ovu vrstu privređivanja najčešće se koristi takozvana Druga Srbija, odnosno ljudi koji su svojim javnim angažmanom devedesetih bili protiv ratova. Poništiti njihovo mišljenje i delanje je višegodišnja nesportska disciplina kojom se lako može zasijati na medijskom nebu. Pripadnici Druge Srbije se izvlače na čistinu jedan po jedan, nekad i nekoliko njih zajedno, da bi poslužili za odstrel svakome ko bi svoju biografiju hteo da propere ili tek stvori na osnovama koje su suprotne onome za šta se Druga Srbija zalagala.

A sada je na red došao i tvorac samog termina ”Druga Srbija” i njegova Filozofija palanke, koja se sa omalovažavanjem naziva Biblijom Druge Srbije. Novopostavljeni jurišnik na vetrenjače Druge Srbije je u televizijskom nastupu (i nastupu besa) svoju argumentaciju protiv lika i dela Radomira Konstatinovića sveo na – poreklo. Čak ne ni na poreklo samog autora već – njegovog oca. Koji je rođen u ”vukojebini” (citat) zbog čega Konstatinović nije imao moralno pravo da kao filozof piše o palanačkom mentalitetu (parafraza).

Čime je samo uspeo da potvrdi izreku da se veliki umovi bave idejama, manji umovi događajima, a još manji – ljudima. A koju bi, u njegovom slučaju, možda trebalo dopuniti sa: a oni najmanji – sobom.