Đaba ti spomenik

2016-07-09 20.34.35

Piše: Biljana Žikić

Na spomeniku Vuku Stefanoviću Karadžiću koji su Grad Beograd i Vukova zadužbina poklonili Gradu Ljubljana i koji su svečano prošlog petka otvorili gradonačelnici Siniša Mali i Zoran Janković, potkrala se greška o kojoj bruje srpski mediji i društvene mreže, a slučaju se polako priključuju i slovenačke novine.

Za slovo Đ umesto Dž u prezimenu Karadžić, grad Beograd prebacuje odgovornost na Grad Ljubljanu jer su, kako kažu, oni poklonili bistu, a Ljubljana postament sa natpisom, a iz Grada Ljubljana još čekamo odgovor i komentar ovog propusta.

U svakom slučaju, spomenik Vuku Stefanoviću Karadžiću tako, zahvaljujući ovom gafu, javno obelodanjuje svu nemarnost i nekompetentnost prestoničkih vlasti i jedne i druge države, kao i u suštini malograđanske i licemerne pokušaje da svoje samopromoterske akcije predstave kao nešto od važnosti za kulturnu saradnju ova dva grada. Jer, kako drugačije objasniti da beogradski zvaničnici nisu uspeli da primete ovaj propust na vreme i kako razumeti da ljubljanske gradske vlasti, i pored postojanja oko četrdeset srpskih društava u Sloveniji i desetina hiljada građana srpskog porekla, od kojih i više desetina uglednih intelektualaca, nisu našli za shodno da nekoga pitaju, ako već sami ne znaju, kako se piše slovo DŽ.

Vrlo jasno se tako otkriva da komunikacija između onih kojima je ovaj spomenik namenjen i onih koji su ga postavili, ne postoji. Da nije tako, valjda bi neko pitao nekoga od onih koji žive i rade u Ljubljani a maternji jezik im je srpski, da li možda u ovom trenutku postoje neke hitnije potrebe u koje treba ulagati od ulaganja u spomenik. Da jesu, sigurno bi saznali:

  • da srpsku manjinu u Sloveniji (kao i sve druge narode i narodnosti Jugoslavije) Ustav Republike Slovenije ne prepoznaje i ne priznaje kao manjiinu, što za posledicu ima nepostojanje škola i medija na srpskom jeziku, onemogućavanje javne komunikacije na ovom jeziku, odnosno, uguravanje jezika u privatnost od četiri zida. Samim tim, potrebno je mnogo više ulagati u razvijanje mehanizama i strategija koje će doprineti očuvanju srpskog jezika i njegovom razvijanju u srpskoj dijaspori u Sloveniji, a u tome, podizanje bilo kakvog spomenika, pa ni spomenika Vuku, ne igra nikakvu ulogu;

  • da Katedra za južnoslovenske jezike na Filozofskom fakultetu u Ljubljani godinama (ako ne i decenijama) nema lektora za srpski jezik. Fakultet kaže da lektora mora da organizuje i plati država Srbija. Iako je ovaj problem više puta i više godina predstavljan raznim srpskim državnicima, ništa se nije pomerilo sa mrtve tačke;

  • da ćete ako potražite književnost za decu na srpskom jeziku u Gradskoj biblioteci u Ljubljani, naći hrpu ispreturanih, prašnjavih knjiga bez ikakvog reda i smisla, sa najnovijim izdanjem od pre okvirno trideset pet godina. Ako želite da vaše dete čita na srpskom jeziku, osuđeni ste na privatne inicijative, nošenje knjiga iz Srbije, pozajmljivanje od prijatelja, formiranje lične biblioteke… Da li je ovo problem na koji bi trebalo obratiti pažnju u znak dobre međukulturne saradnje? Ne, očigledno nije.

  • Da malobrojna dopunska nastava srpskog jezika za osnovce, koja je organizovana opet bez državne ili gradske pomoći, jedva može da okupi pola učionice da bi se održali časovi. Zašto nema interesovanja? Zato što srpski jezik i dalje u Sloveniji ima status manje vrednog jezika, a i jezika koji svi po malo znaju, pa zato ne treba ni da ga uče. Za to su uzroci različiti i o tome bi posebno moglo da se piše, ali ono što sigurno stoji je da bi različitim programima (inicijativama, na primer Grada Ljubljane) na to moglo da se utiče. Da li je ovaj problem zapao za oko nekome iz država/gradova? Ne, nikome.

  • Da malobrojni časopisi na srpskom jeziku uglavnom liče na spomenare iz osnovne škole: red fotografija dečaka i devojčica zarumenelih obraza u folklornim odorama, red fotografija vremešne gospode ozbiljnih pogleda pored mikrofona, red zahvalnica zaslužnima, red literarnog rada na temu zavičaja i/ili nove domovine… Bez profesionalnog kadra, bez dobrih grafičkih rešenja, bez kvalitetnih tekstova i bez čitalaca. Da li je neko od gradskih /državnih vlasti ikada pokazao interesovanje za ovaj problem u znak dobre saradnje gradova i država? Ne, nije.

  • Da je književnost koja nastaje na srpskom jeziku u Sloveniji u okviru srpske dijaspore izolovana i marginalizovana, kao da nastaje u nekom selu godinama zavejanom mećavama bez prohodnih puteva. Bez ikakve kritičke percepcije, zaglavljena između zavičaja i “arbajta”, između romantičarskog nacionalizma XIX veka i desničarskog šovinizma 90-godina XX veka, često čak i polupismena i bez dodira sa stvarnošću i modernim društvom. Da li je neko iz gradskih i državnih struktura vlasti jedne ili druge države pokazao bilo kakvu želju da nekim minimalnim ulaganjem ovde nešto promeni? Ne, nije.

  • Da većina srpskih društava funkcioniše u katastrofalnim uslovima, bez kadrova, bez finansija, bez prostora za rad ili u nekim straćarama za koje se samo čeka kada će da se sruše i to, ili potpuno volonterski ili sa mizernim crkavicama gde radnici/radnice moraju da rade još po dva posla da bi preživeli, a da je zbog svega opisanog najteži posao na svetu naterati ovdašnje pametne ljude koji bi mogli nešto da promene da se uopšte petljaju sa srpskom dijasporom;

  • da je jedini konkurs koji Slovenija raspisuje za manjinska društva iz bivše Jugoslavije, konkurs za amatersko delovanje sa toliko bednim i sramotnim novčanim sredstvima, da ako želite da izvedete pozorišnu predstavu ili izdate knjigu na maternjem jeziku, morate poprilično da doplatite iz sopstvenog, privatnog džepa;

  • da su na ovogodišnjem konkursu srpskog Ministarstva za kulturu i informisanje, slovenački Srbi dobili četiri puta manje sredstava za razvijanje svojih medija od bosanskih Srba i čak osam puta manje od Srba u Hrvatskoj. Brojevi govore vrlo jasno o priritetima Srbije, kao i o međukulturnoj saradnji Srbije i Slovenije.

  • Da stalna finansijska muka i neizvesnost izazvana nezainteresovanošću i jedne i druge države (i grada) ne dozvoljava nijednom srpskom udruženju da se razvije u relevantnu i profesionalnu instituciju koja bi predstavljala srpsku kulturu i negovala srpski jezik u Sloveniji i koja bi razvijala i doprinosila saradnji ove dve države. To se izgleda, umesto od njih, očekuje od spomenika.

Šta bi na sve ovo rekao Vuk Stefanović Karadžić? Da li bi želeo da mu se podiže bista i to baš ispred Pravoslavne crkve u Ljubljani (podsetimo se ovde i kako i koliko su Vuku i njegovoj jezičkoj reformi “pomagali” crkveni poglavari XIX veka) ili bi predložio nešto drugo čelnicima srpskog i slovenačkog glavnog grada?

Slovo Đ u Vukovom prezimenu na spomeniku u Ljubljani, ostaće kao slikovito svedočanstvo ignorantskog odnosa srpskih i slovenačkih aktuelnih prestoničkih vlasti, ne samo prema Vuku Stefanoviću Karadžiću, nego i prema srpskom jeziku i srpskoj dijaspori u Sloveniji, a i međukulturnoj saradnji ove dve države. Na kraju je sasvim nebitno ko je kriv: srpska ili slovenačka gradska vlast – rezultat je isti. Ili, kako bi Vuk jezikom naroda slikovito objasnio (Crven Ban, Prosveta, Beograd, 1979):

„Svadila se pica i guzica,

Guza pici tijo besedila:

„Ao pico, uda komšinice,

Meni tvoji gosti dodijaše

Tebe jebu, mene s mudi tuku!”.