Nema velikog benda bez velikog hita

 Artan Lili foto Roman Perović

Na Festivalu Spider Slang, koji se ovog vikenda održava u Staroj mestnoj elektrarni, sutra u 22.30 prvi put u Ljubljani nastupa bend Artan Lili. Najperspektivniji mladi bend u regionu, indie rock atrakcija, alternativci koji nižu super hitove, supergrupa sastavljena od iskusnih muzičara – samo su neki od novinskih definicija ovog mladog benda iz Srbije. Za njih kažu da sviraju noise pop, da se u njihovoj muzici oseća brit i elektro pop, punk i jugoslovenski novi talas. Oni kažu da je sve to rokenrol i da „ostavljaju srce na terenu uvek kad je gusto“.
Sa Bojanom Slačalom, pevačem i gitaristom benda razgovarali smo o sutrašnjem koncertu, o vrtoglavom uspehu benda koji je nastao tek pretprošle godine, o prvom albumu, muzičkim uticajima, pisanju tekstova i uopšte nastajanju buke sa porukom, kako vole da okarakterišu svoj zvuk.

Kako se osećate pred ljubljanski koncert?

Uzbuđeno, kao i svaki put pred koncert u Sloveniji. U nekim prošlim muzičkim grupnim postavama u kojima smo svirali smo već bili tu. Zezali smo se nedavno: od Vardara do Triglava i od Đerdapa do Triglava, falio nam je još samo Triglav. Tako da evo sada dolazimo po Triglav.

Sa kojim bendovima ste ranije nastupali u Ljubljani i gde?

Do sada smo bili Dragan Knežević, Marko Ajković i ja sa bendovima Stuttgart Online, Obojeni program, Lollobrigida i u raznim drugim bendovima u kojima smo svirali i gostovali u Sloveniji. Super je naravno Metelkova… Zapravo je u Sloveniji zanimljivo to što postoje umreženi centri po raznim, čak i najmanjim selima gde postoji razvijena klupska infrastruktura čime se ne mogu pohvaliti ostale republike. Jedva čekamo!

Da odmah kažemo i ko su članovi Artan Lili i kako je bend nastao?

Mnogi vole da nas zovu supergrupom. Ja ne volim taj naziv. Od supergrupa obično ne bude ništa. Ne znam nijednu koja valja. To uvek bude nešto malo i ‘ćao’. Ništa se ne desi, jer nemaju pesmu, odnosno ne uspeju da ponove tu senzaciju koju su imali sa bendovima sa kojima su ranije svirali. Tako da Romana Slačala, Dragan Knežević, Marko Ajković i moja malenkost će se potruditi da se odlično zabavimo na Spider Slang Festivalu na kome nastupamo. Čini mi se da smo mi jedini iz muzičkog programa.

Vi ste ostavljeni za kraj, kao šlag na torti, za pola 11 uveče. Međutim, iako nastupate ovde prvi put, ipak vas ljudi ovde poznaju i slušaju. Bili ste hit Radio Študenta, puno vas slušamo i u našoj emisiji Kontrola leta na istoj frekvenciji. Zanimljiv je i vaš način objavljivanja pesama?

To je naša novotarija. Ono što smo mi implementirali odnosno prvi smo se setili da uradimo. To sukcesivno izdavaštvo, kako smo ga mi nazvali, omogućila nam je platforma bandcamp. To je za sve one koji prate muziku i vole da slušaju muziku preko interneta. Bendcamp omogućava da se folder koji punite postavljajući muziku ne zatvori, tako da vi možete da objavljujete album tako što ćete objavljivati singl po singl. Na taj način svako malo osvežavate svoje prisustvo na internetu. Tako ste stalno u nekoj žiži interesovanja, uvek vas svudge ima. Poželjna stvar je i da za svaki singl snimite spot. To je način na koji uspevamo i koji danas prolazi jer se informacije smenjuju vrtoglavom brzinom. To je najbolji put da dođete do slušalaca i da ostanete tu non-stop. Čini mi se da su stare forme albuma malo »bisere pred svinje«, jer častiš odjedanput sa deset-petnaest pesama i onda ti prodju dve, a ostalih deset niko ni ne primeti. Album nije konkurentna forma današnjem vremenu.

Imate zanimljiv zvuk, ali i izanimljive tekstove? Kako nastaju pesme? Ko ih piše?

To je neka klasična rokenrol šema. Većina stvari nastaje na probi, što je i najbolje. Neko uvek donese neku ideju, neki rif, neki tekst i onda se na to nalepimo svi. To su u suštini najkvalitetnije pesme koje nastaju tako što smo svi četvoro inkorporirani u taj proces nastajanja. Bend nije stvar jednog čoveka, već svih ljudi koji su u tom bendu. Ako je to stvar nekog individualca, onda to nije bend, nego je to solo pevač. Bend je stvar svih ljudi koji sviraju u njemu.

„Ako stanemo tu“ je očigledno regionalni hit. U februaru je bio hit slovenačkog Radija Študent? Kako je nastala ova pesma?

Čitava priča oko te pesme je spektakularna. U jednom trenutku je bendu zaškripalo i onda smo odlučili da reagujemo kreativno na novonastalu situaciju o čemu i govori taj tekst i nekako su stvari jednostavno krenule da se rešavaju. Prvo su nam se pridružili Bole iz grupe »Straight Mickey and the Boyz« i naš prijatelj Feđa Franklin na perkusijama sa kojim smo zajedno snimili pesmu. Onda se na sve to nakačio Petar Rudić, naš producent i time smo negde imali gotov audio. Onda nas je čitava jedna ekipa Draganovih prijatelja nagovorila da pošaljemo pesmu u Englesku na mastering i tako smo dobili taj fantastični audio zapis za koji je trebalo snimiti i video. Onda su se tu uključili Staša Tomić i Miloš Gojković, naši prijatelji videografi, koji su predložili da stvar bude plesnog karaktera, što je senzacija na rokenrol nebu jer mi nije poznato da se iko upustio u takvu stvar. I onda smo tu najjednostavniju koreografiju uigravali jedno tri i po meseca jer mi nismo plesači i to je za nas drugi svet. Ali što da ne, sve je za ljude, upustili smo se svojski u to, navežbali, a rezultat je vidljiv na Youtubu.


Kako bi okarakterisao vaš muzički žanr? Noise pop? Melodija spojena sa bukom?

Aleksandar Pavlović, novinar bivšeg veb magazina Popboks je jako lepo rekao da je to noise pop. Meni se to jako dopalo. Ne volim kvalifikacije i žanrovske odrednice jer je za mene sve to rokenrol, ali recimo da je to noise pop. Znači, dosta buke sa porukom. Čini mi se da smo tu osetili jednu žanrovsku rupu koja je nepopunjena i tu jednostavno upali. Spoj senzibiliteta svih članova benda je rezultirao tim uspehom i dobro je što je tako.

Oseća se hemija među članovima benda i iskrenost prema publici. Kako ste to uspeli to da ostvarite?

Pišeš o stvarima koje si proživeo i doživeo, koje su te dotakle, koje te se tiču i na osnovu tih iskustava se odnosiš i prema životu i prema tim pesmama koje su u stvari naš život. Samim tim je identifikacija sa tekstovima mnogo lakša i veća. Nema velikog benda bez velikog hita bilo kog žanra, od onih najjalternativnijih do onih najkomercijalnijih. Ukoliko nemaš hit, nema benda.

Koje bi još pesme mogao da izdvojiš – koje su već hitovi ili imaju taj potencijal?

Sve te neke stvari koje ostaju do završetka objavljivanja prvog albuma. To je recimo moja pesma za koju upravo snimamo spot i čini mi se da će to takođe biti neka kategorija hita kao „Ako stanemo tu“. Međutim, mi se ne opterećujemo time da li će to postati hit ili neće (iako ja znam da hoće), ali to nije poenta. Uzmite samo grupu The Clash, pa se setite koliko imaju hitova koji su neprolazni, koji imaju strašne poruke. Kuriozitet je što pesma »Ako stanemo tu« nije ljubavna, a hit je. Ne igra nam ulogu niti se mi trudimo da pravimo hitove, pa da nas svi vole. To je interes krda i gomile i mi to ne želimo. Nemamo želju da se dopadnemo svima. Taj ko to želi, on nije normalan.

Reklo bi se da je tajna u iskrenosti, autobiografskim tekstovima, a i u strasti. Uporedio si jednom vaš rad sa »paklom Vijetnama«?

Ima jedna lepa reč – pasija. To je ono što svakog stvaraoca tera na rad gde god da živi, bilo čime da se bavi, o kojoj god grani stvaralaštva da se radi. Bez toga nema ničega. Prvo mora da voliš to čime se baviš i da imaš želju da nešto napraviš što će ostati i što će možda napraviti neki korak napred. Skoro su me pitali hoće li ta vaša muzika da promeni išta. Rekao sam neće. Ne može. To je isto kao da bi smatrao sebe faktorom stabilnosti na Balkanu kroz pesme koje pravimo. To je nemoguće. Bilo koja umetnost, pa i muzička, može samo da oplemeni život na području na kome nastaje i da ga učini malo lepšim, da pomogne u preživljavanju tu gde jesi, ali da će da ga promeni – neće. To je isto kao da pitaš ’68. godine Hendriksa, Lenona i Džegera može li njihova muzika zaustaviti rat u Vijetnamu. Ne može. Nije ga ni zaustavila. Ali može učiniti muku podnošljivijom.

Koliko proba imate i koliko vežbate?

Svakog dana probamo. Bavimo se time barem osam sati dnevno. Mi samo to radimo. To je nužnost ako hoćete da se bavite tim poslom. Dok dodjemo do tih proba, da bi sve funkcionisalo kako treba, naradimo se svih drugih stvari koje su neophodne da bi jedan bend postojao.

To je, dakle, ozbiljan posao. A negde si izjavio i da je to posao kojim želiš da se baviš do kraja života?

Što se mene konkretno tiče i mog bavljenja stvaralačkim radom, koji traje 15-ak godina i u likovnom i muzičkom svetu, fora je da radiš non-stop i da izdržiš u tome. Da se baviš najlepšom stvari na svetu. To je privilegija koju mi imamo i ne želim to da izgubim – ni ja, ni ljudi kojima sam okružen. A za svoju privilegiju moraš da se izboriš. Tako da – borba, fight, pakao Vijetnama…


Sigurno je bitna ljubav, ali ipak je bitna i lova.

Imam jedan stih koji, doduše, nisam nigde upotrebio a koji kaže: novac je bitan preduslov za nova iskustva. Nije to nikakva lova koja će nekom od nas promeniti život u smislu da ćemo sad da kupimo neke gajbe i aute. Meni to zaista ne znači ništa. Ne ložim se na te stvari. Ali, lova mi je potrebna u smislu da neko ceni i vrednuje naš rad da bismo mi tu kintu ponovo uložili u to čime se bavimo. I da malo pretekne za letovanje, sladoled i kilo jagnjetine. Ostalo ide sve u dalju produkciju. Super je primer bandcamp. Mi smo tu objavili do sad devet pesama. Kad je bilo pet, šest pesama objavljenih, ljudi kupuju. I onda, ostale pesme radimo i produciramo, i od te kinte kojom su već kupljene prethodne pesme finansira se produkcija ostalih koje će se naći na istom albumu. Jesi li čula za to nekad?

Nisam. Odlična ideja.

Moraš samo da veruješ u to što radiš i stvari počnu da se ostvaruju.

Da se vratimo na početak grupe. Vi ste potekli iz BIGZ-a?

Jesmo, tamo imamo studio već šest-sedam godina sigurno. Tamo vežbaju i moj prvi bend Stuttgart online. Zajedno smo u prostoriji sa grupama koje vi jako dobro poznajete, a to su Repetitor, Nežni Dalibor… Ima tu svašta. BIGZ je jedna velika zgrada, od velikog značaja za nas. Tu imaš svoj studio, super je okruženje, niko te ne smara, možeš da radiš od 0 do 24 i u toj kreativnoj atmosferi to sve nastaje. Onda tu dolazi do druženja, ljudi se mešaju, rade razne stvari kreativnog tipa i u jednoj takvoj atmosferi je upravo nastao i Artan Lili.

Kakvi su vaši muzički uticaji? Šta ste od vaših muzičkih interesovanja ubacili u vašu originalnu muziku?

To je uvek jedno nezahvalno pitanje. Imam problem sa imenovanjem, jer uvek zaboravim da navedem nekoga ko mi je bitan. Recimo da bi pravilan odgovor bio da je to neka kombinacija beogradske i novosadske rokenrol scene 70-ih, 80-ih, 90-ih godina i svega onoga najboljeg što su te muzičke sredine iznedrile i šta smo mi popušili. U suštini svaka muzika i svaka kreacija je nastavak iskustva i nečeg što je do tada bilo tu – nastavljaš tradiciju i napraviš korak dalje. Onda neko preuzme to i ide dalje. Ta priča ima veze sa konceptom originalnosti. Mnogi se trude da budu originalni po svaku cenu. Mislim da je to potpuni promašaj. Ajde sad naslikaj sliku koju niko do sada nije video i da budeš originalan?! Mislim da je to nemoguće. Ta priča je završena sa Kazimirom Maljevićem, 1915. godine. Sve ostalo je bilo recikliranje. Pričam o slikarstvu jer je uvek bilo ispred muzike po dostignućima. To je danas promašen koncept. Danas te originalnim čini reakcija na sredinu i okolnosti u kojima živiš i ništa drugo. Da se vratimo na ono pitanje o stilskim i žanrovskim odrednicama – sve je to muzika i sve je to rokenrol. Ako imaš dobru pesmu koja je dobra reakcija na trenutno stanje u kome živiš, mislim da imaš hit i to je to.


Baviš se i multimedijalnom umetnošću?

Trenutno sam više u fazonu muzike – postavljamo bend na noge i preokupiran sam time, ali svakako će doći vreme kada ću se više posvetiti likovnosti. Medjutim, meni je to sve povezano jedno sa drugim. Kao što se i zvala moja poslednja izložba »Boja, ritam, harmonija«, to su stvari koje su istovetne i muzičkoj i likovnoj umetnosti. One se prožimaju i nadopunjuju. Nekom autoru to odgovara, a nekome ne. Mom senzibiltetu to prija.

Više puta se ističe da ste među retkim alternativim bendovima koji su napravili prodor u mainstream. Pre svega sa pesmom „Ako stanemo tu“. Saradjivali ste i sa nekim velikim kompanijama?

To »alternativni bend« je zamka. Alternativan je naš pogled na svet i okruženje u kome živimo i radimo. Želiš da uradiš nešto drugačije. Pre bih to nazvao drugačijim bendom nego alternativnim. Vrlo je lako biti alternativan bend. To može svako. Može i najveći antitalenat. Može da skupi troje ljudi, nauči ih da odsviraju neki rif i eto ti alternativnog benda. Ali ti ljudi ne znaju da naprave pesmu i nešto što ostaje. Dovoljno je da te niko ne shvata i eto te odmah u kategoriji alternativnog. Opet da spomenemo Clash, i oni su ti alternativni bend. Kao što za nas kažu noise pop, oni su bili punk. A koliko dobrih pesama, da ne kažemo hitova imaju? I stvari koje se pamte? A onda se te korporacije lepe po tebi. Treba im uzeti lovu i mi to radimo. Zatim tu lovu ulažemo dalje, u naš rad. Nikako ne podilazimo nečemu. Dok god mi radimo ono što mi hoćemo i onako kako mi želimo, do tada je u redu. A taj mainstream to je kad bend radi onako kako neko drugi hoće da bi ga se što bolje prodalo. To mi ne radimo i nećemo nikad raditi. To su budalaštine. Nema tu ni benda ni pesme ni ničega.

Šta ćemo sve čuti sutra u Ljubljani?

Mi smo mlad i nov bend i nemamo neki preterano veliki materijal. To je 12 do 15 pesama plafon. Ali sad smo u periodu kad sviramo sve pesme koje imamo tako da ćete čuti sve što smo napravili do sad. Mi volimo da pravimo buku i da se to što sviramo čuje glasno. Jedna je stvar slušati bend sa ploče, a druga gledati bend uživo – ja mislim da su obe stvari važne. Važno je biti dobar i efektan uživo da bi ljudi dolazili na tvoje koncerte i da im ne bi bilo dosadno, ali je i vrlo bitno da taj bend može da se sluša kući, jer ako je neslušljiv kući, a dobar uživo, to ne valja kao ni da je dobar na ploči, a loš uživo. Bitno je da su obe stvari dobre i ubedljive. Evo, živi bili pa videli sutra u Ljubljani!

Razgovarala Biljana Žikić

Poslušajte intervju u Kontrola leta Radija Študent.