Muzej detinjstva: haos i harmonija, odbačeno i dragoceno, veselo i tragično

02 Miki Maus instalacija

Trodimenzionalni tapet za dečju sobu – mustra Miki Maus, instalacija. Elementi: 247 gumenih igrački Mikija Mausa proizvedenih 1968. u fabrici Biserka, Zagreb. Fotografija iz Paviljona Srbije, izložba Nema ničega između nas, 55. Bijenale u Veneciji, 2013.

01 Jugoslovenska zastava01 Jugoslovenska zastava 01 Jugoslovenska zastava

Muzej detinjstva obeležava deceniju postojanja multimedijalnom izložbom u beogradskoj galeriji Remont. Projekat Vladimira Perića, multimedijalnog umetnika, kome se kasnije pridružila i Milica Perić, kustoskinja i istoričarka umetnosti, razvija se od 2006. godine kao specifična muzeološka i umetnička praksa usmerena na predmete iz detinjstva. O Muzeju detinjstva razgovarali smo sa Milicom Perić.

Šta mogu posetioci videti na izložbi Muzeja detinjstva koja je otvorena do 5. februara u Galeriji Remont u Beogradu?

Posetioci galerije Remont ne mogu da vide izložbu ili retrospektivu Muzeja detinjstva u pravom smislu tog pojma, već jedno obeležje desetogodišnjice projekta. Odlučili smo da deceniju postojanja obeležimo izlaganjem dva rada koji na dobar način pokazuju najvažnije odlike Muzeja detinjstva. Akumulacija predmeta, pronađenih uglavnom na buvljim pijacama, traje već deset godina i to se dobro vidi na radu Trodimenzionalni tapet za dečiju sobu koji je napravljen od gumenih Mikija Mausa iz 1968. godine, a koje je proizvodila jugoslovenska fabrika Biserka Zagreb. U vitrini su izloženi i ostali modeli Mikija Mausa iz proizvodnje ove fabrike, kao i delovi sveske Dnevnik Miki Mausa, unutar koga vodimo preciznu evidenciju sakupljanja ovih igračaka tokom svih ovih godina, i gde se može sagledati dinamika kolekcioniranja, kao i naše postepeno saznavanje informacija kroz istrajno sakupljanje.

Drugi rad je Unikatni tiraž, serija goblena takođe sa likom Miki Mausa. Oba rada na dobar način pokazuju i razne ambivalentnosti koje su sadržane u konceptu i praksi Muzeju detinjstva. Recimo, u samom naslovu rada Unikatni tiraž vidi se spajanje kontrasta, goblene su radili brojni anonimni autori prema jednom modelu koji je izašao u časopisu, a opet, svaki od njih je unikatan i predstavlja varijaciju u odnosu na taj uzorak iz časopisa. Tako je rad i dobio naziv, Unikatni tiraž. Osim tog odnosa repeticija-unikat, koji je prisutan i u radu Trodimenzionalni tapet za dečju sobu, prisutne su i druge ambivalentnosti, odnosno spajanja različitih kategorija – individualne priče i kontekst kolektivnog sećanja, haos realnosti iz koje predmeti potiču i harmonija unutar koga se nađeni predmeti koriste kao umetnički materijal, odbačeno – dragoceno, veselo – tragično.

Kako ste došli na ideju da započnete projekat Muzej detinjstva?

Vladimir Perić je i ranije bio prepoznatljiv po praksi da na buvljim pijacama, ulicama, otpadu, sakuplja materijal potreban za umetničke radove, pogotovu za instalacije velikog formata koje preferira. On je i za neke svoje radove pre ovog projekta, koristio materijal koji je u relaciji sa njegovim detinjstvom. Ideja o Muzeju detinjstva se postepeno artikulisala. Isprva je to bila potraga za umetničkim materijalom, a onda je shvatio da na buvljoj pijaci može da pronađe razne predmete koji mogu imati važnu ulogu u sećanju na vlastito detinjstvo i na društveni kontekst unutar koga se to detinjstvo odvijalo. Ja sam se pridružila već započetoj i razvijenoj praksi Muzeja detinjstva, sa pozicije istoričara umetnosti i kustosa koji se interesuje za muzeološke aspekte stvaranja kolekcije koja bi opisala tako složen fenomen kao što je detinjstvo, zatim za probleme otvaranja privatne kolekcije u javnom prostoru, a posebno me interesovala i specifičnost koju je Vladimir uneo u Muzej detinjstva, a to je upotreba materijala sa istorijskom važnošću u umetničkim radovima. Kad sam se ja pridružila projektu, pokušali smo da napravimo snažniju simbiozu između muzeološkog i umetničkog pristupa, a istraživanje detinjstva je to je preraslo u jedan malo širi koncept gde se trudimo da kreiramo kolekciju koja na holistički način ilustruje detinjstvo. U isto vreme kroz kolekciju prikazujemo šta su univerzalne odlike detinjstva, šta je to što spaja razne vremenske periode, kulture i teritorije, a opet šta je to što je specifično za sociokulturni prostor Jugoslavije.

Šta bi bile univerzalne odlike detinjstva, a šta specifične, što se tiče različitih vremenskih razdoblja?

Univerzalne odlike se mogu recimo dobro primetiti u našoj obimnoj foto arhivi. Mi sakupljamo fotografije za koje nam nije bitno iz kog su perioda, važno je da imaju motiv koji je u relaciji sa detinjstvom. Upravo kroz te zajedničke kategorije poput – kupanje dece, ljulja konjići, igračke, deca u školi, proslave praznika, školske priredbe i tako dalje – ima blizu stotinu kategorija, spajamo fotografije iz raznih epoha i područja i na taj način saznajemo da postoje elementi koji su zajednički svim tim različitim kontekstima. Sa druge strane, detinjstvo je kategorija koja je skup društvenih – političkih, ekonomskih, kulturoloških i drugih odlika jednog konteksta i perioda, te u kolekciji imamo i dosta predmeta koji su karakteristični samo za ovo područje i određen vremenski period, kao što su predmeti u relaciji sa organizacijom pionira karakterističnom za jugoslovenski kontekst i period od 40ih do 80ih godina, poput pionirskih uniformi, literature i arhivske građe odnosno članskih karata, spomenica, diploma, priručnika i slično. Tu je i veliki broj predmeta koji je proizveden u fabrikama u Jugoslaviji, igračke, amabalaža, odeća, ili je nastao u jugoslovenskim izdavačkim kućama koje su izdavale dečiju literaturu, od udžbenika do časopisa za decu. Dosta modela smo preuzeli od stranih proizvođača i prilagodili specifičnom okruženju, a dosta toga je nastalo i kao rezultat osobenog društvenog miljea država na ovom području.

Iz kog perioda potiču najstariji predmeti koje ste uspeli da sakupite, a koji su najmlađi?

Trudimo se da ne razmišljamo mnogo o istorijskim činjenicama, jer nemamo ni kapacitet, ni vreme da kao prava muzejska institucija istražujemo sve te elemente. U foto arhivi imamo fotografije koje pripadaju kraju 19. i početku 20. veka. Sa druge strane, otišli smo malo dalje, van okvira naših detinjstava i ka savremenom dobu. Sakupljamo stvari koje su trenutno aktuelne da bismo videli evoluciju nekih proizvoda, kao što su ambalaže konditorskih proizvoda koji su postojali i ranije. Trudimo se da sagledamo kako se to promenilo u dizajnu, obliku, plasiranju. Sakupljamo i razne predmete – ambalažu, albume za sličice i slično, koji su u relaciji sa dečjim junacima koji su sada aktuelni, a koje mi onda nismo poznavali.

Da li biste mogli da uporedite današnje i nekadašnje detinjstvo – kakve promene su se dogodile?

Detinjstvo je uslovljeno političkim, kulturnim i društvenim dešavanjima. Sve velike civilizacijske razlike i promene negde su integrisane i vidljive i u detinjstvu. Postoji mnogo promena koje su odraz širih dešavanja, i svakako su transformacije u raznim društvenim oblastima, od obrazovanja do prava, uticale na tumačenja i istraživanja detinjstva, kao i na praksu detinjstva. Recimo, ako pričamo o igri i igračkama, one su i dalje dragocene deci. Tip igračaka se promenio, kao što se promenila i dužina radoznalosti i vezanosti za određene igračke, jer deci je sada sve dostupnije. Naravno, ne svim društvenim slojevima, nemaju svi priliku da se igraju istim igračkama i da imaju istu količinu igračaka. Međutim, verujem da se neke stvari nisu promenile, recimo sposobnost i radoznalost dece da čak i kada nemaju, uspevaju da naprave igračke od nekih najobičnijih stvari i materijala iz svog okruženja. S druge strane, čini se da su neke tekovine ostale iste, a samo da se promenila metoda i materijal kojim se potkrepljuju određene tendencije – poput instrumentalizacije dece i detinjstva, odnosa raznih ideologija i dece i slično.

01 Jugoslovenska zastava1

Jugoslovenska zastava, instalacija, 2007. Elementi: majice i košulja Vladimira Perića kad je bio dete.

01 Jugoslovenska zastava

Muzej detinjstva u odnosu na klasične muzejske postavke izaziva emocije, sećanja i nostalgiju verovatno i tokom samog nastajanja, a i kod publike?

Emocije koje se javljaju kod nas kao autora, a i kod publike, neminovne su kada se bavite detinjstvom i sećanjima. Ipak, i pored prisustva te, kako individualne, tako i kolektivne nostalgije, treba napomenuti da Muzej detinjstva nije sentimentalan projekat koji teži samo podsećanju na lepšu prošlost ili veselo detinjstvo. Naš koncept je fuzionisao i taj jedan muzeološki pristup, u okviru koga se trudimo da detaljno istražimo i sagledamo složenu sliku detinjstva u Jugoslaviji, ali i drugim kontekstima, i jedan umetnički pristup unutar koga se možemo poigravati sa raznim elementima detinjstva, iz lične pozicije kritike, vlastitog sećanja, emocija ili vlastite vizije. Privatnom inicijativom možete sebi da dozvolite malo više slobode, odlazak na buvlje pijace, sakupljanje raznih predmeta za koje nismo uvek sigurni da su relevantni za kolekciju i umetnički rad. Tek se kasnije ispostavi da je to materijal koji možemo da iskoristimo. Kada proučavamo detinjstvo ne moramo da budemo objektivni kao neke druge discipline poput antropologije i muzeologije.

Sloboda i autorski pečat koji je Vladimir uneo kao umetnik je možda najznačajnija razlika između nas i drugih inicijativa ili institucija koje se bave sličnom temom. Kada prenosimo materijal u umetnički kontekst možemo sebi da dozvolimo da se poigravamo sa raznim kategorijama, emocijama, sećanjima. U radove unosimo poruke koje su u skladu sa sadašnjim trenutkom i sa našim vlastitim odnosom prema prošlosti, detinjstvu i okruženju. Publika opet tim radovima i predmetima naše kolekcije pristupa vrlo šarenoliko. Neki posetioci u njima vide obrise vlastitog odrastanja, neki ni ne prepoznaju važnost ili nas vide kao nekakav jugonostalgični projekat, deca pristupaju na način koji nije opterećen raznim istorijskim pričama koje predmeti i radovi sažimaju i tako dalje. Reakcije publike često zavise i od konteksta unutar koga izlažemo, bilo da je kontekst grupne izložbe i određene teme, kontekst galerije ili muzeja, ili sredina, odnosno da li je u pitanju lokalni, regionalni ili međunarodni kontekst.

Osim obilaska buvljih pijaca, na koji ste još način dolazili do predmeta?

Buvlja pijaca je glavno odredište, tu prikupljamo najveći broj predmeta. Ima i drugih metoda, nekad nam prijatelji poklanjaju predmete, nekad je to saradnja sa kolekcionarima koji su nam prijatelji i koji za nas prikupljaju određene predmete. Kada imamo izložbe u galerijskim i muzejskim prostorima ponekad se neko javi i donese nešto iz vlastite porodične istorije, uglavnom fotografije. Imamo jednu lepu saradnju sa Domom za stara lica u Zrenjaninu. Uspomene i fotografije koje ostanu iza preminulih ljudi koji nemaju nikoga da to sačuva, dolaze kod nas u Muzej detinjstva. Najveći deo ipak nalazimo na buvljoj pijaci. Ne volimo da kupujemo u antikvarnicama i kod onih kolekcionara gde se predmeti popravljaju i i repariraju tako da se trag upotrebe i deteta izbriše, ili tragovi vremena naneti predmetu na njegovom putu od proizvodnje do odbacivanja.

Kako je tekao proces sistematizacije?

To ide vrlo postepeno. Sistematizaciju smo ostavili otvorenom jer nas ponekad iznenade novopronađeni predmeti koji dođu u kolekciju, a za koje je potrebna nova kategorija. Trudimo se da napravimo sistem koji je temeljan, otvoren i koji možemo da proširujemo. Naša sistematizacija podrazumeva podelu na pet oblasti – osnovne potrebe deteta, okruženje za dete, edukacija i kreativno stvaralaštvo, zatim hobi i razonoda i na kraju arhivska građa. Kategorije unutar tih oblasti su brojne- recimo u prvoj postoje higijena deteta, briga o pravilnom razvoju i zdravlju, ishrana, odevanje, pa zatim unutar oblasti hobi i razonoda postoje igra, kolekcionarstvo, štednja, proslave, putovanja i tako dalje, i potom svaka od tih kategorija ima i svoje brojne podkategorije. Tako da je to vrlo složena i obimna kolekcija, a sistematizacija se razvila iz raznih istraživanja, kako već postojećih muzeja i zbirki koje se bave ovom temom, tako i oslanjanjem na neka antropološka i sociološka istraživanja detinjstva i na podele koje su te discipline utemeljile. Isto tako, sistematizaciju smo kreirali i u odnosu na predmete iz naše kolekcije, pa su brojne kategorije nastale tako što uvidimo da je ona važna na osnovu prisustva određenih predmeta, a sa druge strane, postoje i kategorije koje smatramo važnim da postoje, a za njih nemamo dovoljno reprezentativnih predmeta.

Zašto ste se odlučili baš za igračku Mikija Mausa za umetničku postavku u Galeriji Remont?

Upotreba ove igračke svakako nije nasumična. Ona u sebi sažima toliko slojeva, moglo bi se reći da je svakako jedna od ikona popularne kulture u 20. veku i to u jednom globalno prepoznatljivom kontekstu, a sa druge strane su u njoj apsorbovani i obrisi ovog specifičnog sociokulturnog konteksta. U tom intimnom predmetu detinjstva sučeljavaju se razni slojevi i u njemu se mogu čitati razni narativi istorije, od naših ličnih sećanja i emocija pa do opštih društvenih uslova koji su omogućili proizvodnju, široku upotrebu ali i odbacivanje ove igračke. Nije ipak ispravno pretpostaviti i da nas interesuje samo Miki Maus, mi smo se trudili da rekonstruišemo katalog svih igračaka koje je Biserka proizvodila, kao i druge jugoslovenske fabrike. Kako nije postojao Biserkin katalog i nije se znalo šta je sve bilo u proizvodnji, kroz jedno kontinuirano sakupljanje, tumačenje i upoređivanje dolazimo do relevantnih podataka. A razume se da ne možemo svaku od pronađenih igračaka akumulirati u ogromnim količinama, kao što je to slučaj sa Mikijem Mausom u ovoj postavci.

Pojedine igračke sakupljamo kao dokumente da bismo mogli da rekonstruišemo šta je fabrika proizvodila ali i razne druge pojedinosti, a pojedine akumuliramo za umetničke radove, jer one nose u sebi i određena estetska svojstva i adekvatni su kao elementi za instalacije koje često imaju vrlo precizno i čvrsto izgrađenu strukturu, te su određen oblik i dimenzija igračke potrebni da bi oni bili uklopivi kao elementi. Desilo se to da ovaj Miki Maus iz 1968. odgovara, ali i još druga tri modela Mikija koje akumuliramo i koristimo za instalacije, ali tu su i drugi junaci, poput Paje Patka iz 1964. kojih imamo još više u kolekciji i koristimo ga za podnu instalaciju, ili dečje kasice Stanimira i Stanimirke proizvedene u Jugoplastici koje koristimo za drugu mustru Tapeta za dečju sobu, i kojih čak imamo i najviše u kolekciji, blizu sedam stotina.

Kada vidite ovako ogroman broj istog predmeta u instalaciji, bilo da je Miki Maus ili Stanimir i Stanimirka, neminovno vas to podstiče ne samo na sećanje ili emocije u relaciji sa detinjstvom, već i na razmišljanje o jednom turbulentnom kontekstu na ovom području gde se suviše često i olako odbacuju stvari koje su važne za istoriju, identitet i introspekciju kako pojedinca tako i čitavog društva. Perić često naglašava da su ove instalacije spomenici njegovoj generaciji odnosno ljudima čije je doba na ovom području nasilno prekinuto ili izokrenuto. To su one ambivalentnosti koje sam na početku pomenula, i u radu sa Miki Mausima se taj kontrast između šarenog i tragičnog, i između turbulentnog i harmoničnog vidi kako na svakoj pojedinačnoj igrački unutar instalacije, tako i u strogom i preciznom paternu instalacije gde se priče ovih upotrebljenih i odbačenih igračka gube u optičkoj igri.

03 Logotip

Na koji način će dalje živeti Muzej detinjstva?

Vladimir Perić je posle Talent i Talent Factory faze predvideo da i Muzej detinjstva traje deset godina. Međutim, Muzej se razlikuje u odnosu na prethodne faze jer sada postoji kolekcija sa stotinama hiljada predmeta, opipljiva stvar koja može da bude korisna, ne samo nama kao autorima, već i raznim društvenim grupama, pojedincima, institucijama, koje kroz našu vrlo složenu i bogatu kolekciju mogu da istražuju razne teme i aspekte detinjstva. Posle ove desetogodišnjice mogli bismo da nastavimo kao neka vrsta alternative klasičnom muzeju, jer naš koncept predstavlja, kao što sam rekla, fuziju muzeološkog aspekta i umetničke dimenzije. U tom kontekstu, i razni istraživači i teoretičari koje zanima fuzija kolekcionarstva i umetničkih praksi, odnosno upotreba istorijskih dokumenata u umetničkim radovima takođe može pronaći korisnu bazu. Tako da mi želimo da to bude otvoreno u jednoj realnoj arhitekturi i kasnije, ali videćemo koliko će to društveni uslovi dozvoliti.

To bi bio Muzej sa dinamičnim programom, unutar koga bi kolekcija bila podjednako prikazana i kroz jedan muzeološki kontekst, ali i kroz umetničku interpretaciju i intervenciju. Muzej detinjstva bi mogao ostvariti razne obostrano korisne saradnje sa institucijama i istraživačima koje se bave raznim aspektima detinjstva, sa obrazovnim institucijama, sa umetnicima, sa decom i tako dalje, razni su potencijali. A opet nije lako otvoriti jedan javni prostor, uspeti savladati razne administrativno pravne stavke, i na kraju sačuvati i svoj autorski pečat i slobodu izražavanja. Možda je lako otvoriti, ali treba i opstati u uslovima vrlo neizvesne i promenljive društvene klime koja često nije podsticajna za kulturne aktivnosti i umetničko stvaralaštvo.

Možemo li očekivati da Muzej detinjstva vidimo i u Sloveniji?

To bi sigurno bila izložba koja bi bila razumljiva mnogim ljudima sa ovog područja. Za ovu godinu smo planirali dve velike retrospektive u Srbiji na jesen za koje je potreban mnogo veći prostor od Remonta. Voleli bismo da se postavimo i u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, jer je komunikativnost Muzeja detinjstva vrlo slojevita i široka. Važan nam je veliki prostor, kolekcija je ogromna, naš izložbeni istorijat je obiman, a u planu imamo još umetničkih radova. Sve to zahteva veliku organizaciju i veliki galerijski prostor, ukoliko govorimo o retrospektivi Muzeja detinjstva. Mada uvek postoji mogućnost i izložbe određenog dela kolekcije ili izlaganja nekoliko radova koji su u međusobnoj odgovarajućoj relaciji. Adekvatnih institucija za saradnju svakako ima u Sloveniji, i mi smo uvek otvoreni za gostovanja u galerijama i muzejima raznih orijentacija, mada najčešće sarađujemo sa prostorima savremene vizuelne umetnosti, ali bilo je i gostovanja u muzejima primenjene umetnosti, istorijskim muzejima, republičkim ili gradskim muzejima opšteg tipa i slično. Svakako bi jedna kontinuirana saradnja i razmena sa prostorima u Srbiji i van Srbije, bila lakša kada bismo i mi imali svoj stalan prostor, pravni okvir a možda i još neke ljude unutar našeg malog muzejskog kolektiva od dva člana.

Razgovarala Biljana Žikić.