Ivan Obrenov: Nema filma bez srebra

ivan-obrenov-3-720x384

Autor fotografije: Tomo Novosel, Festival neodvisnega filma Slovenije

Ivan Obrenov, reditelj, montažer, esteta i mislilac, dobitnik nagrade Radio-televizije Vojvodine „Slavuj Hadžić“ za životno delo u oblasti televizijskog stvaralaštva, nedavno je boravio u Ljubljani kao član žirija Festivala nezavisnog filma Slovenije. Održao je i niz jedinstvenih predavanja o filmu u organizaciji Javnog fonda Republike Slovenije za kulturne delatnosti.

Kraću verziju intervjua možete poslušati u Kontroli leta Radija Študent, razgovarala je Biljana Žikić.

Kako ste se odlučili da kao član žirija učestvujete na Festivalu nezavisnog filma u Ljubljani? Koji su bili vaši motivi?

Čovek zapravo ne odgovara na motive. I motivi su često varka. Svaki poziv zapravo je poziv od nekoga kome vi verujete. Zato što svi lažu, svi šibicare, svi varaju i svako bi hteo da ima nekog kredibilnog čoveka kao selektora i u žiriju. Kako prihvatiti poziv nekoga za koga znate da je borac tridesetak godina upravo za filmsko biće koje je nezavisno od svega, od vrha do dna? Ko je autor nezavisnog filma, taj je svedok, kao i vi. I vidilac, kao i vi.

Na ovom festivalu se pojavilo, što mene raduje, nekoliko izuzetnih filmskih ostvarenja. Ja sam tu u boljoj situaciji jer ja ne poznajem autore, ja gledam samo njihov drhtaj na filmu i osluškujem taj rukopis, da kažemo svetlopis na filmu. Danas nije skupo praviti film. Svi imaju predrasude. Žan Lik Godar i danas pravi svoje male filmove, beleške. Ima pet-šest tih malih, polovnih kamera. Svi idu na HD i tako dalje. Nije nepohodno da napravite film u visokoj rezoluciji. Važno je da kao svedok imate ideju koja vas pokrene i najteži oblik je da tu vašu ideju dohvati neko drugi. Vašu misao na filmu je teško napraviti kao transpoziciju do vas kao publike. Ako ste, uslovno, polupismeni ili nepismeni za čitanje filmskog hijeroglifa, vi ćete gledati samo jedan strip o Miki Mausu ili Plutonu. I bićete zadovoljni tom sintetikom, selotejpom. To su celuloidni spomenici koje je, kao što se sećate, ova država imala svake godine četrdeset komada i sad ih više nema, niko ih se ne seća.

A imate te, da kažem, beleške, duboko disanje i dobre drhtaje autora koji su maleni, koji ne traže sad da dođu da predaju kao profesori na akademijama ili da vode neke radionice i tako dalje, nego su to ljudi koji imaju jednu imploziju sebe, svoga razmišljanja. I to onda objave i to je onda jedan čin, hrabar, to je već podvig. I znate šta, onda sam ja radostan kad dohvatim takvu ideju jer onda shvatam da u ovoj zemlji postoje sociolozi kulture, sociolozi stvarnosti u malim beleškama.

Neko možda misli da je to fleka, mrlja ili ne znam već šta, ali kako ja prihvatam da budem u žiriju samo ako, kao i sada, nemam nikakav uticaj sa strane ili nikome ništa ne dugujem ili niko od mene ništa ne zahteva da forsiram, na primer, film nekog prijatelja ili poznatog producenta, onda sam ja radostan zato što se na ovom festivalu pojavilo najmanje pet, možda čak i sedam filmskih ostvarenja, koji mogu da budu arhiv i dokument vremena u kome sada vi i ja živimo.

obrenov-1-720x384

Autor fotografije: Tomo Novosel

Kako biste definisali nezavisni film?

Nezavisni film vi ne možete praviti zato što hoćete da pravite nezavisni film. On se događa. On se događa na mestima, u nečijoj sobi, na nečijem tavanu, u nečijem mesečevom vrtu i tako dalje. Postoje ljudi koji imaju moć da tu magiju, misteriju, tajnu kinestezije, na neki način, pripitome. Ona jeste divlja zver, može da se otme, može da vam izgrebe sve, ali postoje ljudi koji imaju hrabrosti da tu kinesteziju naprave kao transpoziciju na filmu. Postoji nekoliko filmova ovde koji su, na primer, urađeni estetikom… Ja sam to nazvao u obrazloženju, u beleškama: totalni indigo života.

Zamislite sada da uđete u svet nekog koga volite i da možete da zalepite sva ta stanja koja se ih prožimaju. Najdublja stanja. Ne samo emotivna stanja, nego stanja osluškivanja života, osluškivanja kontakta, osluškivanja ljubavi. Sve što nije filmično. I sad vi treba taj indigo da zalepite na kinestetični materijal i da ga neko čak razume. I da ga neko ne ocenjuje kao žiri, ali da ga izdvaja kao žiri, kao originalni oblik neke lične nezavisnosti ili malog mikroskopa između tvog oka, tvog mozga i velikog platna.

Kakva je razlika između nezavisnog i alternativnog filma?

Istorijat andergraund fima je u ovoj zemlji, bivšoj zemlji, bio jako značajan 1967. ili 1970. To je GEF ili Žanr film festival. Filmovi kao što su Pobuna žena, Vorholovi, ili kao što su filmovi Lenon i Joko koje smo gledali u Zagrebu sedamdesetih godina. Mekas je lepio krila leptirova na celuloid i onda ste gledali krila leptirova na filmu u čudesnoj kinesteziji. Bilo je i onih koji su bili malo tako egzotični… Na primer, popne se na planinu koja ima ledeni sneg, pa veže kamere za ruku i on klizi golišav, naravno, sa svim onim svojim što želi da pokaže i kamera slika njegov pad. Kad to dođe na veliko platno, tako nešto nikada niste videli. Znači ljudi su imali izraz, izlazili su iz sebe, dugo u vremenu već iza i nisu prestali.

Ja sam na nekim od svojih predavanja nedavno pokazao jedan kanadski, nezavistan alternativni film o tome kako izgleda dok ste sami u gori, u divnom izletu sa nekim koga zavetno volite i onda dođe veliki medved. Priroda pošalje svog kurira da biste videli kako izgledaju kontakt i posledice. To nije da je sada priroda poslala opomenu ili kaznu za parkiranje ili tako dalje, nego vas dovede, da kažem, u neku iskonsku situaciju da se setite kako su se Maje na primer osećali, kad su videli brodove na okeanu, konkvistadore ili ne znam… Zamislite kad jednog dana mi na nebu vidimo takve galije… Šalim se.

Kad se civilizacija susretne sa apsolutno nepoznatim dolazećim. Ne mračim, ali to postoji kao mogućnost. Kako ćemo onda mi? Bićemo hrčkovi ili krtice da pobegnemo negde? Ili je to neko spremanje našeg duha, rekao bih pasija našeg duha, jer sada, u takvom stanju ste osuđeni i da malo osluškujete samo sebe. Zato što je televizija sifilistična, smrdljiva, propada. Ona vas samo časti snajperskim informacijama, razbija vam glavu, kaki vam u srce i tako dalje. To ne možete sada nekom metlom ili nekim domestosom da čistite. To su takve brljave fleke… Ja ne govorim o konkretnim, nego govorim o televizijama koje su sada sve kao neko veštačko đubrivo. I sad svi imaju punu kuću toga, to sad sve fino raste, sve cveta, sve su pesme radosne. Ali, znate, setite se šta je danas veštačko đubrivo u nekim zemljama. Ono je četrdeset metara u dubinu. I sad ljudi ponovo misle da prave krompir ili neku drugu biljku na potpuno drugi način.

Nadam se da će nove tehnologije, novu komunikaciju, dati nova generacija. Neće više da sedi uz takvog jednog misterioznog u sobi, koji samo nešto bla, bla, bla, samo vam daje neku informaciju da li Etna spava ili ne spava… Nezavistan film na neki način pripada generaciji koja se ne miri sa onim što jeste u stvarnosti. Šta mu je ponuđeno da jeste. Nezavisni film, na neki način, ima jednu dobru hemiju za stvarnost i vidi iza. Vidi šta onaj ponuđač stvarnosti zapravo hoće. Istina to su mali radovi, ali i mali i veliki radovi kažu onima koji razumeju: znaš ja tamo jesam, u tom selu živim i ja tako razmišljam. Ja kažem: bravo, bravo, neću te nikada zaboraviti!

obrenov-51-720x384

Autor fotografije: Tomo Novosel

Možemo li onda reći da su nezavisni filmovi i politički?

Šta znači politički film? Politički film je neki zmijski svlak. Zmija kako raste, ona menja svoj svlak i zato ga skida, malo malo pa ga promeni. Tako imate periode kad je zmijski svlak vidljiv, kad je ostavljen negde da ga ne vidite i tako dalje. To šta jeste politika ili politično u književnosti manje više je neka vrsta kontrolnog rada. Znate, kontrolni u školi ili pismeni rad. Ja ću vama reći jednu jeres. Molitva koju ceo svet hrišćanski govori našem prolazniku, ona je napisana u tristotoj i nekoj godini na nekom času kad su svi imali pismeni rad. I molitva je izabrana onoga koji je bio predsedavajući. Znači molitva kojom se vi obraćate vašem svecu je zapravo bio jedan pismeni rad. Ranije je bio samo na latinskom, a sad na svim jezicima imate prevod te molitve koja je samo pismeni rad. Znači, šta jeste politički? Politički je odluka da sad svi plaćate parking. Zašto? Zato što svako skuplja jedan cent ili dva centa više, puta jedan milion ili ne znam koliko parkinga godišnje je toliko… To je, kako da vam kažem, dogovor.

Sve je puta. Ali kad biste nekome detetu postavili pitanje iz matematike u drugom razredu, koliko je nebo puta dva plus četiri, ne bi znalo da vam odgovori. Znate zašto? Zato što nebo raste iznad trave, a ne u visini naših očiju. I to je ugao gledanja kako mlad čovek misli kad se odlučuje da radi nezavistan film.

Ja sam osamdesete godine na MAFAF-u u Puli dobio Grand Prix za film A Movie 68`. To je film belih valera. To je 14 minuta bele strukture gde tek posle šestoga minuta vidite da se nešto događa. A zamisilite još na platnu u Puli koje još i diše, jer je tako rašireno. To je najbolja projekcija koju sam ikada imao. I cela publika je bila besna na mene što mora da gleda tako jedne bele valere. Nema ništa, u mizanscenu nema ništa, samo belo. Nema okvir, samo je platno okvir. Do jednog trenutka dok se ne otkrije da je to samo jedan lonac pun mleka negde. Ali šta se dogodilo? Tu ne kipi, tu gde vi čekate. Negde drugde kipi i već je iskipelo, ali se frakcije iz mleka kad padnu na vrelu ploču razbijaju na kruglice mleka i te pojedinačne kruglice kad se odvoje od svog vodopada, plotna poništi. To je bilo osamdesete godine i svi su govorili: ha, to je film kako kipi mleko. 1991. godine nisu tako mislili da je to samo film kako kipi mleko.

obrenov-4-720x384

Autor fotografije: Tomo Novosel

Šta biste još otkrili iz svoje biografije i svog stvaralačkog života?

Mnogo toga se danas zove filmom, ali film je celuloidan, ima srebra unutra. Zamislite film bez srebra. Ovaj sada digitalni svet, to su sad samo pokretne slike. Pokretne slike rabe iz filmskog jezika, iz filmskog hijeroglifa neke mistične stvari, kao što je rez, kao što je plan. Znate, vaše oko nikada neće ostariti i ja mogu da preko vašeg oka pređem pedeset godina unapred, iza, i ono će biti iste boje. To je filmski maslačak. To je svaki filmski maslačak, a maslačak ne može oduvati ni jedan vetar dok on ne sazri. Znači, vi zrite.

Ja se bavim filmskim mišljenjem ili mišljenjem na filmu ili dohvatanjem misli na filmu i povremeno imam, u Vojvodini, jedanput godišnje u Kanjiži, predavanje od dva sata. I pristao sam da ovde u Ljubljani, u jednoj divnoj prostoriji, održim nekoliko glasnih razmišljanja. Šta je to nada? Kad je nastao pojam nada? Kakvo je značenje nade? Kako film može svojom laboratorijom da nadu na naki način objavljuje šta jeste. Zatim, kako materijalizovati svoju savest? Kako nešto što ste imali u 18. ili 19. godini i što nosite na savesti možete sada sa ovim godinama da materijalizujete i da vratite sebe na tu poziciju i da izbavite situaciju? Imao sam, na primer, i transpoziciju kako su reditelji slikali ljubav. Teško je napraviti skulpturu ljubavi na filmu. Za to vam treba, pre svega, veličanstveni glumački duh. Jedan glumac je fantastičan materijal.

Ja sam vrteo jednu sekvencu iz jednog čarobnog filma, neću vam reći njegovo ime. Bez tog glumca, Bertoluči nikada ne bi mogao da izvede takav kontakt i takvu genezu, da napravi transpoziciju da je ona Evropa, a da je on stara, ostarela Amerika. Za trideset godina kasnije, to će biti suprotno. Evropa će biti stara, a Amerika će biti mlada. Vidite, kada ste neko ko u toj sociologiji učestvuje svojim javnim, retko javnim razmišljanjima, onda izlazite slobodno sa slobodnim razmišljanjem u svet koji to u dvorani nekoj, ja to zovem mračnoj dvorani na malom sedištu, sam pred belim oltarom doživljava na vreme u svom uzrastu. U zavisnosti od toga kad je bio probuđen njegov duh ili njegovo čuđenje stvarima koje su u životu to što uvek i oduvek jesu. Nas će prerasti ovi vaši platani na Slovenskoj ulici koji su sada mali i ti listovi će biti isti takvi i za sto godina. Nisam video nikoga, osim troje dece, da su digli jedan list i nosili ga sa sobom. А pazite, mi gazimo po obrazima lišća u jesen po svim šumama i zaboravljamo da je to obraz lišća.

Eto, ja tako razmišljam i tako živim. I onda me je prijatelj, u koga imam zavetno poverenje, zamolio da je vreme da dođem u Ljubljanu i da, na neki svoj način razmišljanja o filmu, budem tako malo gost i malo da se usudim da na nekom javnom nastupu kažem možda i drugačije mišljenje.

Ja sam, inače, čovek sa stolice sa strane.