Piše Biljana Žikić
U prvi dan dvadesete godine dvadeset i prvog veka budim se s mišlju o ženskoj emancipaciji. Ne igra se čarlston, žene su odavno počele (i prestale da puše), da voze bicikl, automobile i avione, da nose pantalone, da se oslobađaju seksualnih stega, da rade i profesionalno se usavršavaju… Toliko dugo se bavim rodnim pitanjima – već skoro dvadeset godina – da mi je ponekad i dosadno da čitam iznova i iznova o temama koje sam i sama preradila uzduž i popreko kroz različite tekstove, istraživanja, intervjue, tribine, debate, projekte… Dešava mi se da pomislim da se vrtimo u krug i da svaka nova generacija nanovo radi ono isto što je generacija žena pre njih radila, stalno započinjući sa nulte tačke, kao da feminističke prošlosti nema, kao da ni žene pre nas ni mi same nismo ništa uradile, kao da za nas sve stoji u mestu.
Sa druge strane, čini se da se progres ipak dešava. Početkom dvehiljaditih kada sam prvi put čula predavanje Svetlane Slapšak o Diznijevim crtanim filmovima iz feminističke perspektive, osećala sam se kao da me je neko katapultirao u drugu galaksiju. To je bilo fenomenalno otkriće koje će mi fundamentalno promeniti pogled na svet i učiniti da narednih nekoliko godina provedem po bibliotekama, čitaonicama, konferencijama i seminarima gde sam gladna znanja o feminizmu osvestila ono što sam oduvek osećala na sopstvenoj koži – da društvena moć između muškaraca i žena nije ravnopravno raspoređena. U to vreme je feminizam bio nešto čudno, uvrnuto, za čudake i čudakinje, nešto što smo jedne drugima u tesnim akademskim salama i alternativnim podrumskim prostorima govorile, nešto što nije imalo svoj odraz u svakodnevnom životu a još manje u medijima, nešto što nije bilo prihvaćeno u mejnstrim društvenim tokovima.
Tada sam istraživala reprezentaciju žena u slovenačkoj Mladini koja je bila pravi Boys Club i u srpskom Vremenu koji je vrveo od rodnih stereotipa. Danas se o feminizmu govori u velikim dvoranama, pod svetlom reflektora, a Mladina i Vreme su se zahvaljujući mladim novinarkama feministikinjama razvili u rodno pristojne časopise, čak i profeminističke u određenim segmentima. U vreme kada sam ja studirala morala sam sa nekim koleginicama sa fakulteta satima da raspravljam o tome zašto je bitno da jezik prepoznaje ženski rod za sva zanimanja. Neke koleginice su osporavale naučnu vrednost mojoj doktorskoj tezi jer to čime se ja bavim za njih nije bila nauka, tada. Iste te koleginice sada su feministkinje. Kada posmatram, dakle, samo taj period u kome se sama bavim feminizmom, ne mogu da ne primetim napredak.
Ipak, porazno je da još uvek moramo da raspravljamo o tome zašto je važno da su žene zastupljene na pozicijama moći jednako kao muškarci. Mnoge feministkinje smatraju da samo prisustvo žena u politici ne predstavlja nužno boljitak, jer setimo se samo Margaret Tačer ili aktuelnih političarki, srpske Ane Brnabić ili hrvatske Kolinde Grabar Kitarović. Da li ove žene donose išta emancipatorsko za društvo u kome su na visokoj poziciji moći? Naravno da ne. Da li to znači da nije bitno da li su na pozicijama odlučivanja žene ili muškarci? Naravno da ne. Ako prihvatimo da pol nije bitan, vraćamo se na početak – na svemušku politiku, kulturu, umetnost i na isključivanje žena. U tom smislu su ženske kvote instrument koji doprinosi vidljivosti žena – jer ukoliko nema kvota – nema ni žena na pozicijama moći i odlučivanja. Još uvek ne. Zato je svaka žena na vlasti još jedna mala pobeda.
*
Prvog dana 2020. vidim obaveštenje o širem izboru naslova za najugledniju nagradu za književnost na srpskom jeziku, Ninovu nagradu kritike za najbolji roman godine. Žiri čine četvorica muškaraca i jedna žena. U konkurenciji od trideset dva romana u širi izbor ulaze samo pet romana koja potpisuju autorke. Kako neko uopšte sebe može nazvati intelektualcem u Srbiji a da ostane ravnodušan na ovakvo drastično odsustvo žena u žiriju i žena autorki sa spiska (šireg) izbora za Ninovu nagradu godine?
Za sada nisam primetila da je neko reagovao na to što je mene duboko uznemirilo. I to mi se čini još većom poteškoćom. Veća zastupljenost žena na pozicijama moći, kao i politička korektnost, pa čak i ljudska prava tako su nepopularni pojmovi u Srbiji da će sasvim sigurno svaka reakcija o potrebi da žene budu jednako zastupljene i u žiriju i kao autorke u izboru za Ninovu nagradu naići na podsmešljive reakcije priznatih književnika i intelektualaca. Govorim iz sopstvenog iskustva – kao čitateljka želim da vidim, čitam i čujem i autorke, želim da budu zastupljene u žirijima i u izborima za nagrade, želim da se njihov glas čuje, želim da budu vidljive jer znam da postoje.
Da, na srpskom/hrvatskom/bosanskom jeziku piše mnogo kvalitetnih autorki. Da ne zaboravimo i činjenicu da veliku većinu čitalaca u Srbiji i regionu čine žene. Zašto ih onda nema u žirijima važnih nagrada? Zašto ih nema u izborima za popularne nagrade? Svesna sam nepopularnosti ovakvih stavova danas i to me najviše razočarava i razoružava. Ipak, nadam se ženskoj književnoj (i drugoj) pobuni. I jednog dana, novoj Ninovoj nagradi koja će poštovati rodnu različitost.
*
Prvog dana 2020. godine vidim fejsbuk status koji me potrese. Manja Lekić je otvoreno progovorila o tome kako je sa dvanaest godina prvi put u životu videla golog muškarca. »Sele smo na ljuljaške, i vodile neki random razgovor o čemu smo već mogle razgovarati u tim godinama. Nije bilo kasno, i nismo bile same u parku. Iskežen osmeh. Prljave ruke. Jos prljaviji mantil. Nisam ni bila sigurna šta sam videla. Ali mi je bilo jasno šta je u pitanju. Prišao je drugarici sa leđa, go ispod tog mantila, okrenut ka meni. Opsovala sam ga, mislim tada prvi put u životu, uhvatila drugaricu za ruku i pohitala sa ljuljaške. Nisam nikog pozvala u pomoć iz parka, mislim da se nisam čak ni preterano uplašila, ili uznemirila. Mislila sam da je to normalno, jer eto mi smo klinke a on je: bolestan, bahat, nasilan, zao.«
Pomislila sam pročitavši status, kada sam ja prvi put videla golog muškarca? I setila se da sam i ja tada imala oko desetak godina. Sa drugaricama sam u ulici igrala lastiš. Zaustavio se automobil koji je vozio odrastao muškarac. Pozvao nas je da dođemo do otvorenog prozora. Raspitivao se da li možemo da mu pomognemo da nađe neku adresu. Sve vreme je između nogu u ruci držao nešto. Sećam se kako sam gledala u to sa čuđenjem jer nisam mogla da odgonetnem šta je. Ličilo je na neki komad mesa iz mesare, slično onome što viđam kad s bakom odem da biramo meso za ručak, ali opet bilo je drugačije, crveno i nekako savijeno i uvijeno sa nekakvim dlakama. Zašto drži meso iz mesare sa dlakama u svom krilu? Neko vreme je razgovarao sa nama o nekoj adresi, a zatim se odvezao. Pogledale smo se između sebe. Ništa nismo rekle jedna drugoj posle toga. Ništa nismo nikome rekle posle toga. Godinama kasnije shvatila sam da je u kolima bio manijak, a to meso bio je njegov penis. Kada ste vi prvi put videle golog muškarca?
Neke stvari ostaju iste za sve generacije žena. Sve smo jednom bile devojčice. Devojčice – siročići sveta.
Manja Lekić zaključuje fejsbuk status rečima: «Nisam nikog pozvala u pomoć iz parka, mislim da se nisam čak ni preterano uplašila, ili uznemirila. Mislila sam da je to normalno, jer eto mi smo klinke a on je: bolestan, bahat, nasilan, zao. I to se dešava. I čemu se uzbuđivati. Pričati roditeljima. Dizati frku. A verovatno da jesam, da sam digla frku, možda bih kasnije bila opreznija i dizala frku svaki put kada bih doživela sve što jesam. Sve mi. (…) Dizati frku. I reagovati na frku. Temeljno i bez ekskluzive.« Tačno tako.
*
Ulazim u 2020. godinu sa saznanjem da se na ličnom, svakodnevnom nivou stvari za žene i muškarce menjaju tempom baštenskog puža ili da se kreću unazad. Bez obzira na sve velike priče – o politici, književnosti, istoriji, bez obzira na sve pomake u pravnim i drugim formalnim okvirima, i dalje u svakodnevnom životu, kod pojedinaca u velikoj većini slučajeva, važe strogi patrijarhalni zakoni koje mnogi uopšte ni ne primećuju. Jer, to je normalno. Ako se protiv toga pobuniš – tražiš dlaku u jajetu, radikalna si i konfliktna. Na primer, normalno je da žene posle jedan noću na dočeku Nove godine idu da spavaju sa decom, a muževi da nastave novogodišnji provod. Je li je i vama to normalno? Ako jeste, probajte samo na trenutak da zamenite uloge i da muškarac ode sa decom na spavanje a žena nastavi provod sa drugaricama u gradu. Kako vam se to čini? U tom smislu može da pomogne odlična FB stranica Muškarac, otac, kralj, jedna od duhovitijih i poučnijih na društvenoj mreži u poslednje vreme.
Žene su i dalje »normalno« vezane za kuhinju i decu, a muškarac za spoljni svet, novac, moć, provod. Muškarac koji je spreman da sa ženom deli sve poslove u domaćinstvu, da pere, pegla, kuva, uzgaja i vaspitava decu, da sam pravi spiskove i ide u kupovinu, da ženu vidi u svemu ravnopravnu sebi, i dandanas je retkost. Muško dete je i dalje u mnogim krajevima Srbije više vredno od ženskog. Muškarci i dalje zadržavaju ekskluzivno pravo na seksualni užitak, žene toga treba da se stide. Teško se odreći privilegija, mnogima se dopada status quo.
Sve dok su svakodnevni i privatni odnosi u kome su zamene uloga između muškaraca i žena nezamislive, imamo problem. Ne samo širi društveni, već pre svega privatni, svakodnevni problem. A pošto smo naučili da je privatno političko, ne ostaje nam drugo nego da i dalje čitamo, pišemo, radimo, razgovaramo, raspravljamo, ubeđujemo prvo naše najbliže, a zatim i naše čitaoce, slušaoce, saradnike, poslovne partnere, zajednicu da su muškarci i žene jednakopravni i jednakovredni. Da živimo feminizam, ma kako to bilo teško i činilo se ponekad uzaludnim. I da verujemo da će jednog dana stvarno ženske kvote biti nepotrebne jer će naša svest biti na tako visokom nivou da će biti jasno da postoji opšti problem (i za muškarce i za žene i za sve članove zajednice i društva) ukoliko u nekoj instituciji fale žene.
Konkretno, ako dobrodušno prihvatimo da nedostatak žena u žiriju za Ninovu nagradu i na listi autorki u konkurenciji za nagradu nije proizvod zastarelih, okorelo patrijarhalnih i rodno neosvešćenih odnosa u društvu, onda možemo zaključiti samo jedno – da u Srbiji nema žena sposobnih da žiriraju za tako važnu nagradu i da nema žena kvalitetnih pisaca, odnosno da ih je tek nekolicina. Ako je tako, zar to nije jedan od najvećih problema tog društva? Pa, gde su nam žene? Gde smo onda mi svi? U kom veku i u kojoj godini?
Izgleda da ćemo ponovo morati da zaigramo dobri stari ples. Čarlston, dvadeset prvog veka.