Danilova knjiga

 danilo kis
Piše: Svetlana Slapšak

Ima stvari koje godinama mogu ležati zaboravljene, da bi u nekome trenutku dobile novo značenje, koje opet ne mora trajati dugo: nije dakle reč o stvarima koje su izborile svoj ulazak u istoriju, zvaničnu ili privatnu, već o onima koje će možda opet utonuti u zaborav: no u određenome trenutku će ne samo vratiti u život čitav jedan svet, nego će i dati novo značenje onome u kome smo već uveliko pali u očajanje…

Tako mi se desilo da sam, prevrćući po svojim knjigama, našla i jednu u prilično bednome stanju, džepno izdanje, koje sam kupila u Ljubljani. Reč je o Grobnici za Borisa Davidoviča Danila Kiša (1976): izmedju Beograda i Ljubljane, desilo mi se da sam naišla na knjigu. Pročitala ju je sva moja ljubljanska rodbina, nisam stigla do nje sve do poslovnoga voza „Sava“ u dobokoj noći. Do Zagreba sam je pročitala. To je bilo prvo upuštanje u politički angažman Danila Kiša, serija priča o totalitarizmu Staljnovoga doba, sa jasnim referencama na sve ostatke staljinizma. Tada je to bila i opasna knjiga. Kiš je bio napadnut, ali ne zbog sadržaja, već zbog stila i upotrebe dokumenata u toj knjizi, pa su osetljivi državni kritičari sumnjali na originalnost. Premda kratko u mome posedu, knjiga je već po dolasku u Beograd bila malo raskupusana. Imala sam je u tašni narednoga dana, kada sam otišla na Sajam knjiga, i slučajno naletela na Danila Kiša koji je potpisivao knjigu na štandu izdavača. Prilike se ne propuštaju: dala sam mu njegovu pohabanu knjigu da je potpiše, on se nasmejao – a znao me je još kao prodavačicu „Studenta“ noću po beogradskim lokalima, gde je on pio a mi zaradjivali neki sitniš – i potpisao se, ali na zadnju stranu. „Kupi novu!“ primetio je. Knjigu sam našla tražeći nešto sasvim drugo, u punoj panici ispunjavanja formulara za neki projekt koji izvesno neće uspeti. No kada sam je otvorila, svet tržnoga ludila i umeštanja nauke u njega se raspukao, i pustio me samu sa jedinim stvarima koje su još važne: talenat i pamet.

„Delo iščezava u duhu sa smrću…U isto vreme, nije nemogućno da bih, prilikom prelaska reke smrti u Haronovoj barci, voleo sa sobom poneti svoja celokupna dela… pitam se da li bi bilo lakše tako umreti.“

Danilo Kiš (22.2.1935 – 15.10.1989) izvesno nije imao pravo: delo ne iščezava, knjige ne gore, premda je možda uspeo da ponese svoje knjige „preko“. Za nekoliko dana je njegov rodjendan: imao bi 75 godina. Koliko bi knjiga uspeo da napiše da je živeo duže od 54?

„Nemam dece i ova čudna rasa ugasiće se sa mnom. Sa tim dvema religijama spojila se, u izvesnom trenutku treća, katoličanstvo, kojem su me učili u školi, u Mađarskoj. Susret između dva slična i, zbog mnogih strana, različita sveta, svest o ovoj dvostrukoj pripadnosti bila je kao šok, naročito posle rata. S jedne strane, epska tradicija srpskih junačkih pesama, koju mi je prenela moja majka zajedno sa oporom balkanskom realnošću, s druge srednjoevropska literatura, i dekadentna i barokna mađarska poezija. U ovu mešavinu, načinjenu od sudara i kontradikcija, uključiće se moje jevrejsko biće, ne u religioznom smislu, već u jednoj suštinski kulturnoj optici, kao istraživača.“
Opet nema pravo: „čudna rasa“ mešanaca i nomada izmedju kultura je preživela, i možda je još jedno od retkih utočišta nadanja – bar za one koji ga još čitaju.

I zašto bi imalo smisla danas čitati Danila Kiša? Prvo zato, što nije „umešten“. Umro je pre dobijanja Nobelove nagrade, koja mu se ozbiljno smešila, a pred rat koji je uništio sve oblike kulturnoga rafinmana, za vrlo dugo vremena. Morali bismo dakle biti sigurni da je vreme rafinmana ponovno došlo, a dobro znamo da nije – jedino da ga neodogovorno, na osnovu čitanja Kiša, ponovo uspostavimo. Kao i svi dobri pisci, odlično je predvidjao, premda nije znao šta:
„Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše „iz naroda i za narod“, koji svoj individualni glas, tobože potčinjava višim nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. “

Reči su napisane 1973, važiće bar još neki vek, bar u bliskim krajevima. Sve što sam citirala, nije iz knjige koju sam ponovo našla, već iz knjiga Danila Kiša koje sada ponovo čitam. Knjige vuku druge knjige, i odgovor na pitanja koja postavljaju je samo u drugim knjigama. U tome povlašćenome prostoru potpune slobode je čitanje Danila Kiša prava nužnost, jer prostor proširuje.

Uhvatila sam se raskupusane Kišove knjige sa potpisom autora kao davljenik slamke. Napisana je jednostavno, namerno suvim jezikom, hladnim opisom, neučestvovanjem u užasima, bez zgražanja, bez užasa: to je ledena knjiga, koja jedina može opisati licemerje, sistemsku laž, i svu grozu dehumanizacije. Sve je toliko različito od druge Kišove proze, koja odiše hipersenzibilnošću autora, mirisima, zvukovima i dodirima rane mladosti: pisac je naglo odrastao u svojoj četrdesetoj godini, odlučio da se suprotstavi svetu u kojem je živeo, da zauvek promeni muzički ključ, da više nikada ne bude sveopšte obožavan, da se okrene najmanjoj, najzahtevnijoj, najstrožijoj grupi čitalaca, i da ubuduće odgovara samo njima. Sve ostalo se stuštilo na njega, sa intrigama, napadima, mržnjom niskih. Bio je to više nego hrabar potez, koji ga je koštao nerava, vremena, zdravlja, i konačno bekstva iz Beograda. Zaustavio se na najboljoj stanici za Haronovu barku, u Parizu. Vratio se tek mrtav, da bi ga mrtvoga krali crni popovi i lokalni patrioti: njegova sahrana je bila zastrašujući teatar prisvajanja i nesuvislih izjava koje su vredjale sve što je napisao. No ništa od toga više ne postoji: ostala je raskupusana pametna knjiga, koju bi mnogi uzeli sa sobom u onu pomenutu barku…