Antigona

Avtor: Sofokle
Prevod iz starogrščine: Svetlana Slapšak

 

Likovi:

Antigona, kćerka Ojdipa i Jokaste

Ismena, Antigonina sestra

Kreont, vladar (tiranin) u Tebama, Jokastin brat i ujak Antigone i Ismene

Stražar

Hajmon, sin Kreonta i Evridike

Tejresija, slepi prorok

Glasnik

Evridika, Hajmonova majka

Druga lica (čuvari, sluge, dečak)

Drama se događa u Tebama, posle uspešne odbrane grada (od saveza Sedmorice) u kojoj su Ojdipovi sinovi, Polinejk i Eteoklo, boreći se na suprotnim stranama, ubili jedan drugog.

Scena je najverovatnije prikazivala pročelje palate i troja vrata, usred scene je oltar. Antički oltar je često na vazama prikazivan sa tragovima krvi žrtvovanih životinja.

Stihovi 1-115, Antigona i Ismena

Antigona:

Draga sestro, Ismena, moje meso i moja krvi, koliko je muka pretrpeo naš otac, Ojdip! Možeš li se setiti neke žalosti koju Zevs ne priprema za nas dok smo još žive? Ničega nema, nijednog bola u našim životima koji su inače neprekidna muka – nema ni lične sramote, ni javnog ponižavanja, ničega što već ne prepoznajem kao moju i tvoju patnju. Sada evo i vanrednih mera koje je vladar proglasio za čitave Tebe. Šta, nisi čula? Zar ne vidiš – prokletstvo koje pada na neprijatelje baca se na one koji su nam najdraži.

Ismena:

Ne, ništa nisam čula, Antigona. Ništa o našim voljenima, ni bol ni radost nisam kod drugih osetila, otkako su nam oduzeli oba brata – u istom danu, dvostruki udarac – ne otkako je izginula vojska Argosa, baš ove noći. Ništa novo ne znam, je li nam se sudbina poboljšala ili će tek doći uništenje.

Antigona:

Tako mi se učinlo. Zato sam te i dovela ovamo, izvan zidina, da ti nasamo kažem.

Ismena:

Šta je? Nevolja, očito – zvučiš tako mračno i turobno…

Antigona:

Ma kako drugačije? Naša se braća sahranjuju! I nije li Kreont počastio jednoga po svim propisanim običajima, a drugoga lišio svih časti? Kažu da je Eteoklo sahranjen sa svim vojničkim počastima, što je pravo; Kreont ga je položio u zemlju, i u slavi odlazi dole među mrtve. A Polinejkovo telo, zato što je bedno umro, ne sme da se sahrani, čak ni da se oplakuje – tako se gradom pronela priča o zapovesti. On mora ostati neoplakan, nesahranjen, sjajan plen za ptice što se skupljaju na polju i goste se.

Takve su, čujem, vanredne mere našeg vrlog Kreonta, postavljene za mene i za tebe, a posebno za mene, kažem ti; a sad će i on doći da upozori neobaveštene, jasno protumači i podvuče da misli najozbiljnije. Jer ko ne posluša, ima da umre, sudbina mu je zapečaćena: kamenovanje do smrti unutar gradskih zidova!

Tako je to. Uskoro ćeš pokazati ko si, Ismena, jesi li vredna svog uzgoja ili si kukavica, i šta je sa tvojom kraljevskom krvlju.

Ismena:

Sirtoa moja sestro, ako su stvari dotle došle, ko sam ja da ih uređujem i menjam? Reci, kakva ti je korist od mene?

Antigona:

Odluči, hoćeš li sa mnom da podeliš posao i napor?

Ismena:

Kakav posao, šta je u pitanju? Šta misliš time?

Antigona:

Hoćeš li da golim rukama zajedno dignemo njegovo telo i spustimo ga?

Ismena:

Šta, ti bi da ga sahraniš, kad je to zakonom zabranjeno?

Antigona:

Da, brat mi je, a i tvoj je – pokušaj da odrekneš. Niko me neće osuđivati za izdajstvo.

Ismena:

To je tako očajno – ali Kreont je izričito rekao…

Antigona:

Nema on pravo da me odvaja od moga rođenog.

Ismena:

Sestro moja, pomisli – pomisli kako je naš otac umro, omražen, skrhanog ugleda, nateran, zbog zločina koje je sam raskrio, da sam sebi iskopa oči, pa onda majka…njegova žena i majka istovremeno, koja je uvila ogrtač pa se obesila. I konačno, naša dva brata, mrtva u istome danu, obojica prolivajući krv svoju i svojih, jadni napaćeni dečaci, u međusobnoj borbi da ispune svoju zajedničku sudbinu.

Vidi nas dve, ostavljene sada same….pomisli kakvom ćemo smrću umreti, najgorom od svih, ako prekršimo zakon i zaobiđemo naredbu prestola i njegovu moć. Moramo biti razumne! Zapamti, mi smo žene, i nismo rođene da se nosimo sa muškarcima. A još smo i podanice, pod vlašću mnogo moćnije sile, i moramo se tome pokoriti – i još gorem.

Što se mene tiče, moliću mrtve da mi oproste, jer sam prinuđena i nemam izbora: moram poslušati one na vlasti. Zašto ići u krajnost? Ludost je to, prava ludost.

Antigona:

Ne teram te, čak i ako promeniš mišljenje. Neću te ni prihvatiti u ovome mome poslu. Radi kako hoćeš, kako god ti odgovara, sama ću ga sahraniti. Pa čak i ako umrem dok to radim, smrt će mi biti slavna. Leći ću sa onim koga volim i ko me voli – eto uvrede koju bogovi poštuju! Duže ću vremena ugađati mrtvima nego živima. U onome donjem kraljevstvu ću zauvek ležati. Radi kako hoćeš, vređaj zakone koje bogovi časte!

Ismena:

Ne vređam ih ja. No postaviti se protiv grada? Za to ja nemam snage.

Antigona:

Ti imaš svoje opravdanje. A ja odoh da nasipam humku za njega, za moga dragoga brata.

Ismena:

Tako si preka, Antigona! I tako se bojim za tebe!

Antigona:

Nemoj se bojati za mene. Uredi svoj život.

Ismena:

Pa bar nemoj to nikome drugom otkriti, čuvaj tajnu. Obećavam da ću te u tome podržati.

Antigona:

Boga mi, viči da te svi čuju. Još ću te više mrzeti ako ćutiš, nego reci celome svetu!

Ismena:

Kako se zapalila, umesto da joj se zaledi srce.

Antigona:

Znam da ugađam tamo gde moram najviše ugađati.

Ismena:

Ako ti uspe, to znači da ugađaš nemogućem.

Antigona:

U redu, kad me snaga izda, doći će mi kraj.

Ismena:

Nemaš pravo u osnovi, odlaziš u nemogući podvig.

Antigona:

Kad tako nešto kažeš, mogla bih te omrznuti – a mržnja mrtvih će te sa punim pravom pratiti i danju i noću. No pusti me sa mojim ludilom, pusti me da ispaštam u ovoj grozoti. Ni u čemu neću toliko patiti koliko u smrti bez slave.

Antigona ode na jednu stranu.

Ismena:

Idi kud moraš, ali znaj, sestro moja, divlja i luda, istinski si draga onima koji te vole.

Ismena uđe nazad u palatu.

Kreont: Ti tamo, što gledaš u zemlju – govori! Priznaješ li da si to uradila, ili poričeš?

Antigona: Potvrđujem da sam uradila, ne poričem.

Kreont (stražaru): Ti sad možeš kud hoćeš, oslobođen si dužnosti. (Antigoni): Ali ti, reci mi kratko, ne opširno, da li si znala da je objavljeno da se to ne sme raditi?

Antigona: Znala sam. Kako i ne bih? Bilo je jasno.

Kreont: Pa si se ipak drznula da kršiš zakon?

Antigona: Nije mi Zevs to naredio, niti je Pravda, sledbenica bogova među nama, proglasila takav zakon za ljude. Ne bi mi na pamet palo da tvoje naredbe, naredbe jednog smrtnika, mogu imati takvu moć da pretegnu nad nenapisanim i večnim zahtevima bogova; jer oni nisu od juče, već važe oduvek, i niko ne zna kad su se prvi put pojavili. Nisam htela da plaćam kaznu bogovima za kršenje tih zakona zbog straha od mišljenja nekog čoveka, jer znam da ću umreti. A šta drugo da mi se desi, čak i ako to nisi proglasio? Ako umrem pre nego što mi je suđeno, to je po mome mišljenju prednost. Kako neko ko živi u žalosti kao ja, ne bi prihvatio smrt kao izbavljenje? Za mene takva sudbina nije bolna, ali bi za mene bilo nepodnošljivo bolno da onaj koga je moja majka rodila, umre nesahranjen. A sada ne osećam ništa. Ako ti se čini da sam postupila ludo, možda moju ludost dugujem nekom ludome.

Hor: Divljeg li deteta od divljeg oca – ta se ne povija na vetru.

Kreont: Pomisli kako tvrdoglavi najtvrđe padaju; moćno gvožđe, kada se kuje za najveću tvrdoću, ponekad pukne i razbije se u komade. Znam da se svojeglavi konji krote malim prutom…a onaj koji je drugome rob ne sme da gaji velike zamisli. Pokazala je svoju drskost činom, prekoračivši postavljene zakone. Onda je drugi put pokazala drskost, kada se pohvalila svojim činom i još i ismejala pravila. Kao da ja nisam muškarac, nego je ona, kad nekažnjeno ima moć. Ne, čak i da mi je bliža nego što jeste, kao sestrino dete (i to veoma loše dete), da je bliža od svakog ko sa mnom poštuje kućnog Zevsa – njena sestra i ona neće izbeći najgoru sudbinu, jer i onu drugu optužujem da je sa njom zamislila ovu sahranu. Dovedite i nju, video sam je unutra svu besnu, kao neko ko gubi razum. Duh onoga ko u mraku smišlja zlo unapred je osuđen. Što se mene tiče, ja mrzim svakoga ko, uhvaćen u nedelu, pokušava da ulepša svoj zločin.

Antigona: Hoćeš li još nešto više od moje smrti?

Kreont: Ništa više. To je sve što mi treba.

Antigona: Zašto onda da čekamo? Ništa od toga što govoriš mi se nimalo ne dopada, i nikad mi se ne bi moglo dopasti. A ja tebe po svojoj prirodi odbijam. Pa ipak, da li bi moja slava mogla biti veća od sahranjivanja mog brata? Mislim da bi se svi prisutni saglasili sa tim da im jezik nije vezan strahom. Tiranija je višestruko srećna – ponajviše što radi i kazuje šta god hoće.

Kreont: Ti jedina od svih Kadmovih potomaka tako misliš.

Antigona: Ovi ovde misle isto, ali zbog tebe ćute.

Kreont: Zar te nije sramota što misliš različito?

Antigona: Nije sramota poštovati plod iste materice.

Kreont: Nije li jedan brat umro na drugoj strani?

Antigona: Brat od istog oca i majke.

Kreont: Pa čemu onda ova počast koja ga vređa?

Antigona: Mrtvi se ne bi saglasio sa tobom.

Kreont: Ako mu ukazuješ počast jednako kao onom lošem…

Antigona: Nije mu umro rob, nego brat!

Kreont: Uništavao je ovu zemlju, dok ju je ovaj branio!

Antigona: Kako god okreneš, Had zahteva da se ispuni običaj.

Kreont: Dobri ne žele da dele počasti sa lošima.

Antigona: Ko zna šta je tamo dole pravično?

Kreont: Neprijatelj nije prijatelj, čak ni kad je mrtav.

Antigona: Ne delim sa njima mržnju, samo ljubav.

Kreont: Pa ako ti je toliko do ljubavi, idi dole, voli ih! Neće nijedna žena vladati dok sam ja živ.

Hor: Evo Ismene pred vratima, sva u suzama, jer voli svoju sestru. Senka je pala sa njene izgrebane obrve i kvari joj ljupko lice.

Kreont: Ti se kao zmija što plazi kriješ u mojoj kući da bi me otrovala! Nisam znao da hranim dva rušitelja moga prestola! Hajde, reci, jesi li i ti učestvovala ovom pogrebu? Ili to poričeš?

Ismena: Počinila sam delo, ako je ona saglasna, i preuzimam odgovornost i kažnjavanje.

Antigona: Neće to pravda dozvoliti, jer nisi ni želela ni radila sa mnom.

Ismena: Kad tebe pogodi nesreća, ne ustežem se da zaplovimo zajedno.

Antigona: Smrt i mrtvi su svedoci dela: ne volim prijatelje koji su to samo na rečima.

Ismena: Sestro, nemoj me ponižavati, pusti me da umrem s tobom i da poštujem onog koji je umro.

Antigona: Ne smeš umreti sa mnom niti prisvajati nešto čega se nisi ni taknula. Moja smrt je dovoljna.

Ismena: Kako da živim ako me napustiš?

Antigona: Pitaj Kreonta, njemu služiš…

Ismena: Zašto me žalostiš, kad ti to ne pomaže?

Antigona: Ako te ismevam, to me boli.

Ismena: A šta sad da uradim da ti pomognem?

Antigona: Spašavaj sebe. Ne zameram ti tvoje bekstvo.

Ismena: Jao meni, zar ne mogu da sa tobom, sestro, podelim tvoju sudbinu?

Antigona: Ne, zato što si ti izabrala da živiš, a ja da umrem.

Ismena: Ali ne bez izricanja mog mišljenja.

Antigona: Ti si za jedne pametna, ja za druge.

Ismena: Onda su naše greške jednake.

Antigona: Glavu gore! Bolje da ti živiš, moja duša je već dugo mrtva, pa ću bolje služiti mrtvima.

Kreont: Ja bih rekao da su obe devojke lude: jedna je upravo postala, druga je to od rođenja.

Ismena: Zaista, gospodaru, ono što od razuma imamo ne ostaje kada smo u nevoljama, nego nas napušta.

Kreont: Važi za tebe, jer si izabrala pogrešne ljude i pogrešna dela.

Ismena: Šta bi za mene bio život bez nje?

Kreont: Ne govori o njoj, već je otišla.

Ismena: I ti bi ubio nevestu coga sina?

Kreont: I druga su polja plodna.

Ismena: Ali ne tako skladna kao ona i on.

Kreont: Za svog sina neću lošu ženu.

Antigona: O, najdraži Hajmone, kako te otac vređa!

Kreont: Dosta više i tebe i tog tvog braka.

Hor: Hoćeš li zaista lišiti svog sina ovakvog roda?

Kreont: Had će sprečiti ovaj brak.

Hor: Izgleda da je rešeno da ona umre.

Kreont: I za vas i za mene! Ne trošimo više vreme, nego ih vi, sluškinje, odvedite unutra. Od sada će biti među ženama i neće se potucati unaokolo. Čak i hrabri ljudi beže kad ugledaju smrt izbliza.