Zašto ludo volim Beograd

Jelena Šušnjić


Nas dvoje decenijama imamo patološku, totalno disfunkcionalnu ljubavnu vezu

u kojoj me on maltretira a ja mu praštam

što se poseljačio, što je prljav, što smrdi i što je skup.

Praštam mu to, jer je imao traume

kao nijedan grad u Evropi.

Lako je Rimu da bude večan ili Parizu da svetli.

Prema Beogradu sve bude na „hard“,

onako bez milosti.

Non-stop ga neko ruši i popišava,

a on se samo strese

kao džukac

i fura dalje kao da nije upravo razoren.

Ali on mene očarava nedeljama

koje ne miruju,

gastronomskom ponudom skoro kao u Njujorku,

a sve u stvari varijacija na domaće ždranje.

Onim nenormalnim,

drčnim, talentovanim i gostoljubivim ljudima

u čijim stanovima odmah završiš bez izuvanja, seveda.

Ovde su taksisti doktori nauka a ljudi gledaju drsko u oči

i kad me u čekaonici pitaju kolika mi je plata

ja zaurlam „ipak smo stoka“ i odem zauvek.

Onda me očara nešto kao ovaj snimak

gde se organizuje igranka za migrante

jer Beograd kapira da i za njih mora malo „opušteno“.

Ganuta zaklinjem Logana da me sa(h)rani samo tamo

uz „Cojle Manojle“ Sofke Nikolić na loop,

iako znam da će mi neko

odmah potom ukrasti cveće sa groba.

Ludak jedan, taj Beograd.