Zar ona sme da zna?

Autor fotografije: Ivan Zupanc

Izložba »Ona se budi/BD Egalite« posvećena je strip autorkama na Balkanu i u Francuskoj, a cilj izložbe je da učini vidljivim ženske autorke i da ukaže na njihovu poziciju u oblasti stripa. »Ona se budi/BD Egalite«, nakon Beograda i Zagreba, biće otvorena i u Cankarjevom domu u Ljubljani, u okviru Sajma knjiga, od 20. do 25. novembra.

Prenosimo razgovor sa strip autorkom i autorkom izložbe Janom Adamović koji je emitovan u emisiji Kontrola leta na Radiju Študent, povodom otvaranja izložbe u Beogradu.

Izložba »Ona se budi/BD Egalite« je posvećena strip autorkama na Balkanu i u Francuskoj. Naziv izložbe očigledno otkriva da se radi o problematizovanju pozicije žena u oblasti stripa. Zašto ste se odlučili da izložbi date naziv »Ona se budi«? Da li je inspiracija bila pesma Milana Mladenovića koju izvodi Šarlo Akrobata? I, ako jeste, zašto?

Izložba »Ona se budi/BD Egalité« nastala je na inicijativu Francuskog instituta u Beogradu. Ona predstavlja moj lični pogled na moje koleginice, strip autorke iz Srbije, Hrvatske, Slovenije i Francuske. Naziv izložbe ima dva dela i treba da predstavlja dve etape evolucije pozicije žena u stripu. Prvi deo, “Ona se budi”, predstavlja buđenje, osveštavanje autorki o njihovom položaju u ovoj umetnosti i, u ovom trenutku, više se odnosi na Balkansku priču. Inspiraciji mi, zaista, jeste bila Mladenovićeva pesma “Ona se budi”. U toj pesmi, on peva o mladoj devojci koja iskače iz kalupa koje joj nameće patrijahalno društvo i koje se pita: Zar ona sme da misli? Zar ona sme da zna?

A sa druge strane, u pesmi se oseća i njena usamljenost jer se ne uklapa. To su motivi, za koje držim, da u priličnoj meri označavaju i iskustvo svih žena koje bi da izađu iz patrijahalnih okvira, ne samo u domenu stripa. Drugi razlog zašto sam izabrala taj naslov, jeste i što je pesma “Ona se budi” 1981. godine u magazinu Džuboks ovekovečena u formi stripa iz pera Igora Kordeja, inače, mog supruga. Na taj način sam htela i njemu da se zahvalim za podršku koju mi pruža.

Drugi deo naslova izložbe pozajmljen je od francuskog kolektiva BD Egalité (puna naziv- Kolektiv strip autorki protiv seksizma). To su autorke koje su se organizovale i aktivno se bore za veću ravnopravnost polova u branši. To je rezultat onog buđenja i predstavlja sledeći korak u evoluciji stripa.

Ko su autorke čiji su se radovi nalaze na izložbi? Na koji način ste ih izabrali? Šta povezuje njihov rad?

Na izložbi je predstavljeno preko pedeset autorki stripa, od kojih je dvanaest Francuskinja, članica kolektiva BD Egalité, dok su ostale iz Srbije, Hrvatske i Slovenije. Od toga, tri autorke su izvučene iz ropotarnice vremena: Ana Ljubov, imigrantkinja iz Rusije, karikaturistkinja, Ljubica Cuca Sokić, čuvena akademska slikarka i Desa Glišić, istaknuta novinarka i karikaturiskinja. One se su stvarale u periodu oko i tokom Drugog svetskog rata, a njihovo stvaralaštvo je, uglavnom, sasvim zanemareno i zaboravljeno.

Ova izložba predstavlja moj pogled umetnice na žensko strip stvaralaštvo. Pošo nisam ni istoričarka umetnosti, ni kustoskinja po profesiji. Tako da su moji kriterijumi često bili subjektivni. Birala sam radove koji su me na neki način dotakli. Neki su uticali na moj raniji rad a neki su me iznenadili i podstakli da proširim svoje viđenje stripa. Koncentrisala sam se na strip table. Jedini izuzetak su naslovne ilustracije za stripove koje slika srpska umetnica Jelena Kević Đurđević koja sarađuje sa izdavačima na američkom strip tržištu. Trudila sam se da zastupljenost stilova i pristupa bude raznovrsna, da se prikaže koliko-toliko objektivan presek raznolikosti ženskog stvaralaštva u stripu. Ono što stopostotno povezuje sve ove autorke jeste isključivo njihova polna određenost, tj. to što su sve žene i što se sve bave stripom. Sve ostalo, stil, pristup, teme koje obrađuju, nisu nužno zajednički imenioci.

Recite nešto više o pratećim događajima izložbe: predizložba u Novom Sadu, razgovor na otvaranju izložbe, inicijativa za kolektivno strip izdanje za izdavačku kući Dibidus.

Na otvaranju izložbe u Beogradu, u okviru debate „Da li crtež ima pol“ govorile su specijalne gošće i renomirane autorke Liza Mandel i Žoana Šiper iz Francuske, predstavice kolektiva BD Egalite, zatim iz Hrvatske: Ivana Armanini – urednica KOMIKAZA i Irena Jukić Pranjić, autorka antologije „Ženski strip na Balkanu“, i Marija Dobrić iz Srbije, urednica dva izdanja koja su promovisala žene u stripu, Patagonija u Zoni F i Feminus Stripus Ludens.

One su predstavile svoj rad i doprinos na vizibilizaciji strip-autorki, a Liza je takođe pominjala interesantni eksperiment koji je Kolektiv BD Egalite izveo u Francuskoj: publici su pokazivali table stripa, a publika je trebalo da pogađa koje table je nacrtao muškarac, a koje žena. Naravno, prešli su se, jer su sve table prikazane u eksperimentu nacrtale žene. Tako da dolazimo do zaključka da crtež apsolutno nema pol. Senzibiliteti se ne dele na muške i ženske, već na različite umetničke senzibilitete. Žene mogu crtati svakako, u bilo kom žanru i stilu, i dobro i loše, baš kao i muškarci.

Pored ove izložbe u Srbiji, Francuski institut u Srbiji, želeo je da dalje promoviše strip autorke, da mladim umetnicama omogući priliku da budu i objavljene, pa je stoga otpočeo saradnju sa izdavačkom kućom Dibidus iz Beograda. Priprema se kolektivno žensko strip izdanje u kome učestvuju tri scenaristkinje i osam crtačica. Knjiga je najavljena za prvu polovinu oktobra a promocija će biti 23. oktobra u Galeriji Francuskog intituta u Beogradu.

U Novom sadu smo u okviru 12. Novosadskog Strip Vikenda priredili manju verziju izložbe. Prikazali smo 10 autorki iz Francuske i 30 autorki iz regiona. Na otvaranju te izložbe imala sam priliku da malo govorim o ovim temama o kojima i mi sad pričamo, o procesu stvaranja izložbe, a izuzetno zadovoljstvo mi je bilo što su sa mnom govorile i predstavile se dve mlade autorke iz Srbije, Mina Davić i Ana Milojković.

U najavi izložbe se postavlja nekoliko važnih pitanja: Da li se suženi pojam „ženski strip“ odnosi na pol autorki ili na žanr koji interesuje žensku publiku? Ima li tema koje se isključivo tiču žena? Da li iko pominje „muški strip“? I pre svega: Da li su granice stvaralaštva određene polom? Kako se kroz izložbu odgovara na ta pitanja?

U francuskoj postoji žanr Girly u kome u glavnom stvaraju autorke i jesu namenjeni ženskoj publici, a bave se temama kao što je moda, šoping, romanse, venčanja… a stil je lagan i slatkast, u skladu sa tim temama. Taj žanr je naišao na osudu i podsmeh u Francuskoj, ali ne vidim zašto i tako nešto ne bi postojalo, ako već postoje i autori i publika koje vesele takvi stripovi.

U Francuskoj takođe postoje i specijalizovani stripovi za ljubitelje motora i aviona, pa zašto ne bi mogli i za ljubitelje Diora? Niko nikada ne pominje „muški strip“, tako da je ta podela na strip i na ženski strip duboko seksistička i diskriminatorna. I žene i muškarci stvaraju u svim stilovima i žanrovima, a što se tiče razlika, one su jednake između autora različitog pola, kao i između autora istog pola. Jednostavno govoreći, pristupi i stilovi u crtanju su odraz individualnosti i karaktera, a ne pola osobe koja stvara. Ja sam se trudila da to i prikažem u izložbi tako što sam birala autorke koje rade u različitim stilovima: od mejnstrima, preko mangi, do andergraunda, eksperimentalnog i apstraktnog stripa.

Šta je zajedničko za autorke sa Balkana i iz Francuske? Da li je njihov položaj u svetu stripa isti? Da li je ista vrsta diskriminacije prisutna i na Balkanu i u Francuskoj, uzimajući u obzir da je Balkan uvek zaostaliji po pitanju rodne jednakosti i prava žena na svim poljima (i ne samo na polju umetnosti)? Kako je u drugim delovima sveta?

Možda će zvučati čudno, ali čini mi se da je u Francuskoj problem diskriminacije u svetu stripa daleko veći, ili je bar bio veći u početku, nego što je to na Balkanu. Verujem da to veoma ima veze sa veličinom tržišta. U Francuskoj, strip predstavlja veliku industrijsku granu kroz koju protiče mnogo novca. A poznato je da je ženama neretko uskraćen ili otežan pristup u profesije takvih profila.

Na otvaranju izložbe u Beogradu Lisa Mandel pomenula da je ona imala najviše problema sa izdavačima i organizatorima festivala. Dakle, sa onima koji imaju finansijsku moć, a ne sa kolegama crtačima. Žene su mnogo teže napredovale, smatrano je da ne mogu crtati već samo bojiti stripove, nisu dobijale nagrade. Ovde, na Balkanu, situacija je nešto drugačija. Nakon raspada stare Jugoslavije, tržište je iscepkano na više manjih scena, i izdavači nemaju finansija da stimulišu autorsku produkciju stripa. Svi su dosta otvoreni, tako da, ako im donesete gotov strip, i izdavaču se dopadne, i ako ima novca, on će ga objaviti. Pol autora ne predstavlja pitanje. Ali tu dolazimo u problem jer izdavači uglavnom, bar kada govorim o Srbiji, kupuju licence za stripove koje su domaći autori uradili za strane izdavače. U tom pogledu i žene i muškarci dele istu sudbinu. Dakle, da bi autor ili autorka bili objavljeni u Srbiji, oni prvo moraju biti objavljena u inostranstvu, i to predstavlja veliki izazov. Ili treba stvarati strip bez avansa, i ponuditi izdavaču gotov proizvod, sa svešću da tu neće biti neke zarade. Što se tiče prisutnosti autorki na festivalima, situacija se postepeno popravlja, ali ima još mnogo mesta za poboljšanja.

Koje su sve poteškoće sa kojima se sreću autorke stripova? Možete reći i nešto iz vašeg iskustva s obzirom da i sami delujete u toj oblasti.

Kada sam ja počinjala, devojke su bile retke zverke na festivalima. Često se dešavalo da ljudi pomisle da smo nečije devojke umesto da smo autorke ili osobe koje se interesuju za strip. Ponekad se čuju i  nespretne najave. Mene su recimo, na jednom festivalu, prilikom otvaranje izložbe na kojoj sam bila jedina žena- izlagač, najavili kao majku Kordejevog sina. To je bilo u Crnoj Gori, pa se može doživeti i kao kompliment. Dešava se da autorke umesto poimence budu predstavljene kao dame koje su ulepšale izložbu radovima. A ponekad se desi i da jednostavno organizatori zaborave da pozovu autorke da učestvuju, što se dogodilo na jednoj izložbi u Beogradu koja je imala temu „Žena u stripu“, ali žena kao motiv, ne kao autor. Brzo su ispravili taj gaf, doduše. Ja znam sve te momke, oni su fini i ljubazni ljudi koji žene i muškarce tretiraju sa jednakim poštovanjem, ali ima nešto u tom patrijahalnom mentalitetu koji dovede do takvih gafova. Ima i autorki koje tu ne vide nikakav problem. Meni, iskreno, takve stvari ostajo pomalo neobjašnjive.

Mislim da je naveći izazov za strip autoke, kao i za žene u drugim profesijama prosto taj patrijarhalni mentalitet naše svakodnevice. Neugodne šale, patronizirajuće ponašanje drugih i ne slaganje sa time da li je to problem ili ne. U svakom slučaju, imam utisak da se situacija menja na bolje. To je, svakako, nešto na čemu se mora raditi, pogotovo, kada se uzme u obzir sve jače naginanje politike na desno u celom svetu. Prava žena su sve češće i sve žešće na udaru.

Poslednjih godina je na Balkanu bilo nekoliko sličnih inicijativa da se učine vidljivim strip autorke (npr. antologija Ženski strip na Balkanu iz 2010.). Koliko su potrebna i važna povezivanja te vrsta? Recite nešto više i o povezivanju francuskih autorki iz Kolektiva strip autorki protiv seksizma i španskih autorki iz udruženja Autoras de comic i o peticiji koju je potpisalo više od 250 autorki. Šta su glavni zahtevi peticije? Da li je u planu slično grupisanje i inicijativa balkanskih autorki?

Na svakih 5-10 godina otprilike, dogodi se na Balkanu neko izdanje koje poveže i promoviše žene u stripu. 2000. i 2002. godine to su bila izdanja „Patagonija – Zona F“ i „Feminus Stripus Ludens“. 2010. je objavljena prva prava antologija Ženski Strip na Balkanu. 2015, u okviru KOMIKAZA je pokrenut projekat FEMICOMIX, a sada 2018. je nastala i ova grupna ženska izložba.

Mislim da su ovakve inicijative vrlo važne da skrenu pažnju na naš rad, jer kada mi autorke izlažemo na regularnim izložbama i festivalima, uvek budemo progutane u masi »muških« stripova, pa publika ostane pod utiskom da nas i nema.

Povezivanje francuskih i španskih autorki je značajno jer se bore za opstanak i vidljivost na mnogo većim tržištima. Preko 250 autorki je potpisalo manifest koji određije vrlo definisane ciljeve, borbu za ravnopravnost, za vidljivost, za moralna i autorkska prava. One se takođe bore i protiv diskriminacije na ostalim poljima u društvu, na samo u stripu: prava žene, dece, nacionalnih i seksualnih manjina, prava osoba sa posebnim potrebama. To je izuzetno važno jer Francuska i Španija sve više okreću na desno, ka nacionalizmu, kao u ostalom i naše države na Balkanu. Treba biti glasan, i boriti se za građanske vrednosti.

Sam kolektiv BD Egalite dobio je na popularnosti kada se 2016 u Angulemu dogodio skandal: među nominovanima za Gran Pri nije bilo nijedne žene. Za one koji ne znaju, Festival u Angulemu je najveći i najvažniji festival stripa u Evropi i možda celom svetu, a njihov Gran Pri smatra se najprestižnijom nagradom u stripu.

Antologija Ženski strip na Balkanu iz 2010. je pokazala da je interesovanje da se upoznaju ženske autorke stripa veliko. Šta vi očekujete od ove izložbe? Kakav odjek i ko će biti posetioci/posetiteljke?

Ova izložba je direktan nastavak na ono što je započeto prethodnim sličnim inicijativama. Trudila sam se da predstavim veliki broj mladih autorki koje su stupile na scenu nakon Ženskog stripa na Balkanu, ili koje nisu deo Komikaza i Femikomixa jer rade u drugim poljima stripa. Nadam se da će izložba ohrabriti te i druge mlade autorke da nastave da se bave stripom i da će malo osvestiti publiku o postojanju velikog broja ovih divnih umetnica.

U katalogu nisam htela da dam klasičan popis autorki, već uz svaku autorku stoji njen kreativni moto koji opisuje njen rad, i link za njen sajt, porfolio, blog, fejsbuk ili instagram profil, tako da ih ljudi mogu zapratiti i kontaktirati radi poslova. Pošto je izložba u Francuskom institutu, na prometnom mestu, u centru Beograda, nadam se da će publika biti raznolika, a izložba traje tokom Salona Stripa u Beogradu, pa se nadam da je privukla publiku i odatle, koja se usko interesuje za strip.

Izložba je otvorena 18. septembra a trajaće do 28. oktobra. Ali mi nećemo stati tu. Izložba »Ona se budi/BD Egalite«, u nešto manjem obimu, biće otvorena i u Francuskom institutu u Zagrebu od 17. oktobra- 16. novembra, a posetiće i Ljubljanu u okviru Sajma knjiga, takođe pod pokroviteljstvom Francuskog instituta u Ljubljani. Biće otvorena u Kulturnom centru Cankarjev Dom 20. novembra i trajeće do 25. novembra.

Ali i mimo ove izložbe, nastavljamo da radimo na vizibilizaciji umetnica. Npr, 18. broj Strip Pressinga u potpunosti je posvećen strip autorkama. U novembru, na Beokonu u Beogradu bi trebalo da se održi izložba posvećena ženskoj strip sceni, a navodno se sprema jedan feministički fanzin u Hrvatskoj koji bi se bavio temama ljudskih prava. Tako da uzimamo sudbinu u svoje ruke i idemo dalje ka novim horizontima.

Iskoristila bih ovu priliku i da se zahvalim Piji Nikolič koja mi je nesebično pružila pomoć kada sam tražila autorke iz Slovenije. Hvala i vama što ste se setili da me pozoveta da učestvujem u vašoj emisiji. Bilo mi je veliko zadovoljstvo!

Razgovarala Irena Vujčić Pavlović