Piše: Svetlana Slapšak
Sentimentalnost je već od kraja osamnaestog veka, kada je predstavljala jaku struju u popularnoj književnosti, bila odlična osnova na kojoj su evropski intelektualci oštrili svoje kritičke kandže i dokazivali da je razum važniji od sentimentalnosti i da prava umetnost nema veze sa sentimentalnošću. Sve do dvadesetog veka, kada je pojam sentimentalnosti postao samo proizvodno-potrošački trik ili kič, sentimentalizam su- uglavnom sa dobrim razlozima – uporno uništavali, kako kritičkim ocenama, tako i umetničkim delima koja su pokazivala neposrednu štetu sentimentalizma. Među njima je svakako najvažnije Sentimentalno vaspitanje Gustava Flauberta (1869.): njegovi junaci (junakinje neuporedivo manje) pravi su sentimentalni škodljivci, koji „prateći svoja osećanja“, odnosno svoju nesposobnost da odrede pravo mesto u svetu, uništavaju drugima živote. No Flaubertovi muški sebičnjaci bar ne nalaze prizemna objašnjenja za ono što čine, nego ih ipak razdiru – možda lažne – dileme i sumnje. Sentimentalnost je u međuvremenu, pre svega zahvaljujući medijima i popularnoj kulturi, stekla neke otpornije osobine, recimo bezobzirnost i drsko laganje sa hipokrizijom, tako da je omogućila pravu brutalnost. Kombinacija sentimentalnost+brutalnost danas i dalje odlično funkcioniše…
Kako naivno, u poređenju sa tim, izgleda Fraubertova gospođa Bovary (iz istoimenog romana), čiji je izvorni greh bio to što je kao devojčica čitala sentimentalna romane na potkrovlju! Pre nekoliko godina (2010.) je nekadašnji zatvorski lekar i psihijatar sa umetničkim imenom Theodore Darlymple izdao u Velikoj Britaniji knjigu o „otrovnom kultu sentimentalnosti“, u kojem tvrdi da je sentimentalnost „babica brutalnosti“. Knjiga se pre svega odnosi na decu, odnosno dečiju razmaženost; međutim, glavni primeri su primeri žena– princeze Diane, nestale devojčice Madeleine, čak i američke pesnikinje Sylvie Plath. U svakome slučaju, možemo zaključiti da su moderni mislioci potpuno deklasirali sentimentalnost i pripisali joj neke od najopasnijih mogućnosti za kvarenje ne samo individualne inteligencije i funkcionalnosti u društvu, nego i za kvarenje i opasno društveno zaoštravanje sa mogućnim nasiljem u svakome društvu. Nedavno je Slavoj Žižek, u još jednom od paradoksa, izmislio nešto što se zove „sentimentalna levica“ i optužio je za manje-više sve zločine, uključujući izbegličku krizu. Levica, čak i u najkonzervativnijim krugovima zapadnih društava (a i u drugim krajevima), još nigde i nikada nije optužena za sentimentalnost. Trik je jasan: Žižek je naprosto uzeo prepoznatljivi pojam „krvarećeg liberalnog srca“, koji važi pre svega u ZDA, i odnosi se na šarenu političku grupu raznih orijentacija, ljudi koji su spremni da za svaku nepravdu i nesreću priliju suzu razumevanja i solidarnosti, pa i da ponešto urade na ublažavanju posledica i pomoći. Prepoznatljivost ponašanja trebalo je valjda da se prebaci na drugu grupu, koja onda po inerciji treba da postane predmet podrugivanja, na isti način kao i originalna. Prebaciti to na levicu značilo je, naprosto, deklasirati levicu – bar je to bila namera autora. Pre nego što se on sam seti toga, treba iskoristiti retoričku poroznost paradoska, i iz njega izvući druga, na prvi pogled neuočena a provokativna značenja koja mogu imati svoj nezavisni život.
Svedoci smo pravog bombardovanja onom prvom, brutalizirajućom sentimentalnošću već nekoliko meseci, a pred praznike ćemo morati da neurotizaciju koju izazivaju pristalice referenduma još skupo platiti: nastupaju, naime usred šize koju nam priređuju trgovci (što je naravno smišljena strategija). Između potpunog izluđivanja većinske sirotinje, koja će svoje frustracije iskazati možda i na referendumu, i savršeno za potrošačko ludilo nezainteresovanih bogatih, koji će svoje praznične želje ispunjavati daleko od Sparova i Liedlova, ostaje relativno malo onih koji u tome vremenu mogu čisto i jasno da misle. U tome mutnome vrtlogu rade snage koje hoće da sruše zakon o porodici. Njihov osnovni cilj izvesno nije zakon, koji je samo jedna tačka u opštoj destabilizaciji, uvođenju straha kao osnovnog sredstva ukidanja demokratije (bar onoga što još mislimo da su njene institucije) i brutalizaciji stanovništva. Ograda od bodljikave žice, uvođenje specijalnih ovlašćenja vojsci (bez mogućnosti referenduma!), i konačno likovi čelnika i čelnica pokreta sa dlakavim stomacima koji ispadaju iz košulja i labavih veštačkih vilica+veštačkih trepavica…to sve treba da većinu građana što pre liši razuma, tako da prihvate ono što se događa: puč u tri, šest ili devet koraka, polako, dok mi ostali mirno gledamo i užasavamo se svako jutro… na internetu.
Sve se to zasniva na drskom falsifikovanju već izglasanog zakona, u kojem nema ni reči o budućem nepoštovanju polova, o negiranju ljubavi za drugostepene potomke bakica i dekica, niti ukratko o bilo čemu o čemu već mesecima trube i zaglušuju nas lažni branitelji porodice, a naročito dece. Naprotiv, nedonošenje zakona temeljno će lišiti ljudskih prava manjinu u tome društvu, u opsegu sasvim slično zločinu koji se dogodio izbrisanima: lep primer za svakoga ko još misli da sudska pravda ima smisla u ljudskom životu – sem izabranih, naravno. Vreme je, dakle, da upotrebimo paradoks odnosno njegove posledice: da, levica bi morala biti sentimentalna, i ne samo ona, svi bismo morali postati mnogo više sentimentalni, osetljivi, dotakljivi i sposobni da svoje osećanje stavimo u pogon za pomoć onima čija nas je nesreća pokrenula. Paradoksalno, upravo ono što je najopasnije sredstvo puča može da postane najvažnije sredstvo neke nove sentimentalnosti: vest o prvoj poginuloj košuti, koja je u najgorim mukama umrla u bodljikavoj žici, bila je na internetu tri dana pre nego na televizijama. U međuvremenu su se na televizijama setili da u rezervama imaju i mišljenja nekih stanovnika južne Slovenije koja prethodno nisu izabrali (već su ih cenzurisali) u prvim danima proslavljanja i potpore mudroj odluci predsednika vlade i vlade same o postavljanju… mmm… još nemam sva potrebna mišljenja… ograde za sprečavanje prodora sa nezakonitim preskakanjem preko naše suverenosti – ili je možda bio u upotrebi još luđi verbalni skalameraj?
Budimo, dakle, do kraja sentimentalni, ako je potrebno i levičari – dakle sentimentalni levičari, jer nam se pred očima odvija sada već krvava drama životinja, ljudi i društva u celini. Sentimentalni, otvoreno, bez srama i sa jasnim ciljem pomaganja i smirivanja – prema životinjama, koje nas svako jutro rasplaču na facebooku: pogledajmo ih u svetu u kojem živimo, od mačaka-lutalica koje je ilegalizirao Zoran Janković, pa do paćenika na žici; prema ljudima, beguncima, u pomoći dobrovoljcima, u pomoći siromašnima; prema grupi kojoj preti oduzimanje ljudskih prava: u ove preostale dve nedelje, mogli bismo prikazati njihova lica i priče – nego šta nego sentmentalno – preko medijskih mreža, do očiju i razuma svakog ko ih je otvorio. Razlika između dve Slovenije, one u kojoj možda neće hteti da žive ni neke vatrene pristalice laži o zaštiti dece, i one u kojoj će se možda moći razviti nada za neki život, visi na nekoliko stotina, možda nekoliko desetina glasova. Ne uništavajmo nadu za nadu!