Putevi slave. Kako se marginalci nameću pažnji nacije

Autor: dr Ivan Čolović

(1).
Vreme velikih političkih kriza i ratova pruža šansu ljudima sa margine da isplivaju na površinu i da se preporuče pažnji javnosti. Primera takvih promocija bilo je u izobilju u Jugoslaviji 1990-ih godina, kad su na tlu bivše države trajali ratni sukobi, a ima ih i danas, jer posledice tih sukoba i dalje čine ovaj region nestabilnim. Prema zanimanjima kojima su se bavili pre ratova devedesetih, mogućno je izdojiti nekoliko grupa ličnosti koje su se u tim ratovima proslavile. Prva je malobrojna i nju čine profesionalni vojnici i policajci. Među bosanskim Srbima to su bili, na primer, Ratko Mladić, oficir JNA, i Milan Martić, milicioner iz Knina; među Bošnjacima slavu ratnog junaka bio je stekao i Naser Orić, koji je pre ovih ratova bio milicioner u Beogradu i pripadnik specijalne jedinice MUP-a Srbije. Oficir je bio i Veselin Šljivančanin, jedan od komanata jedinicama JNA koje su opsedale i razarale Vukovar 1991. godine, na početku rata u Hrvatskoj. U ovo društvo se može ubrojiti i Franjo Tuđman, nekadašnji general JNA, koji se u vreme krize i rata u Hrvatskoj vinuo da najvišeg položaja, postavši predsednik nove hrvatske države i vrhovni zapobednik njenih oružanih snaga.

U drugu grupu ranije manje-više nepoznatih ličnosti koje su se proslavile za vreme rata mogućno je izdvojiti ljude raznih civilnih zanimanja, koji su eventualno bili poznati samo u svojim lokalnim sredinama. Na primer, Goran Hadžić, koji je za vreme rata bio predsednik takozvane Republike srpske Krajine, a od 2011. godine čeka presudu tribunala za ratne zločine u Hagu, pre rata je bio magacioner u selu Pačetin pored Vukovara. U Hrvatskoj su kao ratni junaci bili slavljeni Tomislav Merčep, po zanimanju građevinski inženjer iz Vukovara, Branimir Glavaš, pravnik iz Osijeka i Mirko Norac, konobar iz okoline Sinja, koji je u toku rata potao general Hrvatske vojske. Sva trojica su u toku i neposredno posle rata postali uticajni ljudi bliski predsedniku Tuđmanu, da bi u novije vreme – kad su isplivale činjenice o njihovoj odgovornosti za zločine počinjene tokom rata – i oni doživeli da budu uhapšeni i da im se u Hrvatskoj sudi za te zločine. Među bosansko-hercegovačkim Srbima pažnju javnosti je u toku rata uspeo da privuče Božidar Vučurević, kamiondžija i pučki pesnik iz Trebinja, koji je bio ratni gradonačelnik tog grada, u vreme kad su iz njega proterani svi Bošnjaci, a JNA uz njegovu logističu podršku opsedala Dubrovnik.

Posebnu grupu onih koji nisu odoleli iskušenju da se u vihoru ratnih zbivanja domognu slave čine ambiciozni intelektualci. Takvi su se mahom zadovoljili time da sa bezbedne distance učestvuju u propagandi rata, da budu, kako ih je nazvao novinar Stojan Cerović, « dobrovoljni davaoci tuđe krvi ».
Međutim, jedan broj intelektualaca odlučio je da se devedesetih godina istakne tako što će se neposredno uključiti u politička i ratna zbivanja. Na primer, ranije manje poznati književnik i novinar Vuk Drašković, takoreći preko noći postao je poznat zahvaljujući tome što je osnovao političku stranu Srpski pokret obnove, koja je jedno vreme bila jedna od najvećih stranka u Srbiji. Njegov primer sledio je godinu dana kasnije doktor prava Vojislav Šešelj, inače Draškovićev kum, kad je 1991. godine osnovao Srpsku radikalnu stranku, koja je uskoro po poularnosti i broju pristalica prestigla i kumov SPO i Miloševićevu Socijalističku patiju.

U spremnosti da se proslave u ratu prednjačili su intelektualci među bosanskim Srbima, tako da su se na najvažnijim političkim funkcijama u vlasti koju je u toku rata bila uspostavila srpska strana, našli psihijatar i pesnik Radovan Karadžić, profesorka biologije na Sarajevskom sveuilištu Biljana Plavšić, filozof Aleksa Buha, književnik Miroslav Toholj i profesor književnosti iz Banjaluke Nikola Koljević. Malo ko je pre rata znao ko su ovi ljudi. Ja sam znao samo ko je Nikola Koljević, jer je bio moj molega na studijama takozvane svetske književnosti u Beogradu Jedini koji je sam sebi presudio, ne čakajući da li će se za njega zaintresovati Haški tribunal : ubio se 1997. godine.

Za vladike Srpske pravoslavne crkve, Amfilohija Radovića, Atanasija Jeftića i Filareta Mićevića ne može se reći da su pre devedestih bili nepoznati, međutim, zahvaljujući aktivnoj ulozi u promovisanju i ekspanziji srpskog nacionalizma, njihova imena potala su poznata šitokoj javnosti i u Srbiji i u ostalim zemljama koje su nekada bile delovi Jugoslavije. Nisu se ustezali da blagosiljaju vojne i paravojne jedinice koje su polazile u pustošenje Hrvatske i Bosne, uključujući tu i one koje je predvodio famozni Željko Ražnatović Arkan.

(2).
Najinteresanniju i jednu od najvećih grupa mariginalaca i mediokriteta koji su se u ratovima u Jugoslavijei devedesetih godina domogli slave, i u medijima zaraćenih strana bili promovisani u nacionalne junake, bili su kriminalci i takozvani « psi rata ». Oni su privukli moju pažnju, više nego ljudi drugih profesija koji su iskoristili haos raspada Jugoslavije da dođu do slave i novca, jer sam uvideo da proučavanje njihovog slučaja daje odgovore koji važe i za ostale, da su kriminalaci ratni junaci obećavajuća tema za antropologiju, da su, što bi rekao Levi Stros, «  dobri za mišljenje ». Zato ovde nudim rezime mojih zapažanja o nekoliko ljudi iz takozvane kriminogene sredine koji su se devedesetih godina pretvorili u slavne ratnike.
Me­đu Mu­sli­ma­ni­ma (Bo­šnja­ci­ma) pre­stiž ju­na­ka u bor­bi za na­ci­o­nal­nu stvar to­kom ra­ta u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni 1992-1995. ste­kli su pred­rat­ni kri­mi­nal­ci Ra­miz De­la­lić Će­lo, Mu­šan To­pa­lo­vić Ca­co i Ju­suf Pra­zi­na Ju­ka. Oni su se, prema re­či­ma so­ci­o­lo­ga Ozre­na Žu­ne­ca, is­ta­kli kao vo­đe „svo­je­vr­sne gang­ster­ske ge­ri­le“, ko­ju je či­nio spoj oru­ža­nog ot­po­ra ne­pri­ja­te­lju i or­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la; kom­bi­no­va­li su „za­stra­ši­va­nja i zlo­či­ne“ s „ve­li­kim ro­bin­hud­skim ge­sta­ma“ (Žunec, 24). Na To­pa­lo­vi­će­ve ak­ci­je u op­ko­lje­nom Sa­ra­je­vu, pre­ma sve­do­če­nju jed­nog sa­ra­jev­skog no­vi­na­ra, no­va bo­san­ska vlast je gle­da­la sa odo­bra­va­njem, pri­hva­ta­ju­ći ih „kao va­nin­sti­tu­ci­o­nal­ni li­jek u li­je­če­nju in­sti­tu­ci­o­nal­nih bo­le­sti blo­ki­ra­nog Sa­ra­je­va: rat­nog pro­fi­ter­stva, ne­pra­ved­ne ras­po­dje­le te­re­ta od­bra­ne gra­da i na­ra­sta­ju­ćeg kri­mi­na­la“. Istu po­dr­šku sa zva­nič­ne stra­ne uži­vao je i De­la­lić. Obo­ji­ca su pod svo­jom ko­man­dom ima­li po jed­nu bri­ga­du Ar­mi­je Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, sve do sep­tem­bra 1993. go­di­ne, ka­da je, po­sle oce­ne Izet­be­go­vi­će­ve vla­de da su se Ca­co i Će­lo otr­gli kon­tro­li, pro­tiv njih i nji­ho­vih lju­di or­ga­ni­zo­va­na pra­va voj­no-po­li­cij­ska ope­ra­ci­ja, u ko­joj je pr­vi po­gi­nuo a dru­gi uhap­šen.

Iste 1993. go­di­ne po­gi­nuo je u Bel­gi­ji, pod ne­raz­ja­šnje­nim okol­no­sti­ma, Ju­suf Pra­zi­na. Taj sa­ra­jev­ski kri­mi­na­lac na po­čet­ku ra­ta bio je „slu­žbe­no ime­no­van za­po­vjed­ni­kom spe­ci­jal­nih po­stroj­bi“, ali je u jav­no­sti bio da­le­ko po­zna­ti­ji kao ju­nak pe­sa­ma i pri­ča ko­je su go­vo­ri­le o nje­go­vim rat­nim i dru­gim pod­vi­zi­ma. Ka­ko pi­še Ivo Ža­nić,

nje­go­vi su lju­di oti­ma­li auto­mo­bi­le i pre­mla­ći­va­li gra­đa­ne, a iz pro­da­va­o­ni­ca iz­no­si­li što su htje­li, osta­vlja­ju­ći kat­kad pi­sme­ne po­tvr­de ka­ko bi sve­mu da­li for­mu le­gal­no­sti. Dio pli­je­na uz ve­li­ku je pom­pu od vre­me­na do vre­me­na da­ri­vao bol­ni­ca­ma, dje­ci i ne­moć­ni­ma. Dok je bio u gra­du, vo­zio je ote­ti tam­no­cr­ve­ni audi na či­jim je re­gi­star­skim plo­ča­ma pi­sa­lo Ju­ka, a ka­da je u ra­nu je­sen 1992. iz­i­šao na Ig­man, me­đu re­dov­ne po­stroj­be ABiH, u se­lu Šeh­be­go­vi­ći­ma ku­pio je bi­je­lo­ga ko­nja na ko­je­mu je ka­nio uja­ha­ti u oslo­bo­đe­no Sa­ra­je­vo, već oči­to do kra­ja uži­vljen u ulo­gu ro­man­tič­nog ju­na­ka (Žanić, 359).

Od ju­na­ka ra­ta u Bo­sni po­re­klom iz ma­fi­ja­škog pod­ze­mlja na hr­vat­skoj stra­ni naj­vi­še se bio pro­čuo Mla­den Na­le­ti­lić Tu­ta. Kao i mno­gi dru­gi kri­mi­nal­ci ko­ji su se na po­čet­ku ra­ta u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji po­ja­vi­li kao vo­đe ra­znih pa­ra­voj­nih gru­pa, i Na­le­ti­lić je pre to­ga ži­veo i „ra­dio“ u ino­stran­stvu. U Ju­go­sla­vi­ju se vra­tio 1990, a u ra­tu se is­ta­kao kao vo­đa Ka­žnje­nič­ke boj­ne u sa­sta­vu HVO-a, ko­joj se pri­pi­su­je od­go­vor­nost za te­ške rat­ne zlo­či­ne u Mo­sta­ru i oko­li­ni, zbog ko­jih se Tu­ta na­šao na li­sti osum­nji­če­nih za ratne zločine. Hr­vat­ska po­li­ci­ja ga je uhap­si­la 1997. go­di­ne i zatim je prosleđen Haškom tribunalu, koji ga je osudio na višegodišnju zatvor, kaznu koju on danas služi negde u Italiji.

Od srp­skih ju­na­ka i go­spo­da­ra ra­ta s bo­ga­tom ma­fi­ja­škom bi­o­gra­fi­jom naj­vi­še se to­kom rat­nih su­ko­ba u Ju­go­sla­vi­ji go­vo­ri­lo i pi­sa­lo o Želj­ku Ra­žna­to­vi­ću Ar­ka­nu. Ra­žna­to­vić je bio vo­đa jed­nog pa­ra­voj­nog do­bro­vo­ljač­kog od­re­da (Srp­ska do­bro­vo­ljač­ka gar­da), či­ja je spe­ci­fič­nost bi­la u to­me što je nje­go­vo je­zgro či­ni­la gru­pa na­vi­ja­ča fud­bal­skog klu­ba „Cr­ve­na zve­zda“. Pre ne­go što je po­stao nji­hov voj­ni šef, Ar­kan je bio vo­đa tih na­vi­ja­ča. I nje­go­vo ime bilo je na li­sti li­ca pro­tiv ko­jih je Ha­ški tri­bunl po­di­gao op­tu­žni­cu, ali je Ra­žna­to­vić 15. ja­nu­a­ra 2000. ubi­jen u re­vol­ve­ra­škom ob­ra­ču­nu u be­o­grad­skom ho­te­lu In­tercon­ti­nen­tal, tako da je račune za svoja delo položio pred drugm sudskom instancom.

Na po­čet­ku oru­ža­nih su­ko­ba u Hr­vat­skoj, srp­ski me­di­ji su ve­li­ku pa­žnju po­sve­ti­li i jed­nom voj­nom in­struk­to­ru po­bu­nje­nih Sr­ba u Knin­skoj Kra­ji­ni, ko­ji se pred­sta­vljao kao Ka­pe­tan Dra­gan , od­bi­ja­ju­ći da do kra­ja ot­kri­je svoj iden­ti­tet. Zna­lo se da je, pre po­sla na Knin­skoj tvr­đa­vi – gde je, ka­ko se mo­glo vi­de­ti na fo­to­gra­fi­ja­ma ob­ja­vlje­nim u be­o­grad­skoj štam­pi to­kom le­ta 1991, rat­nim ve­šti­na­ma učio jed­nu do­br­o­vo­ljač­ku je­di­ni­cu, ta­ko­zva­ne Knin­dže – bo­ra­vio u Austra­li­ji, i Afri­ci, ži­ve­ći od po­slo­va ko­ji se obič­ni na­zi­va­ju „mut­nim“. Nje­go­vi rat­ni pod­vi­zi opi­sa­ni su u ni­zu no­vin­skih čla­na­ka, ali i u ob­li­ku stri­pa. Poslednjih godina Hrvatska vodi postupak pred sudovima u Australiji, gde se Kapetan nalazi, tražeći njegovo izručenje radi suđenja za ratne zločine.

Danas se o Kapetanu, kao i o drugim njemu sličnim ličnostima koje su isplivale na površunu devedesetih godina, priča na internetu, na internetskim forumima. Svi su predstavljeni u Wikipediji, i to po pravilu na nekoliko jezika, a nekima su njihovi poštovaoci otvorili i profile na Facebooku. Obilje video zapisa o ovom likovima koji se nalaze na You Tubeu dodaje govoru o njima jednu novu, reality dimenziju. Prebirajući po toj građi, primećujem da narativi o junacima koji ona nudi sada imaju veću evokativnu moć, da se oni mogu dojmiti mnogo snažnije nego ranije, odnosno da je medij interneta izuzetno pogodan za epifanijsko dočaravanje junaka. Uzbudljivi su za mene bili novi susreti sa likovima o kojima sam ranije pisao, a koji mi danas dolaze življi i izgledaju bliži nego u vreme kad sam ih prvi put sreo.

Jedan od kri­mi­na­la­ca s bo­ga­tim di­si­je­om u ju­go­slo­ven­skoj po­li­ci­ji i po­li­ci­ja­ma ne­ko­li­ko evrop­skih ze­ma­lja, či­je je uče­šče u po­sled­njim ra­to­vi­ma da­lo po­vo­da da se o nje­mu poč­ne go­vo­ri­ti i pi­sa­ti kao o no­vom rat­nom ju­na­ku, bio je i Ðor­đe Bo­žo­vić, zva­ni Gi­ška. On je na po­čet­ku ra­ta u Hr­vat­skoj po­stao ko­man­dant Srp­ske gar­de, do­br­o­vo­ljač­kog od­re­da ko­ji je ju­na 1991. osno­van pod po­kr­o­vi­telj­stvom po­li­tič­ke stran­ke Srp­ski po­kret ob­no­ve (SPO). U je­sen iste go­di­ne Gi­ška je po­gi­nuo u bor­ba­ma u oko­li­ni Go­spi­ća. U go­vo­ri­ma na nje­go­voj sa­hra­ni, u no­vin­skim član­ci­ma i jed­noj knjzi, ko­ja je ob­ja­vlje­na ubr­zo po­sle nje­go­ve smr­ti, Gi­ška je opi­san kao „no­vi vi­tez na ne­bu Srp­stva“. Na njegovoj sahrani govorio je i episkop Atnasije Jeftić, koji ga je opisao kao pokajnika iz koga je progovorio čestiti ljudski i srpski karakter.
(3)

Ka­ko se mo­že ob­ja­sni­ti to što kri­mi­nal­na pro­šlost ovih lju­di, ni nji­ho­ve i u ra­tu is­po­lje­ne na­sil­nič­ke oso­bi­ne, ni­su pred­sta­vlja­le smet­nju za njho­vu he­ro­i­za­ci­ju, što se vi­di po to­me što se u pri­ča­ma o pod­vi­zi­ma ovih na­ci­o­nal­nih ju­na­ka nji­ho­va kri­mi­nal­na pro­šlost i nji­ho­ve na­sil­nič­ke oso­bi­ne ne skri­va­ju? Nema sum­nje da je pre­sud­nu ulo­gu u to­me ima­la tra­di­ci­o­nal­na i da­nas u ovom de­lu Evro­pe ži­va pred­sta­va o na­rod­nim spa­si­o­ci­ma i osvet­ni­ci­ma, ko­ji ne pri­pa­da­ju vla­da­ju­ćoj eli­ti, a če­sto ži­ve van za­ko­na, pred­sta­va na ko­joj se, ka­ko je utvr­dio Hob­sba­um, te­me­lji ši­ro­ko ras­pro­stra­nje­na po­ja­va „so­ci­jal­nog raz­boj­ni­štva“ (Hobsbawm, 1969). Po­ja­va lju­di van za­ko­na kao po­pu­lar­nih na­rod­nih osvet­ni­ka na­ro­či­to je če­sta, ka­ko je ob­ja­snio Kri­stijan Ðor­da­no, me­di­te­ran­skim dru­štvi­ma, gde je du­go­traj­na tu­đin­ska vlast stvo­ri­la traj­no ne­po­ve­re­nje pre­ma vla­sti i za­ko­nu, a ti­me otvo­ri­la put di­vlje­nju svi­ma oni­ma ko­ji im se od­u­pi­ru (Giordano, 52). Kult hajduka i u naše vreme ostao je neupitan, reprodukuje ga, između ostalog, nastava književnosti istorije već u osnovnoj školi.

Zato je bilo očekivano da će pojva kriminalca u ulozi junaka u ratovima devedestim biti u medijima u Srbiji i Hrvatskoj biti legitimisana pozivanjem na hajdučku tradiciju. Zar i haj­du­ci, ti le­gen­dar­ni na­rod­ni osvet­ni­ci i za­štit­ni­ci, ni­su bi­li lju­di van za­ko­na, zar i oni ni­su ra­to­va­li na svo­ju ru­ku i o ži­vo­tu i smr­ti od­lu­či­va­li po svom vi­še ne­go su­ro­vom „za­ko­nu“? Nji­ma to ni­šta ni­je sme­ta­lo da bu­du pri­zna­ti kao ju­na­ci ko­ji su za­du­ži­li na­rod i dr­ža­vu, da pri­ča o nji­ma po­sta­ne va­žna epi­zo­da sve­te isto­ri­je na­ci­je.

Hr­vat­ski kriminalcii – he­ro­ji u ra­tu u Bo­sni pri­ka­za­ni su kao lju­di u či­jim ži­la­ma te­če krv sta­rih her­ce­go­vač­kih haj­du­ka. Tu­ta je do­ži­veo sla­vu da mu bu­du po­sve­će­ne pe­sme u ju­nač­kom de­se­ter­cu i da u me­di­ji­ma bu­de sla­vljen kao sa­vre­me­ni iz­da­nak, pa čak i kao da­le­ki po­to­mak ču­ve­nog haj­du­ka Mi­ja­ta To­mi­ća. I u pri­ča­ma o Ca­ci go­vo­ri­lo se da na­sta­vlja haj­duč­ku tra­di­ci­ju. On sâm go­vo­rio je da je ra­stao „uz gu­slar­ske ju­nač­ke pje­sme“ i da je iz njih na­u­čio da su Mu­sli­ma­ni po­tur­če­ni Hr­va­ti, ko­ji su se „od­re­kli i svo­je vje­re i svo­je na­ci­je“. Dru­gim re­či­ma, Ca­co je svo­je uče­šće u ob­ra­ču­nu bo­san­skih Hr­va­ta sa Mu­sli­ma­ni­ma vi­deo kao na­ci­o­nal­ni za­da­tak, to jest bor­bu za ukla­nja­nje po­sled­njih osta­ta­ka ro­bo­va­nja hr­vat­ske na­ci­je Tur­ci­ma.

Slično tome, srpski mafijaši pretvoreni u ratne heroje predstavljeni su u pričama o njihovim podvizima kao potomci hajuka. Autori jedne knjige o Giški potrudili su se da naprave njegov navodni rodoslov, da bi istakli da on potiče od od plemena koje je dalo slavne hajduke : „Sto­ti­na­ma go­di­na“, ka­žu auto­ri knjige, „ovo rat­nič­ko ple­me vo­di­lo je bor­be. U to vri­je­me ži­vje­li su od pre­sre­ta­nja tur­skih ka­ra­va­na i sto­ča­ra, pa su se i ti pod­vi­zi sma­tra­li ju­na­štvom. Me­đu ju­na­ko­vim pre­ci­ma, kao onaj ko­me je po ju­nač­kom ka­rak­te­ru Gi­ška naj­slič­ni­ji, auto­ri su iz­dvo­ji­li iz­ve­snog Mić­ka, ko­ji do­du­še ni­je bio haj­duk, ali je za­to „jed­nom pri­li­kom“ kao sta­rac od de­ve­de­set pet go­di­na ubio tur­skog bar­jak­ta­ra i pri tom i sâm po­gi­nuo.

Drugo i često primenjivano objašnjenje paradoksa da se nesumnjivi mafijaši slave kao požrtvovani zaštitnici i junaci svojih nacija sastojalo se u tome da se ovi kriminalci-junaci predstave kao u dubini duše iskreni vernici, božjih ljudi, koji u svoju duboku religioznost otkrivaju tek u ratu, kad kao pokajnici radosno živote polažu na oltar svoje vere i crkve. Spek­ta­ku­lar­ne raz­me­re pa­da u vreme kad su se bavili mafijaškim poslom na­go­ve­šta­va­ju ve­li­či­nu uz­le­ta ovih poajnika u veme rata. Ko ni­sko pa­da – vi­so­ko le­ti! Ðor­đe Bo­žo­vić Gi­ška, pre­ma ono­me što ka­žu auto­ri knji­ge o nje­mu, „is­ku­ša­vao je ži­vot mno­go vi­še od dru­gih, si­la­zio do­kle se naj­vi­še mo­glo, ali i peo mno­go vi­še i mno­go da­lje ne­go što to zna­ju neo­ba­vi­je­šte­ni“.

Ko­nač­no, du­bi­nu pa­da on je is­ku­pio ve­li­či­nom žr­tve, po­gi­bi­jom za srp­stvo. To is­ku­plje­nje ni­je sa­mo pa­tri­ot­sko ne­go je ono i ver­sko, od­no­sno, u nje­go­vom slu­ča­ju, hri­šćan­sko. Jer, po re­či­ma nje­go­vih bi­o­gra­fa, on je „osje­tio to­plu ru­ku ži­vo­ga Bo­ga i pri­gr­lio je s do­bro do­ži­vlje­nom bož­jom to­pli­nom“. Zbog to­ga je za njih Gi­ška „bio sa­mo bo­ži­ji čo­vjek, čo­vjek Isu­sa Hri­sta. Sve dru­go je zlo­na­mje­ra i ne­i­sti­na“.

I Želj­ko Ra­žna­to­vić se tru­dio da bu­de pri­hva­ćen kao bo­rac za stvar pra­vo­sla­vlja. Arkan je vo­leo da ka­že da je nje­gov je­di­ni ko­man­dant pa­tri­jarh Pa­vle. Za me­sto osni­va­nja Srpke dobrovoljače garde iza­brao je je­dan ma­na­stir (Ma­na­stir Po­kaj­ni­ca, kod Ve­li­ke Pla­ne), a do­ma­ćin sva­ča­no­sti ko­ja je u čast tog do­ga­đa­ja upri­li­če­na bio je igu­man tog ma­na­sti­ra. Pri­li­kom stu­pa­nja u nje­go­vu voj­sku, po­red da­va­nja za­kle­tve, či­ta­la se i mo­li­tva:

„Si­ne bož­ji! Ti si po­lo­žio du­šu Svo­ju, da nas spa­seš. Ti si za­po­ve­dio i na­ma da du­še svo­je po­lo­ži­mo za dru­go­ve svo­je. Ra­do­sno idem da iz­vr­šim sve­tu vo­lju Tvo­ju, bo­re­ći se za otadž­bi­nu i ve­ru svo­ju. Na­o­ru­žaj me sna­gom i ju­na­štvom da odo­lim ne­pri­ja­te­lji­ma na­šim. Ako, pak, bu­de vo­lja Tvo­ja da po­lo­žim ži­vot svoj u da­na­šnjem bo­ju, mi­lo­sti­vo do­pu­sti da um­rem s tvr­dom ve­rom i na­dom u več­ni bla­že­ni ži­vot u Tvom Car­stvu. Maj­ko Bož­ja! Sa­ču­vaj me pod po­kro­vom tvo­jim. Amin!“

Spre­mnost da s odo­bra­va­njem, pa čak i po­seb­nim pi­je­te­tom, go­vo­re o no­vim rat­nim ju­na­ci­ma po­re­klom iz ma­fi­ja­škog pod­ze­mlja is­po­lji­le su i islam­ske ver­ske vla­sti u Sa­ra­je­vu, pri­li­kom To­pa­lo­vi­će­ve dže­na­ze (po­me­na), odr­ža­ne tri go­di­ne po­sle nje­go­ve smr­ti. Pre­ma pi­sa­nju sa­ra­jev­ske štam­pe, pred dva­de­set hi­lja­da lju­di, oku­plje­nih na tom do­ga­đa­ju, imam ga je pro­gla­sio ga­zi­jom (ju­na­kom) i še­hi­dom (mu­če­ni­kom za ve­ru), re­kav­ši da je on „ju­na­štvom za­di­vio či­tav svi­jet“, a da je nje­go­va dže­na­za „po­raz svih kja­fi­ra (ne­ver­ni­ka, ne­mu­sli­ma­na) i mu­na­fi­ka (li­ce­me­ra)“.
(4)

Međutim, ova objašnjavanja i opravdanja prisustva mafijaša među ratnim junacima putem njihovog vezivanja za hajdučku tradiciju ili parobolu o bludnom sinu, ne dovode u pitanje njihovu osnovnu osobinu – njihovu ekstremnu nasilnost. Ona ostaje i posle njihovog junačkog preobražaja. Piča o tom preobražaju ne zaobilazi, nego na protiv naglašava ono razbojničko, ono surovo i ekstremno nasilno u njima He­ro­i­za­ci­ja predratnih mafijaša ni­je po­stu­pak ko­jim se ne­što ne­pri­hva­tlji­vo, od­vrat­no, lo­še, stra­no nor­mal­nom čo­ve­ku, pre­tva­ra u pri­hva­tlji­vo, uzor­no, do­bro, sva­kom ra­zu­mlji­vo i bli­sko. Ono što da­na­šnje ma­fi­ja­še – a u prošlosti hajduke i druge razbojnike – či­ni po­god­nim predloškom za fabrikovanje he­ro­ja ni­je nji­ho­va sprem­nost da se pre­tvo­re u šam­pi­o­ne mo­ra­la i ple­me­ni­to­sti, ne­go, su­prot­no to­me, nji­ho­va upe­ča­tlji­va i ne­iz­bri­si­va na­sil­nost.

Čak i Ka­pe­tan Dra­gan, či­ji je lik iz­gra­đen po mo­de­lu ofi­ci­ra-džen­tlme­na, ume da se pre­tvo­ri u čo­ve­ka-zver, da is­po­lji „sna­gu gru­bi­ja­na“, da „opa­sno pla­ne“. Slično tome prikazana je i Giškina neobuzdana silina. U ljut­nji se „nje­go­vo li­ce mi­je­nja­lo, do­bi­ja­lo bi neo­d­re­đe­nu bo­ju, a oči bi mu za­si­ja­le kao u ri­sa. U ta­kvim tre­nu­ci­ma bio je ne­mi­lo­sr­dan…“ Zbog to­ga Gi­ška, kao i osta­li raz­boj­ni­ci-ju­na­ci, lju­di­ma sa ko­ji­ma stu­pa u do­dir uli­va zbu­nju­ju­će, am­bi­va­lent­no ose­ća­nje, di­vlje­nje po­me­ša­no sa stra­hom. U sva­kom slu­ča­ju, nji­hov od­nos pre­ma he­ro­ju Gi­ški od­nos je pod­re­đe­no­sti, to je uz­mi­ca­nje pred ne­kim ko je ne­što vi­še od obič­nog čo­ve­ka ili bar od nje­ga ne­što ra­zli­či­to. „I kad je bio naj­mir­ni­ji, opu­šte­nih mi­ši­ća i ve­seo“, pri­ča­ju nje­go­vi bi­o­gra­fi, „iz Gi­ške je zra­či­la ne­ka ču­de­sna sna­ga i ne­vi­dlji­vi zra­ci ko­ji su sa­go­vor­ni­ka uvi­jek ne­ka­ko sop­stve­nim sa­zna­njem sta­vlja­li u ne­za­vi­dan po­lo­žaj“.

Ovaj pri­mer i dru­gi nje­mu slič­ni upu­ću­ju na za­klju­čak da se lik he­ro­ja – hoću reći, svakog heroja – ne do­bi­ja ople­me­nji­va­njem si­ro­vih i di­vljih oso­bi­na, oza­ko­nje­njem ne­za­ko­ni­tog po­na­ša­nja, pre­va­spi­ta­va­njem mo­ral­no i socijalno za­pu­šte­nog kri­mi­nal­ca. Pre će bi­ti da he­roj­ski lik na­sta­je kao re­zul­tat po­tre­be – koja se javlja u vremenima velikih kriza i ratova – da se ponude likovi ljudi do­volj­no jakih da nas za­šti­te. Oni moraju da raspolažu osobinama koje nema obi­čan i nor­ma­lan svet – jer ni vreme nije obično i normalno – tako da se naši ja­ki za­štit­nici ne ponašaju u skla­du sa na­šim mirnodopskim obi­ča­ji­ma i nor­ma­ma. Na­pro­tiv, njihova bez­ob­zir­nost je istaknuta, naglašena kao znak da smo na­šli pra­ve. Treba da verujemo da će nas oni uspe­šno od­bra­ni­ti od stra­šnog ne­pri­ja­te­lja baš za­to što se slu­že na­si­ljem, što ra­de stva­ri neprihvatljive za nas obič­ne smrt­ni­ke, po­što­va­o­ce za­ko­na i mo­ral­nih ob­zi­ra. He­roji nam – kad dođe takvo vreme – dolaze iz sveta van za­ko­na i bez mo­ral­nih koč­ni­ca. Pozvani smo da im se divimo i da ih se istovremeno plašimo, da živimo u nadi da će nas zaštititi i u strahu od njihove ekstremne nasilnosti. Za­to su u ratovima devedesetih kri­mi­nal­ci i banditi mo­gli da budu zgodan materijal za fabrikovanje ratnih junaka, bolji od svakog drugog.

Druga vrsta ljudi od kojih su u to vreme heroizovani – ili koji su sami od sebe pravili heroje – dakle, vojnici, ljudi raznih građanskih profesija, intelektualci i sveštenici – morali su da bi delovali ubedljivo u ulozi heroja da budu podvrgnuti nekoj vrsti narativnog bildovanja, morali su da budu predstavljeni kao dovoljno surovi i na sve spremni. A nije isključeno da se zločini koje su neki od njih počinili mogu objasniti željom da se ispuni osnovni uslov – pokazivanje spremnosti da se ruke okrvave – koji treba da zadovolji onaj koji hoće da bude junak priča o ratnom junaštvu.