Piše: Svetlana Slapšak
Prvog avgusta 2006. bila sam u Ljubljani, u kuhinji, sa majkom i njenom negovateljicom, upravo smo pile drugu jutarnju kafu. Bio je kišan i hladan dan, kakav je onda bio i ceo mesec. Božidar je krajem jula otišao na teren u Grčku. Tada sam još bila posvađana sa Grčkom, a i zdravstveno stanje moje majke zahtevalo je da budem sa njom. Imali smo dve mačke, Kretena i Kasandra, i hranili smo još nekoliko dvorišnih „abonenata“, među njima i jednu lepu tigrastu mačku koja je bila skotna. Dolazile su na prozor i na dasku ispod prozora, koju je Božidar postavio za plašljivije ili male mačke. Kroz prozor sam videla tigrastu kako prenosi jedno po jedno mače iz šupe u dvorištu, omiljeno mesto za koćenje, i kako ih nosi preko zida dvorišta u neko sigurnije sklonište: očito ih je tek okotila.
No posle izvesnog vremena, čula sam cviljenje mačeta: na dvorištu je bilo jedno ostavljeno, tek rođeno mače. Čekala sam neko vreme da se majka vrati, ali nje nije bilo. Njegovo cviljenje postajalo je sve jače, kiša je padala, bojala sam se da neka ptica ne ugleda plen. Izašla sam i uzela mače, pokriveno peskom i jako bedno, već malo pothlađeno. Oprala sam ga, utoplila i dala mu na pipetu malo glukoze sa vodom. Halapljivo je sisao. Pozvala sam veterinarsku kliniku, tamo su mi rekli da imaju sve što je potrebno za tek rođene mačiće – naravno, to je namenjeno rasnim mačkama. To sam razumela tek kad mi je lekar malo ironično rekao da mače ima sve izglede da preživi, ako baš hoću da se bavim njime, i da je sve skupo. I bilo je. No koji sat docnije, mala pridošlica je kroz specijalnu cuclu gutala specijalnu hranu. Mače je izgledalo nesrazmerno, smežurano i ružno, sive boje. Na prozoru se, u rano popodne, pojavila i njegova majka. Imala sam utisak da proverava da li sam uzela neželjeno mače. Nisam ni pokušala da ga vratim, nešto mi je govorilo da zna zašto se tako odlučila.
Trebalo ga je hraniti svaka dva sata, i pobrinuti se da mu bude stalno toplo. Veterinar mi je preporučio da ga što više držim uz sebe, ali sa nekim dodatnim izvorom toplote, jer je ljudsko telo hladnije od mačjeg. Tako sam smislila neku kombinaciju termofora i krpe, a kad je spavao, puštala sam grejalicu do kutije u koju sam ga smestila. Cvileo je u snu, tražio da ga držim u rukama i kad spava, jer onda bi se umirio i zaspao.
Sećam se da sam dva meseca osećala na dlanovima njegovo telešce, valjda zato što sam stalno bila na oprezu da ga ne povredim. Naša dva mačka nisu posvećivala pažnju došljaku. Progledao je bez problema, ali je mnogo teže bilo navesti njegova creva da samostalno funkcionišu. Mačke, sve dok mačići ne prohodaju i otkriju uređenje sveta oko njih, naprosto jedu njihove izlučevine, što istovremeno uništava tragove. Lizanje oštrog mačjeg jezika zapravo masira telo mladunčeta, i pod energičnim pritiskom creva počinju da rade. Ja očito nisam umela da ga masiram kako treba, verovatno zato što sam se bojala, tako da sam ga morala nositi veterinaru: cela ambulanta je slušala mačetov protest.
Kada sam morala na neki kongres za nekoliko dana, dala sam ga svojoj studentkinji i prijateljici, koja je takođe išla do veterinara sa njim. Konačno, krajem meseca, veterinar je posle temeljnog pregleda zaključio da će mače imati zdravstvenih problema, jer je alergično na manje-više sve, da će morati da se hrani posebnom (opet skupom) hranom i da će jedanput mesečno morati da se „tušira“ u ambulanti, jer je posebno osetljiv na – buvlju slinu. Diskretno mi je nagovestio da bih se mogla odlučiti o njegovoj sudbini. Na kraju je postalo jasno zašto ga je majka napustila – nije imao šanse da preživi napolju. Da li ga je namerno ostavila pod prozorom ljudi koji su je hranili? Za mene nema sumnje o tome.
Izašla sam napolje, u dvorište, i sela na klupu. Bio je prvi sunčani dan toga meseca. Otvorila sam poklopac, i mače je pod sunčevim zracima počelo da se rasteže i da prede. Mali hedonista i ja imali smo isti stav prema životu. Primusova porodica izdržala je samo godinu dana napolju. Nestajali su, jedno po jedno. Najžalosnije je završio jedan neobično lep crni Primusov brat: videla sam ga u dvorištu kako sklupčan spava, i ujutro je još bio u istoj pozi. Božidar je odmah izašao da vidi šta se dešava, i otkrio da je mače ubijeno vazdušnom puškom. To je potvrdio i veterinar kome ga je odneo. Kakav to monstrum živi u susedstvu – možda još uvek – koji je gađao mladunče sa prozora? No posle nekoliko godina, kada je u našem dvorištu gazda postao mali mešanac budloga i još nečega, izvesno najružniji pas u Ljubljani, i kad su mačke prestale da dolaze, rekli su mi da se jedan prelep crni mačor šeće po susedstvu: i kada sam to leto izašla do Narodnog muzeja, počeo me je pratiti upravo opisani, mazio se, sedeo do mene na klupi, sačekao da izađem iz muzeja, pratio me sve do ulice… Bila sam sigurna da je to jedan od Primusove braće.
Novi mačak – bio je mužjak – dobio je ime Primus Augustus, po svom rođendanu. Sa poznatim datumom rođenja morala sam napustiti svoj stari hir i grčka imena sa slovom kapa, i preći na rimski sistem davanja imena. Primus Augustus je uskoro otkrio prostor u kojem će živeti, i u njemu dva mačka: Kreten ga je prezirao, Kasandar je postao njegov štićenik. Primus nikada nije bio lep mačak: siv, prelepe boje cinka, ali sa suviše visokim nogama, golog stomaka i malo proćelav iznad dlaka nad zelenim očima. Veterinar nije pomenuo sve mogućne nevolje: imao je probleme sa kožom, morali smo ga mazati posebnim kremovima i mastima, što se u kući zvalo „kremirati mačka“, imao je perut nad repom („neuroza“, rekao je veterinar), goli stomak bio je posledica i toga što se uporno lizao zbog svraba…Ukratko, Primus je tražio više brige, ali je zauzvrat postao najumiljatiji, najdiskretniji, i naravno, najviše slikan mačak koga sam ikad imala.
Primus je, sem očito dobre naravi, koju je pokazao sa Kasandrom i sa Matja-mu, razvio neke osobine koje navode na razmišljanje o takozvanom mačjem karakteru: on je neobično ljubazan mačak, koji se umiljava svakome, ali nikada kroz prozor. Postao je neka vrsta ljubljanske turističke znamenitosti, naročito leti, kada rešetkom zaštićeni gornji prozor puštamo otvoren, i Primus dobije svoje sedište u prozoru. U stanju je da po ceo dan boravi na tome mestu i posmatra ljude, ali ničim ne odaje da ih primećuje. Hladan i nezainteresovan, jedva mrdne brkom na mnoge pokušaje da sa njim komuniciraju. Leti slušam sve jezike i Primusa bez prestanka slikaju – čak i grupno, jedanput sam opazila veću grupu Japanaca koji su smatrali da je i Primus ljubljanska znamenitost…
Jedanput nam je opet neko ispisao i iscrtao simpatičnu poruku na prozoru, zaželevši nam dobro jutro sa mačjom glavom i šoljicom kafe koja se puši. Sa gostima u kući je drugačije: Primus se ljubazno javi svakome, a onda krene da oštri kandže – na cipelama, a naročito patikama. Kad spasemo taj deo, Primus, ako ga u međuvremenu i zbog očuvanja socijalnog života ne zatvorimo, zatim kreće na tašne. Kad svi preživimo ovo prvo upoznavanje, Primus se obično smiri u krilu nekog od gostiju, ali taj nikad ne zna kada će se mačak odlučiti da jednostrano prekine maženje i ogrebe gostitelja… To ima ponekad i svoje dobre strane: jedanput nas je Primus spasao jako nametljivog službenika nekog osiguravajućeg zavoda tako što se odmah bacio na njegove neobično skupe cipele. I, vredno pomena, Primus nikada nije ni zagrebao naše kožne kaučeve, ali je rasfrcao do neprepoznatljivosti neku jeftinu fotelju od „eko-kože“ i presvlake sa poliesterom: svila, vuna i pamuk su za njega potpuni tabu. Ekološki mačak?
U odnosu sa ljudima sa kojima živi, Primusov se karakter pokazao kao istančan: kad je počeo da se kreće po kući, odmah je izabrao moju majku, i sa njom je boravio u kuhinji, i to obavezno na stolu: pijenje kafe sa mačkom postalo je običaj. Čak se navikao i na to da leži mirno dok je moja majka slagala pasijans. Ona je stalno govorila sa njim. Kada je moja majka umrla, trebalo mi je dosta vremena da shvatim da Primus od mene očekuje da sa njim govorim: sedne i gleda me upitno, sve dok mu nešto ne kažem, onda kratko zamrmlja i skoči mi u krilo.
I spavao je iza kolena moje majke. Kada nje više nije bilo, prebacio se u našu sobu i našao mesto na mom ramenu ili Božidaru na glavi; sem mljackanja dok obavlja kozmetiku, kijanja i šmrcanja, nevolja je i to što traženje pravog položaja dugo traje, i uglavnom znači skakanje sa jednog na drugo telo, vrćenje u krug i „mešenje“ dok se ne nađe tačka za spuštanje. Pri tome, mačak prvo nesređeno prede bez ritma, a tek kad ustali ritam, znamo da je možda blizu mogućnost da se zaspi. Ovo „štimovanje“ za predenje ja zovem taksim, po improvizovanju i štimanju instrumenata i glasova u mnogim sredozemnim muzikama, između ostalog i u mojoj omiljenoj, rebetskoj muzici.
Svoju jednoličnu dijetu Primus uopšte ne primećuje. Uostalom, veterinar me je uverio da su mačke kao mesožderi sklone jednoličnoj hrani – najradije mrcina stara nekoliko dana, kako se veterinar lepo izrazio – i ne treba im ništa raznoliko. Ali Primus, kao da je imao iskustva, pokazuje iste mačje slabosti prema maslinovom ulju, maslinkama i buteru. I, za razliku od svojih predaka u kući, Kretena i Kasandra, ne krade, samo je radoznao. Njegovo nesnalaženje u svetu napolju pokaže se svaki put kada mu uspe da istrči kroz otvorena ulazna vrata – a to pokuša svaki put kada se vrata otvore: uvek se sklupča kod žičane pregrade za podrum, ne pokušavajući nikad da pobegne dalje, na vrata prema ulici ili prema dvorištu.
Sa Primusom je počelo da se odvija ono najgore, završno doba, koje nam je donelo mnoge neočekivane nevolje, smrt, užas izopštenosti, pravu bedu. Moja majka je umrla u 89. godini, dok se ništa od toga još nije moglo naslutiti – srećom. U našoj novoj usamljenosti je Primus izvesno mnogo pomogao da sačuvamo potrebnu razumnost i veselje.
Kada sedim zagledana u ekran kompjutera duže vremena, Božidar me sakrastično upita da li opet sahranjujem neku mačku. Ne, naprotiv, hoću da ispričam sve o našem mačku!