Igor Kupljenik je sportski fotograf, vlasnik agencije Mi-Press, čije fotografije objavljuju evropski i svetski mediji, između ostalih BBC, The Wall Street Journal, CNBS itd. U Ljubljanu se 1994. godine doselio iz Banja Luke. Prošle godine je bio mentor na fotografskim radionicama „Migrantskog objektiva“ SKC-a Danilo Kis, ispratio je svojim objektivom muke i patnje izbeglica na slovenačkoj granici ove jeseni, a njegova prava ljubav i specijalnost ostaje sportska fotografija. Svojim objektivom je zabeležio skoro sve sportske događaje u Sloveniji i okolini, a posebno mesto zauzimaju skijaški letovi na Planici, najvećem sportskom događaju u Sloveniji, koji je ove godine fotografisao po šesnaesti put. Sa Igorom Kupljenikom je u radio emisiji Kontrola leta, razgovarala Biljana Žikić.
Kako si odlučio da se baviš fotografijom?
Prvi aparat sam dobio za četrnaesti rođendan i polako je krenulo. Aktivno sam počeo da se bavim fotografijom 1995/96. godine na koncertima Đorđa Balaševića. Kao gledalac, prvi put sam došao sa foto aparatom na Planicu 1999. godine i to je definitivno bio odlazak u fotografske vode.
Šta te najviše privlači u fotoreporterskom poslu?
Sportsku fotografiju najviše volim zato što je potrebno uhvatiti trenutak igre, trenutak gde ljudi ne poziraju, trenutak koji se neće ponoviti.
Kako je tekao tvoj razvoj kao fotografa, šta jedan fotograf mora da usvoji, koje tehnike i veštine mora da ima?
Mora da neguje svoj vlastiti stil. Kada uđete u fotografske vode pojaviće se milion savjetnika koji će u vama htjeti da vide sebe, ali vi morate da ostanete čisto svoji, da izaberete svoj trenutak i to je možda najosnovije što će vas razvijati. Treba biti spreman na to da će vas prvih par godina gledati kao vanzemaljca, kao neprijatelja broj jedan koji će nekome uzimati hleb, stranke. Ako prođete tu fazu, onda ćete uspeti.
Da li si se potpuno samostalno razvijao ili si imao neke učitelje?
Nisam bio ni na kakvim kursevima, nisam završio školu fotografije, jednostavno samostalno prateći svoj razvoj i fotografije drugih, nalazio sam taj pravi trenutak koji treba uhvatiti sa foto aparatom.
Da li te zanimaju umetničke fotografije gde je sve unapred namešteno, scenografija, scena?
Ne bih rekao da me ne zanima, pre tri godine sam tvrdio da nikada neću fotografisati politiku i misice. Posao me je odvukao i u te vode. Ono što je zajedničko i kod političara i kod misica je da previše poziraju.
Da li je za jednog fotografa dobro da modeli poziraju?
Ako ste modni fotograf koji to voli i uživa u tome, onda je to u redu. To je razlika između modnog i sportskog fotografa. Sportski fotograf lovi trenutak, na primer zakucavanje u košarci gde igrač ne pozira, igrač je u svom, a fotograf u svom svijetu.
Koliko je teško uhvatiti pravi trenutak? Šta ti se tada mota po glavi, da li si i ti u tom trenutku sportski navijač?
Normalno je da navijate ako igra vaša ekipa sa kojom ste na bilo koji način povezani, Cibona, Union Olimpija ili reprezentacija. Uhvatite pravi trenutak, ako primetite da igrač ide sam prema košu logično je da ide na zakucavanje. Ne možete čekati da on zakuca i onda razmišljati o fotografisanju. Mora se uhvatiti pravi trenutak.
Da li prilikom posla navijačke strasti pomažu ili odmažu?
Mislim da pomažu.
Planica je odredila i tvoje zanimanje. Kakvi su utisci ove godine?
Prvi put u istoriji desilo se da je jedan skakač, letač Peter Prevc uzeo sve što se moglo osvojiti u jednoj sezoni, postavio veliki broj novih rekorda, a postavljen je i rekord u posećenosti Planice. Zvaničan podatak je 111 000 gledalaca u pet dana na Planici, neponovljiv doživljaj je navijanje i toliko slovenskih zastava.
Kako izgleda raditi kao sportski fotograf na Planici?
Probna serija kreće u devet ujutru, kao fotograf moram sat ranije da izaberem pravu poziciju sa koje fotografišem i onda čekam. Od pedeset skakača svako ima svoj put leta, a taj put treba uloviti. Ako sam na svojoj omiljenoj poziciji na Planici, između 110 i 130 metara na doskočištu, ne vidim trenutak kada skakač kreće sa zaletišta. Sve što mogu da vidim je mikrofon RTV Slovenije i čovjeka koji ga drži. Kada podigne mikrofon to je znak da je skakač krenuo. Zatim ga čekam da se pojavi iza brda i fotografišem. Od položaja zavisi da li želim da ga uhvatim celog u stilu portretne fotografije ili sa planinama u pozadini.
Da li si zadovoljan svojim fotografijama sa Planice?
Zadovoljan sam, ali moglo je i bolje, možda sam poslednjeg dana previše taktizirao da bih ulovio svetski rekord.
Osim Prevca, da li je još neki skakač na tebe ostavio poseban utisak?
Robert Kranjec. Imao je relativno slabu sezonu, počeo je sa povredom, tako da sam jako zadovoljan time što je pravio društvo Peteru Prevcu na pobjedničkom postolju sve dane.
Šta je ove godine zanimljivo na Planici u odnosu na prethodne?
Na Planici sam kao fotograf aktivan šesnaest godina. Za razliku od prethodnih godina, konačno je napravljen Nordijski centar. Lakše nam je, ovo je prva godina da nismo morali da se probijamo kroz ljude ni na jednom djelu puta od letaonice do press centra. Imam podatak da je bilo oko dvesta pedeset novinara i sedamdesetak fotografa.
Kakav je smeštaj?
Nisam spavao na Planici jer do Ljubljane imam malo više od sat vremena vožnje. Prenoćište u Kranjskoj Gori nije se moglo naći ispod četrdeset, pedeset evra, pa su mnogi novinari spavali u italijanskom Trevizu, snalazili se na razne načine jer smeštaj plaćaju sami.
Zanimljivo je da si ti jedan od dvojice fotografa koji su pratili Prevca na svim većim takmičenjima.
Na finalu novogodišnje turneje u Bischofshofenu, bilo je tridesetak sportskih fotografa iz Slovenije, dok smo letove u Kulmu snimali samo kolega Damjan Žibert iz 24ur.com i ja. Nas dvojica jedini imamo sve fotografije sa novogodišnje turneje, svetskog prvenstva u letovima i sa Planice.
Ove zime ispratio si skoro sva takmičenja, gde si sve bio?
Pokrivao sam Svetski kup u alpskom skijanju za muškarce i žene. Bio sam u Flachau, Cortina d’Ampezzo, Hinterstoderu, Garmisch-Partenkirchenu, Mariboru, Kranjskoj Gori.
Kakva je razlika u organizaciji slovenačkih i stranih takmičenja?
Prvi put sam obilazio sve te lokacije, svaka je bila specifična i u organizaciji i u odnosu fotografa. Teško ih je upoređivati, jedno je nemačka organizacija, drugo austrijska i slovenska.
Planica je poseban događaj. Kako utiče na tebe? Da li si primetio emocionalni naboj kod kolega?
Morao sam malo više da pazim da ne propustim nekog od slovenskih letača, pogotovu Petera Prevca. On je u četiri dana napravio petnaest skokova i sve sam uspeo uspješno da ulovim. Normalno je da postoji pritisak, sjećam se kada je pre par godina Adam Malysz imao poslednji skok, svi fotografi su dobili informaciju da će biti nešto specifično. Niko nije znao o čemu se radi, a taj skok nije smeo da se propusti. Desilo se da je Adam Malysz imao svoje ime ispisano na skijama sa donje strane.
Stižu prolećni i letnji sportovi, šta ćeš pratiti?
Ekipni sportovi kao što su košarka i fudbal privode se kraju. Za mene kao fotografa najveći fudbalski događaj ove godine je Evropsko prvenstvo u fudbalu u Francuskoj. Sledi Svetski kup u padobranstvu, vreme je za sportove na otvorenom.
Tvoje fotografije su u različitim časopisima, možda bi izdvojio neku?
Najveći problem je probiti se u domaćim medijima. Prvo ćete uspeti u inostranstvu, a tek onda će vas spaziti domaći mediji, tako da svaka objavljena fotografija puno znači. Na našem području postoji ljubomora i radije se uzima fotografija strane agencije za koju se posle ispostavi da je naša i da su mogli da je dobiju bez posrednika.
Osim sportova fotografišeš i kulturne događaje, a fotografisao si i muku i patnju izbeglica na slovenačkoj granici.
Kulturni događaji su nepredvidljivi za fotografisanje, a izbjeglice su za mene bile jako teška tema. Bila i nadam se da se više neće ponoviti. Gledati decu i nemoćne ljude jako je teško, a uz to još i fotografisati. To mi je do sada bio najteži profesionalni trenutak. Dva puta sam se prisilno sreo sa fotografisanjem sahrana i možda bih rekao da je to još teže, pogotovu ako se radi o sahrani drage osobe, to je onda najteža kombinacija.
Više puta si bio na granici i fotografisao izbeglice?
Bio sam krajem osmog i desetog meseca: Rigonce, Dobova, Mursko Središče i desetak, petnaest dana radio sa izbjeglicama.
Fotografije su otišle u svet?
Između ostalog objavio ih je BBC, CNBS, kanadski Wall Street Journal.
Rekao si mi tada da si prvo plakao, a onda fotografisao?
Da, to je bilo prvog dana i bilo mi je najteže.
Šta bi rekao o tom etičkom trenutku, neki kažu da nije u redu fotografisati ljude u tako teškim situacijama, drugi smatraju da se upravo na taj način saznaje šta se dešava?
Ako ljudi to ne vide, nemaju dokaz da li se desilo ili nije. Sa druge strane normalno da nije u redu fotografisati decu, žene u takvim trenucima. Ali ako to ne uradite, neće se vidjeti.
U Sloveniji si dvadeset dve godine, da li se osećaš ovde kao kod kuće?
Na to pitanje je teško odgovoriti. Rođen sam u Banja Luci, nešto manje od dvadeset tri godine živeo sam tamo, dakle još nisam toliko u Ljubljani. Domaći kraj će ipak uvek ostati domaći kraj.
Koliko često ideš za Banja Luku, da li i tamo fotografišeš?
Premalo idem. 7. maja je za mene jedan jako važan događaj u Banja Luci koji ću fotografisati, to je ponovno otvaranje džamije Ferhadija koja je srušena za vrijeme rata.
Verovatno i tu rade emocije, treba da se napravi dobra fotografija, a čoveku događaj dođe direktno do srca.
Još mi je prerano da razmišljam o tome, ali mislim da će biti jako zanimljivo iskustvo.
Da li to što si između dve kulture i dva jezika, i što si uvek nekako sa strane, nikad do kraja insajder, pomaže tvom posmatračkom oku?
Rekao bih drugačije, imam osjećaj da sam uvijek na pogrešnoj strani. Uvijek se nađe neko ko nas vas gleda čudno. Možda je prošlo previše godina od rata, ali u nekim glavama na žalost rat još uvijek traje.
Da li se i danas susrećeš sa predrasudama i kako se boriš protiv toga?
Navikao sam. Ne borim se, ignorišem.