Mačkoljubive priče: Primus Augustus II
Mačkoljubive priče: Primus Augustus II

Mačkoljubive priče: Primus Augustus II

primusjim copy

Piše: Svetlana Slapšak

Primus Augustus je moj prvi mačak digitalnog doba, tačnije doba kada je internet postao jedan od najvažnijih globalnih prostora za ono što bih nazvala „kulturom mačaka“. Nema nikakve sumnje da prodor mačaka na internet i u našu kulturno-emotivnu strukturu, koja je u velikoj meri određena kontekstom u kojem živimo, svedoči o tome kontekstu. Emocije su kulturno-istorijski uslovljene, jezički sasvim izvesno: mačke su tu da nas podsete da smo u ovo doba izrazito izolovani, uglavnom neposobni da delujemo kao ljudska sila, kao jedini legitimni pokretač istorije. Suviše smo srećni kada uspostavimo male krugove povezanih ljudi, kad nam uspe mala akcija spasavanja nečega (recimo jedne životinje), suviše razneženi jedni nad drugima.

To, naravno, nije krivica mačaka – naprotiv, one (kao uostalom i druge životinje na internetu) mogu da nam temeljno pomognu da uspostavimo neke osnove osećajnosti, tolerancije i osetljivosti, po definiciji veće, i da zatim možda napravimo i sledeći korak. Tako će nam možda mačke posredno pomoći da dignemo glavu protiv nadirućeg nacizma i ratnog pakla koji se izvesno sprema iznad naših jadnih ropskih glava.

Sad mi je lakše: nekako sam uspela da Primusu dam omanju revolucionarnu ulogu u menjanju sveta, pa mogu da ga uzmem u krilo i da na isti svet malčice zaboravim. Uz njegovo predenje, mogu da razmislim o svim njegovim zaslugama i o pomoći koju mi je pružio.

primus mlad

Kada je Primus ušao u naš stan i naše živote, započinjalo je jedno predvidljivo gadno doba, jer je postalo jasno da je institucija u koju sam ulagala sve, osuđena na propast. A morala sam ostati, jer sam imala nekoliko generacija sjajnih mladih žena i ljudi koije je trebalo dovesti do doktorata. Propast škole, odnosno ISH, nije bila zavisna samo od neodgovornih i sebično karijerističkih pojedinaca, nego mnogo ozbiljnije, od rupe u zakonskim propisima koja je posed nad školom dala neodgovornim i koristoljubivim ljudima.

Ambicije se još mogu i zadovoljiti ili zameniti, ali gruba, masna, primitivna korist ne. Sve su se više smanjivala sredstva, plate i sužavali se okviri, sve sam više radila besplatno ili o svome trošku – međunarodne veze sam sve održavala o svome trošku uključujući članarine u za školu važnim organizacijama – samo da se škola održi. Srljala sam u siromaštvo, znajući da će doći najgore, ali drugačije nije moglo: vlasnici su hteli da prihvate programe i rad jedino ako su besplatni. Otpustili su sve što su mogli, isterali profesore i mene kao dekanku iz svih prostorija da bi u njima radili svoje poslove, štedeli na infrastrukturi, opremi, grejanju…

Pa ipak, posle godinu dana otvorenih kurseva (bez honorara za profesore, besplatno za publiku) dobili smo nove studente, voljne da plate svoje studiranje, a nismo nimalo snizili nivo pouke. Čak smo uspeli i da dobijemo novu evalvaciju i da nastavimo status škole. Meni je uporno predlagana penzija, i otpuštena sam za neko kratko vreme, ukratko svi su znaci bili tu, a i nisam bila slepa. No smisao je još uvek lebdeo u vazduhu, dok su, jedno po jedno, najbolji odlazili u svet kao doktori… Šta su tamo nalazili, druga je i ne uvek lepa priča.

Stekli su se još smrt moje majke i moja potpuna nemogućnost da za sebe omogućim zahtevno lečenje – postajala sam sve više invalid. Sve se onda konačno srušilo kada su vlasnici prodali ISH, za dosad nepoznatu sumu, čoveku koji ni po kojem kriterijumu ne bi smeo dobiti u ruke ovakvu instituciju, jer je bilo jasno da namerava samo da je iskoristi za svoje interese. No, uspeo je i da od toga napravi karikaturu. Stara vlasnica je u javnosti lila krokodilske suze. A ja sam otpuštena, i oterana u penziju. Po sili zakona je istovremeno i Božidar otišao u penziju, i našli smo se… na dnu. Nema drugog izraza, kad nemaš nikakvih sredstava, i kad se mizerni honorari neredovno i retko isplaćuju i svi traže besplatan rad, kada banka nanjuši da nema redovnog plaćanja: bile su nam potrebne dve godine da se bar delimično vratimo u normalnost – normalnost isključenosti i bede.

Zaista više nismo korisni? Božidar je nastavio da predaje jer je to bilo neophodno, za otprilike pet puta manje novca, a ja sam počela da pišem, čini mi se, deset puta više, uglavnom besplatno. Vrlo brzo smo shvatili da se beda podnosi relativno lako, da je isključenost nešto teža, ali da je pravi problem nemogućnost da se neguje zdravlje. No dobili smo neočekivan dar, koji sada štedro koristimo: neko, neizvesno i možda vrlo kratko vreme.

bozamacak3

I u tome vremenu, Primus je jedan od putokaza i olakšivača, izvor neopravdane i ničim izazvane radosti, snabdevač toplinom, nežnošću i pažnjom. Vreme je rastegljiva kategorija. Primus je tu da mi zorno pokaže koliko se od toga zapravo može dobiti. Njegov ritam čini dane beskonačnim, iskoristivim do zadnje sekunde, njegova sklonost ka tišini, njegovo dobro podnošenje muzike, njegova diskretnost – bar danju – njegova dragocena prisutnost, pogled koji posvuda prati: sve to je omogućilo koliko-toliko dobar prelaz na rad koji zavisi samo od glave a ne i od kretanja po svetu gde se uglavnom gubi vreme.

Božidar je, već zbog moga stanja, više napolju i u tome svetu, i ne vidim da ga to ispunjava posebnom srećom – sem kada pobegne da bi pušio više od zajednički dogovorenog minimuma. A kad smo tu, svako za svojim stolom i sa povremenim sastancima za obede i kafu, sa Primusom koji oboje obasipa svojom milošću, svet je zaista nešto što prolazi pored prozora i ruši nam se na glavu sa vestima, ali nešto bar naizgled savladivo. Sa prostorom je, nažalost, nešto drugačije…

primus upitan

Razvila sam nove navike pisanja, nove ritmove, upustila sam se i u nove žanrove, bez ikakvih očekivanja. Ako bih mogla da zamislim dve stvari koje bih htela da uradim ako budem imala opsežniji dar vremena, to su knjige koje bih želela da napišem zajedno sa svojim najboljim nekadašnjim studentkinjama, i da prevodim grčke drame. Da li to znači da će biti još koja mačka, sem Primusa?

Zahvaljujući internetu, često gledam oglase za usvajanje mačaka, ali i pasa, da bi Božidar provodio više vremena napolju i više se kretao. Uzela bih ih sve, naravno. No pitanje je ko i kako odgovara Primusu, jer on je ipak najvažniji, i nikako ne bih htela da mu život načinim napornijim.

Primus će ovog avgusta napuniti deset godina. Dobio je nezgodnu dijagnozu – tumore u nosu, koji se ne mogu operisati. Vodili smo ga na skeniranje u jedinu takvu ustanovu u Sloveniji, platili malo više od moje penzije: rezultati su prvi put bili negativni, što znači da moramo da ponovimo ispitivanje. Primus u međuvremenu kija i kašlje, sve intenzivnije. Videćemo koliko nam je vremena dato.