Piše: Svetlana Slapšak
U Grčku sam prvi put došla 1966. ujesen. Generacije Klasične gimnazije su išle na ekskurziju u Grčku ili Italiju, naizmenično. Kada je na nas došao red, novonamešteni direktor 8. beogradske gimnazije, u koju su ubačena naša dva odeljenja, odlučio je da nećemo ići na ekskurziju, jer je to “buržoaski”. Nije pomoglo to što su upravo ta dva odeljenja bila dva najbolja maturska odeljenja u Srbiji. Moja majka je na mojoj maturi dobila neki honorar za lekturu, imala je i neku bračnu krizu: lako smo se dogovorile da umesto nameštaja za uređivanje moga stana odemo na krstarenje sa njene dve prijateljice. Tako sam na luksuznoj Istri (docnije prodata negde u Norveškoj) krenula iz Dubrovnika prema Grčkoj, Egiptu, Libanu, Kipru. Moj dolazak u Grčku bio je antički: u zalazak sunca, brodom u pirejsko pristanište. Još se sećam kamene ploče na koju sam prvo stupila… Već u metrou nam je prišao uljudan gospodin, koji se predstavio kao Leonida, lekar. Bio je sjajan vodič, koji se beskonačno divio jugoslovenskome sistemu, i prorekao nam da će u Grčkoj zavladati diktatura.
Kada sam drugi put došla u Grčku, oktobra 1973, diktatura je već vladala šest godina. Do granice mi je u kupeu pravio društvo udbaš koji se čak nije ni mnogo trudio da se prikriva – bar mi je na svom priručnome rešou skuvao dobru kafu, pre nego što je izašao u Đevđeliji. Kada sam sišla sa voza u Atini, moje naviknuto oko je odmah otkrilo da imam lokalnu pratnju – i imala sam je kamo god sam išla, prve tri nedelje: onda se ionako sve promenilo.
Majka je našla jednu svoju gimnazijsku prijateljicu iz Osijeka, koja je tada bila konzulka u Atini. Tako sam već imala rezervisanu sobu, tačnije sobičuljak u kome je bilo mesta samo za krevet, kod gospodje Elpide. Tu su odsedali kuriri ambasade na prolasku. Moje studiranje je počelo ozbiljno – upisala sam se na kurs novogrčkog sa mnogim drugim stranim studentima, obišla sam spomenike, muzeje, biblioteke. Užasna televizija, sa starim komedijama i glupom muzikom, dva časopisa na kioscima i mnogo fudbalske periodike, svuda primitivni znaci pukovničkoga “feniksa”, ptice – simbola diktature, ogromne razlike izmedju bogatih i siromašnih: Grčka je bila depresivna zemlja, jer nisi mogao gledati samo spomenike, more, masline i pomorandže na vetru. Studenti su bili neočekivana grupa: pukovnici su, u inat evropskim državama, davali pribežište aktivistima IRE, Palestincima, Sirijcima, bila je čak i bivša tupamaroskinja iz Urugvaja, koja se posle bekstva našla u Argentini, i konačno u Grčkoj. Našla sam se sa ljudima koji su se usudili da rade ono što mi u Beogradu nismo – da se otvoreno suprotstave, da se služe nasiljem. Većina njih više nije imala kuda da ide, i izgledali su pomireni sa svojim ranim povlačenjem.
U trećoj nedelji mog atinskoga života, 16. novembra 1973, u petak popodne, odlučila sam da obiđem Arheološki odnosno Nacionalni muzej na ulici Patision. Tada još nisam razumela skoro ništa od govornoga jezika – bila sam pismena, ali gluva. Do muzeja je fakultet Politehnika. Stigla sam zadnjim trolejbusom, jer je linija posle Politehnike bila zatvorena. Trolejbusi su već bili postavljeni tako da su okružili i zatvorili kvart, u dvorištu Politehnike i na ulici bile su hiljade studenata sa transparentima, sa parolama otvoreno protiv hunte i za demokratiju. Neki su se zatvorili na fakultetu prethodnoga dana, kako je pisalo na plakatima: mediji naravno ništa nisu javljali o tome. Nije se moglo nikuda iz kruga autobusa koji je policija napravila, muzej je bio zatvoren. Nisam ni htela nikuda da idem, samo sam čitala sve što je bilo napisano – a bilo je mnogo, na ogradama, na prozorima, letaka je bilo posvuda. Pokušavala sam da razumem koje parole studenti izvikuju. Tako sam provela vreme sve do ponoći, kada sam probala da sa strane udjem na dvorište Politehnike. Tu me je uhvatio policajac, i tražio dokumente. Kada je video moj pasoš, samo me je izvukao iz kruga, progurao me između trolejbusa i viknuo da se udaljim. Nije mi preostalo ništa drugo – ali možda mi je spasao život…. Došla sam peške kući na drugome kraju Atine, i našla Elpidu sa komšinicama pred televizijom. Uz fotografiju Papadopulosa išao je nemogući tekst na katarevusi (zvanična, arhaizirana jezička verzija koju većina gradjana nije razumela), a uz neveštu montažu snimaka videlo se čak i to kako ranjene studente tuku u kolima hitne pomoći. U 3.30 je tenk razrušio ogradu i vojska je ušla na Politehniku. Ni danas se ne zna koliko je tačno žrtava bilo. Narednoga jutra sam krenula na trolejbus na Bulevaru Kraljice Sofije, ali nije bilo vozila. Krenula sam sa ostalim svetom prema Sintagmi, a onda su se na bulevaru pojavili tenkovi. Sa Sintagme su zapucali. Počeli smo bežati nazad. Trčala sam sa mladom ženom, zajedno smo gurale kolica sa njenim detetom. Znam samo da sam se zgrbila, jer sam bila viša od većine Grka oko sebe.
Kada sam došla Elpidi, već je bio proglašen policijski čas od 24 sata. Na uglu naše ulice zalutali metak je ubio čoveka. Te noći sam sa poznanicima iz ambasade kolima prošla Patisionom – za sve ostale je saobraćaj bio zabranjen: sa obe strane ulice bio je nasut po metar piljevine, da sakrije krv. Još puna tri dana trajao je policijski čas, onda su pukovnike zamenili generali. Kursevi jezika bili su zaustavljeni, ali mi studenti smo se nastavili viđati, a naše druženje je postalo mnogo sadržajnije, jer smo zajedno pokušavali da razumemo događaje. Išli smo zajedno na jednodnevne ekskurzije – takav provod za vikende bio je dostupan i grčkoj sirotinji, i tako smo počeli da razgovaramo sa domaćinima. Bilo je jasno da se stvari menjaju, i govorilo se mnogo otvorenije. Uputili su nas na mesta gde se sami zabavljaju, bez turista, u “centre” ili “kutije”(grčki izrazi za lokal sa programom, ovaj drugi po francuskom boite)), gde su se pevale Teodorakisove pesme, dok bi publika dizala prekrštene šake – znak da ih sve mogu uhapsiti zbog pesama. U decembru su se kursevi nastavili, ali samo za nekoliko dana. Vojnici su bili posvuda, i u koju god instituciju da ste ušli, prvo su vam postavili puščanu cev pred stomak. Negde tada su Palestinci iz organizacije Crni septembar oteli Lufthanzin avion i pretili da će se zaleteti u Akropolj ako njihovi drugovi, koji su avgusta iste godine izveli masakr na atinskom aerodromu, ne budu pušteni iz zatvora. Fotografije nekih otmičara objavljene su u novinama, i prepoznali smo dvojicu, ne iz našeg odeljenja…
Zima je u Atini bila nepodnošljiva – dok sam sedela u bibliotekama, još se moglo preživeti, ali u kućama nije bilo grejanja zbog naftne krize, i doslovno sam se smrzavala u svojoj sobici. Sa svojom prijateljicom, bivšom tupamaroskinjom, dogovorila sam se da tražimo stan zajedno, da bih bar imala prostora za rad. Poslednjega dana januara i poslednjega dana kod Elpide, baš kada sam se spremala da odem na zabavu kod kolega Japanaca, javio mi se telefonom novi jugoslovenski stipendista u Grčkoj. Nije bilo druge, morala sam se naći sa njim. Našli smo se u Ameriken kafeu u ulici Nikis, i odmah smo jedno drugome bili antipatični. Božidar, arheolog iz Ljubljane, bio je već asistent na univerzitetu, premda godinu dana mlađi od mene; učen, učtiv, elegantan, očito boljega društvenga položaja od mene – što nije bilo teško – i savršeno neupućen u pitanja svetske revolucije ili otpora totalitarizmu. Počeli smo da zajedno obilazimo spomenike, da se takmičimo u znanju. On je za nekoliko meseci imao sobu u Arheološkome društvu, ja sam delila stan sa Bernadetom. U moje studentsko društvo nije se dobro uklopio, ali je zato postao omiljeni gost kod mojih diplomatskih poznanika. On je radio direktno doktorsku tezu, ja sam radila magistarski, i tu smo se jedino nekako nalazili, u potpuno nerealnoj društvenoj okolini.
Oko nas je sve previralo, pad diktature je bilo pitanje dana. Negde oko Uskrsa su se stvari među nama okrenule, i mi smo rešili da počnemo zajednički život. Stipendije su kasnile, stanje je bilo napeto. U višem društvu smo upoznali dubrovačkoga slikara koji je živeo sa starijim norveškim ljubiteljem umetnosti, u staroj građanskoj kući. Stan im je izdavala Rea, koja je živela u kućici u dvorištu sa svojom kćerkom: njen muž je živeo na nekom ostrvu i prehranjivao se ribolovom, pošto je prvobitno došao iz Engleske u Grčku, da piše. Tada smo već prepoznavali različite primere “grčkoga ludila” kod stranaca u Grčkoj, posebno engleskih… Rea je imala još jedan stančić za izdavanje, ručni rad njenoga pokojnog oca, slikara i vajara, zapravo terasu uređenu kao dve sobice. Do nje se dolazilo kružnim požarnim stepenicama, kojima se i silazilo do kupatila u dvorištu. Tamo smo se uselili negde maja. U dvorištu nas je na stolu sačekala Marija, tigrasta mačka koja je često boravila kod Ree. Od prvoga njenoga pogleda znala sam da sam prisvojena. Snalažljiva uličarka, Marija je slutila da dolazi doba godine kada se odlazi iz Atine: Rea je otišla u svoju kuću na Eviji, par iz glavnoga stana na Krf, mi smo ostali da hranimo njihovog starog sijamskog mačora Papaketa, a Marija je postala naša mačka. Pre nego što su se svi razišli, imali smo još jedan značajan društveni dogadjaj – došli su Božidarovi roditelji i sestra, otmeni i vidno dobro stojeći. Na rastanku sa mnom, njegova je mati bila duboko ganuta: očito je očekivala da me više nikada neće videti. U poseti nam je bio i moj beogradski štićenik, Saša, koji je uspeo da maturira i pripremao se da upiše arheologiju.
Preživeti atinsko leto je ozbiljan posao: treba se naviknuti da se osnovni poslovi obave noću i rano ujutro, jer se danju mogu obavljati samo laki poslovi, i to duboko u senci. Mi smo uspeli da u Nemačkoj arheološkoj školi, najgostoljubivijoj od svih, dobijemo dozvolu za rad u bilo koje doba, čak i ključ da radimo noću. Tako bismo popodne otišli peške preko Monastirakija do škole, blizu Omonije, a oko četiri-pet ujutro bismo se peške vraćali kući, na nekoliko sati spavanja. Živeli smo na salatama i voću. Marija bi nas ujutro rano dočekala, odspavala sa nama koji sat, zatim bi hvatala po stanu leteće bubašvabe koje su ulazile kroz otvoren prozor, i otišla, da preko krova ponovo dođe popodne i otprati nas. Mogli smo meriti vreme po njoj. Laka i precizna, prošetala bi preko moje bibliografije – na ceduljicama, rukom pisanim – po nekoliko puta, a da nijedan listić ne pomeri. Povremeno bi skočila na donju terasu, koliko da iznervira Papaketa, ali je luksuz glavnoga stana nije nimalo privlačio. Volela je da lovi – sem letećih bubašvaba, imala je lak plen u puževima golaćima koji su nastanjivali kupatilo u dvorištu, a bilo je i miševa u susednim kućama. Bilo ju je uživanje gledati, i dobijati nazad njen pogled samosvesne snalažljivice. Na zidu smo imali veliku tapiseriju našega komšije umetnika, koju je Božidarova sestra kupila i ostavila bratu da je prenese u Sloveniju. Marija je u jednome trenutku odlučila da isproba svoje kandže na umetničkom delu. Ja sam uplašeno viknula “Ne!” i odmah se nasmejala sebi, jer na grčkome ne znači da. Marija se brzo povukla, sela u egipatsku pozu sa repom savijenim oko prednjih nogu, i pogledala me upitno. Izgledala je kao da zahteva odgovor, i ja sam joj objasnila da se to ne sme dirati. Saslušala me je, potvrdila tihim mjaukom – i zaista više nije dirala tapiseriju. A ona je bila mačiji san: neravna, sa izbočinama i visećim koncima i konopcima raznih debljina – i ja sam joj teško odolevala!
Toga leta se svet lomio oko nas: Kisindžer je uspeo da odgodi povratak demokratije tako što je organizovao vojni puč na Kipru, i time unazadio ne samo grčko-turske odnose, već i zatrovao Evropu sve do danas – kriza još uvek nije razrešena. Kratkotrajni rat i najava novoga puča su nas za kratko oterali u Jugoslaviju, a onda smo se vratili u doba – bar unutarnje grčke – pobede. Sve do naše terase smo čuli radost sa Sintagme, kada je konačno objavljen pad vojnoga režima i povratak Karamanlisa kao verovatnoga sastavljača vlade. Dobrovoljno ili nasilno izgnani Grci su dolazili nazad avionima i brodovima, svaki dan su bili dočeci i slavlja. Konačno je pao i Nikson. Pad diktature značio je potpunu obnovu kulturnoga života, jer su iz Grčke pod vojnom diktaturom dobrovoljno pobegle elite – uključujući i tehničare. Na dan pre konačnoga pada hunte gledali smo u pozorištu Heroda Atičkog Aristofanove Žabe. Predstava Pozorišta Severne Grčke iz Soluna nije bila naročito dobra. No publika je izvodila svoju predstavu: na svaki pomen reči kao što su demokratija, narod, sloboda, cela publika se dizala i skandirala po nekoliko minuta, dok su glumci bespomoćno čekali na sceni. Predstava se završila negde oko 3 ujutro. Tako obasjanih lica nisam nikada videla. Da li su tako izgledali atinski gradjani 5. veka pre naše ere, kada su napuštali pozorište, jedan od važnih prostora demokratije? Gledali smo bar još tri takve, “produžene” predstave toga leta.
Avgusta smo imali poziv Spiridona Marinatosa, velikoga grčkog arheologa koji je te godine prikazao svoja izuzetna otkrića na Teri (ili Firi, ili Santoriniju), da ga posetimo na terenu. Zbog greške u objavljenome redu vožnje zakasnili smo na Mimiku II: iste noći, stara lađa (preuređena ruševina koju su digli iz norveškoga mora posle II svetskoga rata) polako se potopila negde oko ostrva Iosa. Ujutro smo u novinama pročitali te dve vesti – o Mimiki II, na kojoj niko nije stradao, i o smrti Marinatosa, koji je nesrećno pao sa zida usred grada koji je iskopao na Teri. Promenili smo pravac, i otišli na Mikonos i Delos. Na Delosu smo zbog bure proveli tri dana, sa čuvarom muzeja i slovenačkim arhitektom koji je tamo radio – drugih stanovnika na ostrvu i nema. Na jednome kraju ostrva je sunce zalazilo, a onda bismo prešli jedva kilometar, da bismo na drugoj strani ostrva videli kako se penje džinovski pun bledi mesec. Izgledao je mnogo veći od sunca.
Vratili smo se u Atinu začarani i bolesni, zbog infekcije koju smo zaradili na plaži u Mikonosu. Marija je upravo okotila samo jedno mače, i to je ležalo na klupi u dvorištu, kamo ga nam je donela. Sedeli smo pored nje i mrtvoga mladunčeta: Marija nije dala da se ukloni, niti ga se doticala. Čekali smo tako satima, dok je Marija tugovala. Najzad se pokrenula i otišla, mi smo uklonili malo telo. Imala sam svoje iskustvo smrti drugoga, no Marijina pouka bila je duboko ubedljiva: tugovanje mora imati svoje, ograničeno vreme.
Produžili smo bivanje u Grčkoj koliko god smo mogli, nevoljni da se vratimo u Jugoslaviju, svako u svoj grad i u svoje poslove. Putovali smo mnogo, posebno po Bojotiji, koja će kakvih tridesetak godina docnije postati glavno područje Božidarovih istraživanja, i važna tema moga pisanja. Od Reinoga australijskoga prijatelja smo za smešnu cenu kupili kola, jer ih nije hteo predati – i još uz to nešto platiti – grčkoj carini. Prijatelj je nastavljao put oko sveta u pravcu u kojem bi mu kola bila suvišna, mi smo dobili Riley, pretka Mini Morisa, sa engleski postavljenim volanom. Uveče, kada bismo se vratili, Marija bi došla kroz prozor i uvukla se u krevet; tada je već postigla intimnost i zavolela je naša tela. Prela je veoma tiho, i posle kratkoga “masiranja” smestila bi se kod mojih stopala. Bila je najdiskretnija od svih mojih mačijih suspavača.
Krenuli smo nazad 17. novembra, na godišnjicu Politehnike i dan prvih slobodnih izbora. Marija nas je ispratila kao i svaki drugi dan – na mermernome stolu u dvorištu, dignute glave, gledajući nas pravo u oči, sa kratkim mjaukom: onako kako sam je fotografisala negde avgusta 1974. Mnogo docnije, čula sam od Ree da je doživela duboku starost, i da je jednoga dana naprosto nestala, kako to mačke često čine kad umiru. Sa njom sam naučila kako mačku ne možeš imati ako te ona ne prisvoji.