Piše: Svetlana Slapšak
Klio je bila kraljevska mačka mog kraljevskog životnog razdoblja: uvek se ima jedna mačka, najvažnija, najdraža – sve ostale su možda isto toliko voljene, ali ova je živela onda kada ste i vi živeli najbolje i najuzbudljivije…
Kada smo se vratili iz Grčke, novembra 1974, Božidar je nastavio do Ljubljane, ja sam ostala u Beogradu. Decembra sam ga prvi put posetila u Ljubljani. Oboje smo morali utvrditi da li smo jedno drugom zaista potrebni. Meni su odmah po povratku oduzeli pasoš: dobila sam ga tek u proleće 1975, za vreme konferencije KEBS-a (docnije OEBS) u Beogradu. Srđa Popović je imao ideju da svi kojima je pasoš oduzet u vezi sa studentskim pokretom (nešto više od 200 ljudi u Beogradu) pošalju pismo o tome učesnicima konferencije. Uradili smo to, i uistinu dobili nazad pasoše, sve u duhu evropske bezbednosti i saradnje i „helsinške korpe“ sa ljudskim pravima, koja se pripremala. Tako smo Božidar i ja prvi put ponovo putovali u inostranstvo te godine. Kako on nije imao neke posebno povoljne uslove u Ljubljani, Beograd i zajednička putovanja bili su najbolji za naše susrete. Negde u ranu jesen 1975, Božidar me je u Ljubljani odveo do tapetara koji je Slapšakovima povremeno radio nameštaj. U staroj baroknoj kući sa debelim zidovima, u kaljevoj peći je majstor imao mačiju porodicu – tu se majka osećala sigurno. Izabrala sam crno-belog malog mačka koga sam nazvala Janez. No kada sam se vratila u Beograd, stvari su se okrenule drugačije: dobila sam vest da je Janez umro od mačje kuge, i istovremeno je jedna mala mačka našla mene.
Moja mati je sa očuhom živela na pet minuta iznad mene, u uličici paralelnoj sa Bulevarom revolucije: tu su uglavnom bile stare zgrade i vile podeljene u stanove. Između njih i nove linije novogradnji na Bulevaru bio je – i još uvek je – tanki zeleni pojas sa ogradama koje su postale neupotrebljive, žbunjem i drvećem. Tu se zadržavala mačka koja je posećivala moju majku. Nije htela u stan, ali je dolazila da se nahrani. Po stanu bi se prošetala i otišla ponovo u svoje carstvo. Bila je krajnje neugledna, bela i prugasta, ali uhranjena i prijatna. Moja majka ju je zvala Neznanka: Štefan Cvajg bio je među njenim omiljenim piscima.
Neznanka je očito imala svoju jesenju generaciju mladunaca. Jedne oktobarske večeri, kad sam se kasno vraćala od prijatelja koji su stanovali u novogradnji, pred mene je ispod parkiranog automobila izašlo tigrasto mače, i reklo mi: „Uzmi me!“ Dotada sam već toliko naučila od mačjeg jezika. Bila sam potpuno sigurna da je to Neznankino mače, i da se majka odlučila da mi preda svoju kćerku. Mače se bez oklevanja smestilo u mojim rukama, i pustilo da ga odnesem kući. Bila je ženka, i dobila je ime Klio; nastavila sam običaj da moje mačke dobijaju grčka imena koja počinju slovom kapa. Klio i ja smo se dugo navikavale jedna na drugu. Nikada nije prestala da me grebe. No uskoro je Božidar došao u posetu, i ispostavilo se da ga Klio naprosto obožava. Njega nije grebala, a mene je počela mnogo bolje podnositi.
Klio je bila prava svojeglava mačka. Obraćala mi se direktno i očekivala da sve razumem. Imala je vrlo prijatan glas ali i sasvim jasne zahteve. Prilagodila se mojim navikama, radnom ritmu, čitanju zajedno i muzici: naši muzički ukusi su se odlično uklopili – ništa posle Mocarta! No nije podnosila da se smejem – a ja se smejem, po opisu moje majke koji i za nju važi, kao umirući galeb. Kada bih se počela smejati, skakala mi je u krilo i udarala mi po dva šamara (bez kandži). Još gore bilo je sa plesom – u kući se naprosto nije smelo plesati, bar ne u paru, jer bi prišla i grizla me za članke. Začudo, podnosila je moje joga vežbe i docnije aerobiku. Bila je opasna: kada su Božidarovi došli u Beograd u posetu, doveli su i svog psa, Srnu, kujicu vrlo mešanog porekla iz Primorske, koja je važila za ljutog psa i stalno je napadala veće od sebe. Kad je Srna stupila u moj stan, Klio je bez opomene skočila na nju: šok je bio toliki da su sirotu Srnu, koja je drhtala od straha i nekontrolisano škljocala zubima, morali odneti u automobil, gde je provela svo vreme posete. Nekom drugom prilikom, imala sam veliku zabavu kod kuće u letnje doba, pa smo otvorili i ulazna vrata. Komšijski damatinac se vraćao iz šetnje i samo je pomolio njušku – a mali mačiji demon je već bio na njemu, užasno šišteći. Jedva smo izvukli potpuno izbezumljenog psa iz njenih kandži… Nije podnosila ni psovke – kako je pogađala šta to znači, nemam pojma, ali odmah bi počela šištati, kostrešiti se i napirivati rep, i dugim opominjućim mjaukom bi nagovestila šta čeka neučtivog psovača. Prema gostima je pokazivala učtivu hladnoću, sem što je obično prilazila i mazila se kod osoba koje nisu podnosile mačke. Kad bi joj se učinilo da je zabave dosta, sela bi ispred svakog gosta i nešto izjavila. Dok su oni odobravali „slatkoj maci“, ja sam tačno znala šta Klio hoće da kaže – „Vreme je za odlazak!“ Na kraju smo zaključili da je Klio reinkarnacija neke švajcarske kalvinistkinje iz 17. veka. Docnije, kada smo počeli putovati sa njom, primetili smo da šišti i na uniforme – i na taksiste.
Klio nije bila operisana, odnosno kastrirana, jer je to tada bila komplikovana operacija i nije se preporučivala. Tek su se počeli pojavljivati privatni veterinari, koji su dolazili kući. „Njen“ veterinar je predložio injekcije pre nego što počne period parenja. Injekcije smo kod kuće nazvali „anti-frč“ injekcije. Mnogo docnije se ispostavilo da injekcije nisu bile najbolje rešenje… Dva puta sam se odlučila da Klio omogućim materinstvo. Partner je bio mačak naših prijatelja, po imenu Macan, jedan jako uplašen crni mačak. Prvi put ga je Klio toliko isprepadala, da ga je vlasnica pomoću varjače izvlačila ispod tuša, gde se zavukao kroz onaj jedan otvor veličine pločice; drugi put ga je malo bolje podnosila, i oba puta je imala prelepe mačiće, tigraste i sive, i svi su preživeli. Bila je jako brižna majka, a nekoliko puta je prihvatala i druge mačiće, koji bi se u kući našli jer sam ih spasla sa ulice, čak i kad nije imala mleka: dopustila bi da je sisaju i negovala ih je kao da su njeni. Konačno, kada sam već bila više u Ljubljani nego u Beogradu, preko Božidarovog poznanstva sa jednom od kćerki slovenačkog predsednika Milana Kučana, došlo je i do pregovora da Klio za partnera dobije Kučanovog crnog mačka – onog istog sa kojim se slikao u prvoj predizbornoj kampanji na naslovnoj stranici Mladine. Nažalost, mačak je uskoro podlegao nekoj iznenadnoj bolesti, pa je veza sa slavnom porodicom otpala…
Negde u novembru 1975, Božidar me je, sa buketom vresa, zaprosio na uglu Dalmatinove i Miklošičeve ulice u Ljubljani. Pristala sam, jer je brak izgledao kao dobro rešenje za dvoje koji ne žive stalno zajedno. Venčali smo se 3. jula 1976. u Novom Sadu – da bi bilo nekako između Beograda i Ljubljane – i otišli u Grčku na bračno putovanje. Klio je, kao i ranije, dobro podnosila prijatelje ili moju majku koji su dolazili i brinuli za nju kad me nije bilo.
Bilo je to neobično doba: neki moji stari prijatelji iz studentskih dana bili su u zatvoru, drugi su pobegli iz zemlje. Nije baš bilo mnogo mogućnosti objavljivanja ili javnog istupanja, neki politički angažman, izvan strogo kontrolisanog partijskog, nije bio moguć – ostala je samo kultura, u kojoj je trebalo dobro promisliti pre nego što se nešto zucne. Bila sam zaposlena u naučnom institutu, prvo kao bibliotekarka, a docnije kao istraživačica – na univerzitet nisam mogla ni pomišljati sa svojom studentskom prošlošću – i razmišljanje, debate ili stavovi mogli su biti samo privatni. Srećom, imala sam prijatelje, a posebno je to bila porodica mog tadašnjeg direktora, gde sam imala poseban položaj, jer sam postala neka vrsta mentorke njegovom sinu u tinejdžerskim predmaturskim krizama: isto tako i Božidar. Sin je uspešno završio maturu i upisao arheologiju… Učila sam se da pišem kritike, eseje i studije, čitala nove teorije i pokušavala da u onome što izađe ispod moje ruke ne bude ničega čega bih se stidela. Magistarski sam odbranila u proleće 1975: imao je kvalitete doktorskog, kao što je moja mentorka mislila, ali to nije moglo da prođe na telima fakulteta, tako da mi je ostao i zadatak da pišem doktorat.
Božidaru je njegov posao išao teže, zbog terena i predavanja: izgledalo je da ga opterećujem našim posećivanjem i svojom brzinom. Izvesno je dosta vremena izgubio i u uređivanju beogradskog stana: to je bio veći jednosobni stan, i posle uređivanja postao je neverovatno prijatan. Ja sam veoma uživala u uređivanju, dodavanju, poboljšavanju, pa i u kuvanju, Božidar je bio vešt u sastavljanju i instaliranju i u veoma retkoj umetnosti – uspešnom dogovaranju sa majstorima. Dovukli smo neobično lepe pločice iz Italije, dizajnirane dodatke, čaše i posuđe koje smo voleli; umela sam da šijem, vezem, pletem… U stanu je vladajuća kombinacija boja bila ljubičasta sa zelenom, na neutralnoj smeđoj osnovi i beloj u prvoj sobi, koja je imala manje svetlosti. Jedini ozbiljniji problem bile su buba-švabe, koje su dolazile odozdo, iz pekarske radnje. Za razliku od Marije, Klio nije pokazivala nikakav interes da ih lovi. Na malome balkonu je, međutim, uspevala da ulovi pokojeg vrapca. Donela bi mi plen, ja bih ga uz vrištanje otela i pokušala da spasem ptičicu. Kakav god da je bio rezultat, Klio bi postala duboko uvređena: došla bi do mene, i zatim mi okrenula leđa i tako sedela, i mogla je održavati ritual po nedelju dana.
U Ljubljani smo imali samo sobicu bez vode i kupatila. Putovali smo Saabom njegovih roditelja, a kad se nije moglo – putovali smo vozom; neko vreme smo imali polovnog spačeka, onda sam ja na kreditne bonove za nameštaj kupila beli landrover, naš najdraži automobil. S njim smo putovali po terenima i po Grčkoj. Zimi je grejao samo moju levu nogu, leti su prozori morali biti stalno otvoreni. Negde krajem sedamdesetih kupili smo još jedan polovni Fiat Uno: ta neverovatna mašina nas je vozila posvuda, i po najgorim grčkim bespućima (kada je Landrovera jedanput konačno zaustavilo vreme), sve do 2008, kada se naprosto raspala – posle 30 godina. Važni podaci, jer se Klio vozila svim ovim kolima. Uzgred, nikada nisam naučila da vozim…
Da li sam u doba kada se nije mogao voditi nikakav poseban aktivistički život, i kada sam bila posvećena naučnom radu, pomalo poburžoazila? U nekom smislu, da: počela sam brinuti za svoje telo. Beograd je, zbog nekog svetskog prvenstva, bio pun bazena i sportskih centara. Sa svojom veoma malom platom mogla sam sebi priuštiti rekreativne sate svake nedelje, ponekad i češće, masažu. Mogla sam plaćati spremanje stana. Nisam se mogla luksuzirati sa odećom, ali je moda dozvoljavala snalaženje: bojila sam, kao i moje prijateljice, stare vezove i košulje, koje su odlično služile kao haljine, i koje su na prodaju donosile žene iz Banata i Rumunije; stalno sam nešto dodavala, prepravljala. Nije to više bio početak potrošačkog doba, kada smo moja majka i ja odlazile krojačici – naša je bila Slovenka Lidija, bivša komšinica niže sa Bulevara – za sezonsku garderobu, ali sam, sa pokojim kupljenim komadom, uspevala improvizovati i izgledati zanimljivo. Božidar me je zadirkivao da ionako mogu sve da ištrikam, te da ne moramo ništa kupovati, a moj odgovor je bio potvrdan, recimo – kola.
Kuvala sam kad je Božidar dolazio, ili za društvo, inače smo Klio i ja živele po jednostavnim pravilima – ja na salatama (nekoliko godina sam bila vegeterijanka), ona na mesu i povremeno na luksuznim konzervama mačije hrane koje sam donosila iz inostranstva. Naša svakodnevica bila je dobro uređena, čak i kada sam ja izlazila sa društvom, odlazila na mnoga predavanja i razgovore, koncerte i predstave koji su u to doba označavali beogradski život: uvek je ostajalo nešto vremena za čitanje, kada bi mi se ona smestila u krilu. Dok sam radila i pisala, to je bilo nemoguće: prvo, pisala sam pisaćom mašinom, sa bukom i udarcima, a sedela sam na ljuljajućoj se stolici bez naslona („Lipa“, Bled), koja je spasavala moju kičmu od posledica one iste pisaće mašine… Tako sam za Klio morala urediti poseban sto sa strane – i inače je bio neophodan zbog rečnika i papira, i na njemu crveno indijsko jastuče sa vezom i ogledalcima. To je bio njen presto dok sam radila.
Kad nisam kucala, puštala sam muziku sa kasetofona: Klio bi povremeno dala pokoju primedbu na deo koji joj se dopao li joj se nije dopao, i dremuckala. No u trenutku kad bih se prebacila u fotelju (isto se ljuljala, i imala je ugrađenu podlogu za noge), Klio se našla u mome krilu. Spavala je uvek sa mnom, ili između nas. Moj stan je bio na prvom spratu. Ispod je prolazio tramvaj, koji je tu, na uzbrdici, posebno pojačavao – zvonilo je i grmelo iz sve snage. No začudo, ta buka nikada nije remetila ni moj život ni moj san: naprotiv, u trideset i više godina koliko sam živela tamo, budila me je tek jutarnja tišina sa ptičjim razgovorima na platanu koji je rastao ispred kuće. Stalna uzrečica moje majke kad izlazim ili putujem, „Pazi na tramvaj!“, koja je u mladosti imala smisla, ostala je i posle, kad sam odlazila u krajeve pouzdano bez tramvaja, i kada smo zajedno živele u Ljubljani, tada već dugo bez tramvaja.
Božidar i ja smo uredili neki oblik nomadskog života koji je imao odlike redovnosti: njegove posete bile su češće, jer je u Beogradu bilo udobnije, a ja sam odlazila u Ljubljanu kad smo iz nje odlazili na druga mesta. Pri povratku nas je, u bilo koje doba dana i noći, čekala goveđa supa koju je pravio njegov otac. Obično bismo otišli i u Grčku, preko zimskih praznika, bar do Soluna, a leti, zbog Božidarovih terena, nismo imali pravo letovanje, već kraća gostovanja kod mojih roditelja, koji su polako, zavisno od očuhovih honorara, gradili kuću u Orebiću. Ja bih ponekad, kao u ranoj mladosti, ostala sa njima duže, kada Božidar ode na teren. Jedanput sam vodila Klio sa sobom iz Beograda: za tu priliku sam joj sama sašila torbu za putovanje. No Klio je napadala stalne mamine mačje abonentkinje, naviknuta na svoj ekskluzivni položaj, u vozu je pokušala da pobegne kroz otvor na lavabou u kabini spavaćih kola… Mnogo bolje je podnosila auto.
Naši zajednički odlasci iz Ljubljane bili su skoro epski: nosila se Klio – nas dve bismo došle vozom iz Beograda, pisaća mašina, moje neophodne knjige, njegove neophodne knjige, dolenjski krompir koji bismo kupili na putu prema Orebiću, uz plitvički sir na obaveznom zaustavljanju na Plitvicama, suve smokve na trogirskoj pijaci, duguljasti paradajz i maslinovo ulje na pijaci u Splitu. I konačno, pre najgoreg dela, sa najviše krivina i prašine po Pelješcu, zaustavili bismo se u Stonu, okupali se, jeli školjke i poneli nekoliko kila mušula za prvu gozbu u Orebiću: Klio je obožavala taj miris, i uzasno drmusanje automobila po putu nije joj ništa smetalo. Naše letovanje nije bilo mnogo drugačije od putovanja – stalno smo tumarali po okolni, tražili arheologiju, napuštena sela, dobre vidike.
Moji roditelji nikada nisu bili naročito „dobrostojeći“: majka je radila u Vojnoj enciklopediji, i kako nije htela da uđe u Partiju (stalno se vadila na to da je vernica), imala je manju platu „građanskog lica“, ali je bar bila stalna. Očuh je bio filmski direktor i u statusu slobodnog umetnika, što je značilo da je u dobroj godini sa jednim ili čak dva filma uspevao da zakrpa rupe u domaćim finansijama i ulaže u kuću u Orebiću: na poklonjenom zemljištu su moja majka i njen brat od tetke prvo instalirali montažnu kućicu dobijenu za male pare posle nekog od beogradskih sajmova, sa sve reklamama na spoljnim zidovima, a posle nekoliko godina, počeli su i da zidaju, naša strana naravno sporije od rođakove, koji je godinama bio krojač-gastarbajter u Parizu. Kada je poočimova majka umrla u dubokoj starosti, moji su veliki stan zamenili za manji na istom spratu, i vrlo lepo ga uredili. Negde krajem sedamdesetih, moja majka je od vojske dobila skroman stan na Novom Beogradu: stari su prodali, i to je bio ključni dobitak za završavanje našeg dela kuće u Orebiću. Svoj prvi honorar od objavljivanja dala sam za krevet na sprat u jednoj od tri sobe sa kupatilima, koje su moji roditelji hteli da leti izdaju i da tako dočekaju penziju.
Posle mnogo godina gužvanja svih naših dugih nogu u „fići“ boje trule višnje, uspeli su da kupe „stojadina“ boje trule pomorandže. Bili su društveni, umeli su da se provode, i sa njima nikad nije bilo dosadno. A i voleli su životinje. Zvali su Klio „onaj tvoj namćor“, ali su je voleli. Moj očuh je imao jednu pasiju koju sam delila sa njim, uz savršeno nerazumevanje moje majke: čitao je bez prestanka krimiće i vesterne, ono što se dobijalo na kiosku, X-100 romane, Luna, kralja ponoći i slično. Pokušavala sam da ga zainteresujem za stripove, svoju tajnu strast, ali on je voleo reči. Što se tiče mog pravog oca, njega sam sretala relativno redovno, najčešće na televiziji, gde je radio kao lektor. Nije odobravao moje političko angažovanje ranijih godina, a nije mu se – za razliku od mamine strane i svih beogradskih prijatelja – mnogo dopadao ni Božidar.
Da, relativno sam se „poburžoazila“: premda nikada nisam cenzurisala svoje misli, i hvala svim nadležnim božanstvima, uvek sam imala prijatelje sa kojima sam to mogla deliti; ali prinudna cenzura „olovnih godina“, Titovo odvajanje od realnosti i sklonost severnokorejskom stilu obožavanja, uz potpunu vlast, delovali su umrtvljujuće. To je izvesno i bio glavni politički pravac – uz omogućavanje izvesnog stepena blagostanja onima koji nisu otišli na pečalbu u inostranstvo, uz propusnost za zapadnu kulturu, pop i običaje. Sa druge strane, morala sam ogromno učiti i raditi, definisati oblast u kojoj ću raditi doktorski, savladavati sve nove teorije koje su se umnožavale u humanistici. Sve što je bilo potrebno od novijih knjiga moglo se dobiti u knjižarama, biblioteke su bile uglavnom daleko iza vremena. Kupovala sam knjige bez prestanka još od gimnazije, i sakupila veliku i dobru biblioteku. Moj život je u osnovi bio skroman, i luksuz se pokazivao onog zadnjeg dana dok je još bilo para: poslednje novce sam davala na cveće, francuski časopis Elle i taksi… I ne preterujem, Klio mi je značila ogromnu potporu i olakšanje u sastavljanju pribežišta među vetrovima, u unutarnjem miru koji je bio neophodan da se slože nomadsko i sedentarno. Klio je bila moje spoljnje zen telo. Zlatni okean koji se ovarao u njenim očima bio je uvek miran i pozivao je na drugačije putovanje.
Klio je bila moja beogradska mačka, koja je putovala vozom između Ljubljane i Beograda i do mora, brodom po Jadranu, i kolima do Grčke. Prvi put je putovala sa nama u Grčku 1980, kada sam provela šest meseci u Atini. Peni, sa kojom smo se sprijateljili u Britanskoj arheološkoj školi, gde i danas radi kao bibliotekar, tada je bila na početku svoje veze sa Nikosom. Posećivali smo se i izlazili, otkrivajući zajedničke radosti i utvrđujući jedno neraskidivo prijateljstvo. Klio je imala jednu ciljnu osobu, Nikosa, koga je uporno zavodila. Zahvaljujući toj suptilno sprovedenoj akciji, Peni je uspela da ubedi Nikosa da uzmu malog crnog mačora-beskućnika iz dvorišta škole, koga su nazvali Aftakjas (»ušati«). Aftakjas je ostao preplašen celoga svoga života. No kada sam bivala kod Nikosa i Peni u Atini, budio me je svako jutro polažući svoju hladnu njušku na moj nos: niko drugi nije imao takvu privilegiju.
Klio je pomogla i drugim mačkama, mnogo neposrednije nego u Aftakjasovom slučaju; prihvatala je mačju dojenčad čak i kada nije imala svojih mačića. Njeno poslednje putovanje u Grčku obeležilo je zauvek moja putovanja tamo. Krenuli smo iz Ljubljane kolima pri kraju rata juna 1991, i pri svakoj kontroli na sporednim putevima (glavni su bili zatvoreni zbog bombardovanja JA), Klio je siktala na uniforme. »Stara maca«, kezili smo se ljubazno na vojnike, policajce, teritorijalnu odbranu, carinike. Negde pred ulazom u Makedoniju, čuli smo na radiu govor generala Adžića, i sa svojim grčkim iskustvom zaključili da se najavljuje puč, pa smo projurili fantomski praznim, tek završenim zadnjim delom autoputa »Bratstvo-Jedinstvo“, i našli se u Grčkoj u gluvo doba noći, bez razmenjenoga novca i mogućnosti da negde pristojno prespavamo. Precenili smo retoričku rudimentarnost generala Adžića – do puča nije došlo. Zaspali smo u kolima sa Klio koja se celoga puta nije odmicala iz moga krila, i odjednom začuli njeno režanje, znak da nešto nije u redu. Uistinu, ispred kola je bio neki flasher. Božidar je upalio motor, i utekli smo sa toga mesta. Narednoga jutra, u Kameni Vurli, pročitali smo, uz vest o povlačenju JA iz Slovenije, i vest o nepoznatom ubici koji po Severnoj Grčkoj napada noću parove u kolima… Klio je uvek bila borbena mačka koja je grebala svakoga, darujući vrlo štedljivo svoje simpatije. No tada je već imala skoro 18 godina, bila je već više puta operisana od tumora, upravo je imala novi, koji više nije bio operabilan. Bila je na kraju svoga životnoga puta, i izgleda da nije bila voljna da se vrati u zemlju kojom je harao rat, po kojoj se više nije moglo udobno putovati poslovnim vozom Ljubljana-Beograd, i u kojoj je na svakome uglu bilo njoj mrskih uniformi. Sami smo se isto tako premišljali da li da se vratimo, pa smo sebi dali još nekoliko nedelja, u kući prijateljice, u predgrađu Atine gde je rođen Evripid.
Nekoliko dana pred odlazak, Klio je nestala. Tražili smo je tri pune dodatne nedelje. Njena slika bila je posvuda, lokalni veterinari bili su obavešteni, obišli smo sa arheološkom preciznošću sva skrivena mesta, sve rupe, sve zaklone, svaki ugao u razmeru od kilometra i više. Klio je propala u zemlju. Nema mnogo sumnje o tome da je otišla negde da umre, uklonivši se dostojanstveno od naših pogleda, rešena da se ne vraća sa nama. Moja grčka prijateljica Katarina, pisateljica, tešila me je da sigurno prede u Aspasijinome krilu, ili da se odmara u nekom Artemidinom svetilištu – prihvatilištu za stare životinje, da jede samo Šeba-ambrozija konzerve, i da je okružena svim svojim mačićima koji su umrli pre nje. Bila sam joj zahvalna na dobroj naraciji, ali sam znala da je jedna etapa putovanja u Grčku za mene završena: poklopila se kobno sa ratom, raspadom iluzija, sazrevanjem kritičnosti, pucanjem utopije po slabije utvrđenim šavovima. Smrt Klio označila je granicu, preko koje moram, ako hoću, tražiti i putovati samo u Grčku svoje starosti.