Autorka: Svetlana Slapšak
U doba kad sam imala Ksantipu i Gezu, fotografisanje mačke u kući bilo je skoro nemoguće – bio mi je potreban blic, koji se za moju neobično prostu Leicu, staru već deset godina, nije mogao dobiti. Tako nemam vizualnu uspomenu na njih.
Dok sam studirala, izdržavala sam se davanjem časova engleskog i francuskog. Jedan od mojih učenika bio je Mića, sin Zagorke, jedne od mojih tetaka, kome škola nije najbolje išla. Od njega naravno nisam mogla tražiti novac. On je, međutim, zapamtio moju naklonost prema mačkama, i doneo mi je, na dan uspešno obavljenog popravnog ispita, moju prvu mačku, tigrastu ženku koju sam nazvala Ksantipa. Bila je malo odraslije mače, sa visokim nogama i ljupkom trouglastom glavicom. Ime je dobila po Sokratovoj supruzi, još tačnije po zavitlavanju s antikom koje sam u to doba sa svojim prijateljima sprovodila, i kao zabavu i kao način života i mišljenja.
Što se tiče mog učešća u događajima juna 68′ u Beogradu, bila sam jedno od onih lica koje ste možda videli u masi, studentkinja i ništa drugo. Međutim, na kraju procesa izbacivanja starih članova Saveza komunista i prihvatanja novih, ujesen 69′, partijska vlast je imala problem: htela je da izabere novi fakultetski odbor na Filozofskom fakultetu, i da istovremeno osigura da u njega ne uđe niko ko je bio aktivan ’68. godine – pa su se lukavo dosetili, pošto nisu imali dovoljno mladih snaga posle ukidanja partijske organizacije ujesen 68′, a i oni koji su se prijavili za novu organizaciju nisu uživali nikakav ugled – da izaberu nekoga ko bi bio potpuno neutralan, da izvede nameštene izbore – i to sam bila ja. Desilo se da sam dobila nagradu – univerzitetsku stipendiju – kao najbolja studentkinja fakulteta prethodne godine, i izbor je pao na mene, sa izvesno najmarginalnije grupe na fakultetu, antičkih studija: neko ko naizgled pojma nije imao ni sa čim, tako da ne izazove sumnju, trebalo je da ogranizuje izbore za FOSS (Fakultetski odbor Saveza studenata). Za mene je to bila životna prilika i zgrabila sam je obema rukama – da organizujem nezavisne, slobodne izbore, koji su se imali održati u Sali heroja na Filološkom fakultetu. Te izbore sam organizovala po pravilima atinske demokratije, neposrednim predlaganjem i tajnim pismenim glasanjem, i glasovi su odmah prebrojani. Izabrali smo, naravno, FOSS u kojem su bili svi istaknuti članovi pokreta od pre godinu dana. Predsednik FOSS-a bio je Vlada Mijanović (dobio je najviše glasova), bila je tu Sonja (Liht), bio je Bube (Rakić), pokojna Neda Nikolić i još neki drugi ljudi, Ljilja, docnije Mijanović. Izabrana sam i ja, i to sam shvatila kao priznanje svojoj individualnoj građanskoj akciji. Nisam se ni sa kim dogovarala pre toga, radila sam po svom ubeđenju, potvrđenom u svemu što sam do tada pročitala. A čitala sam mnogo. Kada danas pogledam na život koji sam vodila, mogu reći da je taj postupak ostao model po kojem sam se ponašala, uglavnom na svoj štetu – i na to sam još uvek ponosna. Svesna svog „istorijskoga čina“, nacrtala sam tada kolektivni portret-karikaturu svih članova FOSS-a. Ne znam šta se sa tim desilo posle.
Jedna od odluka novoga FOSS-a bila je da ima i svoj medij, svoj časopis: za to sam angažovana ja sa još dvojicom kolega koji su se takođe upisali na antičke studije, Zoranom Minderovićem i Milanom Ćirkovićem (alias Kirilom) i nas troje smo se prepustili neviđenom uživanju i zavitlavanju spremajući glasilo FOSS-a. Glasilo FOSS-a, sa punim znanjem i odobravanjem Vlade Mijanovića, nije bilo nikakvo dosadno informativno glasilo, kao što je bila većina dokumenata 68′: mlada generacija kao da se nadmetala sa svojim starijim protivnicima na vlasti ko će imati prežvakaniji, drveniji jezik… Naše glasilo bilo je zafrkavanje na sve mogućne teme, sve na osnovu antičkih imena i motiva. Imenovali smo ga „Frontisterion“. Frontisterion je ona košara, „mislionica“, kako bi bio doslovan prevod sa grčkoga, u kojoj Sokrat visi pod tavanicom i razmišlja u Aristofanovoj komediji „Oblaci“, odnosno „Oblakinje“. Postoji priča, dobra ako i nije istinita, da je Sokrat u publici ustao za vreme prikazivanja ovoga strašnog ismejavanja, kako bi ga prepoznali i oni koji ga nisu znali iz atinske svakodnevice. Da bismo celu stvar najavili, napravili smo izložbu „političke arheologije“, koja je bila pripremljena u dvorištu Filozofskog fakulteta, u desnome podrumu, gde smo istakli razne predmete sa suludim naslovima, a pripremili smo i plakat na kome je Sokrat iz profila i anfas: „traži se“ za optužbe kao što su krađa kašika i kvarenje omladine. To je naravno, bila direktna aluzija na profesore Filozofskog fakulteta koji su tada već uveliko bili žrtve javne odnosno partijske kampanje stalnoga napadanja i vređanja u medijima i na partijskim sastancima. „Frontisterion“ smo napisali nas troje, dali ga u štampu štampariji „Kosmos“, blizu Slavije, a FOSS je dao novac. Časopis je bio bogato ilustrovan našim kolažima, Kirilovim crtežima i fotografijama, imao je rubrike, čak i oglase, bio je štampan na finoj hartiji i imao je otmenu smeđu, patiniranu boju slova. U uvodnome tekstu („Odvodni logos“), izneli smo svoj program, koji se završava usklikom: „Mi vas mrzimo!“ Naši stariji prijatelji i kolege u časopisu „Student“ nisu bili oduševljeni našim smislom za humor, smatrali su da je suviše elitističan. Ja sam bila sklona da poverujem višem autoritetu, ali kada smo došli u štampariju „Kosmos“ da uzmemo svoj časopis, svi radnici su već znali naše štosove napamet i vrlo su dobro razumeli šta smo hteli da kažemo, bez obzira na obilje antičkih aluzija, kalambura i asocijacija, kao i na dobru dozu nonsens humora. „Dobacivali“ su se citatima iz „Frontisteriona“. Odmah su shvatili da je Basileus Orgija Konfront zapravo predsednik Tito: časopis je među radnicima bio ogroman uspeh. Pre nego što je izašao iz štamparije bio je zabranjen, a za koji dan je ceo tiraž spaljen u dvorištu. Kirilo i ja smo uspeli da iznesemo olovne odlive i ukrali smo nekoliko primeraka, koji još i danas putuju po svetu. Nebojša Popov ima neke, ja imam neke, tako da „Frontisterion“ postoji, objavljen je već više puta i u Sloveniji (u „Problemima“), pa i Srbiji – ali bez ilustracija. „Frontisterion“ je bio jedna od tačaka optužnice Vlade Mijanovića. Trebalo je da budem svedok u tome procesu, ili možda i optužena. Pozvana sam na razgovor u istražnom postupku, i tada sam imala možda svoje najbrilijantnije predavanje u karijeri: trajalo je skoro osam sati, izmoždila sam istražnog sudiju a ne on mene. Dokazivala sam istražnome sudiji kako basileus, grčka reč, zapravo uopšte ne znači „kralj“, premda naravno znači. Njemu je bilo stalo do toga da je Tito vređan ovim nazivom – to nam je, naravno, i bio cilj. Nikada nisam uspela da ponovim to predavanje: upotrebila sam sve što sam znala iz etimologije i istorijske fonetike starogrčkog, nešto od mojih tadašnjih argumenata mislim da bi čak i prošlo stručnu ocenu. To što me nisu pozvali kao svedoka na suđenju, možda mogu da protumačim kao uspeh svoga predavanja. U svakome slučaju, advokat Srđa Popović, prisutan na ispitivanju, uvek je ponavljao da bih bila jedan od najboljih svedoka koje je ikada imao.
Kada je proces protiv Vlade Mijanovića počeo, prošli smo protestno glavnim ulicama od Masarikove do Filozofskoga fakulteta, da bismo započeli štrajk „četiri škole“ – Filofoskog i Filološkog fakulteta, Likovne i Dramske akademije: u dvorištu su se sve od juna 68′ svakodnevno okupljali ljudi koji su mislili drugačije, tamo su se organizovale akcije, štrajkovi, protesti i ostalo. Naš uski krug prijatelja – većina studentskih pobunjenika, mislila je da smo neozbiljni, „platoničari“ – stvarao je u dvorištu Filozofskog fakulteta neku vrstu usmene književnosti. Kada bi „bezbedonosni“ i atmosferski razlozi zahtevali, sastajali smo se u stanu porodice Minderović, na Studentskom trgu, u Zoranovoj sobi, gde smo izdali „Radio Frontisterion“, zabeležen na kasetama. Umnožavali smo pisaćom mašinom tekstove koje smo delili na sudu, za vreme suđenja Vladi Mijanoviću. Jedan od njih se zvao „Feniks ‘tica jopet kljuca“, i to je bio nastavak „Frontisteriona“. Godinama smo negovali ovu vrstu zabave, vežbe, stvaralaštva – nazovimo to kako želimo.
Takav način života je podrazumevao ne samo policijsko praćenje nego i batine (oktobra 1970. su mi pred kućom razbili arkadu neki sumnjivi tipovi: sutradan je u Vojnoj enciklopediji, gde je moja majka radila, „nadležni“ planuo čim ju je video, a da ništa nije rekla: „Nećete valjda SDB otpuživati za ovo što se dešava vašj kćerki?“ Moj društveni život je postao buran – kod mene se dolazilo, ostajalo koliko je trebalo, donosili su se dokumenti u svako doba dana i noći. I ja sam često bila van kuće, u „akcijama“ i konspiraciji. Kirilo je postao moj momak.
Ksantipa je u toj opštoj ludnici bila moje utočište mira i razuma. Nežna, pametna, diskretna, uvodila me je u zapletenu vezu sa mačkom: prvo upoznavanje i dugo gledanje, igra, ispitivanje granica dozvoljenog, cenjkanje pa popuštanje. Tek u drugoj godini počinje prava intimnost, praćenje mojih navika, ubacivanje njenih, rađa se potreba za stalnom blizinom. U drugoj godini sam na kanti za đubre blizu maminoga stana našla Gezu. Ime je dobio po nekom vojvođanskome političaru, jednoj od mnogih komičnih figura nomenklature. Geza je bio belocrno mače, sa smešnim razdeljkom između dve crne fleke na glavi, i crnom tačkom na nosu. Nikada više nisam imala životinju koja bi bila umiljatija i pokornija – svojoj partnerki. Njegova dobrota je skoro smetala. Nikada nikoga nije ogrebao, čak ni kada su se sa njim igrali. Kako u to doba još nije postojao običaj da se mačke sterilišu, a i bilo mi je žao da Ksantipi ne dopustim bar jedno potomstvo, bila sam svedok burne seksualnosti mačjega para: nigde nema ni znaka uživanja. Geza je inače bio potpuno pod Ksantipinim autoritetom, sem u doba parenja. Kada je došlo vreme koćenja, kod mene je upravo bilo veće društvo na važnom savetovanju: mislim da je tema bila otmica Mikisa Teodorakisa na aerodromu, samo da bismo ga odveli na Filozofski fakultet i tamo mu objasnili da ne treba da piše muziku za Sutjesku. Trebalo je da ja priđem kompozitoru i objasnim mu naše ciljeve. To smo zaista i uradili, ali pre nego što sam se približila, Vlada je sa galerije na aerodromu dao znak da se akcija zaustavlja. Dok smo se dakle kod mene dogovarali, Ksantipa se porađala u kuhinji. Neko je zahtevao da se Geza ostavi napolju, jer mačak može naškoditi malima. Geza je urlao ispred kuhinjskih vrata. Najzad je Ksantipa obavila svoj težak posao, i ležala je sa svojih sedam prinova. Pustili smo Gezu unutra, spremni da reagujemo. Geza je prišao porodilji, liznuo njenu šapu, a zatim počeo da liže i mačiće. Ksantipa se protegnula i postavila na noge, a on je naprosto zauzeo njeno mesto, i pustio da ga mala bića grizu i cimaju u potrazi za mlekom. Geza je i ostao savršeni otac – stalno ju je zamenjivao, dozvoljavao mačićima sve, pratio ih i – zaklela bih se – prebrojavao. Mali su bili svih boja – trobojni, tigrasti, crnobeli, boje bele kafe, ridji. Moja ljubimica, Mesalina, umrla je u trećoj nedelji, ostale smo posle mesec i po dana uspešno razdelili. Ksantipa i Geza su nastavili svoj život u paru, i više nisu pokazivali želju za razmnožavanjem.
Moje mačke nikada nisu napuštale stan, koji nije bio veliki. Jedanput je Ksantipa pala sa balkona na Bulevar revolucije, ali se nije povredila, već je uspela da uđe natrag u zgradu, i sa prvim posetiteljem se pojavila na ulaznim vratima stana. Gezi, mačku sa đubrišta, nije padalo na pamet da se približava ni prozorima ni vratima. On je bio najsrećniji ako se mogao nasloniti na Ksantipin bok i zaspati, a ako je ona već bila meni u krilu, onda je sreća bila potpuna. Kada sam putovala, bilo je uvek dovoljno prijatelja i parova spremnih da čuvaju mačke i stan. Pasoš mi je bio oduzet 1969, tako da nisam mogla pomišljati na odlazak iz zemlje ili studiranje napolju. Diplomski sam radila u doba kada je Ksantipa imala male, dakle sa devet mačaka, prijateljicom koja se posvađala sa momkom pa je spavala kod mene, drugom koja se nalazila sa momkom kod mene, i u uobičajenome ritmu tajnog studentskoga pokreta. Uz sve to, davala sam intenzivno privatne časove, kako bih preživela. Za diplomski sam dobila nagradu beogradskog univerziteta. Nisam mogla ni pomisliti da ostanem na fakultetu, zbog svog studentskog angažmana. U proganjanju nisu učestvovali samo udbaši i policija… No, mogla sam se zaposliti. Prvo sam šest meseci radila u 14. beogradskoj gimnaziji, predajući latinski, a onda su mi na odeljenju za antičke studije preporučili da se javim na konkurs nekog instituta. Upisala sam se na postdiplomske studije, na istom odeljenju. Reč je očito bila o tome da je položaj na univerzitetu politički nezamisliv za mene. Umesto asistenture, dobila sam mesto u Institutu za književnost i umetnost, gde je već bilo nekoliko sličnih „slučajeva“ ljudi koji su bili nepodobni za univerzitet, recimo bivši glavni urednik „Studenta“. Kirilo i ja smo se sprijateljili sa porodicom direktora instituta, Predraga Palavestre, koji nam je poverio nešto od brige za svoga sina Sašu, tada gimnazijalca. Kako sam još uvek davala privatne časove jezika, imala sam dobra iskustva i veliku želju da vaspitavam: Saša je postao moj najdraži učenik.
U olovnim godinama sam imala sreću da nisam zaglavila u zatvoru – samo je pasoš bio problem. Nije više bilo ni studentskih glasila u kojima bih pisala, i ja sam se usredotočila na naučni rad. Zoran Minderović, sa kojim sam se najbolje razumevala oko pisanja, morao je emigrirati da ne bi bio uhapšen, Kazimir (Velimir Ćurguz) se utišao jer su mu udbaši ozbiljno zapretili, i posvetio se svojoj porodici. Drugi, kao Vlada Mijanović i Lazar Stojanović, već su bili u zatvoru. Nešto od energije koja mi je preostala sam uložila u… pevanje. Nikada nisam bila muzički obrazovana, kada je majka htela da mi kupi klavir iskoristila sam njenu liberalnost i – odbila. Imala sam samo dobar sluh, i ne bog zna kakav sopran. Moje prijateljice iz gimnazije pevale su u horu Muzikološkog instituta SANU, koji je vodio Dimitrije Mitrinović. Dimitrije nije mnogo mario ni za školovanost ni za kvalitet glasa, za njega su najvažniji bili kultivisanost i poznavanje humanistike. Tako sam se našla u horu, koji je za mene značio ogromno: disciplina, potpuno opuštanje, unutarnji mir, i ogromno zadovoljstvo. Dimitrije je nalazio i tumačio neume, vizantijske note, mi smo pevale muziku koja se nije čula vekovima – duhovnu muziku Balkana svih vera i svih jezika. Imale smo i basa, mladoga pravoslavnoga popa. Moja mišljenja i stavovi nisu bili tajna u ovome krugu, ali nisu izazivali nikakve probleme. Kod kuće sam vežbala pevanje, što su Ksantipa i Geza voleli, i odmah bi oboje došli da mi se uvale u krilo: možda zato da bi me utišali? Najbolje od svega, Dimitrije je, preko nekih svojih veza, uspeo čak da mi obezbedi pasoš za dve turneje hora, u Grac i u Englesku, 1973. Tako sam posle sedam godina ponovo izašla iz zemlje. U međuvremenu sam se prijavila za državnu stipendiju, za Švedsku ili Grčku, zbog istorijske lingvistike klasičnih jezika: to je bilo moje opredeljenje, koje je od početka studija podsticao Milan Budimir, veliki balkanolog kod koga sam privatno odlazila od početka studija, i koji je bio moj paralelni univerzitet – mnogo bolji od zvaničnoga. A Budimiru, koji je bio slep, poslala me je Ljiljana Crepajac, sjajna naučnica i profesorka istorijske lingvistike. To dvoje ljudi bili su moji najvažniji učitelji – ostale koji taj naziv zaslužuju upoznala sam mnogo docnije, i nije ih mnogo.
Odlučiti se za odlazak – u slučaju da dobijem pasoš, jer mi je bio ponovo oduzet čim sam se vratila sa gostovanja – značilo je još mnogo drugih, ne manje temeljnih odluka. Kirilo je bio utelovljenje kompleksa Petra Pana, uvek zabavan i savršeno neodgovoran. To nije bila veza koju sam htela da nastavljam. Njemu je veza sjajno odgovarala, pa i to što bi pod izgovorom čuvanja mačaka ostao tu. Kada sam dobila odluku o jednogodišnjoj stipendiji u Grčkoj (gora varijanta, bez velikih profesora u mojoj oblasti) i o pasošu, postalo je jasno da veza više nema budućnosti.
Morala sam doneti strašnu odluku da bih očuvala svoju samostalnost – morala sam se lišiti mačaka. Nije bilo jasno odlazim li zauvek i uopšte na koliko vremena. Rastanak sa Ksantipom i Gezom je za mene bio mnogo gori od rastanka sa Kirilom. Našla sam prijatelje prijatelja, koji su živeli u kući na Avalskome drumu, i koji su bili spremni da ih zajedno prihvate.
Kada sam se 1973. vratila sa uobičajenoga letovanja u Orebiću, gde su moja majka i očuh imali malo po malo rastuću kuću, provela sam ranu jesen kao nikada dotada: sem posla u institutu, uglavnom sam sedela kod kuće i čitala, ponekad razgovarala sa Sašom i Kirilom, no najdraže mi je bilo da budem sama. Ksantipa bi sela na okvir kauča, Geza pod moju ruku. Dok sam čitala, ona bi naslonila svoj obraz na moj i prela, on bi se polako ugurao pod moj vrat. Izbegavala sam kucanje na mašini, koje Geza nije voleo, samo sam ručno zapisivala stvari. Tada sam uglavnom zamislila svoj magistarski rad iz istorijske semantike grčkog, o reči shema. U ta zadnja dva meseca sa Ksantipom i Gezom mi je postalo jasno da upravo to najviše želim u životu: stvari su se lomile tako da sam retko imala slična doba rada i mira. No prvi takav ostvareni san ostao je zauvek vezan za njih dvoje. Naučila sam se da radim i mislim i bez mačaka, ali je uz njih to bilo potpuno drugačije zadovoljstvo. Njihova prisutnost je uvek opominjala na neophodnost sluha za život, za obično, za toplo, za nenasilno, za nepredvidljivo. Prisustvo mačaka bilo je opomena pred egotičnim stvaralačkim bludnjama, priziv kritičnosti i ironije, stalna provera da li sam u stanju da volim, i da li me vole – ili jednostavnije, da li je moje nezgrapno telo još uvek udobno.
Dan kada su Ksantipu i Gezu odneli u istoj kartonskoj kutiji je za mene bio nepodnošljiv. Osećala sam, i još danas osećam krivicu što sam svoje životno planiranje pretpostavila njima. Po Kirilovom izveštaju, ostali su zajedno, zajedno su se i sakrili pod krevet u novome domu. Ja sam u hladno i kišno oktobarsko jutro krenula vozom u Atinu, rešena da nanovo uredim svoj život, i sigurna da ću uvek imati mačke.