Kažite joj: „On živi srećno i u miru.“
Nemojte joj reći da je on bespomoćan
i da je sve vreme u brigama.
Braćo moja, vi koji se vraćate
da posetite svoju domovinu,
nemojte reći mojoj majci kako ja ovde živim.
Moja majka je božanske prirode,ona je uradila toliko toga za mene.
Moja dužnost je da joj uzvratim samo srećom.
Brinem sve vreme, potišten sam, ali nemojte joj to reći.
Moja najveća želja je da zagrlim svoju majku.
Ovde moram nekako da preživim…
Ako moja majka želi da zagrli mene,
moraće da čeka mnogo godina.
U ime njenog života, nemojte joj reći istinu,
sakrijte je od nje. Kada dođete u moje selo,
ćutite.
Prijatelji, moja majka je nevino biće.
Kada bi ona saznala istinu o meni,
to bi je povredilo.
Ne recite ni reči o meni,
o tome kako ja živim.
Ne recite joj.
Autor stihova je dečak Nazim iz Pakistana. Svojoj majci pesmom šalje poruku preko ljudi iz sela koji se vraćaju u domovinu. Nazim je proveo devet meseci u zatvoru u Mađarskoj posle deportacije iz Austrije. U zatvoru je sa ostalim dečacima počeo da piše pesme. Pesma je na pandžapskom jeziku, a snimili su je i preveli na engleski jezik migranti u kampu u Mađarskoj. Nazim je trenutno je na putu, a njegova budućnost je veoma neizvesna.
Nazimova pesma može se čuti i u dokumentarnom filmu Welcome to Hotel Europe, autorke Sare Preradović. Film se bavi svakodnevnim životom migranata u džungli, neformalnoj migrantskoj stanici na periferiji Subotice, na srpsko-mađarskoj granici, dok pokušavaju da se domognu Evrope, a prikazan je na Festivalu migrantskog filma u Ljubljani 2013. godine.
Sa aktivistkinjama, Sarom Preradović, autorkom filma i Elom Meh, saradnicom na filmu razgovarali smo u emisiji Kontrola leta na Radiju Študent u junu 2013. Iz arhiva prenosimo delove intervjua.
Kako ste se odlučile da snimate film o migrantima u Srbiji?
Ela: Srbija je tranzitna zemlja za migrante, ali poslednjih nekoliko godina zbog pomeranja šengenske granice Evropske unije sve južnije i istočnije, ljudi su blokirani u Srbiji nedeljama i mesecima, čak i godinama. Oni žive u različitim uslovima, ali mnogo njih, pogotovo onih koji imaju manje para, živi na periferiji nekih gradova, kao recimo Subotice, i to baš u lošim uslovima. To su ljudi koji nemaju nikakvih papira, znači, ilegalizovani su od strane sistema i samo njihova prisustvo tamo je ilegalizovano i kriminalizovano. Mogu da budu zaustavljani i hapšeni samo zbog toga što nemaju papire jer su ilegalno ušli u Srbiju. To znači da oni žive u sakrivanju i često u lošim materijalnim uslovima, nemaju dovoljno novca za hranu, žive u šatorima, kao što možemo videti u filmu. To je fenomen o kome se u poslednje tri godine više priča u mainstream medijima. Ali, problem je što u Srbiji ne postoji kritički diskurs prema toj situaciji ili kritička analiza toga.
Sara: Ja sam se slučajno upoznala sa celom tom problematikom, samo sam otišla tamo… To mesto je u stvari bilo na gradskoj deponiji u Subotici. Posle me je to sve više vuklo i onda smo krenuli malo da istražujemo i zakon i sve ostalo. Taj problem i nepravda koja se dešava stvara neki bes, ja mislim, u svima nama. Pa naravno da treba da imamo neku reakciju na to.
Migranti žive u Srbiji neko određeno vreme čekajući pogodan momenat da idu dalje?
Sara: Da, sad je to malo drugačije, stale su deportacije ako osoba zatraži zaštitu u Mađarskoj. Ali ranije su ih odmah samo deportovali. Znači, nisu imali šanse da uđu na teritoriju Mađarske, pa se zato dešavalo da su masovno ostajali na srpskoj strani i to mesecima, a neki naši drugari su bili tamo i više od godinu dana. U međuvremenu su bivali deportovani nazad u Makedoniju, pa su se vraćali.
Ela: Bili su par puta u zatvoru, bili su žrtve ucenivanja od strane policije… Što se tiče izraza ilegalni migranti ili kako god, mi najviše upotrebljavamo termin ilegalizovani migranti. Time se naglašava suština tog problema, a to je sistem koji isključuje ljude na taj način. Ako kažemo ilegalni, to baca krivicu na same migrante, a ako kažemo ilegalizovani, znači da je kriv sistem koji ih je ilegalizovao. Situacija se stalno menja. Nekada su džungle u Subotici, nekad negde drugde; postoji i centar za azil koji je nekada pun, a nekada prazan. Stalno se menjaju detalji o tome gde migranti žive, gde se okupljaju, ali ono što uvek ostaje jeste ta granica. Sad je sve teža i ta granica sa Hrvatskom, sve više se i tamo pokušava. Ostaje granica, i ostaje taj sistem isključivanja tih ljudi na svih nivoima, i ostaje policijsko nasilje koje ide uz to, i to je stvarno. U filmu je prikazan jedan razgovor gde Sara priča sa susedom koji je Mađar i pita ga da li je došla policija, a on kaže, pa nije došla zvanično, ali ja mislim da će da dođe, to mi je sumnjivo… I u stvari on priča u tom momentu o tome kako se policija masovno okorišćava… Dolaze u džunglu ili u krajeve gde su migranti i pošto imaju legalno pravo da ih hapse i stavljaju u zatvor i deportuju, oni to zapravo ne rade ako migranti mogu da plate. To se masovno dešava. Kad smo bile tamo i pričale sa drugarima, čule smo užasne priče kako se policija ponaša prema njima. O tomo se, recimo, u medijima u Srbiji ne priča. Stalno se priča o migrantima u bezbednosnom diskursu, kao, to je neka pretnja našoj sigurnosti, ko su ti ilegalci, ne znamo zašto su došli… Stvarno ima malo razumevanja. Ne priča se o tome kakav je, u stvari, njihov život, kako su im materijalni uslovi loši, kako su žrtve stalnog policijskog nasilja i kako ima baš malo ljudi koji znaju za to i pokušavaju da ostvare neki kontakt solidarnosti.
Sara: Zapravo se sve svodi na banalnost, na dokumente, na jedan komadić papira – to je ono što stvara razlike. Šta to znači kad neko nema taj glupi pasoš ili ličnu kartu – samim tim ta osoba ne postoji i može da joj se desi bilo šta i da niko ne odgovara za to.
Spomenule ste komšiju Mađara. Kako ljudi u Subotici i okolnim mestima doživljavaju migrante? Da li uopšte imaju neki kontakt sa njima?
Sara: Imaju predrasude, nisu informisani, čak ne znaju ni odakle su ti ljudi, zašto su oni uopšte tu došli. Neki prihvataju diskurs medija i kako ih oni predstavljaju. A verovatno postoji i neka vrsta saosećanja, mislim, ne možemo da kažemo da ih svi isključuju. Ako pričamo konkretno o Srbiji, tu je jako teško očekivati bilo šta, mislim na neku organizovanu aktivnost, zato što svi znamo da vlada generalna apatija.
Ali, znaju gde su te džungle, znaju da tu žive neki ljudi?
Ela: Dešava se, pogotovo zimi, da mnogo ljudi ima saosećanja i da se pojedinci i porodice organizuju i migrantima donose hranu. To je neki oblik direktne solidarnosti koja čak spašava živote u tom momentu. U Srbiji je prošle zime proglašeno vanredno stanje, napolju je bilo minus 25 stepeni. Ali ono što sam ja primetila kada sam pričala sa nekima od tih pojedinaca jeste da kod njih nema analize celog problema, to je za njih neki humanitarni problem, mi pomažemo tim ljudima zbog toga što su jadni. Nedostaje analiza zašto su uopšte ti ljudi ovde i koji su ti faktori koji isključuju te ljude. Viktimizacija migranata pokazuje da ljudi baš i ne razumeju kroz kakve sve situacije su ti ljudi prošli. U okolini Subotice ljudi ne razumeju te stvari, u njima se budi saosećanje i humanost, što je svakako lepo, ali sa druge strane, fali kritičan odnos prema samim zakonima koji direktno stvaraju tu situaciju. Uvek se kaže „jao, samo su malo nesrećni pošto su u toj lošoj situaciji, baš je hladno i to je teško“, a ne priča se da i leti ili na jesen kad nije hladno takođe postoje te granice i postoje te razlike među ljudima. Neko ko je rođen u Avganistanu tretiran je potpuno drugačije nego neko ko je rođen u Srbiji i potpuno drugačije nego neko ko je rođen u Nemačkoj. Ne bih da budem kritična prema tim ljudima jer je super da dođu i pomognu, ali onda, ne znam, pitaš se koja je svrha… Samo da se svake zime kad je baš hladno donese odeća… Da li je tu i nešto drugo na šta bismo mi mogli da fokusiramo svoju energiju i ukažemo na to šta se dešava?
Sara: Predstavlja se kao da su ti ljudi imali izbor kako će da uđu, kako će da putuju, kao da su oni izabrali tako ilegalno da prelaze granice jer, eto, ne znam…
Ela: Pretpostavlja se valjda da svako može da dobije vizu. Ali, u stvari, niko ko može da dobije vizu, ne bi se odlučio za tu vrstu putovanja, znači, ilegalizovanu vrstu putovanja.
Kako su reagovali kad ste vi došli sa kamerom? Iz filma se vidi da ste stekli međusobno poverenje. Kako ste ga izgradili?
Sara: Nisam ja odmah krenula da snimam, nego smo prvo izgradili baš prisne odnose i tek kasnije smo krenuli da snimamo. Pa, zapravo, oni su baš svi divni i jako su otvoreni i mnogo im znači već i samo to da neko dođe. I mi smo nemoćni. Nekada je sve šta možemo da uradimo da saslušamo nekoga, ali nekada i to puno može da znači. Nikada nismo naišli ni na kakvu neprijatnost, ni na kakvo loše iskustvo. Njihovo istočnjačko gostoprimstvo je dobro poznato… Užasno je to čekanje, svuda se čeka. To su sve većinom mladi ljudi, naša generacija, i njima prolaze najbolje godine. A ako posle stignu u tu neku obećanu zemlju i tamo, nažalost, imaju jako male šanse da dobiju azil i tu će takođe da čekaju dve, tri, pet, deset godina…
Ela: Oni su toliko marginalizovani i gurnuti sa strane da kada neko dođe, oni pitaju „Čekaj, da li ste vi policija?“, a ako niste policija, onda ste humanitarci, a ako niste ni humanitarci, šta ste onda… Šta smo mi? Ljudi koji pate zbog toga što je ovakav svet, zato što neko mora ovako da živi. I mi učimo mnogo iz toga što idemo kod njih. Meni se otvorio čitav svet. Ono za šta se mi zalažemo jeste potpuno otvaranje svih granica. Ne otvaranje granica, nego nepostojanje granica, a to je diskurs koji je barem u Srbiji i na Balkanu, koliko smo videli, percipiran kao nešto potpuno naivno i utopijsko. Za nas je bitno da pričamo sa ljudima. Oni koji su ilegalizovani mesecima i godinama, njima se u glavi promeni perspektiva i oni počinju da se osećaju krivima, da su oni uradili nešto loše što su uopšte došli. Ako te neko stalno trpa u zatvor i stalno ti govori da ne možeš ništa, ti menjaš perspektivu iako si zapravo svestan da je zemlja od svih nas i da ti možeš da budeš gde god želiš. Zato je bitno da odlazimo tamo i razgovaramo i da pokažemo da mnogo nas deli tu perspektivu, iako to nije dominanti diskurs. Zato je bitno da se kaže: ne, mi svi imamo pravo na tu zemlju, a ne samo oni koji su rođeni u Sloveniji ili gde god.
U filmu nema mnogo ljudi koji pričaju pred kamerama o svom životu, njihov život prikazuješ kroz slike i različite kadrove. Možeš li to da prokomentarišeš?
Sara: S jedne strane sam osećala potrebu da to treba da se dokumentuje, baš zbog toga što se malo zna o tome u Srbiji, a sa druge strane, imala sam grozan osećaj da ja sad tamo idem kao evropska belkinja i da snimam ljude i njihovu patnju i da ih još ispitujem u celoj toj situaciji frustracije, da ih na neki način maltretiram kao neka glupa novinarka ili slično. Ideja je bila da kamera bude koliko je to moguće nevidljiva. Često ni ja nisam bila iza kamere, snimanje je bilo uključeno i onda se snimilo to što se snimilo… Nadam se da se emocije i atmosfera i osećaju u filmu.
Odakle dolazi naziv filma?
Sara: Migranti su mi pričali da su ih u zatvoru u Mađarskoj gde su boravili neko vreme pre deportacije, pozdravili rečima „Welcome to Hotel Europe“ i odatle je zapravo i naziv filma.
Kako migranti vide Evropu?
Sara: Jedna je stvar kako vide Evropu kada kreću na put dok su još u svojoj matičnoj zemlji, a druga kako je vide kasnije. Evropu vide kao raj. A posle, dok su na putu, već u Grčkoj, imaju ta grozna prva iskustva. Međutim, ja mislim da oni i dalje misle da će biti bolje kako idu ka toj nekoj Nemačkoj ili Švedskoj. Svaki prelazak granice im daje snagu i nadu da će biti bolje. I to je ta neka životna energija koja ih tera da idu dalje. I dok su u Srbiji imaju svoje snove. I nama to jako teško pada, šta im reći, da li im rušiti njihove predstave, da li im pričati o tome šta ih čeka tamo ili.. Svi znamo da iz tih snova crpe snagu. To je baš teško. Mislim da većina njih posle godina provedenih na putu, to vidi kao grešku, ali opet, većina njih nije imala drugi izbor nego da napusti zemlju. Većina njih ne govori celu istinu ni svojim porodicama. Ne pričaju sve o tome šta se dešava sa njima, a i ako kažu, oni koji su kod kuće, recimo, njihova braća, ne veruju da je to ovde tako. Neverovatna je ta glorifikacija Evrope u njihovim očima.