Homo Narrans

KO pušta, KOGA pušta, GDE pušta, ČIME pušta, ZAŠTO pušta. Sve to zrakasto leti u lice pred žutim koricama knjige mađarske spisateljice Judit Sanislo u …

Između moje šeste i šesnaeste godine nizovi beživotnih melodija kao crvi su svakog jutra izlazili iz preglasnog televizora pokojne babe i zavlačili mi se u uši, nos i usta. Svaka njegova kompozicija bila je sastavljena od loše muzike i snimaka prirode. Pravio je kratke muzičke filmove. Kasnije, kad smo postali komšije, kad god bih ga sreo na ulici poželio bih da ga udarim u stomak i da mu dok leži sklupčan otpjevam njegovo najpoznatije djelo, ali nisam radio ništa od toga, pognute glave prolazio sam dalje i ostatak dana provodio boreći se sa trulim melodijama što su se vukle sluhom.

Zidovi su kao spušteni, ne, kao nacrtani, kao da je dete nešto pokušavalo. Ja gledam u zid, zidovi su okolo; jedan mi je za leđima, jedan levo, jedan desno. Napravili su zid i sad nemamo dvorište već betonsku stazu, ponekad mačke prođu ali se retko zadržavaju, nezdrav ambijent, mada je dvorište odmah iza zida, ja to znam, niko se ne seća stvari kojih se ja sećam. Zbog toga je najgore biti u prizemlju, zid pred očima, ni nagoveštaja nečeg drugog, osim ako sve te uspomene…

Pogrešan čovek. To čovek za volanom kaže, za sebe. Odmahuje glavom. Greška je u pitanju. Naravno, kažem ja. Sve je greška. Grešaka je, u stvari, na ovom svetu toliko da bi moj posao uvek bio uzaludan. Kada bih poslušao svakoga ko mi tvrdi da sam pogrešio. Međutim, da sam greškama sklon, ne bih sada radio svoj posao. Zbog greške se gubi glava, a svakom ko radi treba glava. Tako, možda on i jeste pogrešan. Ali ja sigurno nisam pogrešio. Nema zato potrebe da laže.