Žensko nasleđe: doprinos jednakosti u kulturi
2011- 2012. Sarajevo, Portorož, Trst, Ljubljana, Zagreb, Beograd
Projekat: IPA 2009 – Civil Society Facility – Multi – Beneficiary Programmes
Nosilac projekta: Centar za ženske studije, Zagreb
Partneri na projektu: Centar za savremenu umjetnost- Sarajevo, Žene u crnom- Beograd, Casa Internazionale Della Donne Di Trieste- Trst, Srpski kulturni centar Danilo Kiš- Ljubljana
Cilj projekta je bio da podstakne istraživanje, promociju i očuvanje ženskog nasleđa kao i da poveća vidljivost ženske kulture. Kroz projekat smo pokušali da usmerimo proučavanja prema različitostima u nasleđu žena, njihovoj genezi i prenošenju u različite kulturne kontekste, kao i da podržimo i osposobimo različite organizacije sa polja umetnosti i civilnog društva da se više bave rodnim pitanjima u kulturi.
Kroz projekat smo želeli da kreiramo mrežu koja će omogućiti razmenu iskustava i primera dobre prakse vezane za nasleđe žena kao i da ojačamo demokratske vrednosti u odnosima među organizacijama civilnog sektora.
Projekat je bio podeljen u tri programa:
1. obrazovanje na polju ženskog nasleđa u okviru ženskih grupa, predstavnika civilnog društva, odgovornih za donošenje odluka na polju kulturne politike, kulturnih radnika, kulturnih stvaraoca, umetnika i naučnika. Ovaj program je ostvaren kroz organizaciju međunarodne konferencije o ženskom nasleđu REDacting: TransYugoslav Feminisms: Women’s Heritage Revisited 13- 16. oktobra 2011. u Zagrebu. Program konferencije je združio prezentacije i žive diskusije spajajući eminentne feminističke teoretičarke, aktivistkinje i umetnice iz zemalja bivše Jugoslavije kao i gostujuće predavateljke iz Latvije, Rusije i Češke koje su zajednički otvorile glavna pitanja savremenog feminizma i problematizirale feminizam, socijalističko i aktivističko nasleđe poslednjih trideset godina.
2. cilj drugog programa je bila razmena iskustava i izgradnja mreže između organizacija civilnog društva. Posvetili smo se proučavanju ženske istorije i memorije i njihovim interpretacijama u kulturnom, međukulturnom i migrantskom kontekstu. Program je sproveden kroz devet laboratorija/radnih sastanaka koji su organizovani u pet partnerskih država i koji su doprineli trajnijoj saradnji i nastavku aktivnosti i nakon završetka projekta.
Srpski kulturni centar Danilo Kiš je organizovao radni sastanak i konferenciju u Ljubljani pod nazivom: „Ka arheologiji jugoslovenskog feminizma: ostaci, sećanja, cenzure. Svetski kongresi ženskog pisma u Dubrovniku 1986-1990“. Susret je pratila video- audio projekcija dokumenata, mesta, imena, citata, ličnih fotografija, muzike i “kazaljki vremena” u popularnoj kulturi 1986-90. Svaka imaginarna/virtuelna “izložbena soba” predstavljala je jedan kongres ženskog pisma – 1986, 1988, 1990. Narativnu osnovu izložbe su činile životne priče nekih učesnica. Cilj izložbe je bila ponovna kritička obrada jugoslovenskog feminizma osamdesetih i recepcije tog feminizma devedestih i na početku ovog veka.
Izložbu su pratila predavanja i razgovori istraživačica i učesnica.
3. treći program je bio namenjen povećanju vidljivosti ženskog nasleđa i uticajima na kreiranje javne politike. U okviru projekta je Centar za savremenu umetnost iz Sarajeva u saradnji sa partnerskim organizacijama organizovao putujuću izložbu Miraz (Dota, Dowry) u četiri grada: Ljubljana, Trst, Beograd i Zagreb. Postavka je sastavljena od video radova, plakata i razglednica i uspostavlja kreativni dijalog između autorki i autora iz centara bivše Jugoslavije koji dele zajedničko istorijsko nasleđe i rade na sličnoj umetničkoj, rodnoj i društvenoj platformi. Kustoskinja i selektorka izložbe je Dunja Blažević, a na izložbi su učestvovale: Alma Suljević (Sarajevo), Danica Dakić (Sarajevo), Darinka Pop-Mitić (Beograd), Dejan Habiht (Ljubljana), Gordana Anđelić-Galić (Sarajevo), Kristina Leko (Zagreb), Maja Bajević (Sarajevo), Marjetica Potrč (Ljubljana), Milica Tomić (Beograd), Renata Poljak (Zagreb), Sanja Iveković (Zagreb), Šejla Kamerić (Sarajevo), Škart (Beograd) i Tanja Lažetić (Ljubljana). Pojam miraz vezan je za patrijarhalnu tradiciju i kulturu u kojoj su mesto i položaj žene u porodici i društvu jasno definisani. Ovom prilikom, pojam miraza koristi se kao licentia poetica. On simbolično označava odnos ličnog nasleđa, onoga što se nosi / iznosi iz „kuće“ i onoga što se stiče i oblikuje kao proživljeno životno iskustvo ili kao sopstveni izbor ljudskih, društvenih, istorijskih i/ili specifično ženskih vrednosti.
