Piše: Svetlana Slapšak
Mačak Toša bio je sijamski mešanac i imala ga je moja prijateljica Nataša. Uzela ga je neku godinu pred rat, i živeo je dvadeset i tri godine. Tošu sam dobro poznavala, viđala sam ga često do početka rata, onda retko, kada bih došla u Beograd. Kada je moja mačka Klio nestala u Atini 1991, Toša je nasledio njen beogradski toalet i kavez za nošenje. Poslednji put sam ga videla dve godine pre nego što je umro. Ako i nije imao najsjajniji pedigre, Toša je bio pravi sijamski mačak, sa grlenim glasom i uvek naizgled loše raspoložen. Izabrao je dva ljudska bića, Natašu i njenog sina, ostali jedva da smo postojali.
Ne mogu pisati o odnosu nekog ljudskog bića i mačke ako ih nisam dugo posmatrala: nikada ne bih uhvatila one prave trenutke razumevanja. Znam da je u doba kada je uzela Tošu, Nataša morala da donese odluke koje su obeležile njen život zauvek. Umesto sklanjanja, izabrala je da se izloži manje-više svakom životnom riziku koji se u doba rata, a i posle, mogao zamisliti. Bila je na najgorim i najstrašnijim mestima, u najopasnijim trenucima. Navikla se da u atmosferi zasićenoj ludilom govori hladno i razumno, naučila se da sluša o užasima, ponekad od najužasnijih ljudi, osposobila se da uči druge slušanju, razumu i nenasilju, pa onda i da pravi mrežu prenošenja takvog učenja drugih, tako da njeni učenici nastave sa drugima, do kojih nije stigla.
Nikada nisam videla izbliza takav rad na sebi i takav ljudski smisao rada na sebi. Jedino merilo koje je za nju važilo, i još uvek važi, jeste da li je pravičnost ostvarena a zločin dokazan, i to samo ono što je u korist nekog ljudskog bića ili više njih, živih ili mrtvih, dakle i ljudskog sećanja. Rezultati koje je u četvrt veka postigla više su nego izuzetni. Mogu ih gurati pod tepih, zaboravljati kadgod zatreba, oni su bili ključni i ponekad jedini u opštem nepriznavanju i skrivanju zločina i zločinaca, manipulisanju prošlošću, nebrizi za žrtve, surovosti prema preživelima, opštem gaženju i blaćenju sećanja.
A cena je bila visoka. Pokušali su da je ubiju, napadali su je fizički i verbalno, vređali preko svih zamislivih granica, pokušavali da je ućutkaju pretnjama, tužbama, lažima, podmetanjem, sumnjičenjem, ogovaranjem, šuškanjem… Od epiteta koje je dobila u ovim epsko-lirskim a nepismenim kulturama, mogla bi se napraviti knjiga. Poslednje što je palo u blato, pokislo, promuklo na bunjištu, isplivalo iz septičke jame ili se nacirisalo i naduvalo u lokalu ili salonu, našlo je za shodno da, onako uzgred, kaže i nešto o njoj. U visoku cenu računam i to što je savladala veštinu suzdržavanja, bar spolja. Računi su se ispisivali iznutra, morala se promeniti da bi preživela svet i sebe.
Primer svega toga za mene ostaje jedan doček nove godine kod nje, pre deset godina. Zabavljali smo se pripremajući, uživajući, deleći. Čestitali smo kada je odzvonila ponoć, i udobno se smestili da još malo popričamo. Ona je stavila video koji je našla, posle mnogih uspešnih poteza dobila, i koji je konačno počeo da deluje. Snimak lokalnih paravojnika, koji je godinama veselo kružio po seoskoj videoteci, i na kojem, uz zabavna objašnjenja, dotični prikazuju kako su ubijali, bio je prvi konačni, nepobitni dokaz da su masovna ubistva izvođena, gde su izvođena, ko su bile žrtve… Nikakva advokatska akrobatika više nije mogla da pobije formulu – kažem da ću ubiti, zatim objašnjavam kako ću, i na kraju to izvedem, sve za kameru, kao potvrdu da sam to ja. Pale su u vodu fine razlike između izjave i čina, mesta i jačine karike u komandnom lancu, slabost sećanja, zastrašivanje i izluđivanje svedoka. Ubice su se hvalile, jer su bile uverene da će za to dugo vremena dobijati runde piva.
Neko se od prijatelja usudio da nešto promrmlja o tome da možda nije bio pravi trenutak da nam se to pokaže, dok držimo čašu šampanjca i tanjirić sa tortom. Meni se činilo da nema trenutka kada ne bi bilo dobro da to vidimo, jer se to događalo za naših života. Nismo se uspeli ni posvađati. A za to vreme, mačji dostojanstvenik je dremao na svilenom i vezenom jastuku. Tada mi se učinilo, i verujem sve do sada – a i dalje ću – da je moja prijateljica uspela sve to sa svetom i sa sobom zato što je deo sebe, možda onaj najranjiviji, delegirala na Tošu: taj je deo zauvek ostao da prede na jastuku, posmatra svet i uživa u jednostavnosti i toploti. I uvek mu se mogla vratiti, čuvar je bio pouzdan.
Tošu sam – i ne samo ja – videla kao opšteg čuvara nečega što nam je važno, što sami ne kontrolišemo uvek i najbolje, i što nam daje sigurnost, bar zato što znamo gde je: Toša je gledao svet očima koje su videle našu prošlost, svet koga više nema, sve strahote koje su ga zamenile. Toša je u svojim zlatnim očima nosio sećanje, onakvo kakvo mi, ni pojedinačno ni kao grupa prijatelja, nismo više mogli da sastavimo iz delića.
Suviše često mi se dešavalo da to čega se sećam u delićima pokušavam da sastavim, i rezultat je ponakd bio pihtijast, bljutav i uopšte blizak nostaligji, za koju sam se uverila da škodi razumu. I stoga mi se dopadala ideja da je kod Toše, koji je video i znao, sećanje raspoređeno onako kako naše pameti, sklone uguravanju u postojeće priče više nego uzletu misli, nisu sposobne da urede. Kada je Toša umro u dubokoj mačjoj starosti, činilo mi se, i ne samo meni, da je konačno umrlo celo jedno doba, zajedno sa najdragocenijim delom nas samih.
Nataša više nema mačku kod kuće, ali ima jednog mačka na poslu gde provodi najviše vremena. Miško je gradsko siroče, koje se izvrsno snašlo u ulozi službenog mačka. Otkako je preživeo gadan pad u dvorište i operaciju, postao je od mangupa pravi ozbiljni mačak.
Pangur Ban ili Debeli Bora
Pangur Ban je jedna od najpoznatijih istorijskih mačaka, svakako legenda za anglo-saksonski svet. To je ime mačka o kojem je napisao pesmu neki irski monah koji se zatekao u manastiru Rajhenau na ostrvu u Bodenskom jezeru, u 8. ili 9. veku naše ere. Možda je to bio izvesni Sedulius Skotus, koji je pisao poeziju pa se analizom stila došlo do te hipoteze, ili neko drugi: u svakom slučaju, vlasnik Pangur Bana je u sveščicu, bukvar pomoću kojeg se učio latinskoj gramatici i nemačkom, ispisao na svom maternjem gaelskom jeziku pesmicu svome voljenom mačku. Pesmicu su docnije preveli na engleski, i postala je klasika dečije književnosti. Engleska romansijerka Fej Sempson je napisala seriju dečijih romana o Pangur Banu. U obliku ljupke bele mace, odnosno vile, pojavljuje se u crtanom filmu Tajna Kelsa.
Moje sretanje sa Pangur Banom počelo je na ostrvu u Bodenskom jezeru. Nastavilo se u biblioteci Triniti koledža u Dablinu, gde se čuva knjiga Kelsa i u dablinskom Nacionalnom muzeju, gde su neki od najlepših primera minijatura u rukopisima, između ostalog i jedne bele mačke. I konačno, uspela sam da posetim i opatiju Svetog Pavla u Lavantalu u Južnoj Austriji, gde se danas čuva rukopisni bukvar monaha iz Irske. Nažalost, bukvar nije trenutno u izložbenoj postavci, što i nije toliko važno, jer sam videla jednu od najlepših biblioteka koje poznajem. Da li je monah stigao do Južne Austrije, ili je sveska-bukvar donesena, nije sasvim jasno. Da li je to uspomena na nekog irskog mačka, ili na nekoga sa Bodenskog jezera?
Ništa od toga nije posebno važno, premda nam tako slikovito govori o Evropi po kojoj su monasi raznosili veštinu pisanja i ukrašavanja knjiga u posebnim putnim torbicama, uklanjali se Vikinzima i mnogim drugim opasnostima, izmenjivali znanje preko ogromnih prostora i bez ograničenja vere, ideologije, ili jezika i stvarali male dragocene prostore mira i stvaralaštva. Vlasnik Pangur Bana je, da bi komunicirao sa svetom u kojem je živeo, morao znati grčki i latinski sem svog maternjeg jezika, a očito je želeo i da se sporazumeva na drugim lokalnim jezicima. Sistematično učenje koje vežba sećanje nije smanjilo njegovu osećajnost i nežnost, i ništa nije zaustavilo njegovu slobodnu sliku, u kojoj svoju marljivost upoređuje sa mačjim veštinama.
A mogao je, kao hiljade drugih, da ponavlja neuverljivo samoubeđivanje o molitvi, veri i posvećenosti. Pa nije. Tišina, povučenost, znalačko uživanje, i konačno ljubav: to su sastojci od kojih je i Bodler, kakvih deset vekova docnije, sastavio pesmu o mačkama, koje podjednako umeju da cene i vole ljubavnici i učenjaci, u svoje zrelo doba… Kroz tu pesmu je moja generacija ulazila u svet književnosti i lingvistike, u osnove strukturalizma, na osnovu genijalne analize Romana Jakobsona.
Po svemu se može zaključiti da sam veliki dužnik Pangur Bana i njegovog ljudskog bića. To se moglo otplatiti samo na jedan način, tako da se pesmica o mačku prevede na još jedan jezik. Uzela sam engleski prevod kao osnovu i poredila sa gaelskim originalom, što je bila odlična pouka. Moj sivi mačak pomogao je pri prevođenju isto onako kako je pomagao Pangur Ban svome pesniku – time što se ponašao kao mačak; jedino što nema miševa. Ja naravno ne mislim da sam ispunila svoj deo poslova koje je pesnik propisao, posebno pretvaranje mračnjaštva u svetlost. Ali uz mačju pomoć, možda i to u nekom trenutku uspe. Ime Pangur Bana prevela sam sa Debeli Bora, što sadrži i obaveštenje o boji.
Evo kako to izgleda:
Ja i Debeli Bora, moj beli mačak
Imamo sličan životni zadatak:
U lovljenju miševa on kazuje moć
U lovljenju reči ja sedim celu noć.
Bolje je s knjigom i s perom u ruci
Nego sa ljudima u svetskoj halabuci.
Bora me neće prezreti zbog toga,
Jer ništa milije od zanata svoga.
Kakva je radost videti nas dvoje,
Kad srećno radimo, i to svako svoje.
Sedimo kod kuće i samo gledamo
Kako da se umnom veselju predamo.
Često se desi da miš zaluta
Junaku Bori do krznenih skuta.
Često se desi da moj um dok plovi,
U mrežu značenja nešto ulovi.
On se ponekad u zid zagleda,
Okom divljim, oštrim i lukavim.
I moja se skromna mudrost zaleta
U zid znanja, pa se udarim.
Kad miš iz rupe proviri,
Kako se Bora srećno primiri!
I koju sreću ja doživljavam,
Kad razrešim sumnju, koju obožavam!
Tako u miru mi radimo posao svoj,
Ja i Debeli Bora, mačak moj.
Smisao nalazimo samo u radu,
Svako u svome, da nas dani ne ukradu.
Od vežbe je nastalo savršenstvo:
Bora je pravo mačje blaženstvo.
Danju i noću, mudrost mi stiče spretnost,
Da pretvara mračnjaštvo u svetlost.