Nedavni nastup Marka Mandića u pozorištu La Mama u Njujorku, u Pasolinijevoj drami Pilad, koju je režirao Ivica Buljan, oduševio je njujoršku publiku i kritičare. Vodeći njujorški pozorišni časopisi ocenili su predstavu kao najbolji događaj pozorišne sezone (Broadway World, Theasy, New York Theatre Review, Theatermania i dr.) a Marka Mandića kao najsmelijeg glumca u gradu (New York Theatre Review).
Prenosimo intervju sa Markom Mandićem iz maja 2015. godine iz emisije Vjetar u leđa na Radio Študentu. Vesna Hrdlička Bergelj razgovarala je sa Markom o ulozi Vladana u predstavi Jugoslavija, moja domovina, o višejezičnoj komunikaciji, odrastanju u dvojezičkoj porodici, prisećanjima na pionirska putovanja Jugoslavijom, trenutnoj poziciji nacionalizma u Sloveniji i da li je danas lakše biti čefur nego pre.
U predstavi Jugoslavija, moja domovina u režiji Ivice Buljana, Marko Mandić igra ulogu Vladana koji saznaje da je njegov otac, za koga je mislio da je mrtav, ustvari ratni zločinac.
Marko zanima me vaš odnos do Vladana, kako je bilo uživjeti se u ulogu jedne tako kompleksne osobe?
To je super prilika za neko istraživanje takve osobe, pogotovo u radu sa Ivicom Buljanom, rediteljem sa kim sam dosta radio u zadnje vreme. I to da sa njim uvek komuniciramo na srpsko-hrvatskom, ustvari hrvatskom i to uvijek miješam i pitam se da li je to srpska riječ, hrvatska, neki melange pa na slovenačkom. Pogotovo jer je tekst isto pisan u kombinaciji slovenačko sh- bosanski, novosađanski, komunikacija je bila vrlo bogata. Naši suradnici su Aleksandar Denić, vrlo poznat evropski scenografa, Darko Rundek koji je bio sa nama i napravio odličnu muziku, Ana Savić Gecan, kostimografinje. Tako da je taj put Vladana uvijek bio u dijalogu sa ovom autorskom ekipom i sa svim glumcima koje Vladan sreće na svom putu i svaki mu daje neki novi smerokaz, neki signal, neku tajnu, totem na njegovom detektivskom putu do oca.
I Vladan u predstavi govori više jezika? Kako se kod vas kući govorilo? Kako ste se vi snašli u toj situaciji?
Čini mi se da nisam domać u tom jeziku ali uživam da pričam u njemu. Čak i u stranim jezicima sam se uvek plašio, engleski, nemački, mislio sam, ma ja ne znam da komuniciram, a onda sam jednom odlučio da je jezik samo sredstvo kako doći do druge osobe, pa barataš njime kako možeš. Tu ne treba imati nikakvih limita, nikakvih ograničenja i treba biti što manje stidljiv, jer to stvara neku blokadu pa ne možeš da izložiš ono šta bi trebalo. Čini mi se da se u takvim situacijam služimo cijelim tijelom, energijom koju predajemo. Inače, moj otac je iz Srbije, mama je iz Slovenije. Upoznali su se u Beogradu, mama je radila tamo preko Vegrada na Julinom brdu, bila je u ekipi organizacije na gradilištu. Tamo su se upoznali ’68. Četiri godine je to bila long distance relationship a onda ’72, otac se preselio u Sloveniju, tu su se venčali i ’74. sam ja rođen. Moj otac je tada govorio srpski, komunicirali su na tom jeziku, mama slovenski. Nemam u sjećanju iz detinjstva kako je to bilo, bilo je to valjda nešto prirodno. On je valjda probao da nauči slovenački. Sada govori slovenački koji je kobajagi slovenački ali je fenomenalna konstrukcija. Meni je najdraže kada se cela porodica spremala negde da ide i, u autu neko čeka, neko nije spremio sve stvari za na put, on kaže ‘Greva, greva!’. Upotrebljava slovenačku dvojinu čak i tada kad nije potrebno ali iz tog užitka za dvojinom, upotrebljavaš je u više situacija.
Ovo je priča o državi koje više nema. Koliko vam je pri stvaranju uloge pomogao ili odmogao vaš privatni odnos do Jugoslavije?
Pomogao je. Mislim da svako ima to neko svoje osjećanje, neko svoje mišljenje o svim tim stvarima.
U Velenju, odakle sam- čak smo bili Titovo Velenje i time smo se ponosili, barem ja- bile su uvek te organizacije bivše Jugosavije, od pionira, vrlo aktivne, pa su te zajednice bile vrlo kreativne. I to se u tom gradu poznaje. Ponekad kad se nađemo ljudi odande, kažemo da je to nasleđe zbog neke zemlje, zbog nekog grada koji je nastao posle 2. svetskog rata jer su ljudi dolazili sa svih strana. Bio je to mali grad a onda je postajao sve veći i čak postao peti najveći grad u Sloveniji. Taj melange, miks ljudi iz različitih krajeva Slovenije, pa onda iz zemalja Jugoslavije, stvorio je jednu vrlo interesantnu sredinu.
Kad sam bio mladi dečko, pionir, imao sam prilike da budem u nekim delegacijama. U trećem razredu iz naše škole »Veljko Vlahović« nas deset je išlo u Prizren, na Kosovo, na neki pionirski susret. Tamo smo se skupili iz cele Jugoslavije i bilo je fenomenalno iskustvo. Već tada su postojali ti problemi Albanci- Srbi, ali svi su nas toliko dobro primili tamo. Ja sam bio kod jedne albanske familije Sejlana Morine koja mi se uselila u srce. Posle više godina sam išao na festival Titovih gradova u Makedoniju i tamo je isto bilo fenomenalno kod neke familije. Tako da su me ta putovanja u različite republike oduševljavala kao klinca.
Pronašli smo podatak da ste u Velenju dali izrezati i svoju osobnu iskaznicu za izbrisane?
Tu predstavu koja je pravljena u Kranju, u režiji Olivera Frljića, imao sam priliku videti tamo, u Velenju, bio sam sa svojom familijom kod roditelja. Toliko me je potresla. Ta sredina inače prihvata sve teatarske stvari, sve što se događa, uvek je puno publike u Velenju, bilo je i tada, uvek su vrlo emotivni, čak su i u toj situaciji bili ali se niko nije usudio da napravi taj korak koji su oni htjeli u predstavi napraviti. Onda sam ja istrčao, hoću-neću. Šta to znači sada da dozvolim da se moja lična karta uništi? Ali u jednom momentu učinilo mi se da je to potreba, kazališni čin.
Na plakatu je istaknuta antinacionalistička poruka. Koliko je nacionalizam danas prema vama jak u Sloveniji?
Čini mi se da je vrlo zajebano ući u neku novu zajednicu i tamo pronaći svoje mesto i afirmirat se. Tako da bih svima onima priuštio da se nađu među nekim ljudima koji bi njih tretirali kao što oni gledaju na neke druge.
Mislite li da će predstava isto biti tretriana sa nacionalističkog kuta?
Ne. Mislim da je Goran Vojnović to toliko dobro napisao, već roman, a onda i ovu dramsku verziju koju on naziva »scenarij za gledališko vprizoritev«. Mi prepoznajemo u toj priči neke koji su nacionalisti, koji su vernici, čak i ubijaju zbog nekih viših razlog ili ko zna koji vrag ih je naterao da su to radili. Ali, čini mi se, da ta predstava ima neko pročišćenje. Sam tekst, sama drama, tragedija ustvari, u tom sukobu između oca i sina prelazi granice nacionalizma, nekih pitanja ko smo, šta smo po nacionalnosti, nego ko smo, šta smo kao ljudi.
Zbog čefura je Goran Vojnović bio prijavljen i policiji a danas se njegova Jugoslavija igra u SNG Drami. Da li je to pozitivan pomak općenito prema temi čefura u Sloveniji?
Meni se čini da je to tema koja se tiče svih nas i totalno je normalno da se izvodi u Slovenskom narodnom gledališču, Ljubljana. U jednoj sanjskoj sceni između oca i sina, kad se sreću u Beču, u neodređeno vreme, pita Vladan Nedeljka Borojevića: ‘A policija?’, on odgovara na to: ‘Kakva policija? Nema ti tu nikakve policije.’