Autor: dr Ivan Čolović
(1).
Vreme velikih političkih kriza i ratova pruža šansu ljudima sa margine da isplivaju na površinu i da se preporuče pažnji javnosti. Primera takvih promocija bilo je u izobilju u Jugoslaviji 1990-ih godina, kad su na tlu bivše države trajali ratni sukobi, a ima ih i danas, jer posledice tih sukoba i dalje čine ovaj region nestabilnim. Prema zanimanjima kojima su se bavili pre ratova devedesetih, mogućno je izdojiti nekoliko grupa ličnosti koje su se u tim ratovima proslavile. Prva je malobrojna i nju čine profesionalni vojnici i policajci. Među bosanskim Srbima to su bili, na primer, Ratko Mladić, oficir JNA, i Milan Martić, milicioner iz Knina; među Bošnjacima slavu ratnog junaka bio je stekao i Naser Orić, koji je pre ovih ratova bio milicioner u Beogradu i pripadnik specijalne jedinice MUP-a Srbije. Oficir je bio i Veselin Šljivančanin, jedan od komanata jedinicama JNA koje su opsedale i razarale Vukovar 1991. godine, na početku rata u Hrvatskoj. U ovo društvo se može ubrojiti i Franjo Tuđman, nekadašnji general JNA, koji se u vreme krize i rata u Hrvatskoj vinuo da najvišeg položaja, postavši predsednik nove hrvatske države i vrhovni zapobednik njenih oružanih snaga.
U drugu grupu ranije manje-više nepoznatih ličnosti koje su se proslavile za vreme rata mogućno je izdvojiti ljude raznih civilnih zanimanja, koji su eventualno bili poznati samo u svojim lokalnim sredinama. Na primer, Goran Hadžić, koji je za vreme rata bio predsednik takozvane Republike srpske Krajine, a od 2011. godine čeka presudu tribunala za ratne zločine u Hagu, pre rata je bio magacioner u selu Pačetin pored Vukovara. U Hrvatskoj su kao ratni junaci bili slavljeni Tomislav Merčep, po zanimanju građevinski inženjer iz Vukovara, Branimir Glavaš, pravnik iz Osijeka i Mirko Norac, konobar iz okoline Sinja, koji je u toku rata potao general Hrvatske vojske. Sva trojica su u toku i neposredno posle rata postali uticajni ljudi bliski predsedniku Tuđmanu, da bi u novije vreme – kad su isplivale činjenice o njihovoj odgovornosti za zločine počinjene tokom rata – i oni doživeli da budu uhapšeni i da im se u Hrvatskoj sudi za te zločine. Među bosansko-hercegovačkim Srbima pažnju javnosti je u toku rata uspeo da privuče Božidar Vučurević, kamiondžija i pučki pesnik iz Trebinja, koji je bio ratni gradonačelnik tog grada, u vreme kad su iz njega proterani svi Bošnjaci, a JNA uz njegovu logističu podršku opsedala Dubrovnik.
Posebnu grupu onih koji nisu odoleli iskušenju da se u vihoru ratnih zbivanja domognu slave čine ambiciozni intelektualci. Takvi su se mahom zadovoljili time da sa bezbedne distance učestvuju u propagandi rata, da budu, kako ih je nazvao novinar Stojan Cerović, « dobrovoljni davaoci tuđe krvi ».
Međutim, jedan broj intelektualaca odlučio je da se devedesetih godina istakne tako što će se neposredno uključiti u politička i ratna zbivanja. Na primer, ranije manje poznati književnik i novinar Vuk Drašković, takoreći preko noći postao je poznat zahvaljujući tome što je osnovao političku stranu Srpski pokret obnove, koja je jedno vreme bila jedna od najvećih stranka u Srbiji. Njegov primer sledio je godinu dana kasnije doktor prava Vojislav Šešelj, inače Draškovićev kum, kad je 1991. godine osnovao Srpsku radikalnu stranku, koja je uskoro po poularnosti i broju pristalica prestigla i kumov SPO i Miloševićevu Socijalističku patiju.
U spremnosti da se proslave u ratu prednjačili su intelektualci među bosanskim Srbima, tako da su se na najvažnijim političkim funkcijama u vlasti koju je u toku rata bila uspostavila srpska strana, našli psihijatar i pesnik Radovan Karadžić, profesorka biologije na Sarajevskom sveuilištu Biljana Plavšić, filozof Aleksa Buha, književnik Miroslav Toholj i profesor književnosti iz Banjaluke Nikola Koljević. Malo ko je pre rata znao ko su ovi ljudi. Ja sam znao samo ko je Nikola Koljević, jer je bio moj molega na studijama takozvane svetske književnosti u Beogradu Jedini koji je sam sebi presudio, ne čakajući da li će se za njega zaintresovati Haški tribunal : ubio se 1997. godine.
Za vladike Srpske pravoslavne crkve, Amfilohija Radovića, Atanasija Jeftića i Filareta Mićevića ne može se reći da su pre devedestih bili nepoznati, međutim, zahvaljujući aktivnoj ulozi u promovisanju i ekspanziji srpskog nacionalizma, njihova imena potala su poznata šitokoj javnosti i u Srbiji i u ostalim zemljama koje su nekada bile delovi Jugoslavije. Nisu se ustezali da blagosiljaju vojne i paravojne jedinice koje su polazile u pustošenje Hrvatske i Bosne, uključujući tu i one koje je predvodio famozni Željko Ražnatović Arkan.
(2).
Najinteresanniju i jednu od najvećih grupa mariginalaca i mediokriteta koji su se u ratovima u Jugoslavijei devedesetih godina domogli slave, i u medijima zaraćenih strana bili promovisani u nacionalne junake, bili su kriminalci i takozvani « psi rata ». Oni su privukli moju pažnju, više nego ljudi drugih profesija koji su iskoristili haos raspada Jugoslavije da dođu do slave i novca, jer sam uvideo da proučavanje njihovog slučaja daje odgovore koji važe i za ostale, da su kriminalaci ratni junaci obećavajuća tema za antropologiju, da su, što bi rekao Levi Stros, « dobri za mišljenje ». Zato ovde nudim rezime mojih zapažanja o nekoliko ljudi iz takozvane kriminogene sredine koji su se devedesetih godina pretvorili u slavne ratnike.
Među Muslimanima (Bošnjacima) prestiž junaka u borbi za nacionalnu stvar tokom rata u Bosni i Hercegovini 1992-1995. stekli su predratni kriminalci Ramiz Delalić Ćelo, Mušan Topalović Caco i Jusuf Prazina Juka. Oni su se, prema rečima sociologa Ozrena Žuneca, istakli kao vođe „svojevrsne gangsterske gerile“, koju je činio spoj oružanog otpora neprijatelju i organizovanog kriminala; kombinovali su „zastrašivanja i zločine“ s „velikim robinhudskim gestama“ (Žunec, 24). Na Topalovićeve akcije u opkoljenom Sarajevu, prema svedočenju jednog sarajevskog novinara, nova bosanska vlast je gledala sa odobravanjem, prihvatajući ih „kao vaninstitucionalni lijek u liječenju institucionalnih bolesti blokiranog Sarajeva: ratnog profiterstva, nepravedne raspodjele tereta odbrane grada i narastajućeg kriminala“. Istu podršku sa zvanične strane uživao je i Delalić. Obojica su pod svojom komandom imali po jednu brigadu Armije Bosne i Hercegovine, sve do septembra 1993. godine, kada je, posle ocene Izetbegovićeve vlade da su se Caco i Ćelo otrgli kontroli, protiv njih i njihovih ljudi organizovana prava vojno-policijska operacija, u kojoj je prvi poginuo a drugi uhapšen.
Iste 1993. godine poginuo je u Belgiji, pod nerazjašnjenim okolnostima, Jusuf Prazina. Taj sarajevski kriminalac na početku rata bio je „službeno imenovan zapovjednikom specijalnih postrojbi“, ali je u javnosti bio daleko poznatiji kao junak pesama i priča koje su govorile o njegovim ratnim i drugim podvizima. Kako piše Ivo Žanić,
njegovi su ljudi otimali automobile i premlaćivali građane, a iz prodavaonica iznosili što su htjeli, ostavljajući katkad pismene potvrde kako bi svemu dali formu legalnosti. Dio plijena uz veliku je pompu od vremena do vremena darivao bolnicama, djeci i nemoćnima. Dok je bio u gradu, vozio je oteti tamnocrveni audi na čijim je registarskim pločama pisalo Juka, a kada je u ranu jesen 1992. izišao na Igman, među redovne postrojbe ABiH, u selu Šehbegovićima kupio je bijeloga konja na kojemu je kanio ujahati u oslobođeno Sarajevo, već očito do kraja uživljen u ulogu romantičnog junaka (Žanić, 359).
Od junaka rata u Bosni poreklom iz mafijaškog podzemlja na hrvatskoj strani najviše se bio pročuo Mladen Naletilić Tuta. Kao i mnogi drugi kriminalci koji su se na početku rata u bivšoj Jugoslaviji pojavili kao vođe raznih paravojnih grupa, i Naletilić je pre toga živeo i „radio“ u inostranstvu. U Jugoslaviju se vratio 1990, a u ratu se istakao kao vođa Kažnjeničke bojne u sastavu HVO-a, kojoj se pripisuje odgovornost za teške ratne zločine u Mostaru i okolini, zbog kojih se Tuta našao na listi osumnjičenih za ratne zločine. Hrvatska policija ga je uhapsila 1997. godine i zatim je prosleđen Haškom tribunalu, koji ga je osudio na višegodišnju zatvor, kaznu koju on danas služi negde u Italiji.
Od srpskih junaka i gospodara rata s bogatom mafijaškom biografijom najviše se tokom ratnih sukoba u Jugoslaviji govorilo i pisalo o Željku Ražnatoviću Arkanu. Ražnatović je bio vođa jednog paravojnog dobrovoljačkog odreda (Srpska dobrovoljačka garda), čija je specifičnost bila u tome što je njegovo jezgro činila grupa navijača fudbalskog kluba „Crvena zvezda“. Pre nego što je postao njihov vojni šef, Arkan je bio vođa tih navijača. I njegovo ime bilo je na listi lica protiv kojih je Haški tribunl podigao optužnicu, ali je Ražnatović 15. januara 2000. ubijen u revolveraškom obračunu u beogradskom hotelu Intercontinental, tako da je račune za svoja delo položio pred drugm sudskom instancom.
Na početku oružanih sukoba u Hrvatskoj, srpski mediji su veliku pažnju posvetili i jednom vojnom instruktoru pobunjenih Srba u Kninskoj Krajini, koji se predstavljao kao Kapetan Dragan , odbijajući da do kraja otkrije svoj identitet. Znalo se da je, pre posla na Kninskoj tvrđavi – gde je, kako se moglo videti na fotografijama objavljenim u beogradskoj štampi tokom leta 1991, ratnim veštinama učio jednu dobrovoljačku jedinicu, takozvane Knindže – boravio u Australiji, i Africi, živeći od poslova koji se obični nazivaju „mutnim“. Njegovi ratni podvizi opisani su u nizu novinskih članaka, ali i u obliku stripa. Poslednjih godina Hrvatska vodi postupak pred sudovima u Australiji, gde se Kapetan nalazi, tražeći njegovo izručenje radi suđenja za ratne zločine.
Danas se o Kapetanu, kao i o drugim njemu sličnim ličnostima koje su isplivale na površunu devedesetih godina, priča na internetu, na internetskim forumima. Svi su predstavljeni u Wikipediji, i to po pravilu na nekoliko jezika, a nekima su njihovi poštovaoci otvorili i profile na Facebooku. Obilje video zapisa o ovom likovima koji se nalaze na You Tubeu dodaje govoru o njima jednu novu, reality dimenziju. Prebirajući po toj građi, primećujem da narativi o junacima koji ona nudi sada imaju veću evokativnu moć, da se oni mogu dojmiti mnogo snažnije nego ranije, odnosno da je medij interneta izuzetno pogodan za epifanijsko dočaravanje junaka. Uzbudljivi su za mene bili novi susreti sa likovima o kojima sam ranije pisao, a koji mi danas dolaze življi i izgledaju bliži nego u vreme kad sam ih prvi put sreo.
Jedan od kriminalaca s bogatim disijeom u jugoslovenskoj policiji i policijama nekoliko evropskih zemalja, čije je učešče u poslednjim ratovima dalo povoda da se o njemu počne govoriti i pisati kao o novom ratnom junaku, bio je i Ðorđe Božović, zvani Giška. On je na početku rata u Hrvatskoj postao komandant Srpske garde, dobrovoljačkog odreda koji je juna 1991. osnovan pod pokroviteljstvom političke stranke Srpski pokret obnove (SPO). U jesen iste godine Giška je poginuo u borbama u okolini Gospića. U govorima na njegovoj sahrani, u novinskim člancima i jednoj knjzi, koja je objavljena ubrzo posle njegove smrti, Giška je opisan kao „novi vitez na nebu Srpstva“. Na njegovoj sahrani govorio je i episkop Atnasije Jeftić, koji ga je opisao kao pokajnika iz koga je progovorio čestiti ljudski i srpski karakter.
(3)
Kako se može objasniti to što kriminalna prošlost ovih ljudi, ni njihove i u ratu ispoljene nasilničke osobine, nisu predstavljale smetnju za njhovu heroizaciju, što se vidi po tome što se u pričama o podvizima ovih nacionalnih junaka njihova kriminalna prošlost i njihove nasilničke osobine ne skrivaju? Nema sumnje da je presudnu ulogu u tome imala tradicionalna i danas u ovom delu Evrope živa predstava o narodnim spasiocima i osvetnicima, koji ne pripadaju vladajućoj eliti, a često žive van zakona, predstava na kojoj se, kako je utvrdio Hobsbaum, temelji široko rasprostranjena pojava „socijalnog razbojništva“ (Hobsbawm, 1969). Pojava ljudi van zakona kao popularnih narodnih osvetnika naročito je česta, kako je objasnio Kristijan Ðordano, mediteranskim društvima, gde je dugotrajna tuđinska vlast stvorila trajno nepoverenje prema vlasti i zakonu, a time otvorila put divljenju svima onima koji im se odupiru (Giordano, 52). Kult hajduka i u naše vreme ostao je neupitan, reprodukuje ga, između ostalog, nastava književnosti istorije već u osnovnoj školi.
Zato je bilo očekivano da će pojva kriminalca u ulozi junaka u ratovima devedestim biti u medijima u Srbiji i Hrvatskoj biti legitimisana pozivanjem na hajdučku tradiciju. Zar i hajduci, ti legendarni narodni osvetnici i zaštitnici, nisu bili ljudi van zakona, zar i oni nisu ratovali na svoju ruku i o životu i smrti odlučivali po svom više nego surovom „zakonu“? Njima to ništa nije smetalo da budu priznati kao junaci koji su zadužili narod i državu, da priča o njima postane važna epizoda svete istorije nacije.
Hrvatski kriminalcii – heroji u ratu u Bosni prikazani su kao ljudi u čijim žilama teče krv starih hercegovačkih hajduka. Tuta je doživeo slavu da mu budu posvećene pesme u junačkom desetercu i da u medijima bude slavljen kao savremeni izdanak, pa čak i kao daleki potomak čuvenog hajduka Mijata Tomića. I u pričama o Caci govorilo se da nastavlja hajdučku tradiciju. On sâm govorio je da je rastao „uz guslarske junačke pjesme“ i da je iz njih naučio da su Muslimani poturčeni Hrvati, koji su se „odrekli i svoje vjere i svoje nacije“. Drugim rečima, Caco je svoje učešće u obračunu bosanskih Hrvata sa Muslimanima video kao nacionalni zadatak, to jest borbu za uklanjanje poslednjih ostataka robovanja hrvatske nacije Turcima.
Slično tome, srpski mafijaši pretvoreni u ratne heroje predstavljeni su u pričama o njihovim podvizima kao potomci hajuka. Autori jedne knjige o Giški potrudili su se da naprave njegov navodni rodoslov, da bi istakli da on potiče od od plemena koje je dalo slavne hajduke : „Stotinama godina“, kažu autori knjige, „ovo ratničko pleme vodilo je borbe. U to vrijeme živjeli su od presretanja turskih karavana i stočara, pa su se i ti podvizi smatrali junaštvom. Među junakovim precima, kao onaj kome je po junačkom karakteru Giška najsličniji, autori su izdvojili izvesnog Mićka, koji doduše nije bio hajduk, ali je zato „jednom prilikom“ kao starac od devedeset pet godina ubio turskog barjaktara i pri tom i sâm poginuo.
Drugo i često primenjivano objašnjenje paradoksa da se nesumnjivi mafijaši slave kao požrtvovani zaštitnici i junaci svojih nacija sastojalo se u tome da se ovi kriminalci-junaci predstave kao u dubini duše iskreni vernici, božjih ljudi, koji u svoju duboku religioznost otkrivaju tek u ratu, kad kao pokajnici radosno živote polažu na oltar svoje vere i crkve. Spektakularne razmere pada u vreme kad su se bavili mafijaškim poslom nagoveštavaju veličinu uzleta ovih poajnika u veme rata. Ko nisko pada – visoko leti! Ðorđe Božović Giška, prema onome što kažu autori knjige o njemu, „iskušavao je život mnogo više od drugih, silazio dokle se najviše moglo, ali i peo mnogo više i mnogo dalje nego što to znaju neobaviješteni“.
Konačno, dubinu pada on je iskupio veličinom žrtve, pogibijom za srpstvo. To iskupljenje nije samo patriotsko nego je ono i versko, odnosno, u njegovom slučaju, hrišćansko. Jer, po rečima njegovih biografa, on je „osjetio toplu ruku živoga Boga i prigrlio je s dobro doživljenom božjom toplinom“. Zbog toga je za njih Giška „bio samo božiji čovjek, čovjek Isusa Hrista. Sve drugo je zlonamjera i neistina“.
I Željko Ražnatović se trudio da bude prihvaćen kao borac za stvar pravoslavlja. Arkan je voleo da kaže da je njegov jedini komandant patrijarh Pavle. Za mesto osnivanja Srpke dobrovoljače garde izabrao je jedan manastir (Manastir Pokajnica, kod Velike Plane), a domaćin svačanosti koja je u čast tog događaja upriličena bio je iguman tog manastira. Prilikom stupanja u njegovu vojsku, pored davanja zakletve, čitala se i molitva:
„Sine božji! Ti si položio dušu Svoju, da nas spaseš. Ti si zapovedio i nama da duše svoje položimo za drugove svoje. Radosno idem da izvršim svetu volju Tvoju, boreći se za otadžbinu i veru svoju. Naoružaj me snagom i junaštvom da odolim neprijateljima našim. Ako, pak, bude volja Tvoja da položim život svoj u današnjem boju, milostivo dopusti da umrem s tvrdom verom i nadom u večni blaženi život u Tvom Carstvu. Majko Božja! Sačuvaj me pod pokrovom tvojim. Amin!“
Spremnost da s odobravanjem, pa čak i posebnim pijetetom, govore o novim ratnim junacima poreklom iz mafijaškog podzemlja ispoljile su i islamske verske vlasti u Sarajevu, prilikom Topalovićeve dženaze (pomena), održane tri godine posle njegove smrti. Prema pisanju sarajevske štampe, pred dvadeset hiljada ljudi, okupljenih na tom događaju, imam ga je proglasio gazijom (junakom) i šehidom (mučenikom za veru), rekavši da je on „junaštvom zadivio čitav svijet“, a da je njegova dženaza „poraz svih kjafira (nevernika, nemuslimana) i munafika (licemera)“.
(4)
Međutim, ova objašnjavanja i opravdanja prisustva mafijaša među ratnim junacima putem njihovog vezivanja za hajdučku tradiciju ili parobolu o bludnom sinu, ne dovode u pitanje njihovu osnovnu osobinu – njihovu ekstremnu nasilnost. Ona ostaje i posle njihovog junačkog preobražaja. Piča o tom preobražaju ne zaobilazi, nego na protiv naglašava ono razbojničko, ono surovo i ekstremno nasilno u njima Heroizacija predratnih mafijaša nije postupak kojim se nešto neprihvatljivo, odvratno, loše, strano normalnom čoveku, pretvara u prihvatljivo, uzorno, dobro, svakom razumljivo i blisko. Ono što današnje mafijaše – a u prošlosti hajduke i druge razbojnike – čini pogodnim predloškom za fabrikovanje heroja nije njihova spremnost da se pretvore u šampione morala i plemenitosti, nego, suprotno tome, njihova upečatljiva i neizbrisiva nasilnost.
Čak i Kapetan Dragan, čiji je lik izgrađen po modelu oficira-džentlmena, ume da se pretvori u čoveka-zver, da ispolji „snagu grubijana“, da „opasno plane“. Slično tome prikazana je i Giškina neobuzdana silina. U ljutnji se „njegovo lice mijenjalo, dobijalo bi neodređenu boju, a oči bi mu zasijale kao u risa. U takvim trenucima bio je nemilosrdan…“ Zbog toga Giška, kao i ostali razbojnici-junaci, ljudima sa kojima stupa u dodir uliva zbunjujuće, ambivalentno osećanje, divljenje pomešano sa strahom. U svakom slučaju, njihov odnos prema heroju Giški odnos je podređenosti, to je uzmicanje pred nekim ko je nešto više od običnog čoveka ili bar od njega nešto različito. „I kad je bio najmirniji, opuštenih mišića i veseo“, pričaju njegovi biografi, „iz Giške je zračila neka čudesna snaga i nevidljivi zraci koji su sagovornika uvijek nekako sopstvenim saznanjem stavljali u nezavidan položaj“.
Ovaj primer i drugi njemu slični upućuju na zaključak da se lik heroja – hoću reći, svakog heroja – ne dobija oplemenjivanjem sirovih i divljih osobina, ozakonjenjem nezakonitog ponašanja, prevaspitavanjem moralno i socijalno zapuštenog kriminalca. Pre će biti da herojski lik nastaje kao rezultat potrebe – koja se javlja u vremenima velikih kriza i ratova – da se ponude likovi ljudi dovoljno jakih da nas zaštite. Oni moraju da raspolažu osobinama koje nema običan i normalan svet – jer ni vreme nije obično i normalno – tako da se naši jaki zaštitnici ne ponašaju u skladu sa našim mirnodopskim običajima i normama. Naprotiv, njihova bezobzirnost je istaknuta, naglašena kao znak da smo našli prave. Treba da verujemo da će nas oni uspešno odbraniti od strašnog neprijatelja baš zato što se služe nasiljem, što rade stvari neprihvatljive za nas obične smrtnike, poštovaoce zakona i moralnih obzira. Heroji nam – kad dođe takvo vreme – dolaze iz sveta van zakona i bez moralnih kočnica. Pozvani smo da im se divimo i da ih se istovremeno plašimo, da živimo u nadi da će nas zaštititi i u strahu od njihove ekstremne nasilnosti. Zato su u ratovima devedesetih kriminalci i banditi mogli da budu zgodan materijal za fabrikovanje ratnih junaka, bolji od svakog drugog.
Druga vrsta ljudi od kojih su u to vreme heroizovani – ili koji su sami od sebe pravili heroje – dakle, vojnici, ljudi raznih građanskih profesija, intelektualci i sveštenici – morali su da bi delovali ubedljivo u ulozi heroja da budu podvrgnuti nekoj vrsti narativnog bildovanja, morali su da budu predstavljeni kao dovoljno surovi i na sve spremni. A nije isključeno da se zločini koje su neki od njih počinili mogu objasniti željom da se ispuni osnovni uslov – pokazivanje spremnosti da se ruke okrvave – koji treba da zadovolji onaj koji hoće da bude junak priča o ratnom junaštvu.