Foto: Arne Hodalič in Katja Bidovec

»Zašto treba verovati Valenčiču? Iz jednostavnog razloga. Ima osobinu koju imaju samo retki. Pravu hrabrost. Nosio je glavu u torbi da bismo mi saznali gde kosi smrt. I borio se kao retko ko sa domaćim izdancima neonacizma i njihovim pristalicama« zapisao je u Dnevniku Dragan Petrovec o Eriku Valenčiču, dugogodišnjem novinaru, ratnom izveštaču sa Bliskog Istoka i Zapadne Afrike, piscu i autoru dokumentarnih filmova. Njegov film Koalicija mržnje dobio je 2015. godine posebno priznanje Evropskog udruženja regionalnih televiziija Circom iz Irske u kategoriji istraživačkog novinarstva a iste godine je njegov dokumentarni film Fronte Kurdisana dobio Nagradu za posebna dostignuća Društva novinara Slovenije. Zbog filma Koalicija mržnje na RTV Sloveniji je dobio otkaz, protiv njega je pokrenut sudski postupak zbog sumnje za izdaju tajnih podataka i bio je meta tviterskih napada Janeza Janše koji ga je nazvao »potencijalnim teororistom«. Valenčič je radio na Radio Študentu, RTV Sloveniji i u Mladini. Objavio je i tri knjige: Obleganje Gaze (2011), Sence ne gorijo (2015) i Smrt za življenje (2017). Danas je nezavisni novinar.

Prenosimo razgovor koji je objavljen u emisiji Kontrola leta na Radiju Študent.

Razgovor započinjemo temom koju ne možemo izbeći, a to je pandemija u kojoj živimo skoro godinu dana. Kako doživljavaš ovo vreme i kako podnosiš sve što nam se dešava? Misliš li da smo svi u istom čamcu, kako često čujemo?

To je vrlo kompleksno i široko pitanje, ali ako sažmem odgovor na par ključnih tačaka, rekao bih da se osećam zabrinuto, ali ne zbog svog sopstvenog zdravlja, već zbog prilika u svetu, procesa koji se trenutno odvijaju i zbog toga kako će oni obeležiti našu budućnost. Pandemiju moramo razumeti kao upozorenje čovečanstvu. U smislu da moramo da budemo svesni svoje uloge na planeti i da moramo misliti i na prirodu. Ova pandemija nam govori da smo mnogo ranjiviji kao čovečanstvo nego što mislimo da jesmo. Da postavim to u širi kontekst. Pet proteklih godina obeležene su pre svega izgradnjom zidova, stvarnih i metaforičkih. Ne samo velike, nego i manje države širom sveta počele su da se ograđuju zidovima od migranata, azilanata, izbeglica među kojima je sve više ekoloških izbeglica. Oni nemaju uređenu međunarodnu zaštitu a to znači da u pravno-formalnom smislu ni ne postoje iako ih je na desetine miliona. Ti zidovi nas neće zaštiti ni od pandemija niti od ekoloških katastrofa koje se već odvijaju oko nas, a u budućnosti će se samo zaoštravati.

Države su se na početku pandemije zatvorile i proglasile karantine. Verujem da je do toga došlo jer su se političke i finansijske elite koje su iznad političkih uplašile da će i u tzv. razvijenom svetu propasti javni zdravstveni sistemi, za koje mislim da su mnogo gde iluzija. Međutim, što duže pandemija traje, primećujemo da se ona koristi ne samo za zdravorazumska ograničenja kojih moramo da se držimo da bi se pandemija ograničila, već i kao izgovor za političku represiju, kako kod nas, tako i drugde po svetu. I to je osnovni problem. Naša reakcija na to, kako društvena, tako i ljudska bila je sasvim pogrešna. Nismo razumeli temeljnu poruku i dešavaju se stvari koje su se dešavale i ranije. Najbogatiji sloj stanovništva je još bogatiji. Njihovo bogatstvo je u vreme pandemije naraslo na deset hiljada milijardi dolara i više. Ukratko, ne bavimo se najvažnijim pitanjima i dalje smo usmereni u neodrživost. Ratovi i dalje divljaju bez obzira da li je epidemija ili ne.

Svi zurimo u tu budućnost i nadamo se da će nas možda spasiti vakcina. U tzv. razvijenom svetu, razgovaramo o tome da li ćemo se vakcinisati ili ne (usput, ja hoću), ali moramo da budemo svesni da taj diskurs pripada vrlo privilegovanim ljudima. Naime, kako sada stvari stoje, neće se desiti samo to da siromašnije zemlje neće moći sebi da pirušte vakcine, nego da te vakcine u početku uopšte neće stići do njih u dovoljnim količinama. Ako rešavamo problem samo kod kuće, a ne na svetskom nivou, nećemo ga rešiti. To je osnovni problem odnosno jedan od brojnih koji se trenutno pojavljuju.

Neki ljudi se nadaju da ćemo kao društvo nekako preživeti pandemiju, da će nas spasiti vakcine ili neka imunost koja će se razviti tokom vremena. Možda oni vide svetlost na kraju tunela, ali ponekad je ta svetlost u daljini voz koji nam se približava, a ne dnevna svetlost. I to je ono što mene brine i ljuti,  jer ne prepoznajemo najočiglednija upozorenja da razmislimo o sebi, o prirodi i o tome kakav svet ćemo ostaviti onima koji dolaze za nama.

Ovih dana čitamo u medijima da su bogate zemlje, među kojima i Evropska unija, već razgrabile vakcine. Kako je moguće da ljudima koji vode svetsku politiku nije jasno ono što je jasno verovatno svakom detetu, naročito posle ovoga virusa koji je potekao iz Kine i proširio se po celoj planeti? Kako im nije jasno da ne nama ne može biti dobro ovde ako nije dobro i njima tamo i da je briga o ljudima koji žive u siromašnim zemljama i o ljudima koji siromašno žive u našim zemljama preduslov za tzv. društvo blagostanja?

Treba da znamo da velika većina onih koji donose političke odluke odnosno u slučaju EU, tehnokrata i birokrata, zapravo ne služi interesima ljudi koje predstavljaju, već interesima velike industrije, među kojima je naravno i farmaceutska industrija. Pre nekoliko godina sam istraživao kako se te stvari odvijaju u Briselu i došao sam do podatka da je tamo bilo i još uvek je između 10.000 i 15.000 profesionalnih lobista. To je po brojevima uporedivo sa NATO okupacijom Avganistana. Verujem da su EU i i države koje to mogu sebi da priušte kupile toliko više zaliha vakcina jer je to za nekoga dobar posao. Te vakcine će se razvijati dalje i kad-tad će doći i do siromašnih zemalja. Bogati se prvo pobrinu za sebe, a onda i za sve ostale, ali pitanje je na koji način će se sve to odvijati. Sva pomoć takvog tipa tzv.trećem svetu je do sada vodila u zaduživanje trećeg sveta.

Da li će se te države koje već sada trpe zbog ekonomske krize i ostalih brojnih faktora naći u još većoj muci? Da li će na kraju biti još siromašnije? Šta će to značiti za tamošnje stanovništvo? I konačno, šta će to značiti za nas kada ti ljudi uvide da jednostavno nemaju drugog izlaza, nego da život dostojan čoveka pokušaju da nađu negde drugde? Porazno je da svakog dana čitamo u stranim i posledično u našim medijima o tome šta je tvitnuo američki predsednik Donald Tramp a šta neko drugi? I dalje se opsesivno bavimo time umesto da se bavimo stvarima koje će faktički odlučiti o tome da li ćemo mi uopšte imati budućnost na ovoj planeti i kakva će ona biti. Ljudi koji upravljaju našim društvima na sve autoritarniji način o tome jednostavno ne razmišljaju.

Nedavno sam za Mladinu intervjuisao jednog od vodećih međunarodnih analitičara svetskog glasa, Ričarda Falka. Rekao mi je da Donaldu Trampu vrlo odgovara to da se neprestano prepire sa Kinom. Vođama odgovara da optužuju jedan drugog. Ukratko, oni se svađaju, a mi to pratimo. I njima to odgovara jer tako ne zabadamo nos u to šta oni zapravo rade. Znam da je o Trampu napisano mnogo knjiga ali zapravo ne razmišljamo dovoljno o tome šta potezi tih svetskih vođa znače za našu blisku i dugoročnu budućnost. U to se još uvek ne udubljujemo. Na primer, naučni izveštaji o ekološkim katastrofama uvek su potisnuti negde dole, a prednjače neki sažaljenja vredni tviti, uskogrudnih, ograničenih i inteligentno spornih ljudi.

Dakle, složio bi se sa brojnim intelekutalcima koji tvrde da je ova pandemija tek uvod u mnogo goru ekološku krizu?

Od kad je svet postao globalno povezan, stalno se nalazio u nekoj krizi. Recimo, ako uporedimo današnje događanje sa hladnim ratom kada je svet bio suoočen sa atomskim uništenjem, vidimo da su taj hladni rat ljudi ipak savladali i da smo na kraju tu zastrašujuću epizodu recentne istorije, tu noćnu moru, preživeli relativno bezbedno. Međutim, sada se suočavamo sa faktorima koji nas prevazilaze i to su klimatske promene. Kada krenu stvari da se odvijaju, na to više jednostavno nećemo imati nikakav uticaj. Onda neće biti od koristi sedeti u Savetu bezbednosti UN, te stvari neće moći da zaustavi nikakva diplomatija.

Za 21. vek su nam obećavali da će biti puno izobilja i blagostanja. Podsetimo se da je Francis Fukuyama pisao o kraju istorije i slično. Moja prognoza je da će 21. vek biti katastrofalan. Vodeći sociolozi i ekonomisti svetskog glasa slažu se da je decenija za nama izgubljena. Izgubljena je u smislu napretka demokratije, u smislu svetskog mira, borbe protiv klimatskih promena, u smislu da su skoro svuda, odnosno u mnogim važnim zemljama, na vlast došle  jezive populističke autokrate. Zapravo se sada nalazimo u eri nove, populističke autokratije.

Kao što si rekao, mnoge političke odluke koje za posledicu imaju represiju i uskraćivanje prava, posebno marginalizovanim grupama kao što su stranci, radnici, izbeglice, donose se pod okriljem borbe protiv virusa. Nedavno je Ministarstvo kulture izbrisalo repera Zlatana Čordića – Zlatka iz registra samozaposlenih u kulturi čime je on izgubio i prava koja mu tim statusom pripadaju. To se desilo neposredno posle Zlatkovog pokušaja da na ulici intervjuiše Milana Kreka, direktora Nacionalnog instituta za javno zdravlje. On je slučajno sreo g. Kreka na ulici, zatražio od pratilaca na društvenim mrežama da mu pošalju pitanja za Kreka i postavio mu ta pitanja. Krek nije želeo da odgovara, nastavio je da hoda, za njim je išao Zlatko sa kolegom koji je to snimao i uporno tražio odgovore na pitanja. Zbog toga je nastao veliki sklandal. Akciju su osudili i njegovi saveznici, demonstranti, intelektualci, mediji. Kada se desilo brisanje, kritičari brisanja su se prvo ogradili od Zlatkove akcije. U smislu: »ne slažem se sa tim šta je Zlatko uradio Kreku, ali nije bilo u redu to što su ga izbrisali.« Šta je to Zlatko, po tvom mišljenju, tako strašno uradio?

Postaviću Zlatkov slučaj u širi kontekst i pritom ću se osloniti na lično iskustvo. Pre nekoliko meseci je u gostima kod mene i moje devojke bila grupa studenata. Radilo se o jednoj prijatnoj, prijateljskoj večeri i na kraju smo razgovarali o problemima koje trenutno doživljavaju studenti i studentkinje. Pritom je došlo do toga da se jedan momak rasplakao jer mu je bilo tako teško zbog nevolja prijatelja i prijateljica, ljudi koji studiraju u Ljubljani i koji su potpuno na dnu. Pre nekoliko nedelja sam telefonom razgovarao sa studentkinjom koju lično poznajem i koja mi je rekla da živi u studentskom domu i da ima spakovane stvari jer jednostavno ne zna da li će je i kada deložirati i da li će po nju da dođe obezbeđenje doma, inspektori, policajci… Trebalo bi da uče na daljinu, da se koncentrišu, a kako kad se socijalni problemi koje doživljavaju pretvaraju i u duševne muke. I to su problemi koje sve više ljudi oseća i o kojima se premalo govori.

Naravno da nas zbog toga interesuju određenja pitanja i to je Zlatko, između ostalog, i uradio: postavio je Kreku pitanja koja se tiču ovakvih slučajeva. Kada sam soočen sa tim nevoljama, kada vidim te stvari, mene to pogađa kao čoveka i zaista se osećam loše. A kao građaninu to mi nalaže odgovornost i dužnost da o tim stvarima javno govorim, da javno podržim te ljude, da sam aktivan u borbi protiv onih koji te nevolje uzrokuju i to su Milan Krek, Jelko Kacin i cela trenutna vladina garnitura i njihovi sekretari. Tome se ne nazire kraj. Zlatko nije uradio ništa pogrešno i ništa što svi mi ne bismo smeli da uradimo. Krek bi zapravo u tom razgovoru sa Zlatkom mogao da ispadne čovek koji je na mestu i koji je spreman da se suoči. Mogao je da se zaustavi i da kaže Zlatku da ne mogu na ulici da razgovaraju nego da sutra dođe kod njega u kancelariju i da snime razgovor ili da mu odgovori na ulici na temeljna, vrlo jednostavna i takođe vrlo dobro postavljena pitanja.

Svi su na tom snimku gledali Zlatka, a ja sam gledao Kreka jer kada su ti ljudi suočeni sa pitanjima koja se odnose na posledice njihovih nesavesnih delanja i u osnovi neljudskih radnji, vidimo da ih ignorišu. Ignorišu posledice svega što rade, nevolje koje uzrokuju. Krek je ućutao, nije znao šta da kaže i počeo je da beži. Niko me neće ubediti da je bežao od dvojice Fužinaca – on je bežao od pitanja. Ti ljudi jednostavno ne znaju i nisu sposobni da se suoče sa tim. Lično odbacujem sve napade na Zlatana Čordića Zlatka alias Julijana Maka, odbacujem celo to moraliziranje. Upitao bih ljude, koji počinju rečenice sa inače se ne slažem sa Zlatkom, ali ipak nešto podržavam, kakva je to pozicija? Budite ili na jednoj ili na drugoj strani, ne možete klečati pred vlastodršcima. I džabe se nosite okolo kao nekakvi moralni stubovi ovog društva kad su temelji truli. Istina je da svako ima pravo na svoje mišljenje, ali budimo pošteni: počinjati rečenice sa inače se slažem, ali… znači da bežite od svojih mišljenja; u takvim slučajevima primećujem igranje sa pozicijama koje bi trebalo da budu vrlo jasne.

Foto: Matic Zorman

Na You Tubu sam slučajno naletela na video u kome možemo videti da ti se desilo nešto možda slično slučaju o kome govorimo. Naime, u vreme kada si snimio i na TV Slovenija objavio dokumentarni film Koalicija mržnje u kome si istraživao veze Slovenske demokratske stranke sa ultra desničarskim formacijama, ispred zgrade TV Slovenija dok si očigledno bio na pauzi, prišao ti je neko sa kamerom i počeo da ti postavlja pitanja. Jasno je da je iza kamere neko kome se tvoj film nije dopao. Ipak si stao ispred kamere i počeo da odgovaraš na pitanja. O čemu se tu zapravo radilo i kako si se tada osećao? Možemo li da povučemo paralelu sa slučajem Milana Kreka?

Istini za volju, ja sam ipak imao odgovore na pitanja koja su mi bila postavljena. Mislim da je to bilo 2015. godine kada je sa grupom istomišljenika organizovao proteste ispred RTV-a Ladislav Troha, po mom mišljenju, vrlo sporna osoba koja koketira sa krajnjom desnicom. Između ostalog je i ležao tamo na zemlji i vikao idete preko trupla i to je trajalo nedeljama. Jednom sam izašao na cigaretu ispred RTV-a i tada je dramatično i teatralno dotrčao do mene misleći da ću pobeći od njega. Ali nisam. Bilo mi je jasno da me snima i da će taj snimak završiti na društvenim mrežama i rekao sam sebi, u redu, sad sam sa tim suočen, ne bojim se ni njega ni njegove grupe i ne bojim se pitanja koje će mi postaviti. Odgovorio sam na njegova pitanja kojih se ne sećam i uz to sam mu sasvim iskreno objasnio i zašto ga smatram bednom osobom. Na kraju krajeva, radi se jednostavno o tome da ako imaš odgovornost prema javnosti i ja je kao novinar imam, ako meni priđe deo javnosti, dužan sam da odgovorim na pitanja. S tim nemam nikakvih problema. Pitam se zašto s tim imaju problema vlastodršci.

Mi govorimo o Milanu Kreku koji je javno izjavio da novinari ne bi smeli da istražuju krivična dela vladajuće garniture. Govorimo o čoveku koji ne poštuje ograničenja koja sam postavlja, jer su ga uhvatili bez maske na bezinskoj pumpi, a on na to kaže da je bio umoran jer je išao kući. Prema mojim informacijama, za to nikada nije odgovarao, a ja bih morao da odgovaram i ti, i svako od nas. U tome je razlika. Mi imamo sva prava da te ljude zaustavljamo na ulici, da im postavljamo pitanja i da ih snimamo. Ako se oni osećaju uznemiravanim, to je njihova stvar. Mi se opravdano osećamo ne samo uznemiravanim, nego sve ugroženijim zbog njihovih postupaka. Možemo li da govorimo o tim stvarima! Ljudi koji napadaju Zlatka, napadaju zapravo sebe i svoj položaj u ovom društvu. Moramo da shvatimo da ako izbrišu Zlatka, sledeći izbrisani će biti neko drugi. Moramo da shvatimo da je napad na bilo koga od nas, napad na sve. Jedni drugima moramo da izražavamo podršku.

Pomenuo bih još jednu važnu stvar. Ako pogledamo koga krajnji desničari, fašistoidni mediji, krajnja desnica zastupana u parlamentu najčešće napada, možemo utvrditi da da su to žene. Imajmo u mislima da je to posledica šovinizma koji krajnja desnica zastupa u Sloveniji. Napadane su novinarke Večera, novinarke RTV-a, Svetlana Slapšak, Jadranka Juras, Ana Roš i tako dalje. Podržati Zlatka znači podržati bilo koga od navedenih. Moramo početi da iskazujemo elementarnu solidarnost jedan prema drugome i ako se neko sa nekom akcijom ili pristupom ne slaže, onda nema ni potrebe da to udara na sva zvona. Neka ti ljudi razviju druge pristupe, ali neka budu angažovani i neka budu svesni da moramo biti zajedno u toj borbi, jedan drugome podrška.

Slične stvari su se dešavale i tebi zbog već pomenutog filma Koalicija mržnje. Tada si imao mnogo nevolja, morao si da napustiš RTV Slovenija, tužili su te i bio si meta mnogih napada. Da li si tada osećao solidarnost i kakvu podršku si imao? Zadnji prilog na RTV-u si završio rečima »Smrt fašizmu, sloboda narodu.« Koliko su se stvari u ovih pet godina promenile? Ili se nisu promenile uopšte, s obzirom da je nedavno u nedeljniku Demokracija objavljen otvoreno rasistički tekst?

Hvala na tom pitanju. Mislim da sam tada, 2015. godine bio prvi na spisku za odstrel sa RTV-a. To, usput rečeno, shvatam kao velikio priznanje mom radu. Ta odluka je jednostavno bila politička i mislim da je pravilno da me se ti ljudi boje. Ne govorim o tadašnjem rukovodstvu RTV-a, već o ljudima sa kojima je, po mojim informacijama, to rukovodstvo politički koketiralo. Istovremeno su se ređali napadi na moje novinarske koleginice, na Helenu Milinković i Jelenu Aščić. Kada govorimo o podršci, nama je bilo jako važno da nas podržavaju ljudi. Mislim da je bila organizovana čak i Facebook grupa u našu podršku.

Ljudi su masovno reagovali. Pojavio se čak i grafit na pročelju Radija Slovenija. Ta podrška je za nas bila vrlo važna. U javnosti sam reagovao samo jednom i to sa dugim javnim pismom koje je  bilo objavljeno u svim medijima. Na kraju tog pisma sam  napisao da se Jelena, Helena i ja ne trudimo da budemo simbol bilo čega, već samo da radimo svoj posao i dok nas podržava veliki deo javnosti, znamo da smo na pravom putu. I gde god budemo radili, branićemo dve ključne stvari, slobodu govora i izražavanja i pravo javnosti na obaveštenost.

Naime, ja nisam bio u službi RTV-a, tamo sam bio na autorskom ugovoru, ali sebe sam uvek video u službi javnosti i sav svoj posao obavljao sam sa odgovornošću i ponosom, koji dolaze sa tom odlučnošću. Zato je ta podrška tako važna. Mene su tužili, na saslušanje me je pozivalo posebno odeljenje državnog tužilaštva za progon ovlašćenih osoba. Moram priznati da mi je to bilo super, jer sam tako imao mogućnost da i dalje javno govorim o vezama SDS i neonacističnih grupa odnosno sa pojedincima iz tih grupa. I to je to, što zapravo i radim.

Trenutno Jadranka Juras doživljava napade i prete joj tužbama za nadoknadu štete. Lično je ne poznajem, ali našao sam njen telefonski broj i pozvao je. Kada smo razgovarali, bilo mi je odlično jer sam video da zapravo ne odstupa od toga što je rekla. Mogu da manipulišu njenom izjavom, ja sam izjavu pročitao i stojim iza nje. Rekao sam joj ne samo da je podržavam već da sam spreman da budem svedok, u slučaju da je budu tužili, u šta sumnjam. Jer sam bio u Avganistanu i znam da se tamo stanovništvo ne pobija sistematično od strane NATO sila, ali se sistematično ta ubistva prikrivaju kada se dese i to traje godinama ili se započinju istrage koje ne vode nikuda. Jadranka Juras je izrekla pravilnu kritiku svega toga. I zato što je meni nekada podrška tako mnogo značila, je ja sada izražavam dalje.

To je ono o čemu treba razmišljati: sa jedne strane, imamo deo javnosti koji će moralizirati, a na drugom polu je deo javnosti koji se međusobno povezuje. Ako neko misli da to radimo zbog samopromocije i da su u našu društenu aktivnost i javne kritike, utkani osebni egotripovi i ambicije, vara se. Radi se o odgovornosti i dužnosti koju osećamo. Meni je recimo Zlatko rekao da neki ljudi misle da on to radi zbog promocije ali je on vrlo svestan da posle ovog njegovog delovanja i angažmana, u brojnim opštinama po Sloveniji više neće moći da nastupa.

Mi znamo da određena vrata zatvaramo i da će nas progoniti, prezirati i mrzeti još godinama ali smo ipak aktivni i glasni. Ako ništa drugo, pokušavamo da damo neki primer. Sa Jadrankom sam govorio pre par dana i kada mi je rekla da stoji iza svoje izjave, da je jaka i da neće dozvoliti da je slome, meni je lično to mnogo značilo. I ako nas tuže i progone, ići ćemo podignutih glava i sa namerom da pobedimo. Bitno je da ne smemo da sudimo jedan drugom već da se povezujemo.

Foto: Matic Zorman

Kako vidiš novinarstvo danas? Kakve osobine i znanja novinar treba da ima? Da li sme da zauzme stranu? Često govorimo o tzv. objektivnom novinarstu gde uvek postoje dve strane i treba čuti i jednu i drugu, a postoji i drugi tip novinarstva gde je važan onaj koji nije na poziciji moći, koji je bez glasa u javnosti, koji trpi nepravde i upravo zbog toga novinar govori u njegovo ime o njegovim problemima.

Novinarstvo jednostavno nije poziv za kukavice ili konvertite. Meni je veoma žao kada vidim koliko je takvih slučajeva u novinarstvu. Potpuno je jasno da smo mi izložene osobe, da se često bavimo kontroverznim temama, da naš rad potkopava napore neke vladajuće garniture, koje god, kada ta garnitura radi na koruptivan, krivičan, zločinski način. Naš zadatak je da te stvari otkrivamo, da otvaramo temeljna pitanja, da smo društveno kritični. Mi moramo da budemo društveno kritičan glas u trenutnim društvenim prilikama. Moramo da se zauzimamo za temeljne ljudske vrednosti, slobode i građanska prava. Igrati se nekom uravnoteženošću često znači da se ljudi boje sopstvene senke i da jednostavno ućute tada kada bi morali da govore naglas. Mi moramo da budemo proaktivni, da pokažemo to, što je na neki način pokazao Zlatko.

Ali, razumem i drugi pol, to je stvarnost koju mnogi od mojih kolega i koleginica doživljavaju. Ne znam tačan podatak, ali ako se ne varam, još uvek je većina novinara i novinarki pre svega mlađe generacije zaposleno na određeno vreme što znači da mogu uvek da ti otkažu ugovor kao što su recimo meni na RTV-u. Razumem to, ali ne možemo ići pokorno i ponizno kroz život. Ne smemo da budemo naduveni prema javnosti i ponizni prema raznoraznim elitama, političkim, ekonomskim. Moramo da se borimo.

Biti novinar znači boriti se pre svega u prilikama koje imamo danas. Mnogo puta su mi rekli da sam medijski aktivista. Slično su govorili i Boštjanu Videmšeku. Šta to znači, je li to kompliment? Pa mi moramo da budemo aktivni, moramo da budemo smeli, moramo ponekad da budemo i kontroverzni, moramo da znamo da naš zadatak nije samo informisanje javnosti, već i da smo sa svojim stoičnim stavom kojim branimo temeljne vrednosti društva na neki način i primer drugima. O tome se radi. Ali ponavljam, novinare i novinarke koji dobro rade svoj posao tada kada su napadnuti treba podržati bez obzira šta ko misli kakav je bio pristup.

Neki novinari su bili razočarani što se Zlatko u neuspelom razgovoru sa Krekom predstavio kao novinar. Šta misliš o tome?

Pitao sam ga zašto je rekao da je novinar i odgovorio mi je da je to bilo više sarkastično, provokativno upotrebljeno. Mislim da bi svaki aktivni državljanin mogao na neki način da bude i novinar. Živimo u eri tehnološke i informacijske revolucije koja nam to i omogućava. Citizen journalist, građanin-novinar je važna društvena uloga. Svuda po svetu postoje građani-novinari koji imaju svoje medijske platforme, koji su aktivni ili preko raznoraznih internet strana ili preko Facebook profila, ljudi koji su angažovani, koji postavljaju pitanja u ime javnosti. Ako Zlatko kaže da je novinar, ja kao neko ko je novinar devetnaest godina mogu da se složim da je time što je uradio razgovor s Krekom ili bolje reći monolog jer razgovora nije bilo, obavljao funkciju toga što se zove citizen journalist dakle građanin-novinar. I ne libim se da na ovom mestu pozovem sve koji nas slušaju da i oni budu građani-novinari.

Zbog brisanja Zlatka iz registra samozaposlenih u kulturi sazvan je i parlamentarni Odbor za kulturu ali ministar kulture je tu sednicu napustio. Kako misliš da će se stvari dalje odvijati?

Vasko Simoniti, ministar kulture, skoro je svakim svojim potezom koji je do sada povukao uključujući i pomenuti pokazao da je zapravo nekulturni ministar. Ako smo pošteni, njegova funkcija nije da bude ministar za kulturu, nego nešto drugo. Napad koji naše društvo, kultura odnosno progresivni deo kulture doživljava napad je na civilno društvo kao celinu, napad je na našu slobodu, naša prava. To je taj mađarski scenario. Mi kao civilno društvo, nevladin sektor, mediji, kulturni poslenici, umetnici, mi smo zapravo smetnja u njihovim pokušajima da uspostave autokratiju po mađarskom scenariju. To mi je posve jasno i to na kraju krajeva i vidimo u nihovoj naduvenosti i oholosti.

Što se tiče Zlatkovog slučaja, predao je tužbu na Upravni sud. I tu tužbu će dobiti jer je bespravno izbrisan iz registra samozaposlenih u kulturi. On zapravo sada tuži instituciju, ministarstvo što znači da će ministarstvo pokriti sve sudske troškove odnosno priznati prava za unazad kada on dobije tužbu. Moje mišljenje je da to nije dovoljno. Potrebno je uložiti tužbu zbog zloupotrebe službenog položaja protiv Vaska Simonitija i Minke Jerebič, sekretarke koja je potpisala rešenje da se Zlatko briše iz pomenutog registra. Neka odgovaraju lično, a ne da umesto njih odgovara samo institucija. Smatramo da imamo pravnu osnovu da tu krivičnu prijavu predamo i možete je očekivati uskoro.

Razmišljamo za dalje da bi u takvim slučajevima, kada su ljudima samovoljno kršena prava od strane Ministarstva za kulturu, počeli da predajemo krivične prijave protiv tih ljudi koji zloupotrebljavaju svoj službeni položaj. Neka idu po sudovima. Kada nas gone zato što protestujemo jer se borimo za bolje društvo za lepši svet i neku budućnost, gone nas poimenice. Ja mislim da moramo i mi njih. U ovom slučaju, apsolutno.

Foto: Matej Leskovšek

Osim toga što si angažovan na protestima i kao kritički intelektualac na raspolaganju onima kojima zbog političkih pritisaka treba pomoći, čime se još trenutno baviš?

Samo opaska da u protestima nisam do sada lično bio izložen na taj način da bih tamo imao govore ili slično. Sada sam zapravo više angažovan. Ali jasno mi je da ću u doglednoj budućnosti biti vrlo aktivan i što se tiče protesta. Kazne su velike ako pozivaš na proteste, tako da bih ljudima rekao samo to, da mene na proteste zovu Janša i njegova vlada. Ne treba da me zove bilo ko iz civilnog društva. Mislim da je sasvim jasno da ćemo se svi mi kada ne bude više policijskog časa, videti u sedam u petak, u bilo koji petak. Sasvim mi je jasno da pozivi na tom mestu nisu uopšte potrebni jer je naša odgovornost ovde jasna.

Što se tiče drugog dela pitanja, trenutno pišem knjigu o svojim putovanjima i iskustvima koja sam sakupljao na Bliskom istoku i u Africi. To neće biti samo proširene reportaže koje su već objavljene na Radiju Študent ili u Mladini već će se raditi više o zakulisnim pričama, o tome kako je kada dođeš na ta područja, kako uspostaviš kontakte i kako na kraju krajeva preživiš. Inače bi sada trebalo da snimamo dokumentarni film u zapadnoj Africi, ali posao za sada stoji. Počeli smo još prošle godine. To radim sa produkcijskom kućom Staragara. Cilj tog dokumentarnog filma koji režiram je da pokažemo koji su osnovni razlozi zbog kojih milioni ljudi napuštaju područje zapadne Afrike. Dakle, širenje islamskog ekstremizma i sa njim povezani ratovi, siromaštvo, klimatske promene itd.

Kada ti ljudi dođu kod nas, u njima vidimo samo migrante, ali ti ljudi beže od stvarnih pretnji i moje mišljenje je da to treba predstaviti našoj javnosti. Želim da idem i u Libiju, što je logistički malo komplikovano, ali mislim da ću ipak otići u nekoj doglednoj budućnosti. Sledeće godine je deseta godišnjica revolucije i rata u Libiji, još jednog rata o kome se ne govori, a dešava se u našem komšluku. I o tome bih snimio film.

Ono što je moje temeljno shvatanje i može biti i poruka koju predajem dalje jeste da će se pre ili kasnije sva ova ograničenja i društvene okolnosti sa kojima smo sada suočeni, proći. Možda će neka i ostati ali pre ili kasnije moraćemo da živimo svoje živote dalje, da stvaramo i da budemo proaktivni. Ne jadikujem o tome kakva je bila 2020. godina, mene zanima kakva će biti 2021, kako za mene, tako i za širu zajednicu, za sve nas. I u tom kontekstu vidim i svoje delovanje i delovanje ljudi sa kojima se zbog svih okolnosti u poslednje vreme povezujem i mislim da bi tog povezivanja moralo da bude još više.

Dok drugi intervjue završavaju porukom ostanite zdravi, ti voliš da kažeš ostanite zdravog duha. Trenutno svi znamo kako da se pobrinemo za zdravlje i čega sve moramo da se držimo (pranje ruku, držanje distance…), ali koji su to postupci i preporuke za očuvanje zdravog duha?

Radi se o tako širokom problemu da je teško locirati neku stvar i reći nešto podsticajno što ne bi zvučalo kao kliše. Ali, apsolutno to, što sam pre pomenuo: da gledamo u budućnost i da znamo da se teška vremena u kojima sada živimo neće završiti sama od sebe već da mnogo toga zavisi od nas samih.

Imamo pravo da budemo ljuti, da budemo ogorčeni, ali često zavisi od nas da li ćemo zbog toga pasti u depresiju i ravnodušnost ili ćemo ta osećanja upregnuti u nešto konstruktivno. Naime, došli smo do tačke kada ne možemo više da gledamo samo sebe. Biti usresređen samo na svoje interese, danas znači protiviti se sopstvenim interesima. Moramo da podržavamo jedni druge u svakom slučaju, kako svoje bližnje tako i širu zajednicu.

Ako oni koji nas vode nisu shvatili osnovnu poruku pandemije koronavirusa, onda je na nama da razumemo tu poruku i da se ponašamo u skladu sa tim shvatanjem, da idemo u budućnost uspravno i spremni na sve što će nam doći u susret. Represija ne sme da nas zaustavi, već da nas udruži.  Mnogo je slučajeva sakupljanja novca za kazne za demonstrante, dobrotvornih akcija. To su stvari koje zapravo grade neku bolje, zdravo društvo. Zdravo kao zdravo i zdravo kao zdravorazumsko i zdravog duha. Tome moramo stremeti. Svakome je teško ali zajedno će nam biti lakše.

Razgovarala i prevela sa slovenačkog Biljana Žikić

Related Posts