Pakao – Dragić Cvjetinović

Pakao

 

Pogrešan čovek. To čovek za volanom kaže, za sebe. Odmahuje glavom. Greška je u pitanju. Naravno, kažem ja. Sve je greška. Grešaka je, u stvari, na ovom svetu toliko da bi moj posao uvek bio uzaludan. Kada bih poslušao svakoga ko mi tvrdi da sam pogrešio. Međutim, da sam greškama sklon, ne bih sada radio svoj posao. Zbog greške se gubi glava, a svakom ko radi treba glava. Tako, možda on i jeste pogrešan. Ali ja sigurno nisam pogrešio. Nema zato potrebe da laže. Čuo sam već sve što bi mogao da slaže. Naprosto, ono što nas čeka, desiće se. Ja radim. I znam šta radim. Nema tu pomoći. Zato vozi pravo.

Vozač se nakostrešio, mislim da mu i prsti drhte. Kada osetim da mu je ruka previše nesigurna, pomognem mu. Pridržim volan, kažem reč utehe. Hajde, samo drži pravac. Ravna je cesta. Nov put. Ne žurimo nigde. Večeras će oluja. Sa radija, muški glas, tako tvrdi. Tebe bar to ne treba da brine. Tako ga tešim. Muški glas, dubok, a neozbiljan. A put ravan, asfalt gladak, novoizgrađena deonica, nova obilaznica. Klizimo samo, bez žurbe. Fanki muzika, reklama za autoperionicu, komični džingl. Soul. Otis Reding, Dasti Springfild. Seksi džingl, reklama za autoperionicu. Prva neravnina na putu, prvo drveće desno od puta. Nadvožnjaci, blage krivine, sve više oblaka na plitkom nebu. U daljini šumarci, silosi, vodotornjevi, opet šumarci, sve gušći i crnji. Vozačeve ruke su mlitave, lice bledo. Pridržim volan svaki put kad nam farovi stignu u susret. Ipak, da ne učini nešto glupo. Možda i ne bi bilo tako glupo, možda pametnije nego da vozi i ne čini ništa. Ali neću mu dati.

Na putu je zastoj. Sa leve trake, doduše. Trebalo bi da ga brzo prođemo. A opet usporavamo. Prevrnuto vozilo, izbliza nepokretna tela životinja, onda ljudi. Kamion koji je prevozio svinje sudario se sa punim autobusom. To je već užasno, kažem, vozač se slaže. U nečemu se slažemo. Prasići umiru po kolovozu. Deca plaču uglas, samo što ih je prošao strah. Vozač autobusa krvari, pola tela mu visi preko šoferšajbne. Prolazimo brzo, a vozač bi stao. Možda izašao da pomogne. Ali ne sme, jer mu kažem da nagazi, neka pusti volan, ja upravljam. Bledo mu je lice. Onda zeleno, pa sasvim sivo. Šta da mu radim. Prvo skretanje se približava, šuma je vrlo blizu, cela desna strana horizonta je crna. Skrećemo sa glavnog puta.

Tešim ga, ovo nije vreme da se bude dobročinitelj. Možda treba biti pobožan. Možda reminiscirati o protraćenoj mladosti. Kontemplirati nad učinjenim, neučinjenim. Ili ništa od toga. Nudim pljosku sa rakijom. Vozač srče kao vrelu vodu. Guta glasno. Pogrešnog čoveka imaš, opet laže. Gurnem ga napolje. Toliko je vlage u šumi. Vidi, čak ima i zečeva. Opet je šuma puna praznine i zlih zvukova. Vlažna i hladna. Hodamo desetak minuta. Kamenje je skriveno pod mahovinom, i pod mrtvim lišćem. A kad neki prevrneš, gamižu tihe, sitne životinje. Neko je vozio dovde, osećam benzin. Ulegnuta zemlja, tragovi guma. Ovde ljudi prolaze, ali ponekad, ne često i ne sad. Čujem ptičje glasove i škrgutanje ljudskih zuba. Poznato mu je mesto. Zna šta je na kraju tih tragova guma. Osvrće se, neko bi mogao da se pojavi, neko poznat.

Prasak je kratak, tuplji nego što sam se nadao. Nema razleganja, odjeka. Ni nesigurnog prsta. Mislio sam da neće biti tako brz. Da će sve biti glasnije, i šuma i pucanj. Lišće ublaži čak i pad, odmah počne da prekriva odeću, ljudsku kosu slepljenu krvlju. Nagorela koža se oseti, isto tako kratko. Kraće od toga osetim oštar bol nad učinjenim. Prođe pre nego što spustim oružje. Eto, učinjeno je. Samo još jedna, a na putu sam, malopre, video desetinu smrti. Pucanj u sumraku, a nebo kišno. Prve kapljice po lišću što se suši još prikačeno za grane. Glupa slučajnost. Iznad su breze, i šum sa njih dopire dok moja žrtva ispušta dušu. To čujem njen govor, čujem u pokretima nenadanih listova. Borba dok traje, pokreti tela u nestalnim grčevima. Kratki užasi na licu. Dok se vratim do auta već sitna kiša koja ne staje. Oluja koja počinje iz tih breza, i ide brzo i dugo ne jenjava.

Nameštam sedište po sebi. Do sada nisam vozio A8. Lako mi je da se vratim. Brže je nego u odlasku, jer sad vozim sam. Radio sam ugasio, obraća mi se mašina. Zuje točkovi, škripe brisači, vibrira poda mnom. Pored druma visoki jablanovi se savijaju, kao do zemlje da se savijaju. Turobno nebo se sklapa što sam bliži gradu.

Mali grad je pust, malo svetla, malo ljudi. Neki izviruju, neki protrčavaju , beže pred kišom i vetrom, kao male životinje. Kupujem pljuge, Večernje novosti, vrećicu čipsa. Dopunim gorivo, vraćam se u hotel. Tugaljivi miris prazne sobe, kako sam je i ostavio. Legnem na krevet, pokrijem se jaknom. Evo olujne noći, i mračne. Mislio sam, čuću nasumične zvuke noći. Čujem rastrošene žaluzine koje škripe pod vetrom. Ali ne dugo. Zvoni „Gran vals” sa Nokije. Poziv sa skrivenog broja. Čekam da odzviždi treći put. Sebe radi. Glas sa druge strane zvuči kao automat, kao: Ako želite da kontaktirate operatera pritisnite nulu, ili nešto tako. Ali govori ozbiljne stvari, nije mu do šale. Tražim još novca. Na to nema odgovora. Treba da sam srećan što sam dobio i avans. Danas niko ne daje pare unapred. Ovo je poslednji posao koji radim za vas. Kontaktiraćemo te opet. Ako sledeći put odbijem? Platićemo te više. Razmisliću… Da li si telo ostavio na vidnom mestu. Pronaći će ga, ako ne večeras, sutra. Da li si se rešio oružja. Na dnu reke je, svi dokazi su uništeni. Ispoštovao si dogovor. Naši dogovori traju godinama, i uvek su ispoštovani, sa moje strane. Novac će leći na račun večeras. Hoću da izađem. To si rekao i prošlog puta, ne možeš nas sada ostaviti. Ovo je stvarno poslednji posao. Zvaćemo te već.

Osećam da sam gladan, žedan, grickalice koje sam kupio ne mogu me zasititi. Častiću sebe pivom, u prvoj kafani. Najbliža je tri kuće niz ulicu. Podignem jaknu preko glave, otrčim, lokal je skoro prazan. Dva stalna gosta u uglu, žena za šankom. Iskoračuje prema meni kada uđem, gleda netremice, stavlja čistu pepeljaru na sto za koji sam seo. Donosi mi malu čašu i flašu sa koje je zguljena etiketa. Na portabl TV-u ide snimak neke utakmice. Slika je puna snega, jedva se nazire. To je ovaj vetar, prokleta oluja. Jedan od one dvojice udari aparat odozgo, sa strane, opet odozgo. Eto, sad bar ima boje. Na par minuta. Psovke su glasne, popilo se malo više. Konobarica mi se izvinjava. Ja se osmehujem. Popijem još jedno. Radimo do jedanaest, ovo je poslednja tura, želite li još jedno. Ne želim. Brojim sitne novčanice, šetam malo po kiši. Oluja kao da se smiruje. Vetar je visoko, tera oblake što su na dohvat ruke.

U sobi je uključen TV. Ne sećam se da sam ga uopšte palio. Niti je kolonjska voda koju osećam moja. Trojica ih je, svaki je veći od mene. Najkrupniji gleda vesti, poslednji dnevnik. Velika saobraćajka na novom putu, petoro mrtvih, desetoro teško povređenih. Ne spominju svinje. Njih je bilo mnogo više. Sportski pregled, uspeh tenisera, poraz košarkaša. Prognoza vremena, jak vetar u severnim krajevima, kiša i olujno vreme do vikenda. Provedite veče uz male ekrane. Ili goli i krvavi, ispod tuša. Novac još nije legao na račun. Koliko ima keša. Tanak je. Uzmi mu ključeve od kola. A utoka, gde ti je. Bacio. Gde. U reku. A lova kad će da legne. Večeras. A ko je naručio. Otis Reding. Ti to nas zajebavaš. Zviždućem. Nećeš da pevaš. Pevam, šta ću. Znaš da će kiša da pada. I sutra. Do vikenda, kažu. Zato nećemo i tebe u reku. Da ne isplivaš. A nećemo ni ovde, da ne traumiramo čistačicu. Sutra, podne. Imaš banku u gradu. Sav novac, da digneš, da nam predaš. Zaboravićemo da smo te našli. I burazera što si nam roknuo. Taman ćemo da mu platimo sahranu. Bio je pička, al’ ne moramo to ćaletu da kažemo.

Kakvi su mi izgledi. Pitam se. Žaluzine škripe, vrata škripe, zalupljuju se. Nerazgovetni glasovi iz susednih soba. Najzad ih čujem. Šaputanja i zujanja koja liče na razgovore. Ili je to moje telo, buni se glasno. Izvučem se nekako ispod tuša. Televizor je pojačan do daske, Grand parada, igračice, orkestar. Sedim go, mokar i krvav na krevetu, pevušim. Dejan Matić. Ukočeni kez, ruke uz telo, uvek sam se pitao kako mu izgledaju oči ispod naočara. I moje su ruke pripijene uz bokove, kao njemu. Kao da sam slep, ne vidim sebe. Ista ukočenost, smešno. Boki Milošević upada na klarinetu. Počinju reklame, sokovi, šamponi, ulošci, koncert Ace Lukasa, ulošci, pilule za potenciju. Navlačim pantalone, skupljam krv ubrusima. Gasim aparat i gledam vani. Opet grmi, i opet nagli pljusak. Razmaknem žaluzine da gledam kako se sija ulica. Preko puta hotela su dvoje kola. Jedna sam sinoć dovezao. Njih odvoze, druga ostaju.

Sutra, znači. Trojica će doći po mene. Pronašli su četvrtog brata. Prebrzo su ga pronašli, prebrzo su mene našli. Proverim vreme na telefonu. Skoro ponoć. Manje od pet sati je prošlo. Možda je neko od njih bio u blizini. Čuo pucanj. Kuća im je, ipak, na kraju šume. Neko je dolazio, a ja ga nisam primetio. Neko me je pratio. Neko je gledao kako pada telo u suvo lišće i čuo kako breze šapuću njegovu smrt. Gledao je kako odlazim, okrećem leđa. Vezujem pištolj u staru novinu, stavljam ga u vrećicu, odvozim se prema reci. Ali niko nije video kako se predomišljam. Kad se zaustavim na mostu, nad rekom. Prebacim nešto teško preko ograde.

Otvorio sam prozor, potražio rukom po simsu. Levo, neprovidna kesa, vlažna od kiše. Otvorim je, izvadim revolver. Metal je hladan, koža mi se zalepi za njega. Rukohvat je glomazan. Ili imam malu šaku. Podignem ga, osetim težinu. Samo jedan metak fali u šaržeru. Na dnu kese mali privezak za ključeve. Jedan ključ.

Obukao sam se. Džemper me grebe, na vratu gde imam ranu, na grudima gde su modrice. Odlazim u klonju. Sedim na šolji obučen, ustanem da mokrim, sednem opet. Gunđam, ne psujem. Psovao bih sebe. Znam da sam vodio računa. Ali posao je bio odvratan sam po sebi. Zamisao još odvratnija. Da im uteraju strah u kosti. Pred pragom, da najdraži sin strada. Opomena, šta li. I osveta, istovremeno. Nikada ne pitam. A ovog puta, da li je trebalo da pitam. Da li bi mi odgovorili i da sam pitao. Grešim. Pogrešio sam. Jednom se svakome desi. A možda greška i nije do mene. Mogao je plan da bude i sasvim drugačiji. Od početka. Da se sazna ko sam, gde sam. Previše puta sam im rekao: ovo je poslednji put. Previše novca već je na mom računu, i neko to zna. Uceniće me. Ili će dalje razmirice ići preko mene. Obavljaću još prljavih poslova. Umesto da sam… otputovao u jednom pravcu. Pa dokle stigao. Ali kasno je da se dovijam sada.

Mali grad je u mraku, jedino sa magistrale dopire svetlo. Pusto je, neke džukele se smucaju pokisle. Toliko do jutra. Pokušavam da spavam. Zaključao sam, oborio sto pred vrata. Uzaludno, ali neophodna sigurnost. Šarena laža. Neće niko više doći. Do sutra. Pratiće me gde god krenuo. Pustiće me do banke. Da podignem keš. Toliko.

Budim se oko pet. Još pada kiša, još je mrak. Budim se misleći: koliko sam glup.

Ne palim svetlo u sobi. Navučem jaknu i izađem. Siđem u prizemlje, osvrćem se, nikoga nema. Na kraju hodnika je ostava. Cimnem jače i uđem. Pomoćni izlaz vodi iza hotela. Blatnjava parcela, valjda planiraju parking. Neke mašine, gomila šljunka. Sa druge strane su niske kuće. Na padini, blato klizi, hvatam se za ogradu i ušunjam se u nečije dvorište. Pevac. Svanjiva. Preskočim ogradu u susedno dvorište, izađem na prljavi kružni put koji se spušta, nešto dalje, na magistralu. U nekim kućama se pale svetla, u nekima već gore. Hodam nisko, po ivici druma. Jarak je pun govana i plastične ambalaže. Do jedne od poslednjih kuća. Tu je stari folksvagen, nakrivljen na jednu stranu, neugledan. Kiša je prodrla kroz vrata i nedovoljno podignute prozore. Ključ glatko uđe, upalim motor, slatko bruji.

Skrećem desno, nastavim pravo, par minuta kasnije sam na novom putu. Svanulo je, ali oblaci sasvim skrivaju svetlost. Kolovoz je klizav, brisači se sporo kreću. Mesto jučerašnje nesreće još nije sasvim očišćeno. Olupina kamiona sklonjena je u polje. Preživeli prasići odvedeni. Nazad u klanicu. Dobra šala. Krivina, šuma, isključenje. Ulazim sporije i opreznije nego juče. Duplo duže hodam. Čini mi se da prepoznajem mesto. Onda opet, nisam siguran. Tragovi točkova vode dalje, tu su i neke žičane ograde, noge mi tonu u vlažnu zemlju. Kiša šušti po suvom lišću. Po još živom drveću. Najzad, tu su i breze. Šume same za sebe. Dobra šala. Prevrnem mrtvo telo kao kamen. Još uvek je tu. Nisu ga ni pronašli.

Otkopčavam njegovu jaknu. Pretražim džepove. Na dnu jednog nađem kučine. U drugom stari aspirin. Autobuska karta, parče kesice koja još miriše na marihuanu, ništa bitno. Najzad, jedno parče papira, na njemu brojevi. Broj mog računa. I četiri cifre spojene crticama. Odgurnem leš nazad u gomilu lišća. On nije on. Ja sam, jedva, ja.

Nastavim dalje, pratim tragove guma. Šuma više nije šuma. Uskoro je polje, a tragovi guma su put od nasutog šljunka. Jedino vetar besni i oči su mi pune suza i kiše. Kuća je na kraju, široka, na sprat, Audi parkiran u dvorištu. Sve je plavo i sivo i ko god da je unutra još spava. Tražim sigurnost od revolvera. Zagrejao sam ga svojim telom. Tražim ga vrhovima prstiju i njegovo prisustvo me ohrabruje. Obilazim oko kuće, pognut. Svi prozori su zatvoreni. Ulazna vrata zaključana. Obilazim oko kuće, kao pseto.

Već je sedam sati. Jutro. Gledam da se vratim. Kada se čuje pucanj. I drugi, treći. Na zemlji sam, brojim, deset pucnjeva. Svi iz kuće. Izvukao sam svoje oružje, primirio se. Neko vreme. Muk, i šum udaljenih breza. Taman da se pokrenem, ulazna vrata se otvore, i zatvore, na tremu čujem korake. Ali hoda polako, zastane, zakorači prema meni, onda otrči u drugom pravcu. Čujem trčanje po vlažnoj travi, onda opet tišina. Izvirim iza ugla, vrata su odškrinuta, trem pust. Pripremam revolver. Unutra je memljivo. Nekoliko soba, sve su otvorene, puste. Kuhinja puna ostataka od prethodne večeri. Opušci i odgrisci. Ispod stola kofer sa šifrom, četvorocifrenom. Namestim onu koju sam našao na lešu. Otvorim ga, tu je novac koji mi je obećan. Nekoliko mobilnih telefona na stolu. Uzmem jedan, pregledam odlazne pozive. Poslednji pozvani broj je broj mog telefona. Sinoć, u deset časova.

Na spratu. Oseća se barut. Još otvorenih, praznih soba. Samo na jednoj su vrata zatvorena. Spustim kvaku, unutra su goli zidovi, žuta cigla i goli pod, i jedan veliki krevet. Na krevetu leži pet muškaraca. Tu su trojica koju prepoznajem od prethodne noći. Tu je i najmlađi brat, dečačko lice, podmukla usna. Moja navodna jučerašnja žrtva. Sa druge strane, tu je glava kuće, otac porodice. Seda glava, spojene obrve, ozbiljna njuška. Leže jedan do drugoga, tako da im noge vise sa ivice kreveta. Dele nekoliko ćebadi. Svi su goli, ćosavi, ružičasti, kao prasići. Dišu teško. Stari se okrenuo u snu, otvorio oči. Pogledao me. Onda je pogledao u svoju decu. Moj prst je sam uradio posao.

Pucam u svakoga od njih, onda još jednom, da potvrdim. Počnem od najmlađeg, tako da stari gleda, u tih poslednjih deset sekundi, kako jedan po jedan njegovi sinovi umiru. Otme mu se uzdah, ali ne stigne da vikne. Gledam užas na njegovom licu. Da li je drugačiji od užasa onoga, juče. Ko god onaj bio. Okrenem se i izađem pre nego što mi se slika ureže u pamćenje.

Izlazim na trem i gledam prema šumi. Cev je vrela, još držim oružje u ruci. Kiša pada sve jače. Sve šušti, kao prazan kanal na televizoru. Nešto, glasnije, čujem iza kuće. Krenem da provirim, predomislim se. Najlakše bi bilo otrčati nazad. Zato i trčim, okrenem leđa kući i svemu i trčim. Noge mi tonu u blato, vetar me tera na stranu. Opet trčim, preskačem stabla i korenje i kamenje. Dok ne čujem, iza sebe, iz kuće, prasak. I još jedan, deset njih ukupno. Neki prosto odjeknu, neki se prolome. Stignu me iz kuće, preko dvorišta i polja. Pustim da se zvuk slegne, dok mi kiša curi niz čelo. Tišina je, kao da sam upravo pobegao iz pakla.

 

Dragić Cvjetinović (Beograd, 1981), studirao srpsku i svetsku književnost, bavi se prevođenjem, pisanjem, pedagoškim radom. Obјаvljivao kratku prozu i poeziju u časopisima i zbornicima. Poeziju (neredovno) objavljuje na blogu mrtvi blizanac (zagrej.blogspot.com).