Mediji su samo osnova za razgovor

magazin slika 1

08/05/2012

Intervju sa Svetlanom Slapšak, svjetski poznatom antropologinjom i direktorkom Srpskoga kulturnoga centra “Danilo Kiš” u Ljubljani koji ove sedmice u Mediacentru predstavlja Karađoza/pozorište sjenki.

U ovo vrijeme sveopće medijalizacije, kakav je smisao vraćanja jednoj staroj formi medija kakav je Karađoz? Zašto vam je to važno?

Odgovor je u pitanju: sa jedne strane, zahvaljujući medijima i internetu, nikada nije bilo lakše naučiti se izvođenju pozorišta senki odnosno Karađoza, i to grčkog Karađoza, koji nam po pristupu, dramaturgiji i političkoj satiri najviše odgovara. Sa druge strane, taj svet u kojem živimo je jako fragilan: nestane struje, ode naš elektronsko-digitalni raj. Karađoz se može izvoditi bilo gde, kod kuće, sa svećama. Nemiri, ratovi, pobune, revolucije su možda bliska budućnost – opet je Karađoz tu. Karađoz pripada mediteransko-balkanskim kulturama sirotinje. U Grčkoj je uveliko postao terapija u najnovije doba. To je zabava za decu, koju vole odrasli, a opet grčka dečica uživaju u direktnim i neučtivim političkim aluzijama kojima ovo pozorište obiluje. U Grčkoj su u šezdesetim i docnije – sve do danas – puštali Karađoza na televiziji kao zamenu za crtiće, jer nisu bili tako privilegovani sa Disney-om kao mi u socijalističkoj Jugoslaviji. Moja ljubav za Karađoza potiče od prve predstave koju sam videla, u dalekim sedamdesetim.

Tu predstavu ste vidjeli u Grčkoj? O čemu se radilo?

Da, to je bilo za vreme diktature, 1973. Došla sam sa stipendijom i “svežim” pasošom (oduzeli su mi ga 1968.), u oktobru. Dobila sam u Atini svog špijuna, koji me je bezbrižno otvoreno pratio svuda. Dve nedelje po mome dolasku su izbili nemiri na groblju, na godišnjicu smrti Georgija Papandreua, oca Andreasa i dede Georga Papandreua. 17. novembra sam odlučila da posetim Arheološki/Nacionalni muzej, koji je do Politehnike: tamo je izbila studentska pobuna. Došla sam poslednjim trolejbusom, i ušla u krug. Razumela sam duh, napisane parole, od govornog jezika nisam još ništa razbirala. Pred ponoć me je uhvatio neki policajac, pogledao moj pasoš, i izgurao me iz kruga. Verovatno mi je spasao život. U ponoć je u Politehniku ušao tenk, pobijeno je do danas neznano koliko studenata. To je bio početak pada hunte, 17. novembar je danas nacionalni praznik, na dvorištu Politehnike je skulptura glave studenta koji krvari… Dopešačila sam do sobe gde sam živela, videla na TV prve snimke, na kojima policija tuče one koje su natrpali u kola Hitne pomoći. Naredni dan sam sa poznanicima diplomatima, koji su smeli da se kreću, prošla kolima ulicom Patision: kod Politehnike je ulica bila sa obe strane posuta piljevinom, koja upija krv. Na ulicama je bio neprekinuti policijski sat, na uglu moje ulice je čovek umro od zalutalog metka. Treći dan sam krenula na fakultet, saobraćaja nije bilo: naravno, jer me je kod trga Sintagma, gde je Parlament, stigla kolona tenkova. Zapucalo je sa svih strana, sećam se da sam bežala pognuta, zajedno sa nekom mladom majkom, gurale smo kolica sa bebom neverovatnom brzinom. Od većine Grka sam viša za glavu: nije zgodno kada fijuču metci. Narednih meseci nije bilo nastave, kud god da krenete, neko bi uperio mašinku u vaš stomak.

Družila sam se sa kolegama sa kursa novogrčkog: diktatura je htela da nervira Zapad, pa su utočište u Grčkoj dobijali palestinski borci, vojnici IRE koje su gonili Englezi, i slično. Stan sam delila sa Argentinkom koja je bila tupamaros, pa je morala da pobegne. Polako sam učila o otporu i kulturi sirotinje, onih koji nisu mogli pobeći iz Grčke. I tada sam prvi put videla predstavu Karađoza na Plaki. To je bilo doba kada se od svake reči očekivalo drugo značenje – sva Karađozova zavitlavanja na sceni su značila pobunu. Došlo je leto, posle pukovnika su pali i pučisti generali, bio je Kisindžerov rat protiv Makariosa i socijalizma, posle koga je Kipar podeljen, pao je i Nikson, a u Grčku su svaki dan avionima i feribotima dolazili iz ostrvskih zatvora ili iz zapadnih zemalja, svaki dan je bio praznik, eksplozija slobode. Narednog 17. novembra je bio dan izbora, dan kada sam otišla iz Grčke: celog života se vraćam, ali ne redovno.  Karađoz je samo jedna stvar na listi koju beskonačno proveravam. Eto, o tome se radilo.

Grčka koju opisujete djeluje mnogo življe od SFRJ prostora kada je u pitanju kulturno-politički otpor u “starim medijima”. Vjerujem da nam je zajednička mučnina od površnog konzervativizma većine “naših” tradicionalnih umjetnika?

Kada sam prvi put došla u Grčku, mogla su se kupiti dva dnevnika i mnogo sportskih žurnala, televizija je bila neuporedivo primitivnija i bednija od naše. Od 80′ su se stvari otvorile, a televizija nije ni danas mnogo bolja, premda je ima neuporedivo više. Ima TV kanala na kojima sedi po jedan čiča i čita glasno i komentariše novine… Leonidas Hadziprodromidis, veliki analitičar i autor jedne od najboljih knjiga o Jugoslaviji i njenom raspadu, ima o grčkim  medijima poraznu ocenu. No u Grčkoj naučite razliku izmedju medija i komuniciranja: mediji su samo osnova za mnogo važniju stvar, razgovor. I još uvek, u subotu i nedelju ujutro sebi možete kupiti dve-tri kile raznih časopisa za trovanje olovom i čitanje sa svih strana političkog horizonta, isto kao i u Nju Jorku, samo što tamo kupujete kilo i po  jednog časopisa.

Grčka je veoma dobra da naučite ključnu razliku izmedju desnice/konzervativnog i levice, odnosno asocijativnog prostora koji povezujemo sa istorijskim značenjima levice: desnica naprosto nikada nije ostvarila bilo šta vredno pomena u kulturi, a oni koji su se okrenuli desnici i konzervativnim vrednostima su se naprosto dokrajčili. Ono što povezujemo sa levicom, koliko god povezivanje bilo arbitrarno, promašeno, fluidno, tamo je uvek neko ključanje, trenje, stvaranje, bar svadja. U kulturi u kojoj pesničke zbirke često završavaju kao muzika, u kojoj umetnik radije popravlja cipele u nekoj rupi na ivici gladi nego da saradjuje sa huntom, i u kojoj su neki vodeći junački politički autoriteti proveli po 30 godina u zatvoru od raznih režima i okupacija, stvari se dešavaju, kandidati za konformiste su bez prave orijentacije. Kod nas, što gluplje braniš nacionalno, to bolje i korisnije. Odgovor možda leži i u tome što Grci već nekoliko generacija žive u šoku nedoživljene socijalističke revolucije, dok kod nas već treću generaciju prati prokletstvo licemernog “prilagodjavanja” vladajućoj ideologiji, šta god ona bila…

Kažete da “grčka dečica uživaju u direktnim i neučtivim političkim aluzijama kojima ovo pozorište obiluje”. U Sarajevo nam dolazite s vrlo nekorektnom predstavom o rebetskoj pjevačici Sotiriji Belou čije se “otvoreno lezbejstvo” kod nas još uvijek smatra skandalom. Ne uči li nas Karađoz o vremenu kada ljudska seksualnost nije bila toliki skandal kakav je danas? Da pitam naivno: šta nam se to desilo?

Nemojte imati iluzija. Grčka kultura je veoma specifična: mnogo javnih muških ličnosti ima svoje mlade ljubavnike, ali to nije stvar koja bi se problematizovala. U Grčkoj nema “coming out”, jer vladaju “paralelni protokoli”, kako ih zove antropolog Majkl Hercfeld, što znači da je sve transparentno i poznato, “sve se zna”, i zapadnjačka (protestantska) iskrenost se tu uopšte ne razume. –  nešto više doduše u poslednjih desetak godina. Sotirija Belu (Sotiria Belou – “Spasenija”), za razliku od drugih starih rebeta, nije doživela posebno slavne dane posle pada hunte 1974. i pada desnice 1981., odnosno u zlatno doba grčkog socijalizma. Imala je dobrog prijatelja sa kojim je stalno nastupala, najvećeg grčkog muzičara rebetske muzike, Vasilisa Cicanisa. Tako je preživljavala. Bila je lezbijka, pila je i kockala se, o hašišu da i ne govorimo: loša devojčica. Mlada se udala za nekog šofera koji ju je tukao, pa mu je bacila vitriol u lice, zbog čega je malo sedela u zatvoru. Za vreme rata su je tukli i proganjali Nemci, jer je skrivala borce otpora, posle rata su je premlatili monarhisti jer nije htela da im peva njihovu pesmu. No obožavali su je intelektualci i kulturnjaci, posebno Dionisije Savopulos. Njihovi zajednički snimci su neverovatni. U Shimatariju, selu u Bojotiji, gde već desetak godina moj muž arheolog radi, gradonačelnik je Sotirijin nećak: to smo otkrili tek prošle godine, kada nas je sve pozvao na večeru. Gospodin je pragmatični i liberalni komunista, izbore dobija kao od šale jer ga svi znaju kao takvoga već pola veka. Zameraju mu jedino što se uopšte kandiduje. Dodjemo u kuću, punu dece, odrasle i male, pasa i mačaka, gradonačelnik za roštiljem, i sluša se samo Sotirija. Onda počne priča, kako je Sotirija spasla njegovu majku i krila je kod sebe u Atini, jer su je gonili desničarski roditelji njenoga muža za vreme rata. Gradonačelnik skoro sa ponosom ističe da je teta Sotirija bila lezbijka. To je duh osamdesetih u Grčkoj, kada su se muškarci masovno izjašnjavali kao feministi…”Sve su nam ukrali, pa i feminizam”, što rekla jedna moja grčka prijateljica… Fragilnih desetak godina, posle toga socijalisti izgube ideje i preuzmu nacionalizam plus bratstvo sa Srbima, i sve ode do đavola. U Grčkoj nisam bila od 1994. do 2008., 14 godina – nisam podnosila da još jednom idem kroz proces gubljenja prijatelja, što sam u Beogradu imala od 1986. do 1991. Moj muž je radio u Grčkoj od 2001. na terenima u Bojotiji. Inače smo se upoznali u Atini 1974. I na kraju je ubedio tvrdoglavu Balkanku da oprosti Grcima: doduše, naš krug prijatelja nikada nije popustio nacionalizmu.

Ipak, u ovom srastu i razrastu politike i kulture o kojem govorite, nije li kultura za emancipaciju važnija od politike, možda važnija i od teorije?

Kultura je svakako područje u kojem se SVE događa što je za emancipaciju važno, bilo da je to pre, posle, ili u vrtlogu politike. U Sloveniji postoji pojam “kulturni boj”, koji to odlično određuje, posebno za male narode i kulture.

Za kraj, s kakvim Karađozom dolazite u Sarajevo?

U Karađozu koji mi pravimo, dozvolili smo sebi sasvim nove teme i nove žanrovske ispade: priča o Sotiriji Belu je tragično-komično-melodramatična, sa mnogo njene muzike i pevanja. Tradicionalnog Karađoza izvodi obično jedan umetnik, eventualno sa asistentom: nas je šestoro, smenjujemo se u svemu, to je kolektivni Karađoz. Tekst sam pisala na slovenačkom, prevela sam ga na BSC za ovu priliku. U ekipi imamo nekoliko koji još nisu perfektni u slovenačkom, pa je taj kriterijum najvažniji za “dodelu uloga”.

O Karađozu:
Pozorište sjenki još uvijek živi u Grčkoj, Turskoj i diljem Azije. U BiH, Srbiji i Makedoniji ne postoji još od 1930.-ih. Kao posebna umjetnička forma pučke kulture oduvijek je imalo subverzivni potencijal. Glavni junak Karađoz preuzima bezbroj obličja da bi ismijao silnike, ukazao na nepravdu. Grčki Karađoz posebno je politički nekorektan stari medij. S ovom produkcijom centar Danilo Kiš iz Ljubljane daje nam povod za neobično interesantna promišljanja savremene balkanske kulture i subkulture.

O Svetlani Slapšak:
Rođena 1948. u Beogradu. Jedna je od troje urednika satiričnoga časopisa studenata Filozofskoga fakulteta u Beogradu, Frontisterion, čiji je prvi broj zabranjen. Pasoš joj je oduziman u tri navrata između 1968. I 1989. Saslušavana, praćena i pretučena od strane policije i tajnih službi SFRJ. Dobila je univerzitetsku stipendiju i nagradu kao najbolji diplomant Univerziteta u Beogradu 1971. Magistrirala (1976.) i doktorirala (1984.) na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na klasičnim studijma. Optužena u sudskome procesu posle denuncijacije iz Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, izgubila službu posle internog samoupravnog sudjenja ogranizovanog u Institutu, na sudu oslobođena svake krivice (1988.). Predsednica Odbora za slobodu izražavanja Udruženja književnika Srbije 1986-1989. Sa mužem Božidarom Slapšakom organizovala potpisivanje peticije protiv smrtne kazne 1983., organizira mirovne akcije od 1986. U Ljubljani živi od 1991. Za vrijeme rata pružili gostoprimstvo bosanskim i hrvatskim izbeglicama, organizovali ljetnu školu za izbjeglice (1993.). Predložena, u grupi 1000 žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir. Predavala na mnogim jugoslovenskim, evropskim i američkim univerzitetima. Matična institucija joj je Institutum Studiorum Humanitatis u Ljubljani, gde je kordinatorka programa Antropologija antičkih svetova i Antropologija roda, i dekanka od 2004. Direktorka je Srpskoga kulturnoga centra “Danilo Kiš” u Ljubljani. Objavila preko 40 knjiga i zbornika, preko 300 studija (lingvistika, antičke studije, balkanologija, studije roda), preko 700 eseja, jedan roman,  prevode sa grčkoga, novogrčkoga, latinskoga, francuskoga, engleskoga i slovenačkoga.

magazin slika 2 smanjena

Magazin, Media centar online

www.media.ba