Fragmenti o mačkama

El Grekova porodica sa mačkom

El Grekova porodica sa mačkom

Piše: Svetlana Slapšak

Mačke su zakon

 

Jedna američka agencija za ispitivanje javnog mnenja utvrdila je da se mogućnosti prodaje nekog proizvoda povećavaju za neverovatnih 50%, ako su u reklamu uključene mačke, najbolje mačići. Pitanje mace ili kuce rešeno je prošlog februara, za vreme američkog Superboula, kada je reklama o slatkom kučetu i njegovom prijateljstvu sa konjem, a sve u slavu piva Badvajzer, doživela opšte izrugivanje. Za razliku od toga, avgustovski događaj iz Njujorka, i to pre izbora za gradonačelnika, kada su zaustavili saobraćaj podzemne železnice, jer su na jednoj stanici otkrili dva mačeta sklupčana pored pruge, doživeo je opštu naklonost medija i odobravanje.

Šta se to desilo sa ovim malim sisarom čiji je model evolucije obeležen bliskošću sa ljudskim telom? Od svih sisara, naime, domaća mačka jedina zaista voli ljudsko telo, njegovu malo nižu temperaturu i dodir ljudske ruke, odnosno kože. Reč je naravno o učenju, da bi se dobila hrana: no mačji postupak je neobično komplikovan, i podrazumeva traženje ljudske bliskosti i kada hrana nije problem.

„Domaća mačka“ je inače contradictio in adjecto: mačke naime ni danas još nisu domaće životinje, pripitomljene su tako reći nedavno u kratkoj istoriji čoveka, i vrlo lako prelaze u divljaštvo, za šta im nije, kao psima, potrebna surova borba za održanje u čoporu i nužno nestajanje slabijih. Za razliku od mnogih rasnih pasa visoke inteligencije, koji bi morali ustuknuti pred primercima fizičke premoći u čoporu, i najfinije rasne mačke se mogu brzo, čak i u jednoj generaciji, vratiti uzorcima života svojih divljih predaka.

Istorija ljudske ljubavi prema mačkama je duga i bogata – sa ljudskog stanovišta. Prevladavajuća linija mačkoljubivosti isticala je „ženske“ osobine ovog bića – osećajnost, eleganciju, diskretnost, nežno materinstvo, dok su neprijatelji mačaka insisitirali na „lošoj“ ženskosti – podlosti, licemerju, nevernosti, opasnoj seksualnosti, uroku i magiji. Evropski upis u mačke bio je bez sumnje  pretežno „đavolski“, obeležen strašnim zločinima, u kojima su često stradavale zajedno žene i mačke.

Stvari su se ipak pomerile prema bogatoj literaturi o manje-više humornim mačjim likovima, kao što su mačak u čizmama i mačak Mur E.T.A Hofmana. Od ludog Češajrskog mačka Luisa Kerola do Bodlerovih mačaka za naučnike i ljubavnike – to je, zahvaljujući Romanu Jakobsonu, osnovni tekst za učenje strukturalističke analize – odbrana mačke je od 19. veka pa nadalje obeležila evropski odgovor demonizaciji. Smišljena je i podela ljudi u odnosu prema mačkama – osvajači i zločinci, kao što su Aleksandar Veliki i Hitler, nisu podnosili mačke, a neki od najsimpatičnijih likova ljudske kulture, kao recimo Mark Tvejn, su ih obožavali.

Pravu revoluciju u Beloj kući je izazvao Bil Klinton, kada je usvojio mačka po imenu Soks (sokne). Uvek je ostala živa i linija kulturnog upisa mačaka koja je povezana sa misticizmom, bilo da je reč o otkrivanju đavola ili o imaginarnoj genealogiji mačaka kao ključnih božanskih bića, od staroga Egipta pa nadalje. Priznajem i sama jedan element tajne – kako je ovaj lovac na glodare i reptile i stoga odlični zaštitnik ljudskih rezervi hrane došao do ponekad kobnog prijateljstva sa čovekom. Zašto se mačka zaljubila u čoveka? Odgovora na to pitanje još nema. Promena statusa mačke u Evropi – za razliku od muslimanskog sveta koji mačku časti i poštuje – došla je sa intenzivnim naporom kulturnih stvaralaca da se ovoj životinji obezbedi normalnost.

Istaći ću jedan od najlepših  primera, Mačka Murija Kajetana Koviča (1975), sa neprevaziđenim ilustracijama Jelke Reichman. Mačak Muri živi u urbanoj sredini, mačje aktivnosti su u celini pastiširane ljudske aktivnosti. Mačak Muri uz to i piše, i to hroniku svog mačjeg sveta, svog grada. Sve što on i druge mačke u gradu rade, obeleženo je epitetom „mačji“. Slika mačka-pisca je neverovatno bliska sjajnoj knjizi francuske filozofkinje Sare Kofman Autobiogriffures (1976), koja se može prevesti kao Ugrebana autobiografija, i u celini je posvećena pojmovima grebanje-pismo i analizi Hofmanovog mačka Mura.

Mačka Murija čitamo, recitujemo, pevamo – ko i ne bi, sa Necom Falk: on je neizbežni deo slovenačke kulture, ali i sjajan primer svetske recepcije mačke. Iz tog konteksta može se razumeti zašto je nekada davno u predizbornoj kampanji Milan Kučan dozvolio da ga za naslovnu stranu Mladine slikaju sa ogromnim crnim mačkom u naručju, od kojeg se predsednički kandidat gotovo ne vidi… Ono što bi u drugim kulturama značilo medijsku propast (crna mačka), u ovome je slučaju samo doprinelo prevlađujućoj simpatiji.

Novi talas prihvatljivosti mačaka neposredno je povezan sa svetskom krizom malih ljudi, i sa potrebom da se sačuva topli kutak za preživljavanje, intimnost i spas od užasavajućeg sveta napolju.  To nije samo oslanjanje na mačju bespomoćnost, nego i na njihovu nezavisnost. U tome je mačkama ključno pomogla danas još uvek demokratska institucija, kojoj znamo da su odbrojani dani: internet. Slike i snimci mačaka su neuporedivo najpopularniji, posebno na You Tube-u.

Izdvojile su se prave mačje zvezde: mačka Nora, koja svira na klaviru, i čijem je stvaralaštvu jedan litvanski orkestar posvetio simfonijetu; mačak po imenu Namćor (Grumpy), koji prosto tako izgleda; mačak koji stoji na zadnjim nogama dok se svira grčka himna – premda je reč o montaži, mačak po imenu Grčina (Elinaras) je neverovatno popularan, i zavide mu svi koji se nisu setili da tako ismeju svoju nacionalnu himnu;  i najpopularnija od svih. Lil’ Bub, koja ima svoj website, svoj blog i čak svoj televizijski šou! Vlasnik Lil’ Bub honorare svoje ljubimice daje u dobrotvorne svrhe, posebno za bolesne i gladne životinje.

Lil’ Bub je naime teško bolesna mačka, koja ima višak prstiju, okoštale delove kičme i teško se kreće. Zbog nedostatka dela vilice jezik joj stalno visi, zbog poremećaja razvoja kostiju oči su joj izbuljene. Sa lekovima i negom, počela je čak i da trči, ali se njen izgled neće bitno promeniti. Vlasnik Lil’ Bub je iz gnezda mačića u životinjskom skloništu izabrao upravo nju, malu nesreću koju niko nije hteo. Milioni koji slede Lil’ Bub isto su tako odbacili zahteve lepote, skupoće i društvenog ugleda, i identifikovali se sa potpunim gubitnikom: Lil’ Bub je postala globalni simbol ljudi i životinja koje je ljudska surovost udaljila iz društva. Za one koji imaju internet…

Najpopularniji snimak Lil’ Bub je skoro čitav sat u kojem mačka leži ispred vatre u kaminu, prede, žmuri, slinavi i povremeno kine, pomera svoje iskrivljene šapice, i možda sanja. Gledanje minimalne sreće koju većina nas može nekome pružiti, čoveku ili životinji ili oboma ili svima, nije samo vrhunska terapija. To je predlog, projekt, plan za delovanje. On podrazumeva rušenje sveta u kojem se bolesni i bedni istrebljuju. I ako druge mogu pokrenutu zastave i borbene pesme, mene može i ovakva slika: pa kako ne primećujemo da smo zajedno u većini?

Macameca

Premda je vrsta postojala, nije bila priznata: olingvito, iz vrste slične rakunima, dakle negde između medveda i mačaka, bio je izjednačen sa olingvom, inače sličnom ali malo većom životinjom. Posle tridesetak godina posmatranja u prirodi između Nikaragve i Perua i u zoološkim vrtovima i ispitivanja DNA, naučnici su konačno prihvatili prostu činjenicu da olingviti neće da se pare sa olingvima: težina nekoliko naučnih argumenata je prevladala, i olingviti su priznati kao vrsta za sebe. Dobar trenutak da se razmisli o rodnim pravima…

U mome ličnom imaginarnom bestijariju, ništa ne stoji tako visoko kao kombinacija medveda i mačke, iliti macameca. Jedva malo niže stoje magarci i neki glodari. Sa nekim macamecama sam bila u vrlo prijateljskim odnosima, kao recimo sa jednom graundhogovicom i njenim mladuncima u Americi, koji su svi dolazili u moju dnevnu sobu sa travnjaka, dva puta dnevno, na dojenje, a docnije na igranje. Gospođa je jako cenila šargarepu uvaljanu u šećer.

Gajila sam i veze na distanci, kao sa vidrama u insbruškom zoološkom vrtu, sa crvenim pandom, snežnim leopardom i magarcem iz Poatua u pariskom Jardin des plantes. Svakome ko imalo zna zoologiju se na moje određivanje “macamece” verovatno diže kosa na glavi: no olingvito je zoološki upravo to, nova vrsta između medveda i mačaka. Ova macameca je uspela da opstane sve dok je nisu priznali, sad postoji nada i da će je zaštititi. Vredi ustrajati na svojim pravima!

el greco home toledo

El Grekova kuća u Toledu

El Grekova mačka

Dela jednog od najuzbudljivijih slikarskih genija svih vremena, El Greka, nalaze se u madridskom muzeju Prado, u Toledu, gde je slikar umro, i nekoliko ih je u Metropoliten muzeju u Njujorku. Mnogo drugih muzeja u svetu ima po jednu sliku El Greka, a u Benaki muzeju u Atini može se videti i jedna ikona koju je najverovatnije naslikao Dominikos Teotokopulos, dok je još živeo na Kritu i učio se da postane slikar ikona. Dominikos je napustio Krit, svoju porodicu, braću, i ženu, o kojoj se skoro ništa ne zna, i otišao u Italiju, da se dalje uči. Učio je kod Ticijana i Tintoreta, ostavio trag svoga novoga slikanja u Modeni, i zatim se zaputio u Španiju, najveću i najbogatiju evropsku kraljevinu 16. veka.

U Madridu nije bio naročito uspešan. Nazivali su ga ludim strancem, njegove neobične ljudske figure i lica, sumarno slikane tkanine i odsustvo brige za detalj nisu našli publiku. Zatim je došao u Toledo i ostao do kraja života, premda to nije bila njegova namera. U Toledu je našao dvojicu ili trojicu prijatelja, ne mnogo više: jedan od njih, iz ugledne porodice, bio je gluv. Dvojica na rubu društvene prihvaćenosti su se dobro razumela. Moramo zamisliti da je tržište slikara i crkava koje su ih tražile bilo ogromno – svaki grad je imao na desetine crkava: slikati je mogla biti uspešna profesija. Bez prestoničkoga sjaja i slave, El Greko (“Grk”), kako mu je ostalo novo ime, se snalazio u svome malome svetu. Oslikao je crkvu svetoga Dominika, svog imendanskoga sveca, radio je i portrete. Još uvek teku zapletene (i zapravo besmislene) diskusije o tome da li je postao katolik, ili je ostao pravoslavac, da li je, ako je postao katolik, u srcu ostao pravoslavac, i tome slično.

Prava slava, još uvek ograničena na Toledo i okolinu, došla je posle slikanja Pogreba grofa Orgaza za crkvu Sant-Tome. Reč je o sasvim lokalnoj legendi: izvesni vitez iz Orgaza, sela izvan Toleda, bio je pravedan čovek i vitez, činio je razna dobročinstva, i konačno je stalno pomagao crkvi Sant-Tome. Kada je umro, na njegovom pogrebu su se pojavili Sveti Stefan i Sveti Avgustin, i položili ga u grob. Posmrtno je dobio titulu grofa, a njegov grob u crkvi, kraj samog ulaza, postao je mesto novoga kulta. Čudo koje se desilo koju generaciju pre obeležilo je crkvu, i njen upravitelj je zaključio da legendu treba pokazati na mestu gde se navodno dogodila.

El Greko je dobio priliku da naslika svoju najpoznatiju i najcenjeniju sliku. Na njoj nema ničega legendarnog. U donjem delu, dva sveca, koja izgledaju kao popovi, polažu telo u grob, u gornjem delu, jasno odvojenom velovima i oblacima nalik na velove, nagi grof kleči pred Marijom, koja ga prima na nebo. U donjem delu su portreti uglednih Toleđana. El Greko je dodao i svoj autoportret, a dečko koji stoji u prvome planu je njegov sin. Sve izgleda kao savremeni pogreb, upisano je u tadašnju stvarnost grada i njegove socijalne slike. Slika je odmah postala slavna, svi iz Toleda i okoline su dolazili da joj se dive.

El Greko je postao ugledni član gradske zajednice, mogao je da kupi kuću, i da plati muziku koju su mu izvodili dok je večerao. Porodica El Grekovih se uselila u komotnu kuću sa dvadesetak soba, gde je bio i slikarov atelje. El Greko je našao novu životnu saputnicu, po imenu Heronima de las Kuevas, i ona mu je rodila sina Horhe Manuela. Nikada se nije oženio njome, čime je formalno izbegao greh bigamije, ali je priznao sina. Kuća u kojoj su živeli naslanjala se na podrume preostale posle rušenja kuće bogatog Jevrejina Simona Levija, glavnog toledskoga bankara jedan vek ranije. Za razliku od drugih španskih gradova, iz kojih su izgnali Jevreje i preuzeli svu njihovu imovinu, građani Toleda su svoje Jevreje pobili. Sudeći po toledskim gradskim legendama, duhovi iz Levijevoga podruma kvarili su svakodnevicu širega susedstva.

El Greko je posle smrti gotovo zaboravljen. Otkrili su ga tek umetnici dvadesetoga veka, među njima Picaso. El Grekova slikarska nedovršenost, neobične izdužene figure, optička posebnost koju neki pripisuju njegovom vidu sa greškom, sve je to odgovaralo zamislima avangardnih pokreta. Psihoanaliza je dala nove mogućnosti tumačenja slikarovoga lika, tako da je El Greko postao skoro opsesivna figura intelektualaca prošloga veka. Možda najbolji primer je grčki pisac Nikos Kazancakis, koji je svoju duhovnu autobiografju nazvao Izveštaj El Greku, i na kraju knjige objašnjava zašto se obraća slikaru, i zašto se identifikuje sa njim: reč je o slobodnom, samostalnom duhu, neopterećenom nadom.

Ove godine je otvoren muzej u El Grekovoj kući. Među drugim izuzetnim delima, tu je i drugi pogled na Toledo, precizna i konvencionalna barokna mapa grada. Onaj mnogo slavniji, pogled na Toledo u oluji, koji je toliko uticao na Sezana i na kubizam, nalazi se u Njujorku. U muzeju je i jedna ne mnogo sjajna slika, jedino što je za sobom ostavio sin El Greka Horhe Manuel. To je intimni portret ženskoga dela kuće – Heronime, njene majke, verovatno sestara ili družbenica, i devojčice, možda El Grekove kćerke ili unuke.

Žensko društvo je prikazano kako šije, prede, veze. Žene su povezane među sobom, svet za sebe, osnova kućne ekonomije, blagostanja i mirne svakodnevice. Muške glave i gospodara kuće nema, verovatno je na nekome putu u nekoj crkvi, posvećen slikanju od kojeg će porodica živeti i dalje. Na njegovoj stolici, međutim, u visini ženskih glava, sedi mačka, jedina koja, zajedno sa devojčicom, gleda posmatrača slike u oči. Odsutni otac je prikazan kao ironični dodatak, neko koga niko ne uzima posebno ozbiljno, umiljati miljenik svakoga – izvesno ne kao muški autoritet ili porodični strah i trepet.

Horhe Manuel nije postao veliki slikar, ali je mački dao pogled likova svog oca – jedino što je ovaj pogled podsmešljiv i ironičan. Kako god da se porodica stranca i vanbračne veze prikazivala u javnosti – a svi su izgledi da se nisu mnogo pokazivali – njihova kućna intimnost bila je prostor u kome je šala na račun oca i gospodara bila dozvoljena. Znamo, dakle, da su El Grekovi bili mačkoljupci, i da na njih nisu uticala praznoverja o mačkama njihovoga doba. Kao mačkoljupci, cenili su svoj intimni svet i štitili svoju toplotu od napada spolja.

Poslovi ženskoga dela porodice bili su visoko cenjeni, kao pandan poslovima oca izvan kuće. Hijerarhija se ne pojavljuje među značenjima ove slike, premda je očito hrišćansko upisivanje – skromna predanost poslu i korisno trošenje vremena. Pitanje je, naravno, da li je porodici uopšte bilo potrebno da domaćica išta radi, da se u kući prede vuna i slično, ili su to samo simboličke slike koje prikazuju kakve žene treba da budu. No kako god da tumačimo ovu skromnu sliku, ona je uzbudljivo svedočanstvo o toplini, intimnosti, i humoru grupe ljudi koji su se voleli, i koji su u teškim vremenima hteli da sačuvaju svet koji su za sebe stvorili.

El Greko počiva među svojim slikama, u Toledu, u kripti crkve Svetoga Dominika: ništa lepše za slikara. Uspomena na ono što je voleo je ostala u kući, uz pogled mačke koja ju sa osmehom u pogledu nadzire.

Zoojin testament

Priča o risovima iz ljubljanskog Zoološkog vrta završila se žalosno. Svaka priča o životinjama bilo gde na svetu danas je simbolična i opominjujuća. Ova je donela poruke ne samo o stanju Slovenije i njenih građana, već i o globalno prevlađujućem ponašanju ljudskog roda.

Zooja, kako ju je nazvala poveća navijačka grupa građana koja se brinula da svaki dan imamo novosti i šale, koja je otvorila tviter-račun za nju, bila je ženka u paru risova koji su pobegli kada su drveća slomljena ledom porušila ogradu ljubljanskog Zoološkog vrta, početkom februara. Risovi su kupljeni iz Rumunije, i malo ko ih je uopšte video u Zoološkom vrtu, jer je vegetacija toliko nabujala da su se risovi stalno uspešno skrivali. Prvom prilikom, pametne mačke su pobegle.

Mužjak, kome je publika dala ime Rožnik, po brdu na čijim se obroncima nalazi Zoološki vrt, uhvaćen je na hranu već trećeg dana. Ženka, koja je dobila ime Zooja, izdržala je 33 dana. Lovila je srne, danju se skrivala u gustim žbunovima, noću je izlazila. Treba razumeti kakav je to prostor: Rožnik je brdo između centra Ljubljane i predgrađa, počinje parkom Tivoli a nastavlja se brdskim stazama. Mnoge staze su još od 70′ godina uređene trim-staze, sa tablama sa uputstvima o vežbama na drvenim spravama, sa tačkama za izračunavanje tempa i razdaljine za džogere.

Na vrhu brda je crkvica, i kafana. Nekada se tu opijao Cankar. Sada je to tradicionalno mesto okupljanja za Prvi maj, tu se dodeljuje književna nagrada Kresnik. Rožnik je dakle mesto za laganu šetnju, penzionere i decu. Risovi ne napadaju ljude. Zooja je dane provodila gledajući ljude kako prolaze, pred njenom njuškom, i niko je nije video. Bilo je naravno alarma, jer je neko video domaću mačku u šetnji. Brdo je okruženo ulicom sa relativno gustim saobraćajem, jer povezuje elitna naselja i dalje, manje elitna naselja sa centrom grada.

Rožnik od ozbiljnijih šuma, recimo prema Kočevskom rogu, odvaja i železnička pruga, i autoput. Par risova se nije odmakao sa Rožnika, što je bila pametna odluka, jer bi skoro sigurno stradali na nekoj od ovih saobraćajnica. Zoojina popularnost je neverovatno narasla, postala je simbol slobode, otpora, pameti, zafrkavanja sistema. Internet je svaki dan nudio novu zabavnu izjavu, komentar, sliku. Najuspešnija je ova sa risovima koji čekaju da nešto kupe na kiosku za hranu. Nažalost, simpatizeri realno nisu mogli da učine ništa za Zooju, jer oružje za uspavljivanje imaju samo vlasti u Zoološkom vrtu. Mogli su samo ostavljati meso na skrivenim tačkama – i Zooja ga je nalazila.

Zooju su uhvatili jedno predveče, kad je izašla da se onjuši sa kujom – jednom od dresirane čete pasa koji su bili upotrebljeni da se velika mačka privuče. Nije dakle izašla na hranu, nego na potrebu da se druži. Ispalili su  nju injekciju za uspavljivanje. Tek su naknadno utvrdili da joj je injekcija slomila butnu kost. Šta su to istrelili? Iglu za nosoroga? Tokom operacije na kosti je Zooja pala u komu i više se nije probudila. Neki od likova iz Zoološkog vrta je još pametno objasnio da je Zooja imala slabe zube, da sigurno ne bi preživela u prirodi, i da je za vreme svoje slobode izgubila 3 kg. Ukratko, nije se vredelo ni toliko truditi…

Zadnji ris je ubijen u Sloveniji 1908. Tehnički muzej u Bistri blizu Ljubljane dugo je čuvao ispunjenu uspomenu na risa koga je sredinom 19. veka ulovio sam maršal Radecki, onaj kome je posvećen Štrausov marš posle kojeg imamo prve ozbiljne stomačne i psihičke reakcije posle novogodišnje noći tokom tradicionalnog bečkog koncerta 1. januara… Tokom 70′, risovi su ponovo uvezeni iz Poljske, i veselo su se raširili i po Hrvatskoj. Danas je u Sloveniji još samo petnaestak risova, svi su u lošem stanju, jer je rod genetski iscrpljen. Da su Rožnik i Zooja pobegli, možda bi popravili to stanje. Risovi su svuda u lošem stanju – ćirilični ne manje. U Evropi ih nije više nego desetak hiljada.

Ne zastupam stvar risova sa stanovišta koristi, jer ono podrazumeva da sve što nije čovek treba da čoveku bude korisno, a onda i domen ljudskog možemo proširiti, po zgodnim istorijskim obrascima lestvice korisnosti ljudskih grupa i primeraka. Između proste spoznaje da je ris tu, i da mu treba pomoći kad ima teškoće, isprečila se jedna perverzna institucija – zoološki vrt.

Ponegde u svetu su se razvila utočišta za životinje koje zbog starosti, bolesti i navike na ljude ne mogu da žive drugačije nego sa ljudskom pomoći. Rezervati su takođe dobro rešenje. Prostori za druženje sa domaćim životinjama su sjajni za decu: ljubljanski Zoološki vrt ima takvo odeljenje, na kojem su, između ostalih domaćih životinja, i buve i paukovi… Nažalost, većina onoga što danas živi po zoološkim vrtovima su životinje kojima treba omogućiti miran život do smrti a izvan zooloških vrtova. Jer ono što vidite svuda, pa čak i u najboljim svetskim vrtovima, su mentalno poremećene životinje. Zoološki vrtovi nisu ništa drugo do nestručno koncipirane ludnice za životinje, u kojima se životinje od rođenja vaspitaju da postanu i ostanu lude. Priroda jeste surova, ali baš zato ljudski zakoni treba da posebno štite životinje u vlasti ljudi, a ne samo divlje – uostalom, to zakonodavstvo posvuda izgleda više kao loša šala.

Zoojin testament nije sadržavao toliko tačaka. Svešću ga na najjednostavnije čitanje: životinjska prava su ljudska prava. Bilo je potrebno više od pola veka, od deklaracije UN 1948. do konferencije u Pekingu 1995, da ženska prava postanu ljudska prava. Životinje možda neće čekati toliko dugo: naredni svetski rat će trajati kraće i imaće temeljnije posledice.