Zidovi su kao spušteni, ne, kao nacrtani, kao da je dete nešto pokušavalo. Ja gledam u zid, zidovi su okolo; jedan mi je za leđima, jedan levo, jedan desno. Napravili su zid i sad nemamo dvorište već betonsku stazu, ponekad mačke prođu ali se retko zadržavaju, nezdrav ambijent, mada je dvorište odmah iza zida, ja to znam, niko se ne seća stvari kojih se ja sećam. Zbog toga je najgore biti u prizemlju, zid pred očima, ni nagoveštaja nečeg drugog, osim ako sve te uspomene...
