Dugo traje ovo vreme

Bojan Vasić, jedan od najznačajnijih srpskih pesnika mlađe generacije, objavio je nedavno najnoviju zbirku poezije Volfram (Kontrast izdavaštvo, Beograd).

To je njegova šesta zbirka pesama, a prva, Srča (Gradska biblioteka Vladislav Petković Dis, Čačak) za koju je dobio dve pesničke nagrade, Mladi Dis i Matićev šal, objavljena je i u Sloveniji kod Srpskog kulturnog centra Danilo Kiš u dvojezičnom izdanju, u prevodu Varje Balžalorsky Antić.

Prenosimo deo intervjua u nešto izmenjenom obliku iz emisije Kontrola leta na Radiju Študent i dve pesme Bojana Vasića iz zbirke Volfram.

Kada sa ove tačke, posle šeste zbirke pesama, pogledaš unazad, kako se razvijala tvoja poetika tokom vremena?

Moja poetika se razvijala onako kako je meni samom bilo najzanimljivije, kako sam mislio da je najispravnije, prepuštao sam se inicijalnom impulsu koji je već podsvesno stajao iza knjige i pustio ga da me vodi, čekao kako ću sam sebe da iznenadim svakom novom knjigom.

Koje su tvoje teme?

Nisu to samo teme, to su i postupci, to je meni jednako važno. Uvek je zanimljivo uraditi nešto novo i na drugačiji način, uraditi nešto što bi me katapultiralo direktno u jezik, na videlo, kako bih mogao direktnije i lakše da se uhvatim u koštac sa sobom. Zato mi je toliko važno bilo nadrealističko iskustvo, koje sam upotrebio na specifičan način, tačnije, zloupotrebio onako kako mi je odgovaralo, kako bih mogao nesvesno, koje nikada nije samo individualno, već i društveno nesvesno, da izbacim, da zatvorim u prostor pesme i tamo se na neki način sa njim obračunam.

Svaka tematika koja bi na taj način isplivala nije tražena, već je unapred bila tu. Ja tek iz pisanja saznajem koje me teme najviše interesuju i koje su mi najproblematičnije. Ne postavljam sebi zadatak nego zadatak nalazim već zadat. Moje je samo da pokušam da ga potom rešim.

Dosta su velike promene iz knjige u knjigu. Na primer, Srča je pisana postmodernističkim i onim što se naziva postpostmodernističkim jezikom, tj. kombinovane su metapoetika i ironija sa iskrenošću i mekim lirizmom. Poetika prvih pesama naslanja se, sa jedne strane, na iskustva pesnika koji su se u Srbiji oformili i pisali tokom devedesetih godina, na tzv. generaciju transsimbolista, dok, sa druge strane, komunicira sa iskustvom postmodernističke poezije osamdesetih, kakva se nalazi npr. u hrestomatiji Šum Vavilona. U drugoj knjizi, Tomato-u, više se oseća uticaj i neoavangarde i nekog neonadrealizma, koji je tu još dosta tih i sveden, dok je u trećoj knjizi Ictus taj nadrealistički uticaj najvidniji, tu se potpuno prepuštam logici metafore, barem u jednoj polovini knjige. Slično je i u potonjim knjigama Trinaest i u Detroit.

Sada, u novoj zbirci, polako izlazim iz te poetike i vraćam se na neki način Srči i njenom hibridnom izrazu. Ipak, nijedna od tih mena nije bila do kraja voljna, to nije bio eksperiment radi eksperimenta, niti je ijedan od tih rukopisa, u jakom smislu reči, bio projekat. Prosto, to su bili moji pokušaji da menjajući registar izraza izgovorim, mapiram ovo vreme na najadekvatniji način. Onda nije ni čudo što bi, kada bi se čitalo zajedno, sve to, u stvari, najviše ličilo na mucanje.

Kako ti vidiš ovo vreme koje si pomenuo i kakva je uloga i položaj pesnika u njemu?

Najgore od svega je to što već dugo traje ovo vreme i plašim se da će još dugo trajati. Od svih loših stvari koje se dešavaju, mislim da je najgora baš ta dugotrajnost, bezalternativnost. Mislim da u jednom jakom smislu, najadirektnije, ovo vreme može da se opiše rečima, tj. terminom Valtera Benjamina kao »homogeno prazno vreme«.

Ovo vreme, ima, dakle, određenu stabilnost, svoju unutrašnju ideologizovanu logiku i uopšte se ne vidi bilo kakav istinski prekid koji bi ga heterogenizovao, uveo neku drugu temporalnost, koji bi na neki jak način uveo drugačiju perspektivu u ovo vreme. Po meni, uloga pesnika bi bila da prvo jasno uvidi tu perspektivu, kako bi potom bio sposoban da ubaci neku suprotstavljenu, suštinski različitu perspektivu, novu temporalnost u ovo naše vreme, pre svega na planu jezika, vizije, subjektivnog. To je ono što me je najviše interesovalo. Ali to je prilično teško, jer čak ni za takvo pisanje nema prostora u ovom vremenu, do te mere, da čovek treba prvo da se za to izbori, da heterogenosti da prostora u samom sebi, a da opet tu svoju viziju ne kooptira sa ovim vremenom i na taj način je pretvori u nešto što ona nije, da je suštinski prepusti, homogenizuje sa datim.

Gledao sam da uradim prvu stvar, a da mi se ne dogodi druga. Jer ima pesnika i pesnika. Figura pesnika nije jedna, već rascepljena, budući da je pesnik, poput ostalih, društveno biće. Svi se međusobno razlikujemo po svojim interesima, mnenjima, svetonazoru. Isti slučaj je i sa pesnicima i poezijom. Naš položaj direktno odslikava ovo vreme, tako da nas uopšte ne bih svrstao sve u isti koš, već podelio prema dubinskim i ne uvek lako vidljivim linijama podele, koje najčešće nisu kao takve prepoznate ne samo u društvu, već ni od nas samih. Budući da položaj pesnika direktno transponuje ovo vreme u kom živimo, uopšte mu ne bih nasuprot stavio figuru pesnika kao takvu. Jer, pesnik je jako dobro uklopljen u ovo vreme, većina nas.

Ona podela koja je najvidljivija jeste postojanje tabora, ljudi koji se bore za svoj interes, goli interes. U koju će se to političku odoru odenuti, to zavisi od sredine do sredine i to je stvar koja me najmanje interesuje od svega. Kad čovek zagrebe ispod toga, bude mu najčešće jako dosadno, jer one istinske podele, ukoliko ih uopšte ima, nalaze se drugde.

Mislim da svako ko se bavi umetnošću, treba to da radi na neki način koji je suštinski autodestruktivan. U smislu da on svojom umetnošću šteti sebi kao društvenom biću, kao nekom ko je neminovno kooptiran u ovo vreme. Mi smo svi, hteli-ne hteli, u ogromnom procentu, ni ne shvatajući to, do guše u tome protiv čega se nominalno borimo. Čovek treba da bude destruktivan upravo u tom smislu, da tu pozajmljenu konstrukciju sopstva koja nam je nametnuta, ubačena, zadata, pokuša da obori.

Zašto pišeš?

Kao u filmu Fight Club, treba udarati sebe pesnicom pesme u lice, sve dok ne budeš na podu i ne priznaš papiru sve ono što ne želiš da priznaš sebi.

Razgovarala Biljana Žikić

 

Dve pesme iz knjige Volfram Bojana Vasića

 

sasvim je lažna

punina sa kojom

ustajem ovog jutra

zadovoljan bekstvom

praznom žestinom

koja umiruje

i čini da do večeri

budem koncentrisan i

istrajan

 

ova mržnja

prema svemu što jeste

daje mi razumevanje

i blagost svu od

sitnih kajanja koja

motiku i pogled vodi

starinski čvrsto

nalik prenetom smislu

ili očekivanom oproštaju

 

svoju vatru

uprežem u mlinove

proleća

polažem u zemlju

boraniju i luk

semenke rane dinje i

sitnu nazubljenu cveklu

ustreptalo a ipak mirno

onako kako se na

prugu polaže šaka

puna eksploziva

*

Gledam u tvoju bolest kao što se gleda u nešto suvišno, otvaranje njenih latica je dosadno, u gotovo svakomtuđem pogledu vrebaš svoju smrt, onu koja dolazi ali nije tu, koja je nezaslužena, ali i onu ukroćenu u koju se gleda kao u druge ljude i koja se zamišlja kako umesto tebe ne postoji dok ti stojiš sa njene desne strane, to vidim kao odsjaj tvojih beonjača u svojim, svojih u tvojim, toliko sam sada daleko da bolest prestaje da me se tiče, ne sama bolest već taj višak, koji se zove sažaljenje i pravda, koji zoveš sudbina, i koji je u tvojoj jetri i bubrezima, plućima i pankreasu, koji ti je na licu i usnama, koji čeka da se kao gnev božiji sruči kroz neki pomereni akcenat, suvišnu rečenicu, reč dobačenu tek onako, uzdah bez smisla, tvoja bolest i nije bolest već tigar, ime koje se tetovira na bicepsima, grafit ispisan na letelici, bojnom brodu, starim kolima, tvoja štitna žlezda je progutana tarantula, moja udaljenost je široka kao krovovi, topla kao otrov, tu spavam, bez odnosa, bez vremena, bez strpljenja, dok sedimo ovako na kauču, skoro zagrljeni, mirisom me obavija loj ćebeta, to je tvoj miris, osećam toplotu vune koja je tvoja toplota, dodirujem ti stopala naduta od vode, pucanje glatke kože, kapilare koji gore, ali ti si još uvek ti, i to je ono neoprostivo, bulke raka cvetaju u tvom žitu, mera si bolu koji odzvanja pod staklenim zvonom sedativa, i on je mera tebi, ja nisam tu već neoprostivo duboko u jeziku, daleko u rečima, ubrzavam po tišini kao mlazni bolidi u pustinji tvoje samrti, i sat samo otkucava i čeka, i puca zvučni zid, bulke se povijaju, ona te izvodi do kupatila poslednji put, klatiš se i vidim strah, vidim kateter kako visi, iskrivljene usne, zakovan pogled, usredsređen i vreo, njegovu užarenu granatu zarivenu u moje sećanje.